Prvi čovek koji je Barsi šuknuo tri komada u LŠ, i preduzetnik koji je lansirao svoj brend kondoma. Taj interval njegovog ludila Vam kazuje sve.

I sada će neko da mi kaže da ga ne voli. Nemoj to bratac, ako želiš da budeš poseban i vrlo namuđen, idi učalni se u LDP, pričaj kako si bolji od zemlje u kojoj živiš i odjebi odavde, sa ove stranice.

Faustino Hernan Asprilja Hinestroza, Tino. Bog, otac, heroj, idol.

ipak za neke nije. Za neke je primer sveg lošeg u fudbalu, pokondirenosti, nezrelosti i nadobudnosti.

I sami znamo da smo toliko bili providni, u smislu da nismo krili da nam je miljenik. Makar piscu ovih redova. A realno, kako i ne bi bio, jer retko ko je imao taj šmek prilikom nastupa, koji je mamio osmehe na lica, iako nije dao gol ili napravio neku ludu asistenciju.

Slično je i danas, mnogo godina nakon što je rekao da ide u penziju. Kucate na netu Asprilja i izađe Vam kako u kostimu dinosaurusa jaše svog konja na ranču, ili ide po kući i plaši narod ili stoji na onom huverbordu.

Jebiga, to je taj crni ganfer koji je uzeo lovu i sad radi šta mu padne na pamet, i koji ne boluje od onih snobovskih fazona da mora da bude po bontonu sve, i da se nafuran slika za Instagram i glumi ludilo.

Jok bre, ovaj me više podseća na Džekes.

Ali, Tino, nije bio takav dok je igrao fucu. Bio je možda i najubojitiji napadač koji je ikada hodao zemljom. Problem je bio što je njega mrzelo da poneki put hoda. O svim njegovim kontorverzama moći ćemo da napišemo ceo jedan odeljak u ovom tekstu. Verujte nam, biće Vam itekako zanimljivo.

Početak

Rođen 10. Novembra 1969. godine, u Tului u Kolumbiji, Asprilja je bio predodređen da bude fudbaler. U njegovom okruženju, po sopstvenim rečima, fudbal je bio religija, koja je bila važnija od bilo čega drugog. Nadimak mu je bio Oktopod, ali ne zbog svoje veštine baratanja loptom ili migoljenja iz naručija defanzivaca, već zbog svog apetita. Bukvalno je Asprilja mogao da pojede sve šta mu stavite na sto.

Ponikao je u srednjoškolskoj ekipi Karlos Sarimento, da bi kasnije prve profesionalne korake napravio u Kukuta Deportivu, gde je za 36 utakmica postigao 17 golova. Sa 19 godina ide u veliki Atletiko Nacional, gde postaje internacionalna zvezda jer u 78 tekmi beleži 28 golova, i samim tim privlači ogromnu pažnju klubova iz Evrope. U tom trenutku, porodica Tanci reaguje najbrže i dovodi Asprilju u Parmu u vreme kada su Mlekadžije bile najjače u svojoj istoriji. Već smo pisali o tome, tako da ako niste videli, taj tekst možete naći ovde. Inače te godine je postao i prvak Kolumbije sa Atletikom.

Transfer na Tardini je koštao zvanično 10.9 miliona dolara tada, mada ko zna koliko su braća Kolumbijci još dobili ispod stola.

Sa Mlekadžijama je pisao istoriju. Zaista, ono što su oni tada radili, sumnjamo da će više ijedna generacija ovog italijanskog velikana da ponovi.

Parma i Asprilja, Večna Ljubav

Uzeo je 5 trofeja sa njima, od toga čak četiri evropska, i učinio ovaj klub omiljenim milionima ljudi širom sveta. Jer radio je svašta, kako na terenu tako i van. U to vreme je bez ikakve skromnosti, moglo da se kaže da je najbolji ofanzivac na svetu jer je paralelno u reprezentaciji i u Parmi toliko dominirao da je bio i u izboru za najboljeg igrača sveta, a 1993. je završio kao šesti u zadnjem krugu glasanja.

On je bio taj koji je doneo tu drskost i bezobrazluk koji je Mlekadžijama falio u utakmicama sa velikim timovima Italije tog doba, Milanom, Juveom, Interom itd. Kada je on došao, nije to više bila ona jaka Parma koja ima tendenciju rasta, već je to bio klub koji je u svim aspektima igre mogao da odgovori pomenutim gigantima ravnopravno. Asprilja je bio taj koji je prekinuo niz Milana od 58 mečeva bez poraza, kada je dao gol iz slobodnjaka na San Siru. Isto tako je doneo i svoje ludilo u klub, i na primer doveo svoje saigrače na ivicu nervnog sloma pred finale Kupa Pobednika Kupova 1993.

Šta se dešavalo pitate se?

Pa vidite Asprilja je često znao da ode kući kad mu dune tako i pred utakmicu sa Antverpenom je otišao u Tuluu. Po njegovim rečima, vozač autobusa se zakucao u njegova kola, i onda je naravno mali cigiš hteo da se bije sa njim. Preplašeni lik je zatvorio vrata od busa, koja je špic Parme pokušao da razvali nogom, što mu je i uspelo, ali tako da je slomio staklo i da mu se isto zabolo u cevanicu.

Sva sreća pa je Parma dobila Belgijance sa laganih 3:1, inače bi bila bruka.

Tog leta se ipak oporavio za Kopa Ameriku koja se igrala u Urugvaju, gde je Kolumbiji za malo izmaklo finale , jer je domaćin pobedio Kafeterose sa 0:2.

Ipak i reprezentacija je takođe trpela njegove hirove. Samo mesec dana kasnije nakon bronze u Urugvaju su započele Južnoameričke kvalifikacije za Svetsko Prvenstvo. Argentina je gostovala u Bogoti i sve je trebalo da bude spektakl. E sada, trener Maturana je planirao da Asprilja krene sa klupe, ali mali cigiš je to shvatio naopako, i rekao svojim saigračima, da on ne može da sedi na klupi, jer je to loše za njegov imidž. Nije se ni pozdravio nego se samo okrenuo i otišao iz hotela. Njegov tim je opet pobedio, 2:1, ali je predsednik FS Kolumbije Huan Hoze Belini rešio da kazni Asprilju sa doživotnim izbacivanjem iz repke. Sve se to na kraju sleglo, i Asprilja je malo plakao na konferenciji za štampu kada se izvinjavao i opet je vraćen u tim.

Mesec dana kasnije je Kolumbija u Buenos Airesu demolirala Argentinu sa 0:5, a junak ove priče je dao dva gola i pišao na facu Argentincima posle meča dajući provokativne izjave. Inače, ovo je bio prvi poraz Argentine na svom terenu u takmičarskim utakmicama posle 6 godina. Takođe je ovaj meč poslao Kolumbiju na svoje treće Svetsko, i utro put ka konstantnom pojavljivanju ove selekcije na velikim takmičenjima.

A da ne zaboravimo, ova blamaža je naterala Maradonu da se vrati u tim,  što se završilo vrlo neslavno kada je na prvenstvu izbačen zbog efedrina.

1994. Asprilja nastavlja u svom stilu, donosi Parmi Super Kup Evrope, i igra finale KPK  protiv Arsenala, ali nažalost gubi. U isto vreme ženu i dete vraća kući u domovinu, a zabavlja se sa porno zvezdom u Italiji. Lepota. Nije se nešto nadavao golova, samo 16 na 44 meča u svim takmičenjima.

Na Svetskom Kolumbija ne opravdava očekivanja, i ispada već u grupi, ali tu su već bile neke vanfudbalske stvari upletene.

1995. je malo teža bila za ovog asa. Nije se toliko nalazio u planovima Nevia Skale, i već se osećala neka nesklad u odnosima dvojice.

Novu Godinu proslavlja tako što puca iz pištolja u nekom klubu i hapse ga.

Manje je davao na terenu, bio je bezvoljan, ali kako je sezona odmicala i kako je Parma gurala sve dalje u Evropi, Faustino se zahuhtavao. U polufinalu Kupa UEFA, u dve tekme sa Bajerom iz Leverkuzena je postigao tri gola, a u dvomeču finala protiv Juvea je bio i ponajbolji igrač iako nije postigao nijedan od dva gola Mlekadžija.

Javno je kritikovao Skalu na kraju sezone, govoreći da je on glavni krivac njegovih loših izdanja i da ne želi više nikada da igra za Parmu. I to ne da je kritikovao negde ovako, već u intervjuu za Gazeto delo Sport. Cigiš je to kenjao jer je imao pregovore sa Lidsom u toku, ali kada su se oni izjalovili, vrlo brzo je počeo da liže ono što je pljuvao i opet se na početku sezone 95/96 pojavio u dresu na kome je pisalo Parmalat.

U međuvremenu je osuđen na godinu dana uslovno zbog one pucnjave na Novoj Godini, i podelio je javnost u Kolumbiji. Neki su ga bezuslovno voleli, a neki su videli u njemu sve loše ovog sveta. Šest utakmica za 5 meseci su stvorile veliku tenziju i u Novembru te godine, bije nekog rendom lika u prodavnici u Tului, i preti da će da ga ubije, jer se istripovao da mu je ovaj ukrao kačket.

U toku zimskog prelaznog sezone 95/96, Tanci porodica se načelno dogovorila sa Fabiom Kapelom da preuzme tim. Čak se tu pominjao i neki predugovor koji je bio potpisan. No, za Asprilju je to značio odlazak iz kluba, jer je Kapelo decidirano rekao da mu Kolumbijac ne treba i da se mora prodati. Do tada su za njega stizale mnoge ponude, Intera, Reala, Atletiko Madrida, Borusije Dortmund, ali je Kalisto Tanci uvek stavljao veto na to. Sada nije imao kuda

Tada se iznenada javlja Kevin Kigen, i pravi najveću grešku svoje trenerske karijere….

Njukasl i Raspad Sistema

„Video sam na mapi da je Njukasl pored mora i šta sam drugo mogao da mislim sem da je tu plaža i da je toplo? Zamišljao sam jahte u luci i mnogo sunca“.

To su bile misli cigiša kada je gledao svoju sledeću destinaciju.

Asprilja je stigao na sever Engleske za 6.7 miliona funti. U vreme snežne oluje koja je besnela severom Engleske. Pred novinarima i navijačima se pojavio sa krznenim kaputom, kao pravi majmun, onaj gastarbajterski. U međuvremenu dok su pregovori trajali je pričao kako ga Njukasl zavlači i da nisu ozbiljni, ali je na kraju otišao u tada vodeći tim Engleske koji se klao sa Junajtedom za titulu.

Da budemo precizniji, nije se klao, jer je imao podosta bodova prednosti, i bio je viđen da posle dosta 69 godina, opet prigrabi tron u kolevci fudbala.

Kolumbijac nije želeo da ide tamo, ali nije imao izbora, jer je Parma čak i zapretila sudskom tužbom ukoliko ne prihvati transfer. A realno mu to u tim momentima nije trebalo. Tako da je njegova odiseja na Sent Džejmsu počela nevoljno. U međuvremenu kada je dogovor bio već postignut, Kapelo je dobio ponudu Real Madrida, i nonšalantno je okačio Mlekadžije na kitu, i zaputio se u prestonicu Španije.

Tino nije mnogo čekao na debi, jer ga je Kigen odmah uvrstio u tim na gostovanju protiv Midlzbra. Posle jedne čaše vina i upoznavanja sa saigračima, saopšteno mu je da se sprema i kreće u svlačionicu jer će sedeti na klupi. U tom momentu su Svrake imale četiri uzastopne pobede, a Boro je u Tyne-Tees derbi ušao sa šest poraza u nizu.  Ipak, na 25 minuta pred kraj tekme, gosti su gubili i Kigen je posegnuo za novopridošlicom, kome je dao šansu da uđe i pokaže šta ima. Naravno, stvari su se na terenu odmah promenile u korist Njukasla, jer je Asprilja dovodio protivničke igrače do ludila, i pravio im konstantne probleme. Asistirao je za poravnanje rezultata, i sa njim na terenu su Svrake uspele da dođu do celog plena.

Lepota, nije moglo bolje.

Ali… Opet to ali. Sledeća utakmica protiv Mančester Sitija koji je za razliku od današnjeg vremena u to doba bio jedna prosečna šupačka ekipa se završila vrlo neprijatno i za Asprilju i za Svrake. Remi, 3:3, uz suspenziju Kolumbijca i kaznu od 10 hiljada funti jer je laktom udarao Kita Kurla, defanzivca Sitija. Ovo je samo nagovestilo jedan od najvećih krahova u istoriji engleskog fudbala, koji se tiču šampionske trke.

Njukasl je uspeo da pobedi samo 3 od poslednjih 9 utakmica od kako je Tino došao na sever Engleske, uzimajući 21 bod u finalnih 14 mečeva sezone. On je okarakterisan kao glavni krivac za ovakav razvoj situacije, što donekle i jeste tačno, ali ne u toj meri koliko su engleski mediji kenjali.

Sve se to naravno reflektovalo i na njegovo ponašanje u reprezentaciji, gde je frajer jednom prilikom pred meč sa Bolivijom došao 9 sati kasnije od zakazanog vremena, jer je posmatra izložbu konja.

Inače, ako možemo da kažemo da je Asprilja uživao u još nekoj stvari osim fudbala, to bi bilo jahanje i konjički sportovi. Opčinjen je ovim životinjama, i voli ih do bola. Ima svoju ergelu koju non stop obilazi, licka i i dopunjava.

Elem, da se vratimo na ovo sa Bolivijom. Selektor Ernan Dario Gomez je rekao da ono što radi Asprilja nije niti normalno, niti humano, a i da pokazuje njegovo nepoštovanje prema ekipi. Ali ipak, mali cigan je dao 2 gola na toj utakmici, i Kafeterosi su pobedili sa 4:1.

Izjava trenera posle meča je bila sledeća.

„Ne smem da dozvolim da se ovako ponaša. Ali ljudi, dao je dva gola. Ja ne mogu da pobedim u ovom sukobu“

Kada je Širer došao u Njukasl sredinom 96. Asprilja se javio treneru iz Bogote, i to faksom, u kome je pisalo da ne može da dođe u Englesku jer mu avion nije poleteo. Naravno Njukasl poteže sve veze da se vidi kako šta da on dođe, da bi utvrdili da je avion uredno sleteo i da igrač nije došao.

„Ne znamo gde je“ je sve što je trener rekao novinarima na pitanja o Tinu.

U Januaru sledeće godine, Kigen je pobegao iz kluba glavom bez obzira, a nasledio ga je Keni Dagliš. I tu se ništa nije promenilo mnogo. Asprilja je pravio sranja, cepao je mreže na evropskim utakmicama, a ovo ostalo ga i nije mnogo doticalo.

Od sranja, da pomenemo da se bio sa Čilavertom na utakmici sa Paragvajem, i da je naboo policajca kada su ga izbacivali sa koncerta u svom rodnom gradu jer je pravio gužvu.

Sledećeg leta je opet faksom iz Kolumbije obavestio tim da ne želi da igra za njih više i da želi da se vrati u Parmu. Naravno da to legenda Liverpula nije dozvolila, i za momenat je oživela karijeru ovog temperamentnog Kolumbijca, a to potvrđuju i njegove partije iz sledeće sezone, a posebno ona kada je razneo Barselonu u Ligi Šampiona i postigao het-trik, vodeći Svrake do pobede od 3:2.

Ipak, iako je razvio dobru vezu sa Daglišom, stekao je mnogo neprijatelja unutar same organizacije u klubu, i često su medijima bile servirane priče od raznih insajdera, koji su štetili reputaciji igrača, ali i atmnosferi u svlačionici. I sam King Keni je o tome pričao u više navrata, tako da je Asprilja prodat nazad u Parmu na kraju 97/98 sezone za 7 miliona funti. Totalni učinak na Sent Džejms Parku, 61 meč, 18 golova.

Bezuspešni Povratak u Italiju

Nije se dugo čekalo na njegov novi gaf, i to je čak uspeo da učini pre nego što se dokopao dresa Parme. Naime, na Svetskom 1998. u prvoj utakmici turnira, Kolumbija je gubila od Rumunije sa 1:0, a Asprilja je bio zamenjen. I sami pogađate šta se desilo. Počeo je da divlja, da kenja po medijima da su drugi trebali da budu zamenjeni, ne on i onda je opet bio isteran iz repke. Iako se izvinio, nije mu dozvolje povrratak nazad u ekipu. Tek posle turnira, na zahteve i pritisak javnosti, opet je reintegrisan u nacionalni sastav.

Ali.. i to nije bilo dovoljno. Kada se 1999. početkom, u Februaru, vraćao iz Majamija sa ekipom, nakon prijateljske sa Nemcima, strašno je zamerio Fudbalskom savezu što je kupio karte za ekonomsku klasu. Jer jebiga, on je Asprilja, ne priliči mu da nije u onim elitnim i foteljama gde možeš da se širiš. Inače, koknuo je Švabama dva gola u remiju 3:3.

Kraj sezone završava carski jer je u Maju u Las Americas hotelu u Kartageni, pijan kao letva izvadio utoku i proveselio se kao mi Srbi. Ceo šaržer u nebo, iako je u zvaničnom izveštaju pisalo da je samo 7 metaka. U Kolumbiji je u to vreme bio na snazi neki zakon koji se odnosio na to da su kazne za šenlučenje srazmerno broju metkova koji ispalite.

Ovo je bila situacija preko koje ni navijači, a ni savez nije želeo da pređe, tako da je je isključen iz repke, nakon velike ankete koja je sprovedena, gde je po prvi put u svom životu, Faustino Asprilja izgubio podršku javnosti. On je naravno poče sve da napušava redom, a između ostalog je potkačio i Oskara Kordobu, tadašnjeg golmana, za koga je rekao da ga prima u bulju i da je gej, kao i nekolicina njegovih saigrača, koji su bili protiv njegovog prisustva u timu.

U Parmi se nije proslavio jer je u dve godine na 20 mečeva postigao 4 pogotka, što je značilo odlaza iz kluba.

Kraj

Sledeća destinacija je bio Palmeiras gde je za godinu ipo odigrao 21 tekmi u dao 3 gola, osvojivši dva manja trofeja, šampionat Ria i Kup Brazilskih Šampiona.

Onda na polusezoni 2000. odlazi u Fluminense, ali se sporo navikava na okruženja i igra samo dve tekme. Već sledeće sezone je onaj stari koji na 10 prvih tekmi daje 8 golova, no povreda ga stiže i šalje van terena podosta vremena.

Onda kreću selidbe, Atalante u Meksiku, Atletiko Nacional, Univerzidad de Čile, Estudijantes.. Ali se videlo da to nije taj Tino, jer mu je koleno već podosta bilo oštećeno.

Vreme mu je isteklo.

Iako je u Ateltiko Nacionalu na 13 tekmi dao 5 golova i bio solidan, videlo se da nije mogao da trči. Na pitanje kako se snalazi na terenu uprkos bolovima u kolenu i limitiranosti svojih fizičik mogućnosti, objasnio je da svi ostali mnogo više trče. Kako su na to pristali, ćemo Vam objasniti u sledećem paragrafu.

U jednoj situaciji neki novinar je bio prisutan na treningu Atletiko Nacionala. Bio je tu po kampusu radio neke intervjue itd. Tokom svega toga, začuo je neku viku i dranje, i ugledao Asprilju kako vitla pištoljem na terenu, i derući se da će sve redom da strelja ako ne trče više. Naravno skandal je odmah izbio. Aspriljina odbrana, a i samog kluba je bila da je to samo bila šala, jer je pištolj bio lažnjak, i da se omaleni napadač samo glupirao sa saigračima koji su znali za foru.

Sad da li je baš bilo tako ne znamo, ali ne bi nas ni čudilo da je bio ozbiljan u nameri da puca u nekog. To je Asprilja.

Inače, imao je ponudu Darlingtona 2002. godine da dođe da igra za njih. Oni su u tom momentu bili u trećoj diviziji, a kontroverzni vlasnik kluba Džor Rejnolds (koji je kasnije zaglavio zatvor zbog zajebancija sa porezom) mu je ponudio u to vreme 17 hiljada funti njedeljno. Pride je imao klauzulu po kojoj bi za Božić uzimao 20% od ulaznica. Na kraju taj eksperiment nije uspeo iako je Asprilja čak i predstavljen pred navijačima na Fithams stadionu. Obe strane su upirale prst u onu drugu, tvrdeći da je ona kriva. Asprilja je na kraju i rekao da je želeo da igra za Darlington jer je Njukasl u blizini, a njemu je želja bila da se trajno naseli u ovom gradu. Ali ipak sa tim novcem koji mu je ponuđen, to nije bilo moguće, jer njegov stil života zahteva mnogo više. Pazite, to je 2002. godina. Imao bi 800 hiljada funti godišnje i pride bonuse, što za to vreme uopšte nije loše. Ali…

Ili Možda Nije

Na terenu naravno, ali van njega je i dalje onaj isti cigan koji hoće da se bije sa svima i koji vadi utoku na keca.

2008. je izvadio frajer mašinku i krenuo da puca na neko obezbeđenje koje se nalazilo nedaleko od njegove farme. Naravno, zaradio je kućni pritvor iz momenta. Išao je po raznim rijalitima gde se napijao, drao, tukao.

Lansirao je svoj brend kondoma za koji je rekao da je mnogo kul.

Kao što smo rekli, iz nekog razloga sa kojim baš nismo upoznati, voli da se oblači u kostim dinosaurusa, ali ako, nama ne smeta, još nam je i zanimljivo.

Jer šta drugo očekivati od ovog lika? Nešto normalno sigurno ne. Oduševljavao nas je na terenu, oduševljavao nas je i van njega, i verujemo da će tako i biti u budućnosti.

Asprilja je, za mene, bio ne samo odličan fudbaler, već i tip koji boji ovaj naš život. Da nije takvih celo naše postojanje bi bilo monotono i sivo. Isti takav je bio i na terenu. Jednostavno utakmice sa i bez njega nisu za poređenje. Uvek je dizao atmnosferu, pravio tenziju, radio poteze zbog kojih se ta draljava utakmica sa Pjaćencom pamti za ceo život, iako je završena 0:0.

Njegova temperamentnost, i donekle nezrelost, je fudbal činila manje profesionalnim i uštogljenim. Jer realno, on je ciganin iz Kolumbije koji je došao do keša i neće nikome da se povinuje i sklanja. Sam je uzeo pare, sam se za njih izborio i ne da na sebe.

I dok se neki slikaju sa raznih ekskluzivnih lokacija i gala priredbi sa spiskom visokih zvanica, naš heroj, ili antiheroj kako god hoćete, uživa u svojim konjima.

I izigrava majmuna.

Članak Neukrotivi – Faustino Asprilja se pojavljuje prvo na Kladza.

Da ne bih dolazilo do nepoverenja čitalaca moram, uz puno nelagodnosti, da vam kažem da je moguće da će kašnjenja da se povremeno ponavljaju, bar dok nam naš konsiljere, Veed-o-yeah, konačno ne priskoči u pomoć, i dok nas, kako on to kaže, svojim penkalom i potezima po papirusu ne razvali k’o votka maloletnicu. Znajući o kakvom sposobnom i svestranom umetniku se radi, ja sam ubeđen da nije preuveličavao i da će potpuno da opravda Vaša i naša očekivanja. Siguran sam da ćete biti zadovoljni njegovim uslugama, kao što su do sad bile naše najstarije sugrađanke i udovice širom naše čaršije.

Ali, o tom po tom. Dok se to ne desi zaglavljeni ste sa mnom i mojim subjektivnim mišljenjem, ko je sve zaslužio da se nađe na nastavku ove prestižne liste.

Serija A

Kako smo prošlog vikenda u prvom nastavku kolumne klasifikovali igrače PL-e zbog toga što smo smatrali da je najpraćenija i najzanimljivija za naše čitaoce, za drugi nastavak smo to radili pristrasno, i navijački i izborom lige zadovoljilji sami sebe. Tako smo odlučili da to bude italijanska Serija A, a izbor igrača sa ove liste ovaj put neću ni da obrazlažem, jer lično smatram da je italijanska liga od sredine 80-ih do kraja 90-ih i najbolji ligaški fudbal u istoriji ove igre. Mislim i da toliko kvalitetnih i jedinstvenih igrača i stilova neće više nikad da se ponove. Toliko je bilo dobrih igrača na jednom mestu da me sad, kad na TV-u vidim Milan, Inter ili Azure u kvalifikacijama za SP 2018, na njihov red sramota ko sve danas profesionalno igra fudbal.

I opet, kao i prošlog puta, zadatak eliminacije nekih fudbalera je bio jako težak. Trebalo je imati srca i izbaciti sa ove liste imena kao što su: Roberto Di Mateo, Kristijano Doni, pa i do kraja verni Antonio Di Natale… Ipak, nadamo se da će naš izbor izabranih igrača opravdati izbor onih koje smo morali da uklonimo.

Zbog moje naklonjenosti italijanskom fudbalu, želeo sam da sastavim listu samo sa italijanskim igračima ali su ipak dva čoveka morala da se umešaju i da mi to ne dozvole. Uz ta dva izuzetka, ovo su te face sa Apenina:

1. Klaudijo Kaniđa

Sin vetra! Jedan od najbržih i fizički najdominantnijih fudbalera ikada. Bio je dobar na terenu onoliko koliko je bio problematičan van njega, a živeo je onako kako je i igrao, ludo i brzo. Pre fudbala bavio se atletikom i najbrže vreme za koje je istrčao 100m u svojoj karijeri je 10.20s. Možda klubovi u kojima je nastupao širom “čizme” nisu bili dovoljno kvalitetni da osvoje Skudeto, ali je on svojom pojavom svakako sebi obezbedio mesto na ovoj listi. Zbog svoje naravi često je menjao klubove, najčešće posle jedne ili dve sezone. U Italiji je kao krilni igrač nastupao za Veronu, Romu, i Atalantu u dva navrata. U Seriji A je odigrao svega 138  utakmica i postigao 34 gola a da nije osvojio ni jedno odličije. Po dolasku u Rim su počeli njegovi problemi sa drogom i nesportskim načinom života. Najbolji prijatelj mu je bio, naravno, Maradona. Za Argentinu je nastupao 50 puta, i učestvovao je na 3 SP. Na SP 1990. godine je postao nacionalni heroj sa dva postignuta gola, od kojih je jedan postigao najvećem rivalu Brazilu, a drugi protiv domaćina Italije u polufinalu. U istom meču je zaradio i drugi žuti, zbog čega je propustio finale. Maradona je govorio svojevremeno da je jedini razlog što nije osvojio dva Mondijala taj što Kaniđa nije igrao finalnu utakmicu te večeri u Rimu. 1998. je propustio SP zbog toga što je odbio zahtev trenera Danijela Pasarele da ošiša kosu. To ga je sklonilo iz reprezentacije sve dok Pasarela nije smenjen. Nastupao je još i u Škotskoj, Kataru i rodnoj Argentini, a bio je i jedan od malog broja igrača koji su nastupali na derbiju Boka-River igrajući za oba kluba u dva vremenska razdoblja. Autor je čuvene rečenice: “Ako je kokain droga, ja sam narkoman!”.

2. Faustino Asprilja

Možda i najkontraverznija ličnost u istoriji fudbala. Ekscesi koji su pratili njegovu karijeru su bili toliko česti da pizdarije koje je pravio Mario Baloteli u poredjenju sa njegovim izgledaju kao da je Baloteli dečko za primer. Faustino Hernan „Tino“ Asprilja Hinestroza je svoje fudbalsko ime stvorio u Parmi i Njukastl Junajtedu pre povratka u domovinu. Kolumbijac je na terenu i van njega zahtevao toliko pažnje da bi smo imali dovoljno materijala da samo o njemu pišemo. Uspevao je da u isto vreme postane prvi fudbaler koji je postigao het-trik Barseloni u LŠ, i da lansira svoju ličnu marku kondoma. U Italiji je nastupao za Parmu, i to u oba zlatna doba ovog kluba devedesetih godina. Sa Parmom je u oba mandata osvajao po jedan italijanski kup, evropski super kup, i Kup Pobednika Kupova, a čak dva puta je podizao pehar Kupa UEFA. Njegove igre u Parmi su naterale “mesiju” kluba sa St. Džejms Parka, Kevina Kigena, da za njega izdvoji, za to vreme solidnih, 6.7 miliona funti. Posle odličnih partija za crno bele, izgubio je mesto u timu od Alana Širera, i vratio se u Parmu. Za reprezentaciju Kolumbije je odigrao 57 utakmica i postigao 20 golova. Prestao je da nosi žuti dres nakon što ga je selektor prvi put uvrstio među rezerve. Na jednu kvalifikacionu utakmicu za SP u kojoj je trebalo da nastupa je zakasnio 9 sati.

3. Salvatore Skilaći

Salvatore Toto Skilaći je obeležio istoriju italijanskog fudbala. Omaleni, ali brz i agilan napadač, rodjen i odrastao u ruralnom i siromašnom delu Sicilije, zbog čega je često je bio osporavan kao fudbaler. Kada je na SP 1990. prvi put pozvan u reprezentaciju činilo se da je cela nacija protiv njega jer nije mogao jedan “seljačić” da predstavlja rimske bogove. To je išlo toliko daleko da je dobijao konstantne pretnje smrću. Na okupljanju u trening kampu pred početak prvenstva 3000 navijača je, napavši ga, opkolilo njegov auto. Toto je iz toga izašao jači, uzeo loptu, i bio najbolji strelac prvenstva postavši tako heroj nacije od najomraženijeg fudbalera na apeninskom poluostrvu. U Mesini ima svoj spomenik. Igrao je za Mesinu, Juve, i Inter, i u 339 nastupa u Seriji A postigao 98 golova. Tokom karijere osvajao je italijanski Kup i dva puta UEFA Kup. Igrao je jedno Svetsko Prvenstvo i bio najbolji strelac sa 6 postignutih golova, dok je Italija zauzela 3. mesto. Iste godine je bio 2. u trci za Zlatnu Loptu. Trenutno živi u rodnom Palermu, gde ima svoju akademiju fudbala.

4. Antonijo Benarivo

Jedan od najboljih odbrambenih fudbalera ove igre. Bez obzira na kvalitet odbrambenih igrača koje je Italija imala 90-ih godina, ovaj momak je kod selektora Azura, Ariga Sakija uživao veliko poštovanje, pa je za drzavni tim, od 1993. do 1997. godine, upisao 23 nastupa. 1994. godine je bio standardni član tima za SP u Americi. Učestvovao je u finalnoj utakmici koju su “žabari” izgubili posle izvođenja jedanesteraca, a u meču protiv Nigerije je iznudio penal koji je Bađo realizovao i odveo italijane dalje. Nastupao je za Brindizi, Padovu, i Parmu, i nikad nije napuštao domovinu. Najduže se zadržao u Parmi i u plavo-žutom dresu je po broju nastupa u ligi i evro takmičenjima apsolutni rekorder. U Kalču je odigrao 403 meča. Jedina odličija je osvajao sa Parmom… po dva UEFA Kupa i Kupa Italije, i po jedan  UEFA Superkup, Supekup Italije i Kup Pobednika Kupova.

5. Luiđi De Agostini

Ovaj čovek je jednostavno mogao da igra na svim pozicijama. Sjajna kontrola lopte i shvatanje prostora omogućili su mu da tokom karijere jednako dobro igra kao centralni odbrambeni, krilni odbrambeni, kao i na svim pozicijama u veznom redu. Bio je i odličan izvođač penala, što je i dokazao u finalu UEFA Kupa 1990. godine kada je postigao gol za Juventus protiv Fiorentine. Igrao je u 8 italijanskih klubova, u 408 utakmica Serije A, a najviše je ostavio traga u Juventusu. Skudeto mu je uvek izmicao u nesretnim okolnostima. Naime, u Veronu je došao odmah naredne sezone posle osvojenog Skudeta, dok je u Juventusu bio još veći maler da dođe u klub sezonu nakon osvojenog 22., a napusti  ga sezonu pre 23. Skudeta. Plavi dres je nosio na EP 1988. i SP 1990.

6. Pjerluiđi Kaziragi

Ubojiti napadač je svoju karijeru počeo u Monci. Igrao je još i u Juventusu, Laciju i Čelziju. Do pre godinu dana obavljao je posao pomoćnog trenera Birmingema koji je sa klupe predvodio Djanfranko Zola. U Italijanskom prvenstvu se pojavljivao 332 puta i postigao 90 golova. Sa Starom Damom je osvajao dva UEFA kupa i Kup Italije. Sa Lacijom je ponovio uspeh osvojivši Kup Italije, dok je sa Čelzijem podigao pehar FA kupa i UEFA Super Kupa, doduše bio je van stroja zbog povrede. U Čelziju je odigrao samo deset utakmica do velike povrede ligamenata, i posle deset operacija nije uspeo da se vrati na teren. Ugovor sa Čelzijem mu je istekao tek dve godine kasnije kad je i zvanično okončana njegova karijera. Za Italiju je upisao 44 nastupa i bio učesnik SP 1994. i EP 1996.

7. Enriko Kijeza

Iako nikad nije igrao van Italije, nastupao je za 12 različitih klubova, igrajući pri tom rame uz rame sa najvećim fudbalerima tog vremena. Jedan od najnezgodnijih napadača 90-ih godina, najbolje partije je pružao u Parmi i Fiorentini, a najduže se zadržao u Sijeni, gde je ostao do kraja karijere. Sezone 1995/96 u Sampdoriji sa Manćinijem pravi jedan od najubojitijih tandema Serije A. Sa Sampdorijom je u svom prvom mandatu osvojio i Kup Pobednika Kupova. Najveći uspeh je došao po prelasku u Parmu, sa kojom je 1999. godine osvojio UEFA Kup, italijanski Kup i Superkup Italije. Te sezone je bio i najbolji strelac UEFA Kupa. Kup Italije je osvojio ponovo sa Violom dve godine kasnije. Za repku je zabeležio samo 22 nastupa i bio deo tima na EP 1996. i SP 1998. Bufon je tokom svoje karijere igrao sa i protiv Kijeze, i protiv Kijezinog sina koji trenutno nastupa za Fiorentinu.

8. Stefano Fiore

Kao ofanzivni ili krilni vezni igrač, Stefano Fiore je nastupao za 13 različitih klubova, sa jednim, retkim za italijane, izletom na Pirinejsko poluostrvo, tačnije u Valensiju. U Seriji A je debitovao za Parmu 1994. godine. Od tad pa do kraja karijere, Fiore je svojom kreacijom i tehnikom zadavao probleme protivnicima širom Azurne obale. Ubrzo posle debija, tadašnji menadžer plavo žutih, Nevio Skala, ga je stavio među startnih 11 za finale Kupa UEFA. Mladi Fiore je tada igrao rame uz rame sa Zolom, Fernandom Koutom, Dinom Bađom i mnogim drugim velikanima fudbala. U karijeri je zapažene uloge odigrao u Parmi, Laciju, Udinama i Valensiji, i sa njima je osvajao dva puta italijanski kup, dva Kupa UEFA, jedan UEFA Super Kup, jedan Intertoto Kup, i Super Kup Španije. U reprezentaciji je upisao 38 nastupa i dva gola. Na EP 2000. godine je bio jedini igrač koji je odigrao svaki minut na turniru. Njegov pogodak protiv Belgije je proglašen za gol turnira.

9. Luiđi Di Bjađo

Rođeni Rimljanin, posle Lacijove omladinske škole, debitovao je za Lacijo i to mu je ostao jedini nastup za svetlo-plave. Igrao je u nekoliko italijanskih klubova sa najviše uspeha u Romi i Interu. U 19 godina dugoj karijeri, u Kalču je zaigrao 482 puta i pogađao mrežu 66 puta. Iako je igrao sa mnogo uspeha u Romi, napustio je klub sezonu pre nego što će po poslednji put postati prvaci. U sezoni 2001-02, igrajući za Neroazure, titulu prvaka je izgubio u zadnjem kolu od Juventusa. Jedan od najpouzdanijih i najupornijih igrača sredine terena, Di Bjađo je nastupao za plavi dres u 31 utakmici, od toga na SP 1998 i SP 2002, kao i EP 2000. Trenutno je selektor italijanskih selekcija do 21. godinu, a do dolaska Manćinija na klupu seniorske selekcije je bio tranzicioni trener tima posle ispadanja Italije iz kvalifikacija za SP u Rusiji.

10. Dino Bađo

“Drugi Bađo”, kako ga zovu pristalice fudbala širom sveta je zbog prezimena uvek bio u nepravednoj senci svog pet godina starijeg saigrača iz kluba i reprezentacije, Roberta Bađa. Verovatnoća da njih dvojica budu saigrači tolike godine je, statistički gledano, bila jako mala. Po zvaničnim podacima, Bađo familija ima samo 1500 u Italiji, pa šansa da njih dvojica budu rodom iz istog mesta, Veneta, praktično nije ni postojala. Ipak, to se desilo, njih dvojica su se upisala u stranice fudbalske istorije, i to svako svojom zaslugom, ali pomažući jedan drugom na tom putu kao dugogodišnji saigrači. Debitovao je u Torinu i posle jednogodišnje pozajmice Interu, prelazi u Juve, gde po prvi put igra u paru sa “Malim Budom”, gde i dobija svoj nadimak koji će ga pratiti celu karijeru. Nakon Juventusa prelazi u Parmu, iako je prvobitno dogovoren transfer, tada mladog, Alesandra Del Pjera. Sa najviše uspeha igrao je baš u Juveu i Parmi, a nešto kasnije i u Laciju. U seriji A je odigrao 351 utakmicu. Svestrani igrač sredine terena je tokom svoje blistave karijere osvajač tri kupa UEFA, i po jedan italijanski kup u super kup. Za reprezentaciju je debitovao u Decembru 1990, godine, a čari svetskog prvenstva je osetio prvi put 1994. Ponovio je nastupe i na EP 1996. i SP 1998. godine. Plavi dres je nosio 60 puta.

11. Đuzepe Sinjori

Maestro sa loptom. Nedovoljno hvaljen i pominjan u svetu fudbala. Mozda je razlog tome, što u svojoj dvadeset dvogodišnjoj karijeri nije osvoji ništa osim Intertoto kupa 1998. godine sa Bolonjom. Moje mišljenje je da ovaj čovek treba da se pominje u rangu sa Maradonom, Peleom, Džordžom Bestom, i sličnim titanima ove igre. Brz i tehnički nepogrešiv, sa haubicom umesto leve noge, Đuzepe Bepe Sinjori je tri puta, u toku svoje blistave karije, bio najbolji strelac Serije A. Njegovo ime je upisano i među najboljih deset srelaca svih vremena. Izvanredan izvođač penala i slobodnih udaraca. Moram i da dodam, na razočarenje naših fanova Siniše Mihajlovića, da Miha nije jedini koji je postigao het trik iz slobodnih udaraca u istoriji Serije A. Nije bio ni prvi u tome. Bepe je to uradio četiri godine pre njega, takođe u dresu Lacija. Karijeru je počeo u Interovoj omladinskoj školi, koji ga je prodao zato što je bio suviše nizak. Pored Lacija i Bolonje igrao je još za sedam klubova. Njegov transfer u Parmu iz Lacija je bio dogovoren, ali je otkazan nakon nasilničkih demonstracija navijača tog kluba, koji su na sve načine pretili upravi kluba i njihovim porodicama, pa čak ih i fizički napadali i pretili im smrću. Zbog razlika između njega i tadašnjeg selektora Azura, Ariga Sakija, odigrao je svega 28 mečeva za reprezentaciju. Jedini veći turnir u plavom dresu je igrao na SP 1994. godine. Na istom turniru je upisao dve asistencije u odlučujućim utakmicama protiv Norveške i Španije. Mnogi i danas misle da je najveća greška Ariga Sakija što u tom čuvenom finalu nije uveo u igru Sinjorija pred izvođenje penal serije.

Članak Nekrunisani kraljevi fudbala – Serija A se pojavljuje prvo na Kladza.