O tome Vam (V veliko jer Vas poštujemo, jer realno nema mnogo ljudi koji nas čitaju, i ovde opstaju samo hard kor tipovi) pričamo. Neću da gledam majmuna sa roze frizurom i izdepiliranim nogama. Daj bre fudbal da malo gledamo, a uživamo, i da kada je 0-0 ima o čemu da diskutujemo. A ne buljokoljače koje kada pogledaš legnu i drže se za nogu i valjaju se levo desno ko da imaju napad epilepsije.

Jel se sećate na primer Reja Parlora? Taj tip je poprilično neophodan današnjem fudbalu. On je onaj koji pokazuje svoje fudbalsko umeće sa sve kriglom piva, i jebeno dobro to radi. Isto tako to je čovek iz naroda koji voli da sedne posle tekme u neki pab sa navijačima i običnim radnim ljudima i prodiskutuje o svemu uz pivo. I zato uživa veliko poštovanje na Ostrvu nevezano od navijačkog opredeljenja njegovog sagovornika. Taj baja 2002 se onesvesti od piva pred Mančester Junajted na Old Trafordu, kupe ga Adams i Kion pred meč, odlaze na stranu biju Fergusona uzimaju titulu, Parlor igrač tekme.. to je to. Jel možda treba bolje od ovog?

Pazi sad ovo. Jel se sećate Giorgia Kinkladzea? Mančester Siti, driblinzi, masakriranje protivnika itd… Taj brat iz Gruzije je bio na probi u Realu i Atletiku kao mlad, i stigao je čak da ode i u Boku Juniors, mada se nije zadržao tamo. Ali pazi sama pomisao, Gruyijac u Boki Juniors ti govori da je to mnogo luda glava. Realno, ajde stavite sada u jednu rečenicu, Gruzija, Boka Juniors. Pa ne ide brate, ne ide ko Vučićević i zubi. Ta njuška je slično i svakom Balkancu kukala za kućom, i onda je dovela i majku i familiju i komšije u Mančester da budu sa njim. Iako je samo tri sezone proveo na tada, Mejn Roudu, i dalje je jedan od ONIH za Sitijeve navijače. Ne ove pedere od kada su postali šeikov klub, nego ove što znaju šta je Mejn Roud.

A David Žinola? A? Kakav je taj gospodin bio. I gospodin i tabadžija kad treba. Iako je bio u zapećku Kantone, koji je isto tata, David je meni postavio standarde kakav treba da bude fudbaler gospodin na terenu.  Jebo ga Njukasl kada je otišao tamo. Umesto da je odabra Barsu ili bilo koji drugi klub on je otišao u majmunski Njukasl da njegovo umeće i prefinjena tehnika bude nipodaštavana od jebenih severnjaka koji nisu došli da gledaju fudbal nego da navijaju ko će koga da nabode glavom u muda. Možda i najprotraćeniji talenat, jer je posle trofeja u PSŽ-u mogao mnogo više ali jbg. Nije mu se namestilo. Zato ćemo ga mi uvek pominjati u svakoj situaciji, jer takvi likovi to zaslužuju.

Pazite sada. Pomenuli smo i Di Kanija i Džimija i Asprilju. Ajde po rečenica o svakom.

Realno, mnogo bih voleo da vidim Di Kanija i Nejmara oči u oči danas. Stvarno mislim da bi mu ‘talijan jebo mamu odmah u tunelu. To je ta njuška koja može da da gol, ali neće da bude pička kad mu leži protivnik na terenu. Jebi ga, nije taj, oće da te pobedi na muda a ne na kurvu, što bi rekli klinci. I jeste, mnogo psujemo, ali ovo je mesto za fudbal, pivo i eto poneku psovku. I Di Kanio je mnogo psovao pa ga gotivimo.

Džerel Flojd Haselbaink, zvani Džimi. Kakav car je to bio dok je igrao. Bio je 1999 i 2001 najbolji strelac Premijer Lige dok je igrao za Lids i Čelzi, i u međuvremenu jedan od najboljih u Španiji, dok je bio u Atletiku. Džimi je vanremenski špic i ubeđen sam da bi u bilo kojoj eri fudbala uvek isto davao golova. Jednostavno on je taj. Ne prilagođava se on odbrani, on bije i gura napred. Car bre.

Mislim, isto to važi i za Faustina Asprlju, koji je eto malo veći majmun on Haselbainka jer jelte, on voli da kupi i bundu i da ima tri lanca oko vrata, neće da igra protiv Noriča, ali hoće da utrpa Barseloni tri komada na Kamp Nou. Jebi ga, i on je otišao u Njukasl majmunski od cele Evrope, on će iz Kolumbije da ide gore u djavola na sever. Kratko je trajao on koliko je trebao, ali jebi ga, bio je čovek i voleo je i pice i žene i sve, još se povrh svega vratio u Južnu Ameriku, što znači da je verovatno cepao i koku i to je to.

Nismo rasisti, to smo dokazali milion puta. I evo još jedne potvrde. Rašid Jekini. Neko bi rekao Rašidi, ali to samo govore gejevi, mi nećemo to. Jel se sećate ’94 svetsko, Jekini daje gol Bugarima, koji je prvi ikada Nigerijin na SP, vrišti dok drži mrežu i raduje se do tačke bola. Ali bukvalno, njega boli koliko je radostan, koliko je ponosan i srecan. Kada kažemo Jekini, mislimo i na Amokačija, Sandeja Oliseha i naravno Babangidu i Babajara koji su neizostavni na onim prvim PES Sony igricama.

Idemo dalje.

Dijego Fuzer. Znači Milan, Lacio, Parma, Roma, svud igrao, svud golovi i 10 trofeja. Po meni, jedna od prvih impresija kada pomenemo Seriju A. Ok ovo je subjektivno ali toga se sećam kada sam bio klinac. Onaj crnogorac što je vodio i prenosio fudbal, njega se sećam kada kaže „rezantan udarac Fuzera“. Jbg, fleševi iz detinjstva.

Dankan faking Ferguson. E ovaj tip je video da nema vajde od Njukasla, došao, otišao oposle jedne sezone i jebite si mater svi. Everton je njegova kuća gde je bio taj. Legenda čovek, iako ništa nije osvojio sa Karamelama do jednog FA kupa, ali on je taj. Pravi onaj škot, što se naljulja viskija pred meč i gleda malo da odigra fudbal a malo Boga mi i da se pobije. E to je pravi igrač sa dušom, koji čini fudbal tako velikom i magičnom igrom. Nije sve do rezultata, uvek. Nešto je i do Vinjaka.

Dion Dablin je tip koji je krenuo od dna. Četvrta liga sa Kembridžom i sa svim propratnim. Tipa igraju finale na Vembliju za prolaz u viši rang on daje gol, a najjače je što je počeo kao štoper i u toku sezone oni provaljuju da je dobar špic. Pa to Vam je ono niži rang možda im  zafalio neko pa kao „Dion će u napad danas.“ Ide posle i Junajted (da, da čak je bio i prvak sa njima) Konventri, Aston Vila itd. Sve u svemu jedan od mnogih koji je bio taj 90’ih. Liči mu da bude pomenut kada se diskutuje o tom vremenu.

Ovo je sve za sad. Malo smo popili pa nas mrzi da pišemo dalje, a i igra Juventus guljavi, čekamo ga za pare pa odosmo da gledamo. Videćemo se.

Članak Pravi Fudbaleri – Prvi Deo se pojavljuje prvo na Kladza.

Ako ništa drugo, ja sam lično prvi put video ludi preokret na jednoj velikoj, istorijskoj fudbalskoj utakmici 1999. godine, kada su sjebali Bajerna, u finalu Lige Šampiona, u zadnja dva minuta.

Upravo je ta godina nekako i centar ove naše priče.

A ona je o dva tipa, koja uopšte nisu tu trebala da budu, koja su bila plan B, a koja su tako dobro funkcionisala da je to sada već ušlo u svaki iole kvalitetniji udžbenik o fudbalu. O tandemu koji je baš bio to, u pravom smislu reči, bez ikakvih ličnih isticanja ili nečeg sličnog. Tandem.

Pričamo o Dvajt Jorku i Endiju Kolu, jednim od poslednjih dua u kojima nije bilo sujeta, u kojima su obojica učesnika bili jednaki, i koji je pisao istoriju svojim delima.

Oni su ti koji su najzaslužniji za Junajtedovu „Zlatnu sezonu“ kada su osvojili triplu krunu. Uz svo dužno poštovanje svim legendama Kinu, Bekamu, Nevilu, Šeringemu, i Ser Aleksu, gospoda iz napada su jebala celu Evropu. A kad pomislim da ovaj duo nije ni trebao da se spoji.

Kako je lepo bilo gledati ih.. Kada ja to kažem kao okoreli navijač Liverpula, koji se sada sladi mukama Đavola.. Shvatate poentu i sami. Ali da krenemo mi od početka.

Druge opcije

Jork je bio primarna meta Fergija, i on je na njemu bazirao napad Junateda. Njega je otkrio Graham Tejlor iz Aston Vile kada je ovaj klub bio na turneji po Karibima. Odmah su mu ponudili da dodje u Birmingem na probu, koju je ovaj lagano prošao i potpisao ugovor sa bivšim prvakom Evrope. Iako je u startu bio više krilni igrač, brzo je pomeren u špic i rezultati su se odmah pojavili. U sezoni 95/96 je postigao 25 golova u svim takmičenjima, i nastavio u istom ritmu, da bi dve sezone kasnije prešao u Mančester za 12.6 miliona funti. On je bio taj koji je bio eksplicitna želja zadrtog Škota.

Kol na drugoj strani nije. Ali o tome ćemo posle ovog uvoda. Arsenalovo dete, koje nikada nije moglo da se probije do mesta standardnog prvotimca, i koje se potucalo na pozajmicama po nižim ligama. Fulam, pa Bristol Siti pa na kraju Njukasl, sa kim je ušao u tada novoformiranu Premijer Ligu. Nešto nalik našem Mitroviću danas. Stigao je u Februaru, dao 12 golova na 12 utakmica. Isti ritam je zadržan i u narednoj sezoni kada je na 40 mečeva dao 34 gola, i postao jedan od najboljih napadača na Ostrvu. I to je potvrđeno kada je postao deo najskupljeg transfera u istoriji Britanije, jer je 10. Januara 1995. prodat Junajtedu za 6 miliona funti i Kita Gilespija. Naravno, krenuo je jako, sa 12 pogodaka u 18 utakmica, i postavio rekord kao prvi igrač koji je postigao 5 golova na jednom duelu, kada su Đavoli pobedili Ipsvič sa bolesnih 9:0. Ipak, uprkos svemu, nije prihvaćen kako treba među navijačima koji su mu zamerili promašaje u zadnjim minutima utakmice sa Vest Hemom koja je na kraju odlučila titulu. Remi sa Čekićarima od 1:1, je trofej poslao Blekburn Roversima.

Sledeća godina mu je bila teška. Vratio se Kantona, Kol je postigao samo 11 golova na 33 meča, ali je i mnogo šansi promašio. Ipak dao je neke ključne golove koji su mu pomogli da se situacija sa navijačima znatno popravi. U naredne dve sezone je bio opet u jo-jo ritmu. Malo osporavan, malo hvaljen, ali nikako nije mogao da pokaže svoj pun potencijal.

I tada se desilo da Fergi dovede Jorka. Za Kola je planirano da bude prodat, i da se oslobode njegove velike plate, a da na Old Traford sleti Patrik Klajvert, kog je menadžer Đavola obožavao. Pored Kola i Jorka, u timu su tada bili i Tedi Šeringem kao i Ole Gunar Solskjaer, junaci maločas pomenutog finala.

Zlatna Godina Mančester Junajteda

I počela je ta velika 98/99 sezona, najveća u istoriji Junajteda, vrlo mrljavo za ova dva tipa. Kol je bio više na klupi, Jork menjao partnere u špicu, i sve je to trajalo do 7.kola, kada su išli Sautemptonu u goste. Dosadan protivnik, ne toliko jak, pa je Fergi rešio da da Kolu šansu, i da ga vidi kako se snalazi za novopridošlicom iz Vile. I snašao se vrlo dobro…

Znate ono kada prosto vidite da nešto ide uz nešto drugo. Da se to slaže, da je nekako prirodno. Tako se odmah videlo i protiv Svetaca da će ova dva tipa biti samo takav tandem. Junajted je pobedio sa 0:3, a obojica junaka naše priče su zatresli mrežu po jednom. Ta utakmica označava početak najboljeg partnerstva u istoriji Premijer Lige.

Te 1999. su Kol i Jork dali 53 od 86 golova Mančestera te godine, i bili najzaslužniji za Triplu krunu. I ne samo za to. Junajted se tada zvanično ustoličio kao glavna i dominantna sila u Engleskom fudbalu tog doba.

Tandem je igrao vrlo prosto, nadograđivali su jedno drugo, i ovde je ona fraza da je najteže igrati prost i jednostavan fudbal, delovala tako glupo da se ne može opisati. Igrali su na vic, na foru, na one crnačke fazone iz grštaka. Kao da su jedan drugom slali neke nevidljive i šifrovane poruke. Svi vi koji ste ih gledali znate o čemu govorimo.

Imali su sve. Brzinu, kreativno razmišljanje, pravilan odabir reakcija, tehniku, ma sve. Slagali su se odlično, te im je i to dodavalo makar još 30% kvaliteta na taj koji već imaju. Kada bi jedan od njih dvojice igrao presing, drugi se uvek šunjao iza leđa žrtve u pokušaju da ga iznenadi. Kada bi jedan šutirao, ovaj drugi je tačno znao gde će se lopta odbiti ili otići. Jedan je prvocirao protivnika, drugi mu je dobacivao iza leđa.

Još jedna vrlo bitna osobina ih je krasila, a to je da su se lako prilagođavali protivnicima. Bili su kao kameleoni. Nisu morali da se istaknu tokom cele utakmice niti jednom, i onda bi za 5 minuta dali dva gola. Kol je i pričao da su se dogovarali i gledali tekme svojih rivala tražeći slabe tačke u odbrani.

A posebna stavka je bila ta što su ego stavili po strani, i to što niko od njih nikada nije želeo da bude taj koji je vođa u tom tandemu. Isto su slavili, i svoj pogodak, i pogodak onog drugog, i nije bilo zavisti, jer su znali da sami, pojedinačno, ne bi bili toliko dobri bez onog drugog dela dua.

Jork je bio onaj tip, koji je pravi stari Englez. Minimalni utrošak za maksimalni rezultat. Što manje frke i gužve, što manje dodira, a da se lopta dokotrlja u mrežu. Savršena kretnja, osećaj u kaznenom prostoru, i tehnika šuta, bilo to glavom ili nogama, maksimalna ! Diskretan. Čak i kada bi dao gol, ne bi bilo neke lude proslave gola, već samo njegov karakterističan osmeh, sa jagodicama kao glavnim detaljem.

Jork, sa druge strane, je bio onaj ciganin-crnac, tip koji je voleo da se izdrkava sa parama, koji je karao starlete i koji je vozio Rols-Rojs, i nije hteo sitninu kao kusur da mu ne bi izdeformisala džepove na odelima. A i na terenu je bio drugačiji od svog partnera. Voleo je da izdribla celu odbranu, da se kurči i da magarči i golmane i štopere. I kada bi dao gol, bilo bi onih „ja sam taj“ poza i prozivanja ostatka stadiona.

Ali koga je i to bilo briga, kada su odrađivali svoj posao.

Setite se kako su Barsinu odbranu u Ligi Šampiona napravili smešnom. I to vrlo smešnom.

Ova utakmica sa Kataloncima je obezbedila prolaz dalje iz grupe Junajtedu, i da nisu ovde pobedili, Fergi ne bi uzeo prvu Ligu Šampiona te godine, jer bi završili kao treći.

Nećemo da Vam nabrajamo sve uspehe koje su postigli, i sve trofeje koje su podigli, jer bi nam trebalo dosta vremena i da pročitamo, a i da iskucamo, a mi i nismo nešto mnogo ažurni po ta dva pitanja.

U sezoni nakon ove su postigli 46 golova, uzeli još jednu domaću titulu, da bi Ferguson nakon toga krenuo da pravi nov Junajted, i doveo Ruda Van Nistelroja. To je značilo da će jedan od ove dvojice napustiti Old Traford. Odluka je pala da to bude Kol koji je početkom 2002. otišao u Blekburn Roverse. Godinu dana za njim je krenuo i Jork, i opet smo imali jedan fantastičan dvojac na okupu.

Miljenici Old Traforda

Na žalost ljubitelja fudbala u Mančesteru, ovaj dvojac je otišao u legendu. Kada god bi se neko od njih vratio, da li to bilo u godinama kada su igrali za Blekburn ili kasnije, ovacije su bile neizbežan deo njihovog dočeka. Tokom utakmice su im se pevale pesme, što je, mora se priznati, vrhunac poštovanja koje možete dobiti na Old Trafordu, a da ste u drugom dresu. Nikada nijedna ružna reč nije obeležila odnos između ova dva igrača i kluba i njih samih međusobno, što je jednostavno nezamislivo u današnje doba kada je ego pojedinca na prvom mestu, pa tek onda sve ostalo. Ako se sećate naše priče o Inzagiju i Del Pjeru, ovo Vam onda verovatno deluje malo neverovatno.

U Junajtedu su postigli 119 golova zajedno na terenu, i za momenat se u sezoni 2002/03 činilo da će nastaviti istim tempom, jer su postigli po 13 pogodaka pojedinačno. Magija je još uvek bila prisutna u njihovoj igri, ali se ipak videlo da su malo ostarili, a biologija je jedna neumoljiva nauka. Sledeće godine je već bilo i gore, i samo 17 golova su ultimativan dokaz za to. Kol je zatim otišao u Fulam, pa u Mančester Siti, pa Portsmut itd, dok nije 2008 završio karijeru u Notingem Forestu. Jork je 2009. prestao da igra kao član Sanderlenda. On je posle Blekburna otisao u Birmingam, pa u Sidnej i na kraju zaglavio kod Crnih Mačaka.

Ovaj neverovatni dvojac postao normativ za bilo koji napad koji će se ikada naći na tlu Britanije. Njihov ples po terenu je uveseljavao navijače Crvenih Đavola u samo par sezona, ali nivo igre koji su oni prikazali je prosto nemoguć. Iako su posle njih dolazili možda i kvalitetniji i kompletniji ofanzivci, ako pitate bilo kog navijača Junajteda, a da nije klinac debil od 14 godina koji drka na Ronalda, ko je nabolji napadač u istoriji ovog kluba, odgovor koji će uslediti će verovatno sadržati ova dva imena, jer se ona po definiciji ne odvajaju.

Diskretni, nenametljivi tandem koji je definitivno zlatnim slovima upisan u istoriju kluba sa Old Traforda.

Endi Kol i Dvajt Jork.

Članak Omiljeni Đavoli Old Traforda se pojavljuje prvo na Kladza.