Dok je kolega bezbrižno spavao glavom pobodenom u jastuk i telefonom pored iste, pisac ovih redova je već ustao i otišao da se tušne. E sad, šok dana je bila kupka koja je bila toliko intenzivnog i prijatnog mirisa da je kasnije majca koju sam obukao upila njenu notu. Intesa ginseng, artikal koji nije moguće kupiti van Italije. Ko god bude u ovoj zemlji i ima priliku da koristi ovaj proizvod neka obavezno proba jer je jebeno prejak.

Elem, pola sata za sređivanje, još pola sata, 45 minuta za sređivanje posla preko kompa, i vrlo brzo smo napustili objekat jer smo imali voz za Milano oko 11, i rešili smo da utrošimo jutro u razgledanju Bolonje koliko je to moguće. Bili smo gladni kao psi, i morali smo nešto da jedemo tako da smo zverali da nadjemo prvu brzu hranu a da nije pakistanska ili indijska. Nedaleko od mesta gde smo kupili sim karticu je bila picerija koja je ispred imala zakačene zastave fudbalskog kluba Bolonja, i rešili smo da svratimo tu.

To je možda i najbolja odluka tog dana. Kada uđete imate dva metra do vitrina koje su pune različitih vrsta pica, a iza toga je bio sedi italijan sa plavim očima u svojim 50im koji je sa leve strane imao neke lude digitalne pećnice naslagane jednu na drugu, na sredini ogromnu radnu površinu na kojoj je razvlačio pice i testa i šta već i sa desne strane mali milion nekih polica sa raznim sranjima.

Engleski nije znao, a i čini nam se da ga je i boleo kurac da ga zna, ali smo se vrlo lako sporazumeli, pokazujući na picu sa pančetom. Unutar same radnje nema mesta za komociju. Sa strane je po jedan barski sto na kome smo zauzeli poziciju uzelil po kokišku i dva parčeta pice. E sada kreće ono glavno. Ta simfonija ukusa jedne obične italijanske brze hrane je nešto što nas je nateralo da se pogledamo posle prvog griza. Pufnasta sredina, hrskavi krajevi i nenormalno dobar ukus, je nešto prvo i najosnovnije možemo reći, bez da ulazimo dalje u objašnjavanje koliko je dobra stvar to što smo uzeli.

Picerija se zove Il Mascalzone u samom centru Bolonje je i lako ćete je naći na Gugl mapu. Evo vam linka na Tripadvisoru, da se lakše snađete, verujte nećete da se pokajete. Nama su dva parčeta i koka kola nešto oko sedam evra izašli, nisam siguran ali tako nešto.

Nakon ovog preko potrebnog okrepljivanja, nastavili smo dalje da bazgamo po Bolonji prateći neke uličice koje su nas vodile do nekih lepih mestašca, malih porodičnih zgrada i trgova, kladrmisanih kolovoza i ljudi koji voze bajseve. Svašta nešto smo videli da budemo iskreni. Na mene je ostavio utisak prizor starog talijana koji sedi sa štapom i pije kaficu, dok pored njega mladi crnac stoji i nešto gleda po fonu. Prošlost i budućnost Italije neko bi rekao. Mada lepo se slažu, makar nam se tako činilo.

Kada smo išli na centralnu železničku u Bolonji videli smo i Mortadella shop, za koji smo kasnije saznali da je najpopularniji u Bolonji i oličenje svega dobrog što mortadela zaista jeste. Na prvi pogled je zaista izgledao fascinantno, sa tonama mesa koje vise sa plafona, u mrežicama, i raznim kobasicama i ostalim komadnim mesom. Elem, nismo baš smeli da uđemo jer smo znali da nam je budžet donekle ograničen, tako da ajde majmuni preko puta na stanicu i u Milano.

Centralna stanica u Bolonji je malo reći dobra. Ima više nivoa, svaki sređen maksimalno do jaja, čist, lak za snalaženje ali ima jednu veliku manu. Sve etaže pod zemljom nemaju WC. E sada, to je poprilično nezgodno ako vam se ide u isti kao meni, koji je prešao jedno kilometar da vidi da li neki „zahod“ postoji. Bilo je psovanja, prozivanja i svega, ali ništa, moralo je da se trpi. Sa druge strane da idete ovako negde da se olakšate, nije baš ni pametna ideja. Ipak, dva srbina, sa Partizanovim obeležijima, onako malo podbula od sinoć da pišaju na podzemnoj stanici, to vam je automatski deportovanje.

Cekali smo Italotreno brzi voz u 11:06 koji ide za Milano. Mislim da je bila linija Napulj-Udine. Kada smo ušli prvo što je usledilo je istakanje u WCu koji je vrh, i to ne kažem samo jer sam se konačno olakšao već koji izgleda bolje nego u pola naših elitnih restorana. Voz kojim smo išli ide 300 na sat, ali Vi zaista nemate taj osećaj da se nešto dešava tako brzo i agresivno već ste zavaljeni u svoje pufnaste fotelje u kulirate. Ne mrdate su bukvalno.

Mnogo smo bili glupi što nismo slikali predele kroz koje smo prošli, da bi mogli da Vam dočaramo šta smo videli. Probaćemo da Vam opišemo, mada to nije baš moguće. Nepregledna polja vinograda u niziji, što nam je posebno bilo čudno, jer mi smo deca Kruševca, Župe i Bogdanja, gde su vinogradi na strmini. Velika imanja sa kućama, onim starim domaćinskim, u kojima figurira centralni deo dvorišta sa velikim stambenim objektima koji su od kamena. Mada se vidi da je dosta njim nagrizao zub vremena. Interesovalo me je kako je klima ovde pogodna da se vinogradi sade u niziji, pa sam malo guglao, i ispada da ovaj deo Italije ima specifične karakteristike, jer ga planine na severu štite od hladnog vetra dok sa istoka sa mora duvaju malo topliji vetrovi, pa zaista nije čudno da vidite neke četinare kojima inače tu ne bi bilo mesto.

Na putu to Milana smo stajali u Parmi, i daljini smo videli reflektore Enio Tardinija, a stali smo i u Ređo Emiliji. Iskren da budem ne sećam se da li smo videli Mappei ili sam se ja samo istripovao na to.

U vozu je bilo nekolicina ljudi. Preko puta nas stariji bračni par, nekih 65 godina, penzioneri, lepo sređeni italijani. Gospodin, sako, bradica, ćelav, nešto istražuje po fonu, sve po peesu, dok gospođa, vrlo lepo obučena komentariše nešto sa vremena na vreme i kulira. Ispred nas sa druge strane je sela jedna mlada, silikonka išarana, koja je non stop nešto drndala po Instagramu. Po mojoj proceni ona je verovatno neki OnlyFans model, jer ima lajv i sve to, a realno je izgledala kao prostitutka. Ovo ne pišem tek da ima šta, imam i svedoka. Sve je uredno izgledalo sem glave, koja je botoks, silikon i sve što ide. U suštini za papirnu kesu ili onaj ukrasni šljašteći papir, sa srcima i različitim tonovima iste boje.

Malo manje od sat vremena kasnije mi smo već u Milanu. E da vidite tu železničku, to je tek impresivno. Estetika i umetnost puca na svakom koraku, i realno, zaista ostavlje utisak na bilo koga ko prvi put kroči tu. Ove slike koje imamo mogu dočarati vrlo malo deo onog doživljaja i iskustva koje smo mi osetili. Bogatstvo koje se kralo za vreme Rimskog carstva i kasnije kolonija je tu utrošeno na pravi način.

Nekih dva kilometra odatle smo imali smeštaj. Uz fon i net lako smo se snašli, ali… Evo zašto je vrlo bitno imati net u Italiji. Postoji aplikacija kojom vi u stvari ulazite u zgradu i stan. Ista se zove VIKEY.IT i mnogo se koristi u ovoj zemlji kod iznajmljivanja stanova. Postupak je sledeći. Vi udjete na link koji Vam stanodavac posalje, i imate opcije za ulazak u zgradu i stan. Kliknete na već onu opciju koja vam treba i vrata vam se otvore. Kada su u pitanju vrata stana, imate istu tu proceduru ali uz ukucavanje koda koje se radi na kvaci samih vrata, koja se automatski otvaraju nakon uspešnog unosa. Znači nema ključa. Jedini koji je postojao je bio od kapije dvorišta zgrade, i njega smo na kraju zaboravili da ostavimo. Jbg, tako je to.

Znači, internet kartica odmah kada kročite u Italiju, po našem izboru to je Ilijad, nemamo nikakav dil sa njima već Vam pričamo šta je najbolje.

Smeštaj fin, zaista ništa spec jednosoban stan ali okolina perfektna da bolje ne može biti. Ispred zgrade jedan mali trg preko puta škola, odmah pored ranjica i preko puta kafić po imenu Rondo Bar. Na trgu biljke u ogromnim saksijama, parkinzi za bajs, stolovi za stoni tenis ali i klupe i stočići za sedenje. Zaista italijani znaju da sebi ugode. Inače uboli smo da nađemo taj smeštaj za 140 evra oba dana, što je poprilično jeftino, i izgleda da im je tad bilo prazno jer je bilo na nekom popustu na Air BNB.

Rondo Bar je interesantno mesto. Rade kinezi, u njemu stari talijani igraju karte, imaju one stare slotove sa ručkama, prodaje se kafa, piće, na metar od vas ide tramvaj, neki libijac diluje travu ispred, i povrh svega imaju uplatno mesto za loto i italijanski i onaj EuroJackpot od 50 miliona evra. Imaju i greb-greb. Sve smo probali nije nam dalo pare ništa. Ali sama atmosfera cele okoline je verujte, toliko umirujuća da ne možemo pravilno da Vam to dočaramo. Sedneš, gledaš okolo, kuliraš. Milina.

Ja sam odavno uzeo Milano Card preko neta. U suštini to je karta za prevoz koja Vam važi tri dana i uz nju dobijate neke silne popuste za muzeje ovo ono, nismo ni sami sigurni. Ali, kao i sve u Italiji, problem je iskrsao. Ista nije stigla, pa smo slali mejlove, pa oni nama, pa nesreća, i na kraju je došlo do toga da moramo da odemo na drugie deo grada u neku trafiku koja radi sa njima da nam oni reše problem. Otišli smo negde u pizdu materinu, našli trafiku taman pred zatvaranje, u njoj je radio talijan koji naravno nije znao engleski, ali smo se nekako sporazumeli i on nam je dao dve papirne karte koje važe tri dana itd. Još kao smo imali neke popuste uz njih. Poenta je da smo to završili pa smo svratili u obližnji KFC da jedemo.

Bili smo jedini belci tamo. Radnici kinezi, vijetnamci, gosti sve tamnoputi, i ja i Đidić gladni. Majko moja šta smo mi jeli onda ogadilo mi je piletinu, jedno dva litra 7upa sam popio da sperem onu GMO globu iz grla.

Odatle smo se zaputili ka Duomo trgu. Inače metro u Milanu je vrlo jednostavan i videćete ako ikada odete da možete vrlo lako da se snađete.

Na Duomu svašta nešto. Mnogo naših ljudi koji se šetaju i čekaju tekmu. Inače mi smo u metrou sreli ljude iz Smedereva koje smo upoznali na tekmi u Bolonji koji su bili sa nama i gledali. Ono kao sedimo u metrou u vagonu i dole u daljini vidimo likove koji nas prepoznaju, i lako se tu sporazumemo, grljenje, „gde si brate“, i komentarisanje od sinoć. Ovaj jedan kuka na mene kako samo što nije dobio upalu pluća od piva koje sam posipao po njemu kada damo koš. Izvinjavam se jer nemam drugu odbranu. Iskreno i Vi bi ste isto uradili da Egzum zakuca dva puta u kontri kad se lomi meč. Inače ovi ljudi su kolima došli do Italije, i svako poštovanje za to. Sa njima smo malo zablejali na Duomu. Tamo je bilo milijardu ljudi. Na jednom mestu pevači pevaju razne obrade hitova, na drugom neki konceptualni jeboludnici, a centralno mesto su zauzele neke ribe iz Irana koje vrište i sve su umazane krvlju, šatro objašnjavajući šta radi sadašnja vlast tamo. Pozivaju na povratak starog uređenja i to. Ta vriska i patetika je trajala pola sata, posle su se pokupili otišli da piju pivo.

Inače, Duomo zaista jeste onako, monumentalan. Ima građevina kao što je katedrala koju kada malo bolje pogledate vidite da to nije normalno koliko je prepuno detalja. Pride je i ogromno.

Mi smo svratili u neki kafić gde su nas čekali drugari, da popijemo po nešto. Nismo hteli da silimo nešto, po Erdinger i viski, i iskreno nije opasno kada su u pitanju cene znajući gde se nalazimo, tipa po 10 evra svako piće. Naravno niti jedan talijan ne radi već samo indusi i pakiji.

Rešili smo peške da se vratimo do stana. Prošli smo ceo Duomo trg uzduž i popreko videli sve one bitne prodavnice, Moncler, Armani itd. E sada ono što je na nas ostavilo utisak jesu cene. Ne računajući ove bolesne brendove gde su u suštini cene statusni simbol, ništa nije toliko skupo. Na 500 metara od Duoma naleteli smo na prodavnice koje su u suštini male porodične firmice, i gde su bila neka sniženja. Verujte ako Vam kažemo da Vam se isplati da dođete u Milano avionom da pazarite i da se vratite kući. Pogledajte i sami.

Išli smo tako nekih 45 minuta kroz Milano videli svašta nešto, pretežno lep život iako je megalopolis. Ipak su to talijani, vole da ugode sebi da bude sve lepo i potaman. Mada kako smo odmicali od grada bilo je sve više i više stranaca, a sve manje domicilinih. Kada smo stigli pred smeštaj seli smo malo na trgić da se iskuliramo. Već je bilo puno, dosta ljudi je stajalo ispred kafića, a pored u radnjici u kojoj smo već bili preko dana isti bangladešanin je radio. U početku je kada smo ušli išao za nama, sada ga je mrzelo. Inače dva evra je San Migel pivo, 0,33, i ne mora da se vraća ambalaža. Mogu Vam reći da je vrh bilo.

Cela atmosfera, ljudi, ambijent nam je godio. A i to što smo seli konačno, da posle nekih 20km malo noge smirimo.

Kasnije smo se popeli u smeštaj, dok sam ja radio posao, kucao tekstove čulo se dranje koje je uključivalo reč – Partizan. Verovali ili ne, lik koji je bio sa ljudima iz Smedereva je bio u glavnoj ulozi. Bio je sam sa nekim strancima, i nije bio uhapšen.

Članak Putovanje kroz Italiju Drugi Deo – Iz Bolonje u Milano se pojavljuje prvo na Kladza.

Let iz Sofije je bio u 1 po njihovom, odnosno podne po našem vremenu, tako da smo mi krenuli malo ranije, oko sedam ujutru, zarad svakog slučaja. Sada se mnogo lakše prolazi sve od Niša pa nadalje zbog novog dela autoputa, i zaobilaženja Sićevačke klisure. Svejedno, neka nam naduvaju jaja oni koji su se pobrinuli da uopšte idemo ovde tako što su polagano oterali RyanAir iz Niša tj njegovu liniju koja ide za Milano. Jer, ipak mora francuski BG aerodrom da radi.

Granica, prolaz, vinjeta koja košta 15 leva ili sedam evra i važi sedam dana, sve to je ono što je usledilo u sledećih par sati. Na ulazu u Sofiju smo se prešli pa smo išli kroz grad, što Vam ne bi preporučili, već da odmah idete zaobilaznicom ka aerodromu. Mnogo jednostavnije. Kroz grad je gužva, nema ništa mnogo da se vidi, i traje mnogo duže sve i verujte nije da smo negativni ili tako nešto, ali zaista ovaj deo Sofije kroz koji se prolazi nema šta mnogo da ponudi za gledanje. Tako da i ako Vam navigacija pokazuje da idete kroz grad, NE !! Idete odmah pre ulaska desno na zaobilaznicu i poštedite sebe mnog muka.

Let je bio tačno po redu, nikakav problem prilikom poletanja jer je vreme bilo perfektno, i za tili čas smo već prelazili preko Srbije. U avionu vam nude svašta nešto, od jela pila itd, pa je bilo glupo da se ne popije jedan Hajneken koji jeste 6 evra, ali jbg, malo da se opustimo i spremimo za tekmu. Kada smo se popeli na visinu, počela je premetačina po avionu gde će ko da sedne, i niko nije pravio problem oko toga, jer obično sve loukost kompanije gledaju da Vas razdvoje ne bi li Vas naterali da dopalatite za uslugu sednenja zajedno. Kada se poleti možete zameniti mesta ukoliko nije gužva, a sada nije bila. Pored nas su se neki klinci nišlije koji su išli isto na utakmicu grupisali i krenuli da broje nalepnice ko šta koliko ima. Uzeli smo jednu čisto da se nadje.

Dok smo leteli videli smo ušće reke Po u Jadran, i moramo da Vam kažemo da zaista izgleda lepo. To je inače jedan od većih nacionalnih parkova u Italiji i pogled iz aviona je spektakularan.

Elem, vrlo brzo je usledila Bolonja i sletanje, te kratko čekanje na pasoškoj kontroli koja nam ništa drugo sem soške nije ni tražila, što nas je po malo začudilo. Do grada smo išli Markoni Ekspresom, koji je brzi šinobus sa dva vagončića u kome mogu da stanu po maksimalno 10ak ljudi. On košta nešto 6, 7 evra, ali ste mirni jer vas vrlo, vrlo brzo vozi do glavne železničke.Uz put smo se ispričali sa jednom starijom makedonkom iz Delčeva, koja je iz Milana i koja nam je brzinom svetlosti ispričala kako je šta bilo sa koronom, da se nije vakcinisala, da ima dva pasoša, da zna gde je Kruševac, da mrzi Italijane jer su fašisti, da će da uzme državljanstvo njihovo i ode u Nemačku. I mnogo više od ovog napisanog ovde ali nas mrzi da pišemo. Sve u svemu topla balkanska priča, na kraju smo se ispozdravljali i svako svakom sreću poželeo. A iskreno, malo smo i odahnuli jer nas je otkinula od priče, mada bila je korisna sve u svemu.

Od glavne železničke stanice u Bolonji do našeg smeštaja je bilo nekih 500 metara, ali mi nismo imali net pa smo otišli do mesta koje smo videli u porukama na Bookingu. Pošto radi arapin italijan koji ne zne engleski, nismo se nikako sporazumeli kad šta kako, pa smo svratili u jedan mali kafić da popijemo kafu, okačimo se na vajerles i kažemo mu da izađe i sačeka, jer druačije nismo mogli. Dok smo šetali primetili smo da je Bolonja lep grad, i da iako jeste moderan, umnogome drži do toga da sačuva svoju estetiku i da ima duh prošlosti.

Smeštaj je bio skroman, soba u tipa trosobnom stanu. Pošto smo bili samo mi tu nismo imali nikakav osećaj da je skučeno. A i tipa, 15 minuta smo bili tu od kad smo ostavili stvari. Jbg tako je to kada rezervišeš dan pred polazak. Sve u svemu 115 evra, kusur od 120 će arapin da vrati odmah, ali ne videsmo tih pet. Šta je talijan, pa makar i arapin, samo da te zajebe.

Nakon svega ovoga, smo krenuli u šetnju, sa namerom da se nadjemo sa prijateljima koji su već bili tu ali i da usput kupimo italijansku sim karticu. Iako vam nude TIM, Vodafon itd, nabolja je u suštini Iliad, koja je i najjeftinija. Tipa imate za 9 evra neku nenormalnu količinu interneta, i kada je aktivirate još 9 evra vam je naplata te usluge. Ali nebitno, imate neta koliko god, vrlo brzog i tu ste sigurni, možete da zovete kući, koristite navigaciju i tako to. Ili da pak zovete ekipu i kurčite se kako pijete pivo na trgu u Bolonji i mnogo vam je lepo. Tako da batalite Vodafon, Tim Italia i slične, Iliad je taj.

Bolonja je ekstremno lep grad, vrlo star, to jezgro po kom smo mi išli tamo amo, i prolazili kroz uličice koje su tipa dva metra široke. Naravno, to je taj stari grad, oko njega je moderan, veliki centar, sa širokim ulicama i velikim trgovima. Mi smo trebali da se nadjemo sa našom ekipom u Cluricaune Pabu, ali pošto njih nije bilo otišli smo na trg, gde je već uveliko bilo Grobara i gde smo konačno seli da popijemo nešto, i propisno se izderemo i ispevamo. Videli smo Tegija koji nam je čak i objasnio na blic gde je trg, mada ga nismo cimali jer je bio u društvu.

Ako hoćete viski u centru Bolonje, spremite 10 evrića, a pivo je nešto malo manje. Trg je lep, veliki širok sa domiantnom katedralom u sredini i sa pitaj kurac starih lepih zgrada. Nakon nekog vremena smo se vratili u Cluricauine gde smo seli, i počeli sa se šibamo sa razinim pivom, koje je 5 evra pola litra. Točeno. Pored nas je sedeo fin, stariji gospodin, koji je gle čuda iz Rume i koji je pre 31 godinu došao da živi u Bolonji, kao arhitekta i tu ostao. Bilo mu je malo setno za zemljom, a i bilo mu je drago jer su tu neki mladji ljudi došli, pa se malo i ispričao sa nama. Rekao je da pozdravimo zemlju za njega, što bi možda kod nekog izazvalo neku setu, ali kod nas nije jer smo već bili dobrano popili.

Krenuli smo ka hali, i nastao je opšti grabež za taksijem kog nije bilo. Kada smo se konačno nahvatali, morali smo da idemo u dva, s tim što konkretno vozač onoga automobila u kome sam ja bio nije znao ni gde treba da idemo pa je stao na semaforu da pita koleginicu koja je bila ispred. Za to vreme naravno da je neko morao da počne da svira i da turira kola, jer alkohol je počeo da radi.

Ispred hale, buljuk naših, pije se, peva se, dere se, milicija profi sve, bez grama tenzije. Kada smo prošli sve kontrole i ušli u dvoranu…. brate, vrh, sa desne strane štandovi piva, samo Hajneken, pola litara pet evra, a sa leve nepregledne tribine – montažne. Nije mi baš bilo jasno kako će iste da izdrže tri hiljade besnih i pijanih srba, ali na kraju se ispostavilo da su vrh.

Elem, da ubrzamo, deset piva po osobi, dva sata kasnije, puno dranja, navijanja, pevanja, tekma je bila gotova. Mi smo pobedili. Čekali smo taksi jedno pola sata, i na kraju smo karabinjere zamolili da nam isti pozovu, što su drage volje odradili i mi smo se vratli u Cluricaune koji ovog puta bio dupke pun. Našli smo nekako mesto da sednemo unutra, i gle čuda, konobarica koja radi je iz Srbije, i odmah nam se pridružila, ostavljajuci posao. Iskren da budem, ne sećam joj se imena, ali joj svaka čast na ljubaznosti i usluzi.

Ovaj pab vam je prepun mladih, i nešto je kao mesto skupljanja omladine i tog fakultetskog sloja u Bolonji. Muzika je vrh, pivo imate kakvo želite, a i klopa im nije loša. Enterijer je zaista prijatan, miks nekog etna i drveta, i druženje nam je bilo vrh. Ne zamo u koliko smo se rastali i krenuli natrag, ali je bilo poprilično kasno. Neka luda intuicija nas je odvela do smeštaja, i uz put smo još i našli neku knjigu na ulici koju smo onako pijani čitali šetajući ulicama Bolonje.

U stanu smo imali snage za puštanje Željka Pantića koji je likovao i pričao kako će diktator da skrene, ali iskreno, nismo stigli do toga jer smo zaspali već. Sećam se samo da je apelovao na Evropsku Uniju da postavi ograde zaštitne oko Ohridskog jezera da se Vučić ne baci u isto jer je Partizan pobedio.

Kraj prvog dela.

Članak Putovanje kroz Italiju Prvi Deo – Odlazak u Bolonju se pojavljuje prvo na Kladza.