Putovanje kroz Italiju Drugi Deo – Iz Bolonje u Milano

Serijal tekstova o putovanju u Bolonju, Milano i Bergamo na utakmice Partizana u Evroligi. Fokus samog putopisa je više na sve ono oko utakmica, a isto tako i na deljenje korisnih saveta za sve one koji planiraju da posete pomenuta mesta. Zašto je bitno imati internet u Italiji, gde šta uzeti, šta videti, itd. Put je krenuo iz Kruševca, preko Sofije do Bolonje gde je bilo prvo prenoćište, pa dva u Milanu, pre skoka u Bergamo, odakle je usledio povratak u Sofiju i dalje natrag u Kš.

 

Dok je kolega bezbrižno spavao glavom pobodenom u jastuk i telefonom pored iste, pisac ovih redova je već ustao i otišao da se tušne. E sad, šok dana je bila kupka koja je bila toliko intenzivnog i prijatnog mirisa da je kasnije majca koju sam obukao upila njenu notu. Intesa ginseng, artikal koji nije moguće kupiti van Italije. Ko god bude u ovoj zemlji i ima priliku da koristi ovaj proizvod neka obavezno proba jer je jebeno prejak.

Elem, pola sata za sređivanje, još pola sata, 45 minuta za sređivanje posla preko kompa, i vrlo brzo smo napustili objekat jer smo imali voz za Milano oko 11, i rešili smo da utrošimo jutro u razgledanju Bolonje koliko je to moguće. Bili smo gladni kao psi, i morali smo nešto da jedemo tako da smo zverali da nadjemo prvu brzu hranu a da nije pakistanska ili indijska. Nedaleko od mesta gde smo kupili sim karticu je bila picerija koja je ispred imala zakačene zastave fudbalskog kluba Bolonja, i rešili smo da svratimo tu.

To je možda i najbolja odluka tog dana. Kada uđete imate dva metra do vitrina koje su pune različitih vrsta pica, a iza toga je bio sedi italijan sa plavim očima u svojim 50im koji je sa leve strane imao neke lude digitalne pećnice naslagane jednu na drugu, na sredini ogromnu radnu površinu na kojoj je razvlačio pice i testa i šta već i sa desne strane mali milion nekih polica sa raznim sranjima.

Engleski nije znao, a i čini nam se da ga je i boleo kurac da ga zna, ali smo se vrlo lako sporazumeli, pokazujući na picu sa pančetom. Unutar same radnje nema mesta za komociju. Sa strane je po jedan barski sto na kome smo zauzeli poziciju uzelil po kokišku i dva parčeta pice. E sada kreće ono glavno. Ta simfonija ukusa jedne obične italijanske brze hrane je nešto što nas je nateralo da se pogledamo posle prvog griza. Pufnasta sredina, hrskavi krajevi i nenormalno dobar ukus, je nešto prvo i najosnovnije možemo reći, bez da ulazimo dalje u objašnjavanje koliko je dobra stvar to što smo uzeli.

Picerija se zove Il Mascalzone u samom centru Bolonje je i lako ćete je naći na Gugl mapu. Evo vam linka na Tripadvisoru, da se lakše snađete, verujte nećete da se pokajete. Nama su dva parčeta i koka kola nešto oko sedam evra izašli, nisam siguran ali tako nešto.

Nakon ovog preko potrebnog okrepljivanja, nastavili smo dalje da bazgamo po Bolonji prateći neke uličice koje su nas vodile do nekih lepih mestašca, malih porodičnih zgrada i trgova, kladrmisanih kolovoza i ljudi koji voze bajseve. Svašta nešto smo videli da budemo iskreni. Na mene je ostavio utisak prizor starog talijana koji sedi sa štapom i pije kaficu, dok pored njega mladi crnac stoji i nešto gleda po fonu. Prošlost i budućnost Italije neko bi rekao. Mada lepo se slažu, makar nam se tako činilo.

Kada smo išli na centralnu železničku u Bolonji videli smo i Mortadella shop, za koji smo kasnije saznali da je najpopularniji u Bolonji i oličenje svega dobrog što mortadela zaista jeste. Na prvi pogled je zaista izgledao fascinantno, sa tonama mesa koje vise sa plafona, u mrežicama, i raznim kobasicama i ostalim komadnim mesom. Elem, nismo baš smeli da uđemo jer smo znali da nam je budžet donekle ograničen, tako da ajde majmuni preko puta na stanicu i u Milano.

Centralna stanica u Bolonji je malo reći dobra. Ima više nivoa, svaki sređen maksimalno do jaja, čist, lak za snalaženje ali ima jednu veliku manu. Sve etaže pod zemljom nemaju WC. E sada, to je poprilično nezgodno ako vam se ide u isti kao meni, koji je prešao jedno kilometar da vidi da li neki “zahod” postoji. Bilo je psovanja, prozivanja i svega, ali ništa, moralo je da se trpi. Sa druge strane da idete ovako negde da se olakšate, nije baš ni pametna ideja. Ipak, dva srbina, sa Partizanovim obeležijima, onako malo podbula od sinoć da pišaju na podzemnoj stanici, to vam je automatski deportovanje.

Cekali smo Italotreno brzi voz u 11:06 koji ide za Milano. Mislim da je bila linija Napulj-Udine. Kada smo ušli prvo što je usledilo je istakanje u WCu koji je vrh, i to ne kažem samo jer sam se konačno olakšao već koji izgleda bolje nego u pola naših elitnih restorana. Voz kojim smo išli ide 300 na sat, ali Vi zaista nemate taj osećaj da se nešto dešava tako brzo i agresivno već ste zavaljeni u svoje pufnaste fotelje u kulirate. Ne mrdate su bukvalno.

Mnogo smo bili glupi što nismo slikali predele kroz koje smo prošli, da bi mogli da Vam dočaramo šta smo videli. Probaćemo da Vam opišemo, mada to nije baš moguće. Nepregledna polja vinograda u niziji, što nam je posebno bilo čudno, jer mi smo deca Kruševca, Župe i Bogdanja, gde su vinogradi na strmini. Velika imanja sa kućama, onim starim domaćinskim, u kojima figurira centralni deo dvorišta sa velikim stambenim objektima koji su od kamena. Mada se vidi da je dosta njim nagrizao zub vremena. Interesovalo me je kako je klima ovde pogodna da se vinogradi sade u niziji, pa sam malo guglao, i ispada da ovaj deo Italije ima specifične karakteristike, jer ga planine na severu štite od hladnog vetra dok sa istoka sa mora duvaju malo topliji vetrovi, pa zaista nije čudno da vidite neke četinare kojima inače tu ne bi bilo mesto.

Na putu to Milana smo stajali u Parmi, i daljini smo videli reflektore Enio Tardinija, a stali smo i u Ređo Emiliji. Iskren da budem ne sećam se da li smo videli Mappei ili sam se ja samo istripovao na to.

U vozu je bilo nekolicina ljudi. Preko puta nas stariji bračni par, nekih 65 godina, penzioneri, lepo sređeni italijani. Gospodin, sako, bradica, ćelav, nešto istražuje po fonu, sve po peesu, dok gospođa, vrlo lepo obučena komentariše nešto sa vremena na vreme i kulira. Ispred nas sa druge strane je sela jedna mlada, silikonka išarana, koja je non stop nešto drndala po Instagramu. Po mojoj proceni ona je verovatno neki OnlyFans model, jer ima lajv i sve to, a realno je izgledala kao prostitutka. Ovo ne pišem tek da ima šta, imam i svedoka. Sve je uredno izgledalo sem glave, koja je botoks, silikon i sve što ide. U suštini za papirnu kesu ili onaj ukrasni šljašteći papir, sa srcima i različitim tonovima iste boje.

Malo manje od sat vremena kasnije mi smo već u Milanu. E da vidite tu železničku, to je tek impresivno. Estetika i umetnost puca na svakom koraku, i realno, zaista ostavlje utisak na bilo koga ko prvi put kroči tu. Ove slike koje imamo mogu dočarati vrlo malo deo onog doživljaja i iskustva koje smo mi osetili. Bogatstvo koje se kralo za vreme Rimskog carstva i kasnije kolonija je tu utrošeno na pravi način.

Nekih dva kilometra odatle smo imali smeštaj. Uz fon i net lako smo se snašli, ali… Evo zašto je vrlo bitno imati net u Italiji. Postoji aplikacija kojom vi u stvari ulazite u zgradu i stan. Ista se zove VIKEY.IT i mnogo se koristi u ovoj zemlji kod iznajmljivanja stanova. Postupak je sledeći. Vi udjete na link koji Vam stanodavac posalje, i imate opcije za ulazak u zgradu i stan. Kliknete na već onu opciju koja vam treba i vrata vam se otvore. Kada su u pitanju vrata stana, imate istu tu proceduru ali uz ukucavanje koda koje se radi na kvaci samih vrata, koja se automatski otvaraju nakon uspešnog unosa. Znači nema ključa. Jedini koji je postojao je bio od kapije dvorišta zgrade, i njega smo na kraju zaboravili da ostavimo. Jbg, tako je to.

Znači, internet kartica odmah kada kročite u Italiju, po našem izboru to je Ilijad, nemamo nikakav dil sa njima već Vam pričamo šta je najbolje.

Smeštaj fin, zaista ništa spec jednosoban stan ali okolina perfektna da bolje ne može biti. Ispred zgrade jedan mali trg preko puta škola, odmah pored ranjica i preko puta kafić po imenu Rondo Bar. Na trgu biljke u ogromnim saksijama, parkinzi za bajs, stolovi za stoni tenis ali i klupe i stočići za sedenje. Zaista italijani znaju da sebi ugode. Inače uboli smo da nađemo taj smeštaj za 140 evra oba dana, što je poprilično jeftino, i izgleda da im je tad bilo prazno jer je bilo na nekom popustu na Air BNB.

Rondo Bar je interesantno mesto. Rade kinezi, u njemu stari talijani igraju karte, imaju one stare slotove sa ručkama, prodaje se kafa, piće, na metar od vas ide tramvaj, neki libijac diluje travu ispred, i povrh svega imaju uplatno mesto za loto i italijanski i onaj EuroJackpot od 50 miliona evra. Imaju i greb-greb. Sve smo probali nije nam dalo pare ništa. Ali sama atmosfera cele okoline je verujte, toliko umirujuća da ne možemo pravilno da Vam to dočaramo. Sedneš, gledaš okolo, kuliraš. Milina.

Ja sam odavno uzeo Milano Card preko neta. U suštini to je karta za prevoz koja Vam važi tri dana i uz nju dobijate neke silne popuste za muzeje ovo ono, nismo ni sami sigurni. Ali, kao i sve u Italiji, problem je iskrsao. Ista nije stigla, pa smo slali mejlove, pa oni nama, pa nesreća, i na kraju je došlo do toga da moramo da odemo na drugie deo grada u neku trafiku koja radi sa njima da nam oni reše problem. Otišli smo negde u pizdu materinu, našli trafiku taman pred zatvaranje, u njoj je radio talijan koji naravno nije znao engleski, ali smo se nekako sporazumeli i on nam je dao dve papirne karte koje važe tri dana itd. Još kao smo imali neke popuste uz njih. Poenta je da smo to završili pa smo svratili u obližnji KFC da jedemo.

Bili smo jedini belci tamo. Radnici kinezi, vijetnamci, gosti sve tamnoputi, i ja i Đidić gladni. Majko moja šta smo mi jeli onda ogadilo mi je piletinu, jedno dva litra 7upa sam popio da sperem onu GMO globu iz grla.

Odatle smo se zaputili ka Duomo trgu. Inače metro u Milanu je vrlo jednostavan i videćete ako ikada odete da možete vrlo lako da se snađete.

Na Duomu svašta nešto. Mnogo naših ljudi koji se šetaju i čekaju tekmu. Inače mi smo u metrou sreli ljude iz Smedereva koje smo upoznali na tekmi u Bolonji koji su bili sa nama i gledali. Ono kao sedimo u metrou u vagonu i dole u daljini vidimo likove koji nas prepoznaju, i lako se tu sporazumemo, grljenje, “gde si brate”, i komentarisanje od sinoć. Ovaj jedan kuka na mene kako samo što nije dobio upalu pluća od piva koje sam posipao po njemu kada damo koš. Izvinjavam se jer nemam drugu odbranu. Iskreno i Vi bi ste isto uradili da Egzum zakuca dva puta u kontri kad se lomi meč. Inače ovi ljudi su kolima došli do Italije, i svako poštovanje za to. Sa njima smo malo zablejali na Duomu. Tamo je bilo milijardu ljudi. Na jednom mestu pevači pevaju razne obrade hitova, na drugom neki konceptualni jeboludnici, a centralno mesto su zauzele neke ribe iz Irana koje vrište i sve su umazane krvlju, šatro objašnjavajući šta radi sadašnja vlast tamo. Pozivaju na povratak starog uređenja i to. Ta vriska i patetika je trajala pola sata, posle su se pokupili otišli da piju pivo.

Inače, Duomo zaista jeste onako, monumentalan. Ima građevina kao što je katedrala koju kada malo bolje pogledate vidite da to nije normalno koliko je prepuno detalja. Pride je i ogromno.

Mi smo svratili u neki kafić gde su nas čekali drugari, da popijemo po nešto. Nismo hteli da silimo nešto, po Erdinger i viski, i iskreno nije opasno kada su u pitanju cene znajući gde se nalazimo, tipa po 10 evra svako piće. Naravno niti jedan talijan ne radi već samo indusi i pakiji.

Rešili smo peške da se vratimo do stana. Prošli smo ceo Duomo trg uzduž i popreko videli sve one bitne prodavnice, Moncler, Armani itd. E sada ono što je na nas ostavilo utisak jesu cene. Ne računajući ove bolesne brendove gde su u suštini cene statusni simbol, ništa nije toliko skupo. Na 500 metara od Duoma naleteli smo na prodavnice koje su u suštini male porodične firmice, i gde su bila neka sniženja. Verujte ako Vam kažemo da Vam se isplati da dođete u Milano avionom da pazarite i da se vratite kući. Pogledajte i sami.

Išli smo tako nekih 45 minuta kroz Milano videli svašta nešto, pretežno lep život iako je megalopolis. Ipak su to talijani, vole da ugode sebi da bude sve lepo i potaman. Mada kako smo odmicali od grada bilo je sve više i više stranaca, a sve manje domicilinih. Kada smo stigli pred smeštaj seli smo malo na trgić da se iskuliramo. Već je bilo puno, dosta ljudi je stajalo ispred kafića, a pored u radnjici u kojoj smo već bili preko dana isti bangladešanin je radio. U početku je kada smo ušli išao za nama, sada ga je mrzelo. Inače dva evra je San Migel pivo, 0,33, i ne mora da se vraća ambalaža. Mogu Vam reći da je vrh bilo.

Cela atmosfera, ljudi, ambijent nam je godio. A i to što smo seli konačno, da posle nekih 20km malo noge smirimo.

Kasnije smo se popeli u smeštaj, dok sam ja radio posao, kucao tekstove čulo se dranje koje je uključivalo reč – Partizan. Verovali ili ne, lik koji je bio sa ljudima iz Smedereva je bio u glavnoj ulozi. Bio je sam sa nekim strancima, i nije bio uhapšen.