Putovanje kroz Italiju Prvi Deo – Odlazak u Bolonju

Serijal tekstova o putovanju u Bolonju, Milano i Bergamo na utakmice Partizana u Evroligi. Fokus samog putopisa je više na sve ono oko utakmica, a isto tako i na deljenje korisnih saveta za sve one koji planiraju da posete pomenuta mesta. Put je krenuo iz Kruševca, preko Sofije do Bolonje gde je bilo prvo prenoćište, pa dva u Milanu, pre skoka u Bergamo, odakle je usledio povratak u Sofiju i dalje natrag u Kš.

Let iz Sofije je bio u 1 po njihovom, odnosno podne po našem vremenu, tako da smo mi krenuli malo ranije, oko sedam ujutru, zarad svakog slučaja. Sada se mnogo lakše prolazi sve od Niša pa nadalje zbog novog dela autoputa, i zaobilaženja Sićevačke klisure. Svejedno, neka nam naduvaju jaja oni koji su se pobrinuli da uopšte idemo ovde tako što su polagano oterali RyanAir iz Niša tj njegovu liniju koja ide za Milano. Jer, ipak mora francuski BG aerodrom da radi.

Granica, prolaz, vinjeta koja košta 15 leva ili sedam evra i važi sedam dana, sve to je ono što je usledilo u sledećih par sati. Na ulazu u Sofiju smo se prešli pa smo išli kroz grad, što Vam ne bi preporučili, već da odmah idete zaobilaznicom ka aerodromu. Mnogo jednostavnije. Kroz grad je gužva, nema ništa mnogo da se vidi, i traje mnogo duže sve i verujte nije da smo negativni ili tako nešto, ali zaista ovaj deo Sofije kroz koji se prolazi nema šta mnogo da ponudi za gledanje. Tako da i ako Vam navigacija pokazuje da idete kroz grad, NE !! Idete odmah pre ulaska desno na zaobilaznicu i poštedite sebe mnog muka.

Let je bio tačno po redu, nikakav problem prilikom poletanja jer je vreme bilo perfektno, i za tili čas smo već prelazili preko Srbije. U avionu vam nude svašta nešto, od jela pila itd, pa je bilo glupo da se ne popije jedan Hajneken koji jeste 6 evra, ali jbg, malo da se opustimo i spremimo za tekmu. Kada smo se popeli na visinu, počela je premetačina po avionu gde će ko da sedne, i niko nije pravio problem oko toga, jer obično sve loukost kompanije gledaju da Vas razdvoje ne bi li Vas naterali da dopalatite za uslugu sednenja zajedno. Kada se poleti možete zameniti mesta ukoliko nije gužva, a sada nije bila. Pored nas su se neki klinci nišlije koji su išli isto na utakmicu grupisali i krenuli da broje nalepnice ko šta koliko ima. Uzeli smo jednu čisto da se nadje.

Dok smo leteli videli smo ušće reke Po u Jadran, i moramo da Vam kažemo da zaista izgleda lepo. To je inače jedan od većih nacionalnih parkova u Italiji i pogled iz aviona je spektakularan.

Elem, vrlo brzo je usledila Bolonja i sletanje, te kratko čekanje na pasoškoj kontroli koja nam ništa drugo sem soške nije ni tražila, što nas je po malo začudilo. Do grada smo išli Markoni Ekspresom, koji je brzi šinobus sa dva vagončića u kome mogu da stanu po maksimalno 10ak ljudi. On košta nešto 6, 7 evra, ali ste mirni jer vas vrlo, vrlo brzo vozi do glavne železničke.Uz put smo se ispričali sa jednom starijom makedonkom iz Delčeva, koja je iz Milana i koja nam je brzinom svetlosti ispričala kako je šta bilo sa koronom, da se nije vakcinisala, da ima dva pasoša, da zna gde je Kruševac, da mrzi Italijane jer su fašisti, da će da uzme državljanstvo njihovo i ode u Nemačku. I mnogo više od ovog napisanog ovde ali nas mrzi da pišemo. Sve u svemu topla balkanska priča, na kraju smo se ispozdravljali i svako svakom sreću poželeo. A iskreno, malo smo i odahnuli jer nas je otkinula od priče, mada bila je korisna sve u svemu.

Od glavne železničke stanice u Bolonji do našeg smeštaja je bilo nekih 500 metara, ali mi nismo imali net pa smo otišli do mesta koje smo videli u porukama na Bookingu. Pošto radi arapin italijan koji ne zne engleski, nismo se nikako sporazumeli kad šta kako, pa smo svratili u jedan mali kafić da popijemo kafu, okačimo se na vajerles i kažemo mu da izađe i sačeka, jer druačije nismo mogli. Dok smo šetali primetili smo da je Bolonja lep grad, i da iako jeste moderan, umnogome drži do toga da sačuva svoju estetiku i da ima duh prošlosti.

Smeštaj je bio skroman, soba u tipa trosobnom stanu. Pošto smo bili samo mi tu nismo imali nikakav osećaj da je skučeno. A i tipa, 15 minuta smo bili tu od kad smo ostavili stvari. Jbg tako je to kada rezervišeš dan pred polazak. Sve u svemu 115 evra, kusur od 120 će arapin da vrati odmah, ali ne videsmo tih pet. Šta je talijan, pa makar i arapin, samo da te zajebe.

Nakon svega ovoga, smo krenuli u šetnju, sa namerom da se nadjemo sa prijateljima koji su već bili tu ali i da usput kupimo italijansku sim karticu. Iako vam nude TIM, Vodafon itd, nabolja je u suštini Iliad, koja je i najjeftinija. Tipa imate za 9 evra neku nenormalnu količinu interneta, i kada je aktivirate još 9 evra vam je naplata te usluge. Ali nebitno, imate neta koliko god, vrlo brzog i tu ste sigurni, možete da zovete kući, koristite navigaciju i tako to. Ili da pak zovete ekipu i kurčite se kako pijete pivo na trgu u Bolonji i mnogo vam je lepo. Tako da batalite Vodafon, Tim Italia i slične, Iliad je taj.

Bolonja je ekstremno lep grad, vrlo star, to jezgro po kom smo mi išli tamo amo, i prolazili kroz uličice koje su tipa dva metra široke. Naravno, to je taj stari grad, oko njega je moderan, veliki centar, sa širokim ulicama i velikim trgovima. Mi smo trebali da se nadjemo sa našom ekipom u Cluricaune Pabu, ali pošto njih nije bilo otišli smo na trg, gde je već uveliko bilo Grobara i gde smo konačno seli da popijemo nešto, i propisno se izderemo i ispevamo. Videli smo Tegija koji nam je čak i objasnio na blic gde je trg, mada ga nismo cimali jer je bio u društvu.

Ako hoćete viski u centru Bolonje, spremite 10 evrića, a pivo je nešto malo manje. Trg je lep, veliki širok sa domiantnom katedralom u sredini i sa pitaj kurac starih lepih zgrada. Nakon nekog vremena smo se vratili u Cluricauine gde smo seli, i počeli sa se šibamo sa razinim pivom, koje je 5 evra pola litra. Točeno. Pored nas je sedeo fin, stariji gospodin, koji je gle čuda iz Rume i koji je pre 31 godinu došao da živi u Bolonji, kao arhitekta i tu ostao. Bilo mu je malo setno za zemljom, a i bilo mu je drago jer su tu neki mladji ljudi došli, pa se malo i ispričao sa nama. Rekao je da pozdravimo zemlju za njega, što bi možda kod nekog izazvalo neku setu, ali kod nas nije jer smo već bili dobrano popili.

Krenuli smo ka hali, i nastao je opšti grabež za taksijem kog nije bilo. Kada smo se konačno nahvatali, morali smo da idemo u dva, s tim što konkretno vozač onoga automobila u kome sam ja bio nije znao ni gde treba da idemo pa je stao na semaforu da pita koleginicu koja je bila ispred. Za to vreme naravno da je neko morao da počne da svira i da turira kola, jer alkohol je počeo da radi.

Ispred hale, buljuk naših, pije se, peva se, dere se, milicija profi sve, bez grama tenzije. Kada smo prošli sve kontrole i ušli u dvoranu…. brate, vrh, sa desne strane štandovi piva, samo Hajneken, pola litara pet evra, a sa leve nepregledne tribine – montažne. Nije mi baš bilo jasno kako će iste da izdrže tri hiljade besnih i pijanih srba, ali na kraju se ispostavilo da su vrh.

Elem, da ubrzamo, deset piva po osobi, dva sata kasnije, puno dranja, navijanja, pevanja, tekma je bila gotova. Mi smo pobedili. Čekali smo taksi jedno pola sata, i na kraju smo karabinjere zamolili da nam isti pozovu, što su drage volje odradili i mi smo se vratli u Cluricaune koji ovog puta bio dupke pun. Našli smo nekako mesto da sednemo unutra, i gle čuda, konobarica koja radi je iz Srbije, i odmah nam se pridružila, ostavljajuci posao. Iskren da budem, ne sećam joj se imena, ali joj svaka čast na ljubaznosti i usluzi.

Ovaj pab vam je prepun mladih, i nešto je kao mesto skupljanja omladine i tog fakultetskog sloja u Bolonji. Muzika je vrh, pivo imate kakvo želite, a i klopa im nije loša. Enterijer je zaista prijatan, miks nekog etna i drveta, i druženje nam je bilo vrh. Ne zamo u koliko smo se rastali i krenuli natrag, ali je bilo poprilično kasno. Neka luda intuicija nas je odvela do smeštaja, i uz put smo još i našli neku knjigu na ulici koju smo onako pijani čitali šetajući ulicama Bolonje.

U stanu smo imali snage za puštanje Željka Pantića koji je likovao i pričao kako će diktator da skrene, ali iskreno, nismo stigli do toga jer smo zaspali već. Sećam se samo da je apelovao na Evropsku Uniju da postavi ograde zaštitne oko Ohridskog jezera da se Vučić ne baci u isto jer je Partizan pobedio.

Kraj prvog dela.