Nekrunisani kraljevi fudbala – Serija A

  •  
  •  
  •  
  •  

Posle nekoliko preskočenih vikenda, u kojima smo trebali da nastavimo sa prebrojavanjem legendarnih fudbalera koji se nikad nisu okitili krunama svojih liga, ponovo smo tu za Vas. Moramo da se izvinemo svim čitaocima, ali kašnjenje je bilo opravdano. Autor ovog teksta, tj. ja, je bio na putu, a kako smo mi najbolja, ali ipak mala redakcija, odsustvo je bilo neplaćeno a zamenu nismo mogli da nađemo u tako kratkom vremenskom roku.

Da ne bih dolazilo do nepoverenja čitalaca moram, uz puno nelagodnosti, da vam kažem da je moguće da će kašnjenja da se povremeno ponavljaju, bar dok nam naš konsiljere, Veed-o-yeah, konačno ne priskoči u pomoć, i dok nas, kako on to kaže, svojim penkalom i potezima po papirusu ne razvali k’o votka maloletnicu. Znajući o kakvom sposobnom i svestranom umetniku se radi, ja sam ubeđen da nije preuveličavao i da će potpuno da opravda Vaša i naša očekivanja. Siguran sam da ćete biti zadovoljni njegovim uslugama, kao što su do sad bile naše najstarije sugrađanke i udovice širom naše čaršije.

Ali, o tom po tom. Dok se to ne desi zaglavljeni ste sa mnom i mojim subjektivnim mišljenjem, ko je sve zaslužio da se nađe na nastavku ove prestižne liste.

Serija A

Kako smo prošlog vikenda u prvom nastavku kolumne klasifikovali igrače PL-e zbog toga što smo smatrali da je najpraćenija i najzanimljivija za naše čitaoce, za drugi nastavak smo to radili pristrasno, i navijački i izborom lige zadovoljilji sami sebe. Tako smo odlučili da to bude italijanska Serija A, a izbor igrača sa ove liste ovaj put neću ni da obrazlažem, jer lično smatram da je italijanska liga od sredine 80-ih do kraja 90-ih i najbolji ligaški fudbal u istoriji ove igre. Mislim i da toliko kvalitetnih i jedinstvenih igrača i stilova neće više nikad da se ponove. Toliko je bilo dobrih igrača na jednom mestu da me sad, kad na TV-u vidim Milan, Inter ili Azure u kvalifikacijama za SP 2018, na njihov red sramota ko sve danas profesionalno igra fudbal.

I opet, kao i prošlog puta, zadatak eliminacije nekih fudbalera je bio jako težak. Trebalo je imati srca i izbaciti sa ove liste imena kao što su: Roberto Di Mateo, Kristijano Doni, pa i do kraja verni Antonio Di Natale… Ipak, nadamo se da će naš izbor izabranih igrača opravdati izbor onih koje smo morali da uklonimo.

Zbog moje naklonjenosti italijanskom fudbalu, želeo sam da sastavim listu samo sa italijanskim igračima ali su ipak dva čoveka morala da se umešaju i da mi to ne dozvole. Uz ta dva izuzetka, ovo su te face sa Apenina:

  1. Klaudijo Kaniđa

Sin vetra! Jedan od najbržih i fizički najdominantnijih fudbalera ikada. Bio je dobar na terenu onoliko koliko je bio problematičan van njega, a živeo je onako kako je i igrao, ludo i brzo. Pre fudbala bavio se atletikom i najbrže vreme za koje je istrčao 100m u svojoj karijeri je 10.20s. Možda klubovi u kojima je nastupao širom “čizme” nisu bili dovoljno kvalitetni da osvoje Skudeto, ali je on svojom pojavom svakako sebi obezbedio mesto na ovoj listi. Zbog svoje naravi često je menjao klubove, najčešće posle jedne ili dve sezone. U Italiji je kao krilni igrač nastupao za Veronu, Romu, i Atalantu u dva navrata. U Seriji A je odigrao svega 138  utakmica i postigao 34 gola a da nije osvojio ni jedno odličije. Po dolasku u Rim su počeli njegovi problemi sa drogom i nesportskim načinom života. Najbolji prijatelj mu je bio, naravno, Maradona. Za Argentinu je nastupao 50 puta, i učestvovao je na 3 SP. Na SP 1990. godine je postao nacionalni heroj sa dva postignuta gola, od kojih je jedan postigao najvećem rivalu Brazilu, a drugi protiv domaćina Italije u polufinalu. U istom meču je zaradio i drugi žuti, zbog čega je propustio finale. Maradona je govorio svojevremeno da je jedini razlog što nije osvojio dva Mondijala taj što Kaniđa nije igrao finalnu utakmicu te večeri u Rimu. 1998. je propustio SP zbog toga što je odbio zahtev trenera Danijela Pasarele da ošiša kosu. To ga je sklonilo iz reprezentacije sve dok Pasarela nije smenjen. Nastupao je još i u Škotskoj, Kataru i rodnoj Argentini, a bio je i jedan od malog broja igrača koji su nastupali na derbiju Boka-River igrajući za oba kluba u dva vremenska razdoblja. Autor je čuvene rečenice: “Ako je kokain droga, ja sam narkoman!”.

  1. Faustino Asprilja

Možda i najkontraverznija ličnost u istoriji fudbala. Ekscesi koji su pratili njegovu karijeru su bili toliko česti da pizdarije koje je pravio Mario Baloteli u poredjenju sa njegovim izgledaju kao da je Baloteli dečko za primer. Faustino Hernan “Tino” Asprilja Hinestroza je svoje fudbalsko ime stvorio u Parmi i Njukastl Junajtedu pre povratka u domovinu. Kolumbijac je na terenu i van njega zahtevao toliko pažnje da bi smo imali dovoljno materijala da samo o njemu pišemo. Uspevao je da u isto vreme postane prvi fudbaler koji je postigao het-trik Barseloni u LŠ, i da lansira svoju ličnu marku kondoma. U Italiji je nastupao za Parmu, i to u oba zlatna doba ovog kluba devedesetih godina. Sa Parmom je u oba mandata osvajao po jedan italijanski kup, evropski super kup, i Kup Pobednika Kupova, a čak dva puta je podizao pehar Kupa UEFA. Njegove igre u Parmi su naterale “mesiju” kluba sa St. Džejms Parka, Kevina Kigena, da za njega izdvoji, za to vreme solidnih, 6.7 miliona funti. Posle odličnih partija za crno bele, izgubio je mesto u timu od Alana Širera, i vratio se u Parmu. Za reprezentaciju Kolumbije je odigrao 57 utakmica i postigao 20 golova. Prestao je da nosi žuti dres nakon što ga je selektor prvi put uvrstio među rezerve. Na jednu kvalifikacionu utakmicu za SP u kojoj je trebalo da nastupa je zakasnio 9 sati.

  1. Salvatore Skilaći

Salvatore Toto Skilaći je obeležio istoriju italijanskog fudbala. Omaleni, ali brz i agilan napadač, rodjen i odrastao u ruralnom i siromašnom delu Sicilije, zbog čega je često je bio osporavan kao fudbaler. Kada je na SP 1990. prvi put pozvan u reprezentaciju činilo se da je cela nacija protiv njega jer nije mogao jedan “seljačić” da predstavlja rimske bogove. To je išlo toliko daleko da je dobijao konstantne pretnje smrću. Na okupljanju u trening kampu pred početak prvenstva 3000 navijača je, napavši ga, opkolilo njegov auto. Toto je iz toga izašao jači, uzeo loptu, i bio najbolji strelac prvenstva postavši tako heroj nacije od najomraženijeg fudbalera na apeninskom poluostrvu. U Mesini ima svoj spomenik. Igrao je za Mesinu, Juve, i Inter, i u 339 nastupa u Seriji A postigao 98 golova. Tokom karijere osvajao je italijanski Kup i dva puta UEFA Kup. Igrao je jedno Svetsko Prvenstvo i bio najbolji strelac sa 6 postignutih golova, dok je Italija zauzela 3. mesto. Iste godine je bio 2. u trci za Zlatnu Loptu. Trenutno živi u rodnom Palermu, gde ima svoju akademiju fudbala.

  1. Antonijo Benarivo

Jedan od najboljih odbrambenih fudbalera ove igre. Bez obzira na kvalitet odbrambenih igrača koje je Italija imala 90-ih godina, ovaj momak je kod selektora Azura, Ariga Sakija uživao veliko poštovanje, pa je za drzavni tim, od 1993. do 1997. godine, upisao 23 nastupa. 1994. godine je bio standardni član tima za SP u Americi. Učestvovao je u finalnoj utakmici koju su “žabari” izgubili posle izvođenja jedanesteraca, a u meču protiv Nigerije je iznudio penal koji je Bađo realizovao i odveo italijane dalje. Nastupao je za Brindizi, Padovu, i Parmu, i nikad nije napuštao domovinu. Najduže se zadržao u Parmi i u plavo-žutom dresu je po broju nastupa u ligi i evro takmičenjima apsolutni rekorder. U Kalču je odigrao 403 meča. Jedina odličija je osvajao sa Parmom… po dva UEFA Kupa i Kupa Italije, i po jedan  UEFA Superkup, Supekup Italije i Kup Pobednika Kupova.

  1. Luiđi De Agostini

Ovaj čovek je jednostavno mogao da igra na svim pozicijama. Sjajna kontrola lopte i shvatanje prostora omogućili su mu da tokom karijere jednako dobro igra kao centralni odbrambeni, krilni odbrambeni, kao i na svim pozicijama u veznom redu. Bio je i odličan izvođač penala, što je i dokazao u finalu UEFA Kupa 1990. godine kada je postigao gol za Juventus protiv Fiorentine. Igrao je u 8 italijanskih klubova, u 408 utakmica Serije A, a najviše je ostavio traga u Juventusu. Skudeto mu je uvek izmicao u nesretnim okolnostima. Naime, u Veronu je došao odmah naredne sezone posle osvojenog Skudeta, dok je u Juventusu bio još veći maler da dođe u klub sezonu nakon osvojenog 22., a napusti  ga sezonu pre 23. Skudeta. Plavi dres je nosio na EP 1988. i SP 1990.

  1. Pjerluiđi Kaziragi

Ubojiti napadač je svoju karijeru počeo u Monci. Igrao je još i u Juventusu, Laciju i Čelziju. Do pre godinu dana obavljao je posao pomoćnog trenera Birmingema koji je sa klupe predvodio Djanfranko Zola. U Italijanskom prvenstvu se pojavljivao 332 puta i postigao 90 golova. Sa Starom Damom je osvajao dva UEFA kupa i Kup Italije. Sa Lacijom je ponovio uspeh osvojivši Kup Italije, dok je sa Čelzijem podigao pehar FA kupa i UEFA Super Kupa, doduše bio je van stroja zbog povrede. U Čelziju je odigrao samo deset utakmica do velike povrede ligamenata, i posle deset operacija nije uspeo da se vrati na teren. Ugovor sa Čelzijem mu je istekao tek dve godine kasnije kad je i zvanično okončana njegova karijera. Za Italiju je upisao 44 nastupa i bio učesnik SP 1994. i EP 1996.

  1. Enriko Kijeza

Iako nikad nije igrao van Italije, nastupao je za 12 različitih klubova, igrajući pri tom rame uz rame sa najvećim fudbalerima tog vremena. Jedan od najnezgodnijih napadača 90-ih godina, najbolje partije je pružao u Parmi i Fiorentini, a najduže se zadržao u Sijeni, gde je ostao do kraja karijere. Sezone 1995/96 u Sampdoriji sa Manćinijem pravi jedan od najubojitijih tandema Serije A. Sa Sampdorijom je u svom prvom mandatu osvojio i Kup Pobednika Kupova. Najveći uspeh je došao po prelasku u Parmu, sa kojom je 1999. godine osvojio UEFA Kup, italijanski Kup i Superkup Italije. Te sezone je bio i najbolji strelac UEFA Kupa. Kup Italije je osvojio ponovo sa Violom dve godine kasnije. Za repku je zabeležio samo 22 nastupa i bio deo tima na EP 1996. i SP 1998. Bufon je tokom svoje karijere igrao sa i protiv Kijeze, i protiv Kijezinog sina koji trenutno nastupa za Fiorentinu.

  1. Stefano Fiore

Kao ofanzivni ili krilni vezni igrač, Stefano Fiore je nastupao za 13 različitih klubova, sa jednim, retkim za italijane, izletom na Pirinejsko poluostrvo, tačnije u Valensiju. U Seriji A je debitovao za Parmu 1994. godine. Od tad pa do kraja karijere, Fiore je svojom kreacijom i tehnikom zadavao probleme protivnicima širom Azurne obale. Ubrzo posle debija, tadašnji menadžer plavo žutih, Nevio Skala, ga je stavio među startnih 11 za finale Kupa UEFA. Mladi Fiore je tada igrao rame uz rame sa Zolom, Fernandom Koutom, Dinom Bađom i mnogim drugim velikanima fudbala. U karijeri je zapažene uloge odigrao u Parmi, Laciju, Udinama i Valensiji, i sa njima je osvajao dva puta italijanski kup, dva Kupa UEFA, jedan UEFA Super Kup, jedan Intertoto Kup, i Super Kup Španije. U reprezentaciji je upisao 38 nastupa i dva gola. Na EP 2000. godine je bio jedini igrač koji je odigrao svaki minut na turniru. Njegov pogodak protiv Belgije je proglašen za gol turnira.

  1. Luiđi Di Bjađo

Rođeni Rimljanin, posle Lacijove omladinske škole, debitovao je za Lacijo i to mu je ostao jedini nastup za svetlo-plave. Igrao je u nekoliko italijanskih klubova sa najviše uspeha u Romi i Interu. U 19 godina dugoj karijeri, u Kalču je zaigrao 482 puta i pogađao mrežu 66 puta. Iako je igrao sa mnogo uspeha u Romi, napustio je klub sezonu pre nego što će po poslednji put postati prvaci. U sezoni 2001-02, igrajući za Neroazure, titulu prvaka je izgubio u zadnjem kolu od Juventusa. Jedan od najpouzdanijih i najupornijih igrača sredine terena, Di Bjađo je nastupao za plavi dres u 31 utakmici, od toga na SP 1998 i SP 2002, kao i EP 2000. Trenutno je selektor italijanskih selekcija do 21. godinu, a do dolaska Manćinija na klupu seniorske selekcije je bio tranzicioni trener tima posle ispadanja Italije iz kvalifikacija za SP u Rusiji.

  1. Dino Bađo

“Drugi Bađo”, kako ga zovu pristalice fudbala širom sveta je zbog prezimena uvek bio u nepravednoj senci svog pet godina starijeg saigrača iz kluba i reprezentacije, Roberta Bađa. Verovatnoća da njih dvojica budu saigrači tolike godine je, statistički gledano, bila jako mala. Po zvaničnim podacima, Bađo familija ima samo 1500 u Italiji, pa šansa da njih dvojica budu rodom iz istog mesta, Veneta, praktično nije ni postojala. Ipak, to se desilo, njih dvojica su se upisala u stranice fudbalske istorije, i to svako svojom zaslugom, ali pomažući jedan drugom na tom putu kao dugogodišnji saigrači. Debitovao je u Torinu i posle jednogodišnje pozajmice Interu, prelazi u Juve, gde po prvi put igra u paru sa “Malim Budom”, gde i dobija svoj nadimak koji će ga pratiti celu karijeru. Nakon Juventusa prelazi u Parmu, iako je prvobitno dogovoren transfer, tada mladog, Alesandra Del Pjera. Sa najviše uspeha igrao je baš u Juveu i Parmi, a nešto kasnije i u Laciju. U seriji A je odigrao 351 utakmicu. Svestrani igrač sredine terena je tokom svoje blistave karijere osvajač tri kupa UEFA, i po jedan italijanski kup u super kup. Za reprezentaciju je debitovao u Decembru 1990, godine, a čari svetskog prvenstva je osetio prvi put 1994. Ponovio je nastupe i na EP 1996. i SP 1998. godine. Plavi dres je nosio 60 puta.

  1. Đuzepe Sinjori

Maestro sa loptom. Nedovoljno hvaljen i pominjan u svetu fudbala. Mozda je razlog tome, što u svojoj dvadeset dvogodišnjoj karijeri nije osvoji ništa osim Intertoto kupa 1998. godine sa Bolonjom. Moje mišljenje je da ovaj čovek treba da se pominje u rangu sa Maradonom, Peleom, Džordžom Bestom, i sličnim titanima ove igre. Brz i tehnički nepogrešiv, sa haubicom umesto leve noge, Đuzepe Bepe Sinjori je tri puta, u toku svoje blistave karije, bio najbolji strelac Serije A. Njegovo ime je upisano i među najboljih deset srelaca svih vremena. Izvanredan izvođač penala i slobodnih udaraca. Moram i da dodam, na razočarenje naših fanova Siniše Mihajlovića, da Miha nije jedini koji je postigao het trik iz slobodnih udaraca u istoriji Serije A. Nije bio ni prvi u tome. Bepe je to uradio četiri godine pre njega, takođe u dresu Lacija. Karijeru je počeo u Interovoj omladinskoj školi, koji ga je prodao zato što je bio suviše nizak. Pored Lacija i Bolonje igrao je još za sedam klubova. Njegov transfer u Parmu iz Lacija je bio dogovoren, ali je otkazan nakon nasilničkih demonstracija navijača tog kluba, koji su na sve načine pretili upravi kluba i njihovim porodicama, pa čak ih i fizički napadali i pretili im smrću. Zbog razlika između njega i tadašnjeg selektora Azura, Ariga Sakija, odigrao je svega 28 mečeva za reprezentaciju. Jedini veći turnir u plavom dresu je igrao na SP 1994. godine. Na istom turniru je upisao dve asistencije u odlučujućim utakmicama protiv Norveške i Španije. Mnogi i danas misle da je najveća greška Ariga Sakija što u tom čuvenom finalu nije uveo u igru Sinjorija pred izvođenje penal serije.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *