Da ne bih dolazilo do nepoverenja čitalaca moram, uz puno nelagodnosti, da vam kažem da je moguće da će kašnjenja da se povremeno ponavljaju, bar dok nam naš konsiljere, Veed-o-yeah, konačno ne priskoči u pomoć, i dok nas, kako on to kaže, svojim penkalom i potezima po papirusu ne razvali k’o votka maloletnicu. Znajući o kakvom sposobnom i svestranom umetniku se radi, ja sam ubeđen da nije preuveličavao i da će potpuno da opravda Vaša i naša očekivanja. Siguran sam da ćete biti zadovoljni njegovim uslugama, kao što su do sad bile naše najstarije sugrađanke i udovice širom naše čaršije.

Ali, o tom po tom. Dok se to ne desi zaglavljeni ste sa mnom i mojim subjektivnim mišljenjem, ko je sve zaslužio da se nađe na nastavku ove prestižne liste.

Serija A

Kako smo prošlog vikenda u prvom nastavku kolumne klasifikovali igrače PL-e zbog toga što smo smatrali da je najpraćenija i najzanimljivija za naše čitaoce, za drugi nastavak smo to radili pristrasno, i navijački i izborom lige zadovoljilji sami sebe. Tako smo odlučili da to bude italijanska Serija A, a izbor igrača sa ove liste ovaj put neću ni da obrazlažem, jer lično smatram da je italijanska liga od sredine 80-ih do kraja 90-ih i najbolji ligaški fudbal u istoriji ove igre. Mislim i da toliko kvalitetnih i jedinstvenih igrača i stilova neće više nikad da se ponove. Toliko je bilo dobrih igrača na jednom mestu da me sad, kad na TV-u vidim Milan, Inter ili Azure u kvalifikacijama za SP 2018, na njihov red sramota ko sve danas profesionalno igra fudbal.

I opet, kao i prošlog puta, zadatak eliminacije nekih fudbalera je bio jako težak. Trebalo je imati srca i izbaciti sa ove liste imena kao što su: Roberto Di Mateo, Kristijano Doni, pa i do kraja verni Antonio Di Natale… Ipak, nadamo se da će naš izbor izabranih igrača opravdati izbor onih koje smo morali da uklonimo.

Zbog moje naklonjenosti italijanskom fudbalu, želeo sam da sastavim listu samo sa italijanskim igračima ali su ipak dva čoveka morala da se umešaju i da mi to ne dozvole. Uz ta dva izuzetka, ovo su te face sa Apenina:

1. Klaudijo Kaniđa

Sin vetra! Jedan od najbržih i fizički najdominantnijih fudbalera ikada. Bio je dobar na terenu onoliko koliko je bio problematičan van njega, a živeo je onako kako je i igrao, ludo i brzo. Pre fudbala bavio se atletikom i najbrže vreme za koje je istrčao 100m u svojoj karijeri je 10.20s. Možda klubovi u kojima je nastupao širom “čizme” nisu bili dovoljno kvalitetni da osvoje Skudeto, ali je on svojom pojavom svakako sebi obezbedio mesto na ovoj listi. Zbog svoje naravi često je menjao klubove, najčešće posle jedne ili dve sezone. U Italiji je kao krilni igrač nastupao za Veronu, Romu, i Atalantu u dva navrata. U Seriji A je odigrao svega 138  utakmica i postigao 34 gola a da nije osvojio ni jedno odličije. Po dolasku u Rim su počeli njegovi problemi sa drogom i nesportskim načinom života. Najbolji prijatelj mu je bio, naravno, Maradona. Za Argentinu je nastupao 50 puta, i učestvovao je na 3 SP. Na SP 1990. godine je postao nacionalni heroj sa dva postignuta gola, od kojih je jedan postigao najvećem rivalu Brazilu, a drugi protiv domaćina Italije u polufinalu. U istom meču je zaradio i drugi žuti, zbog čega je propustio finale. Maradona je govorio svojevremeno da je jedini razlog što nije osvojio dva Mondijala taj što Kaniđa nije igrao finalnu utakmicu te večeri u Rimu. 1998. je propustio SP zbog toga što je odbio zahtev trenera Danijela Pasarele da ošiša kosu. To ga je sklonilo iz reprezentacije sve dok Pasarela nije smenjen. Nastupao je još i u Škotskoj, Kataru i rodnoj Argentini, a bio je i jedan od malog broja igrača koji su nastupali na derbiju Boka-River igrajući za oba kluba u dva vremenska razdoblja. Autor je čuvene rečenice: “Ako je kokain droga, ja sam narkoman!”.

2. Faustino Asprilja

Možda i najkontraverznija ličnost u istoriji fudbala. Ekscesi koji su pratili njegovu karijeru su bili toliko česti da pizdarije koje je pravio Mario Baloteli u poredjenju sa njegovim izgledaju kao da je Baloteli dečko za primer. Faustino Hernan „Tino“ Asprilja Hinestroza je svoje fudbalsko ime stvorio u Parmi i Njukastl Junajtedu pre povratka u domovinu. Kolumbijac je na terenu i van njega zahtevao toliko pažnje da bi smo imali dovoljno materijala da samo o njemu pišemo. Uspevao je da u isto vreme postane prvi fudbaler koji je postigao het-trik Barseloni u LŠ, i da lansira svoju ličnu marku kondoma. U Italiji je nastupao za Parmu, i to u oba zlatna doba ovog kluba devedesetih godina. Sa Parmom je u oba mandata osvajao po jedan italijanski kup, evropski super kup, i Kup Pobednika Kupova, a čak dva puta je podizao pehar Kupa UEFA. Njegove igre u Parmi su naterale “mesiju” kluba sa St. Džejms Parka, Kevina Kigena, da za njega izdvoji, za to vreme solidnih, 6.7 miliona funti. Posle odličnih partija za crno bele, izgubio je mesto u timu od Alana Širera, i vratio se u Parmu. Za reprezentaciju Kolumbije je odigrao 57 utakmica i postigao 20 golova. Prestao je da nosi žuti dres nakon što ga je selektor prvi put uvrstio među rezerve. Na jednu kvalifikacionu utakmicu za SP u kojoj je trebalo da nastupa je zakasnio 9 sati.

3. Salvatore Skilaći

Salvatore Toto Skilaći je obeležio istoriju italijanskog fudbala. Omaleni, ali brz i agilan napadač, rodjen i odrastao u ruralnom i siromašnom delu Sicilije, zbog čega je često je bio osporavan kao fudbaler. Kada je na SP 1990. prvi put pozvan u reprezentaciju činilo se da je cela nacija protiv njega jer nije mogao jedan “seljačić” da predstavlja rimske bogove. To je išlo toliko daleko da je dobijao konstantne pretnje smrću. Na okupljanju u trening kampu pred početak prvenstva 3000 navijača je, napavši ga, opkolilo njegov auto. Toto je iz toga izašao jači, uzeo loptu, i bio najbolji strelac prvenstva postavši tako heroj nacije od najomraženijeg fudbalera na apeninskom poluostrvu. U Mesini ima svoj spomenik. Igrao je za Mesinu, Juve, i Inter, i u 339 nastupa u Seriji A postigao 98 golova. Tokom karijere osvajao je italijanski Kup i dva puta UEFA Kup. Igrao je jedno Svetsko Prvenstvo i bio najbolji strelac sa 6 postignutih golova, dok je Italija zauzela 3. mesto. Iste godine je bio 2. u trci za Zlatnu Loptu. Trenutno živi u rodnom Palermu, gde ima svoju akademiju fudbala.

4. Antonijo Benarivo

Jedan od najboljih odbrambenih fudbalera ove igre. Bez obzira na kvalitet odbrambenih igrača koje je Italija imala 90-ih godina, ovaj momak je kod selektora Azura, Ariga Sakija uživao veliko poštovanje, pa je za drzavni tim, od 1993. do 1997. godine, upisao 23 nastupa. 1994. godine je bio standardni član tima za SP u Americi. Učestvovao je u finalnoj utakmici koju su “žabari” izgubili posle izvođenja jedanesteraca, a u meču protiv Nigerije je iznudio penal koji je Bađo realizovao i odveo italijane dalje. Nastupao je za Brindizi, Padovu, i Parmu, i nikad nije napuštao domovinu. Najduže se zadržao u Parmi i u plavo-žutom dresu je po broju nastupa u ligi i evro takmičenjima apsolutni rekorder. U Kalču je odigrao 403 meča. Jedina odličija je osvajao sa Parmom… po dva UEFA Kupa i Kupa Italije, i po jedan  UEFA Superkup, Supekup Italije i Kup Pobednika Kupova.

5. Luiđi De Agostini

Ovaj čovek je jednostavno mogao da igra na svim pozicijama. Sjajna kontrola lopte i shvatanje prostora omogućili su mu da tokom karijere jednako dobro igra kao centralni odbrambeni, krilni odbrambeni, kao i na svim pozicijama u veznom redu. Bio je i odličan izvođač penala, što je i dokazao u finalu UEFA Kupa 1990. godine kada je postigao gol za Juventus protiv Fiorentine. Igrao je u 8 italijanskih klubova, u 408 utakmica Serije A, a najviše je ostavio traga u Juventusu. Skudeto mu je uvek izmicao u nesretnim okolnostima. Naime, u Veronu je došao odmah naredne sezone posle osvojenog Skudeta, dok je u Juventusu bio još veći maler da dođe u klub sezonu nakon osvojenog 22., a napusti  ga sezonu pre 23. Skudeta. Plavi dres je nosio na EP 1988. i SP 1990.

6. Pjerluiđi Kaziragi

Ubojiti napadač je svoju karijeru počeo u Monci. Igrao je još i u Juventusu, Laciju i Čelziju. Do pre godinu dana obavljao je posao pomoćnog trenera Birmingema koji je sa klupe predvodio Djanfranko Zola. U Italijanskom prvenstvu se pojavljivao 332 puta i postigao 90 golova. Sa Starom Damom je osvajao dva UEFA kupa i Kup Italije. Sa Lacijom je ponovio uspeh osvojivši Kup Italije, dok je sa Čelzijem podigao pehar FA kupa i UEFA Super Kupa, doduše bio je van stroja zbog povrede. U Čelziju je odigrao samo deset utakmica do velike povrede ligamenata, i posle deset operacija nije uspeo da se vrati na teren. Ugovor sa Čelzijem mu je istekao tek dve godine kasnije kad je i zvanično okončana njegova karijera. Za Italiju je upisao 44 nastupa i bio učesnik SP 1994. i EP 1996.

7. Enriko Kijeza

Iako nikad nije igrao van Italije, nastupao je za 12 različitih klubova, igrajući pri tom rame uz rame sa najvećim fudbalerima tog vremena. Jedan od najnezgodnijih napadača 90-ih godina, najbolje partije je pružao u Parmi i Fiorentini, a najduže se zadržao u Sijeni, gde je ostao do kraja karijere. Sezone 1995/96 u Sampdoriji sa Manćinijem pravi jedan od najubojitijih tandema Serije A. Sa Sampdorijom je u svom prvom mandatu osvojio i Kup Pobednika Kupova. Najveći uspeh je došao po prelasku u Parmu, sa kojom je 1999. godine osvojio UEFA Kup, italijanski Kup i Superkup Italije. Te sezone je bio i najbolji strelac UEFA Kupa. Kup Italije je osvojio ponovo sa Violom dve godine kasnije. Za repku je zabeležio samo 22 nastupa i bio deo tima na EP 1996. i SP 1998. Bufon je tokom svoje karijere igrao sa i protiv Kijeze, i protiv Kijezinog sina koji trenutno nastupa za Fiorentinu.

8. Stefano Fiore

Kao ofanzivni ili krilni vezni igrač, Stefano Fiore je nastupao za 13 različitih klubova, sa jednim, retkim za italijane, izletom na Pirinejsko poluostrvo, tačnije u Valensiju. U Seriji A je debitovao za Parmu 1994. godine. Od tad pa do kraja karijere, Fiore je svojom kreacijom i tehnikom zadavao probleme protivnicima širom Azurne obale. Ubrzo posle debija, tadašnji menadžer plavo žutih, Nevio Skala, ga je stavio među startnih 11 za finale Kupa UEFA. Mladi Fiore je tada igrao rame uz rame sa Zolom, Fernandom Koutom, Dinom Bađom i mnogim drugim velikanima fudbala. U karijeri je zapažene uloge odigrao u Parmi, Laciju, Udinama i Valensiji, i sa njima je osvajao dva puta italijanski kup, dva Kupa UEFA, jedan UEFA Super Kup, jedan Intertoto Kup, i Super Kup Španije. U reprezentaciji je upisao 38 nastupa i dva gola. Na EP 2000. godine je bio jedini igrač koji je odigrao svaki minut na turniru. Njegov pogodak protiv Belgije je proglašen za gol turnira.

9. Luiđi Di Bjađo

Rođeni Rimljanin, posle Lacijove omladinske škole, debitovao je za Lacijo i to mu je ostao jedini nastup za svetlo-plave. Igrao je u nekoliko italijanskih klubova sa najviše uspeha u Romi i Interu. U 19 godina dugoj karijeri, u Kalču je zaigrao 482 puta i pogađao mrežu 66 puta. Iako je igrao sa mnogo uspeha u Romi, napustio je klub sezonu pre nego što će po poslednji put postati prvaci. U sezoni 2001-02, igrajući za Neroazure, titulu prvaka je izgubio u zadnjem kolu od Juventusa. Jedan od najpouzdanijih i najupornijih igrača sredine terena, Di Bjađo je nastupao za plavi dres u 31 utakmici, od toga na SP 1998 i SP 2002, kao i EP 2000. Trenutno je selektor italijanskih selekcija do 21. godinu, a do dolaska Manćinija na klupu seniorske selekcije je bio tranzicioni trener tima posle ispadanja Italije iz kvalifikacija za SP u Rusiji.

10. Dino Bađo

“Drugi Bađo”, kako ga zovu pristalice fudbala širom sveta je zbog prezimena uvek bio u nepravednoj senci svog pet godina starijeg saigrača iz kluba i reprezentacije, Roberta Bađa. Verovatnoća da njih dvojica budu saigrači tolike godine je, statistički gledano, bila jako mala. Po zvaničnim podacima, Bađo familija ima samo 1500 u Italiji, pa šansa da njih dvojica budu rodom iz istog mesta, Veneta, praktično nije ni postojala. Ipak, to se desilo, njih dvojica su se upisala u stranice fudbalske istorije, i to svako svojom zaslugom, ali pomažući jedan drugom na tom putu kao dugogodišnji saigrači. Debitovao je u Torinu i posle jednogodišnje pozajmice Interu, prelazi u Juve, gde po prvi put igra u paru sa “Malim Budom”, gde i dobija svoj nadimak koji će ga pratiti celu karijeru. Nakon Juventusa prelazi u Parmu, iako je prvobitno dogovoren transfer, tada mladog, Alesandra Del Pjera. Sa najviše uspeha igrao je baš u Juveu i Parmi, a nešto kasnije i u Laciju. U seriji A je odigrao 351 utakmicu. Svestrani igrač sredine terena je tokom svoje blistave karijere osvajač tri kupa UEFA, i po jedan italijanski kup u super kup. Za reprezentaciju je debitovao u Decembru 1990, godine, a čari svetskog prvenstva je osetio prvi put 1994. Ponovio je nastupe i na EP 1996. i SP 1998. godine. Plavi dres je nosio 60 puta.

11. Đuzepe Sinjori

Maestro sa loptom. Nedovoljno hvaljen i pominjan u svetu fudbala. Mozda je razlog tome, što u svojoj dvadeset dvogodišnjoj karijeri nije osvoji ništa osim Intertoto kupa 1998. godine sa Bolonjom. Moje mišljenje je da ovaj čovek treba da se pominje u rangu sa Maradonom, Peleom, Džordžom Bestom, i sličnim titanima ove igre. Brz i tehnički nepogrešiv, sa haubicom umesto leve noge, Đuzepe Bepe Sinjori je tri puta, u toku svoje blistave karije, bio najbolji strelac Serije A. Njegovo ime je upisano i među najboljih deset srelaca svih vremena. Izvanredan izvođač penala i slobodnih udaraca. Moram i da dodam, na razočarenje naših fanova Siniše Mihajlovića, da Miha nije jedini koji je postigao het trik iz slobodnih udaraca u istoriji Serije A. Nije bio ni prvi u tome. Bepe je to uradio četiri godine pre njega, takođe u dresu Lacija. Karijeru je počeo u Interovoj omladinskoj školi, koji ga je prodao zato što je bio suviše nizak. Pored Lacija i Bolonje igrao je još za sedam klubova. Njegov transfer u Parmu iz Lacija je bio dogovoren, ali je otkazan nakon nasilničkih demonstracija navijača tog kluba, koji su na sve načine pretili upravi kluba i njihovim porodicama, pa čak ih i fizički napadali i pretili im smrću. Zbog razlika između njega i tadašnjeg selektora Azura, Ariga Sakija, odigrao je svega 28 mečeva za reprezentaciju. Jedini veći turnir u plavom dresu je igrao na SP 1994. godine. Na istom turniru je upisao dve asistencije u odlučujućim utakmicama protiv Norveške i Španije. Mnogi i danas misle da je najveća greška Ariga Sakija što u tom čuvenom finalu nije uveo u igru Sinjorija pred izvođenje penal serije.

Članak Nekrunisani kraljevi fudbala – Serija A se pojavljuje prvo na Kladza.

Kada bi me neko pitao zašto baš ta Parma, ne bih imao nikakav precizan odgovor. Ne bih stvarno. Dresovi, stadion, žuta boja, igrači, osobenjaci koji su bili tamo, ne znam šta bih rekao. ‘Ajde da kažem da neki najbliži razlog koji bi ja dao, jeste onaj beli dres koji je Puma radila 90-ih sa cvetom na sredini. Pih, jebote kad se setim toga, vidim da je fudbal bio bolji bre, ma pod garancijom. Ne znaju ovi današnji klinci ko je bio Faustino Asprilja, najveći špic ikada, koji je mogao da bude sve, ali ga je jednostavno boleo tuki jer je ciganin iz Kolumbije, kome mama šalje čistaka avionom da ima za njega.

Ovaj tekst će biti posvećen dvema stvarima. Istoriji Parme, i njenoj sadašnjosti, tj njenom povratku na mesto gde je odavno trebala da bude. Ne zamerite ako nešto ispistimo, jer ako bi ušli u detalje i finese, mi bi terali sa ovim tekstom do prekosutra. Mada, verujem da ćemo da se zanesemo malo i da izdetaljišemo oko nekih stvari, ali opt Vam kažemo, ne zamerite nam.

Početak

Parma Calcio S.r.l je osnovana 1913. godine ali ne pod tim imenom, već kao Fudbalski klub Verdi, u čast veka od rođenja Đuzepea Verdija, jednog od najpoznatijih ljudi iz tog grada. Tek u Decembru su ime promenili u Parma, usvajajući istovremeno i konture za današnji izgled dresa, sa krstom na sredini. Za taj dizajn su zaslužni Ugo Betti i Torkuato Rosini, koji su za uzor imali Juveov dres u to vreme. Ovaj prvi je bio veliki pravnik svog doba. Takođe si imali i žuto plava obeležija, u čast grada, čije su boje iste. Deset godina kasnije dobijaju i svoj dom. Enio Tardini, jedan od najlepših malih stadiona na svetu.

Nije se Parma proslavila u tom vremenskom periodu, nije nešto igrača specijalno. Prvi put su se pojavili u nekom takmičenju 1919. Bili su jedni od osnivača Serije B, ali opet kažemo, ništa specijalno nisu uradili. Vukli su se po nižim rangovima. 1931. menjaju ime u AS Parma, da bi 5 godina kasnije postali jedni od osnivača Serije C.

Siroti, kako su tonuli, dobijali su počasne titule.

Da skratimo priču, jebavali su se po tim nižim rangovima do 1968. kada se desila reorganizacija.  U međuvremenu im je najbolji plasman bio 9. mesto u Seriji B, i debitovali su na međunarodnoj sceni, učestvujući na Coppa delle Alpi turniru. Njega su i osvojili. Mada to je neko takmičenje drmr.

Jo-Jo Klub

E sada, 1968. se Parma nalazila u sranju. Lokalni sud je naložio da se klub likvidira. Ali… godinu dana kasnije drugi tim pod imenom AC Parmanese je izborio ulazak u Seriju D, i oni su prisvojili licencu likvidiranog kluba, koji je već ima istoriju iza sebe. Klubovi su se spojili. Vrlo brzo su napredovali do Serije B, ali su se opet samo jednu godinu tu zadržali.

Gospodin Ćezare Maldini, nakon toga, preuzima tim, i 1984. se Parma opet dovlači u Seriju B. U zadnjem kolu, Stefano Pioli, koji je danas trener Fiorentine i ima iza sebe dobru trenersku karijeru, je postigao jedini gol u meču sa Sanremom, ali to slavlje, kao po običaju traje samo jednu sezonu.

Posle toga Arigo Saki ih vraća u taj rang, i u tom trenutku, Parma je više ličila na jo-jo klub nego na ozbiljnog italijanskog ligaša. Ali su opet imali veliki uticaj na razvoj, ne samo italijanskog, nego i svetskog fudbala. Naime, oni su u tom periodu za malo upali u Seriju A, ali su eliminisali Milan iz Kupa Italije. Ta situacija je naterala Silvija Berluskonija da upravo dovede Sakija u svoj klub, i uspon Milana je počeo.

Ali je posle toga počeo u uspon popularnih Mlekadžija. Koje tada još uvek nisu bile to.

Zlatno Doba

Parma ima dva velika rivalstva. Jedno je protiv Bolonje i ono se naziva Derby dell’Enza, i drugo, još veće Derby d’Emillia protiv Ređiane. Ono proističe iz samog antagonizma dva grada koji su smešteni  istoj oblasti. E sada zamislite vi tu radost kada je Parma pod Neviom Skalom, koji je 1989. došao na mesto trenera, obezbedila po prvi put da se nađe u Seriji A, nakon što je pobedila svog najljućeg protivnika sa 2-0.

Konačno… Velika scena je tu.

Kompanija Parmalat i porodica Tanci je stala iza kluba i upumpala milione, što je omogućilo dovođenje stravičnih igrača. Ipak te prve sezone u timu su od poznatijih imena bili samo Tafarel, legendarni golman Brazila, Belgijanac Grun i Tomas Brolin uz Apolonija i ostale Italijane. Start iz snova. Pobeda nad Maradoninim Napolijem od 1-0.

I zaista sve je tih godina bilo kao iz snova za Mlekadžije koje su harale i Evropom i Italijom. Prvi trofej je stigao već dve godine kasnije kada su u finalu Kupa Italije dobili Juve sa 2-1 u dve tekme. Inače od 14 finala koje su igrali, Parma je čak 6 puta imala okršaje sa Starom Damom, koja se tako nametnula kao jedan od najvećih protivnika. Sledeće godine su osvojili Kup Pobednika Kupova, pobedom od 3-1 nad Antverpenom. Od 1992. do 2002. Parma osvaja 8 trofeja, što domaćih, što onih u Evropi.

Tim, vrlo respektabilan za to doba. Bući, Benarivo, Dino Bađo, Sensini, Faustino, Zola, Fiore.

Nažalost nisu nikada osvojili Skudeto, i najbliži su bili 1997. kada su završili drugi.

Po tome je Parma specifična i član je jednog retkog i probranog društva u kome se nalaze timovi koji su osvajali Evropske trofeje, a da nikada nisu bili prvaci svoje zemlje. Pored nje su tu još i Vest Hem, Saragosa i Bajer Leverkuzen.

Imali su još šansi da osvoje trofeje, kao na primer 94. kada su u finalu Kupa Pobednika Kupova poraženi od Arsenala, ili kada ih je Juve dobijao u finalu Kupa Italije u sledećim sezonama.

Skala je 96. otišao, a došao je Anćeloti koji ih je vodio do tog drugog mesta, da bi godinu dana kasnije pod vođstvom Alberta Malezanija, jednog od miljenika svih pravih ljubitelja fudbala postigla istorijski uspeh, i osvojila Kup Italije i Kup UEFA kada je iscepala Olimpik iz Marseja na Lužnikiju sa 3-0. Nakon toga, šlag na tortu kada su dobili Milan u Superkupu Italije.

U to vreme su i dobro poslovali jer su prodavali igrače za velike novce. Krespo je se obavezao 2000. na vernost Laciju za rekordnu lovu, a pre toga Tiram, Bufon, itd, posle Kijeza, Mutu, Adrijano, Sensini, Veron, gospoda Kanavaro.

Tih jebem ti šta je Parma imala !!!!

Treneri su se menjali, Renco Ulivijeri nije uspeo da donese nijedan trofej, a poslednji koji je to uspeo je vio Pijetro Carminjani, koji je 2002. ugrabio treći Kup Italije i istoriji Mlekadžija.

Posle toga je sve krenulo nizbrdo..

Bankrot i Početak Kraja Parme

April 2004.

Tuga u Parmi. Parmalat je postao nesolventan i sve je otišlo dođavola. Tanci familija je propala, a sa njima i fudbalski klub.

Klub je reorganizovan kao Parma FC SpA, i bio je pod posebnim režimom i prismotrom finansijskih vlasti.

Krenula su mučenja, klub nije izlazio u Evropu, pa se vraćao, rezultati su bili loši.

2007. u klub dolazi Tomazo Žirardi koji kupuje organizaciju i dovodi Klaudija Ranijerija koji spašava Mlekadžije od ispadanja u Seriju B u zadnjem kolu.

Ali već sledeće sezone tonu i ispadaju.

Onda par godina ide opet jo-jo, da bi se ustalili na tri sezone u gornjoj polovini Kalča. Činilo se da će sve biti bolje i bolje. Čak su i 2014. uspeli da se dokopaju Lige Evrope, po prvi put nakon 7 godina, ali im je licenca uskraćena zbog neispunjavanja finansijskih obaveza.

I onda ta sezone 2014-15 kada su proglasili zvaničan bankrot zbog 218 miliona evra duga. Klub je morao u četvrtu ligu.

Pobeda nad Sudbinom

Klub je opet morao da doživi transformaciju uzimajući ime SSD Parma Calcio 1913. Uspeli su da obezbede mesto u Seriji D i da počnu da staju na noge polagano.

Nevio Skala se  setio svoje ljubavi i najlepših dana svoje karijere i postao je predsednik kluba, dok je igrač koji je komandovao odbranom u njegovo vreme Luiđi Apoloni postao trener. Navijači nisu odustajali, i postavili su rekord u prodatim sezonskim ulaznicama u Seriji D, sa 9000 pre same sezone.

I šta se dešava. Parma cveta. 38 tekmi, 28 pobeda i 10 nerešenih.

Sledeće godine su bili drugi u Lega Pro B grupi i opet ušli u viši rang. Ali malo teže nego što svi misle jer su igrali plej-of gde su u finalu dobili  Alesandriju sa 2-0.

Pre neka tri meseca Parma je opet gorela, ali ovog puta ne zbog trofeja ili pobede nad Juventusom. Već zbog pobede na sudbinom.

Toliko se puta kroz istoriju ovaj klub izmigoljio iz kandži uništenja, transformisao i preobukao. Ovaj poslednji put je bio veoma težak i bolan, i zato se slavilo. Kako je to bilo, gledajući snimke možemo samo da zamislimo.

I opet uzbuđenje, nervoza i pomešana osećanja. Mada moraju malo da zahvale Fođi, koja je izborila nerešen rezultat protiv Frozinonea koji je imao sve u svojim rukama. Ali upravo to i čini ovaj Parmin put mnogo lepšim, ljudskim i nekako toplijim.

Poslednji Romeo Italije

Svu ovu golgotu je uporedo sa Mlekadžijama i navijačima, najemotivnije proživljavao poslednji Romeo italijanskog fudbala, Alesandro Lukareli, koji po cenu svega nije želeo da izda svoju jedinu ljubav.

Od prvog meča u Seriji D protiv Arzignanoa do ovog sa Specijom, on je bio tu. Nije mu bilo bitno gde i protiv koga igra dok god ima svoju Parmu kraj sebe.

„Odveo sam svoju ljubav u Seriju A, sada mogu u penziju s osmehom“. – rekao je Lukareli kroz suze dok su ga saigrači nosili tokom slavlja koje je nastalo kada su čuli rezultat sa utakmice Frozinone – Fođa.

A moramo da pomenemo i njegov govor pred utakmicu finala ple-ofa za popunu Serije B, protiv Alesandrije

„Momci, sve ovo smo mi: patnja, strah, znoj, žrtva… Sve to smo prošli kako bismo igrali ovu utakmicu. Serija B je pred nama. Devedeset minuta, a mi moramo da izađemo na teren i ostavimo srce na njemu. Svaki promil snage, sve što imate u sebi ostavite na terenu danas. A onda kada ne budemo mogli da izvučemo iz nogu, vi posegnite za snagom srca. Zaslužili smo ovo. Mi smo pravi tim. Cele godine smo jeli govna kako bismo došli ovde i dokazali svima da nisu u pravu što su nas otpisali. Još jedna stvar…. Ne znam da li ću više imati priliku da igram ovakvu utakmicu, zato vas molim za uslugu. Danas morate da me odvedete u Seriju B. Svi za jednog, jedan za sve“.

Zbog toga je Parma fudbal u samoj biti. Zbog toga ćemo je tek voleti. Ne samo zbog igrača koji su tu prošli, i njenog avangardnog stila igre 90-ih, niti zbog lepih dresova.

Zbog Lukarelija. Zbog Skale koji se vratio da pomogne svojoj prvoj ljubavi. Zbog Krespa koji se vratio da joj pomogne.

Mada imali smo tu još dosta toga. Mutuova sezona bez pasa unazad, njegov i Adrijanov supertandem koji je trebao da bude najbolji na svetu, Aspriljina radovanja nakon bombi sa 40 metara, Brolinov dečački osmeh, Kanavarova kosica koju je nameštao u tunelu, čuperak po čuperak. Gospodin Alberto Malezani. Gospodin.

Vidimo da im je fudbalska asocijacija oduzela 5 bodova pred start, zbog navodne razmene poruka između njenih igrača  i Specijinih, pred zadnje kolo Serije B. Ali neka. Možda se Juventini u savezu boje svog velikog neprijatelja, koji je u to doba imao pozitivan skor sa njima.

Ali neka ih. Znaju da se Parma vratila, da se još jednom iskobeljala i pomerila od ambisa, znaju da im i Ronaldo neće pomoći kada izađu na Tardini, bez obzira što više nema imena kao nekada u žuto-plavom dresu.

Jer igraju protiv samog fudbala.

Ime: Parma Calcio 1913 S.r.l.,

Stadion: Enio Tardini 27,906 (22,352 dozvoljeno)

Nadimak: Mlekadžije, koliko god drugo forsirali Krstaši nama ovde će uvek biti Mlekadžije

Trofeji: Kup UEFA 2                              1994–95, 1998–99

Kup Pobednika Kupova   1    1992–1993

Superkup Evrope  1                 1993

Kup Italije 3                              1991–92, 1998–99, 2001–02

Superkup Italije 1                     1999

P.S. od nas za Vas, vrlo subjektivno napravljen najbolji tim Parme svih vremena.

Frej,

Benarivo, Lukareli, Apoloni, Kanavaro,

Brolin, Zola, Veron, Dino Bađo,

Adrijano, Asprilja

A? Šta mislite, da li bi ovi mogli da uzmu Skudeto?

Članak Parma … Ili Jednom Rečju FUDBAL ! se pojavljuje prvo na Kladza.