A Mogli su da Imaju Sve – Pipo i Pinturićio

  •  
  •  
  •  
  •  

Velika fama se podigla oko prelaska Kristijana Ronalda u Juve. Bukvalno ceo svet je na nogama, i svi su ushićeni, razočarani, sumnjičavi ili euforični zbog ovakvog raspleta događaja. Ipak Ronaldo je najveći brend fudbala trenutno, i gde god da ode ili šta god da uradi, to će proizvesti reakciju. Ovakvu ili onakvu, to je već pitanje. Pazite ovo, kada je sezona završena jedna akcija ovog kluba je vredela 66 centi, a na dan potpisa ugovora bezmalo 90 !!! Tako da…

Juve je konačno otvorio novčanik i počeo da gradi tim koji će napasti Ligu Šampiona, i koji će biti favorit, a ne podređena strana u bilo kom duelu.

E sada, pošto svi pričaju da će Juventus biti napadački tim i da će imati vrh ofanzivu sa Dibalom, Kuadradom ako ga ne utope negde, Ronaldom i ostatkom, mi moramo da reagujemo.

Ne slažemo se sa većinom koja misli da je dolazak Ronalda istorijska stvar koja će da postavi neke limite i granice u smislu Juventusovog napada.

Juve već ima svoj mit, svoju priču i dvojac o kome se govori sa pijetetom, i neopisivom količinom sete i čežnje. Jer ipak, da se sve skockalo, ONI su mogli da imaju sve. Pipo i Pinturićio. Oni su mogli da zgaze sve pred sobom i da budu ti.

No, kao i u životu i u fudbalu morate da imate dozu sreće da bi Vam se sve otvorilo i poklopilo. Ako je nemate, džaba sve.

Del Pjero je uveliko bio afirmisan kada je 1997. mlađani Filipo Inzagi došao u “Staru Damu” iz Atalante, kao najbolji mladi igrač Italije. U istom trenutku on nije bio samo najbolji mladić, već i najbolji strelac Kalča, jer je u prethodnoj godini 24 puta zatresao mrežu protivnika, i što je najvažnije, svakom rivalu je zabio makar jednom, što je retko kome polazilo od ruke da učini u toku jedne sezone.

I mora se reći da je start ove dvojice bio stravičan, jer su dali 39 golova zajedno te godine u Seriji A, a 59 ukupno.

Zamislite, imate Del Pjera koji je tada bacao magiju oko šesnaesterca i koji je imao nogu za prekid samo takvu, a sa druge strane, sve što on nije mogao da uradi, radio je Pipo svojim šunjanjem, rovarenjem i postavljanjem u kaznenom prostoru.

Pride je iza njih bio veliki Zizu. Pa šta Vam više treba.

Odmah su proradili, posebno Inzagi koji je tresao mreže protiv svih protivnika, onako lagano, samo kako to on zna. Sa druge strane Del Pjero mu je nameštao dosta golova, ali je i sam uvek koristio svaku priliku da pokaže svoje umeće udarcima iz daljine. Sve je teklo kao podmazano, i Juve je te godine ovojio titulu u domaćem prvenstvu i stigao do finala Lige Šampiona, ali ih je Pedja Mijatović sprečio da podignu ušati pehar, koji je umesto ponovo u Torino otišao u Madrid posle 32 godine.

U tom trenutku činilo se da je to to. Da će Juve dugo godina biti u vrhu i da će Stara Dama dominirati Evropom, pa i svetom.

Ali.. Uvek ima to ali.

Pinturićio se povređuje početkom naredne kampanje, i to dosta urušava celu koncepciju Juvenstusa. Inzagi ostaje na visokom nivou, daje 20 golova tokom sezone, i gura Juve na evropskom planu do polufinala gde su ispali, nesrećno od Mančester Junajteda. Vodili su 2:0 posle 10 minuta na Dele Alpiju, Inzagi je oba puta pogodio, ali su nažalost izgubili taj meč, neverovatnim preokretom 2:3.

Kod kuće katastrofa. Sedmo mesto i jedan ogroman udarac za armiju navijača. Ali nada je uprkos tome buktala da će se Juve uzdići i sledeće godine vratiti stvari na staro mesto.

Ipak, to nije bilo presudno i uticajno koliko jedan detalj koji je usmerio tok odnosa ova dva fudbalska filigrana. U znak podrške Del Pjeru, Juve mu nudi do tada neviđeni ugovor koji je potpisan u vreme kada je bio van terena. To je malo bocnulo Inzagijevu sujetu.

Malo…

Sledeća sezona prolazi u Del Pjerovom traženju sebe, i traženju forme koja ga je je krasila dok se nije povredio. Za sve to vreme, Inzagi je taj koji vuče tim u smislu efikasnosti, i Pipo se bezrezervno daje klubu, ali ga i dalje tišti to što je Pinturićio najbolje plaćeni igrač sveta.

Za sve to vreme Del Pjero muči muku na svim frontovima. Izgubio je brzinu, agilnost, pa i samopouzdanje. Dao je samo 9 golova u Kalču te godine, a samo jedan iz igre, i to protiv Parme, sve ostalo iz jedanaesteraca. Podvrgao se režimu jačanja mišića i svojih fizikalija, jer je morao da menja stil igre nakon svih povreda i problema koje je imao. Ipak, izveštio se u dodavanjima, i nakupio 14 asistencija, koje su istini za volju, većina bile Inzagiju.

Intertoto Kup je osvojen te godine. I to je jedini trofej. Nije baš za pohvalu. Ali je strašan udarac doživljen u domaćem prvenstvu. Naime, Juve je imao sve u svojim rukama u poslednjem kolu. Dva boda prednosti, i šansu da osvoji još jedan Skudeto. Ali…

Ali, je teren tog dana bio najveći protivnik Stare Dame, uz veoma napaljenu Peruđu, koja je želela da sruši velikog rivala i nanese mu nemerljivu štetu.

Renato Kuri stadion je do poluvremena bio jedno lepo mesto, na kome se mislilo da će Juventusovi navijači slaviti titulu. I onda se nebo provalilo, i napravilo neverovatan potop, koji nije viđen tih godina u Italiji.Više od 80 minuta se čekalo na početak drugog dela meča, i Pjerluiđi Kolina koji je tada bio delegiran za taj meč, nije imao izbora nego da sedi u svojoj svlačionici i objašnjava svima kakva je situacija.

Juventusovi igrači su prema priči Karla Anćelotija koji je u to vreme bio trener, bili izuzetno nervozni, jer su znali na kom stadionu igraju. Renato Kuri je bio čovek koji se ne pamti po dobrom u Torinu, i čak šta, izaziva veliku nelagodnost. Dvadesetak godina ranije, ovaj igrač je u poslednjem kolu, Juventusu oteo titulu, i njegov gol je izazvao bujicu suza navijača Stare Dame, a doneo neopisivu radost drugoj, onoj najomraženijoj polovini Torina.

16. Maja 1976. Renato Kuri je unesrećio Juve, golom koji mu je uzeo titulu i zadnjem kolu, i ustoličio Torino kao novog šampiona.

Znali su to i Di Livio i Van Der Sar, i Anćeloti i porodica Anjeli.

I duhovi prošlosti su se pojavili u svlačionici na poluvremenu.

Samo četiri minuta nakon nastavka, Alesandro Kalori je savladao Letećeg Holanđanina, i utakmica se završila sa 1-0 za Peruđu, po očajnom terenu, gde se lopta jedna pomerala. U Juventusu opet muk. U Torinu suze, u drugom delu likovanje, a vi dragi čitaoci pamtite ovaj podatak, i imajte na umu kada igraju Juve i Preuđa u Torinu, da će Stara Dama gledati uvek da ugazi goste sa što većom razlikom.

Da se vratimo na Pinturikija i Pipa. 20. Februar je po mnogima odredio sudbinu ovog dvojca. Igralo se sa Venecijom, i Juve je rutinski odrađivao posao. Del Pjero je iz penala doveo njegov tim u vođstvo, i utakmica je kontrolisana poprilično lako. E tada je Inzagi stupio na scenu i po prvi put javno pokazao svoje nezadovoljstvo, tj nagovestio da stvari uopšte nisu idilične podno Alpa. Najpre je Pipo bio u šansi u toku prvog poluvremena, kada mu je Del Pjero maltene oteo loptu sa noge i promašio gol. E sada je došlo vreme za naplatu. Inzagi pred golmanom, ima saigrača iz špica saamog, ali ne, on ipak sam rešava situaciju.

Ništa specijalno rekli bi ste, pa to je Inzagi on je taj koji daje golove. Da, ali njegovo teatralno slavlje koje je bilo bez Del Pjera je odmah uočeno. Malo kasnije, ista situacija, Inzagi radi istu stvar samo maši. Zatim daje još jedan pogodak, da bi pred sam kraj, on ukrao loptu Del Pjeru, i samo je ugurao u gol, trčeći od svog saigrača da proslavi gol.

Ratne sekire su otkopane, zvanično.

Del Pjero daje izjave u novinama koje su pecnule Pipa, kako je srećno dao golove, kako nije u redu da ne doda loptu itd.

To je bio i kraj prijateljstva ova dva tipa. Sledeće godine je došao Trezege. Inzagi je polako ispadao iz postave, mada je uspeo da postigne 16 golova u svim takmičenjima, na manje utakmica nego Del Pjero koji je dao samo 9. Juventus je opet bio kratak za malo da osvoji titulu, koja je ovog puta otišla u Rim, kod Batistute i Rome.

Na kraju sezone 2001. Pipo odlazi u Milan, i tako se, nesrećno i neslavno završava epizoda koja je mogla da obečeži istoriju ove igre. U Juveu je postao prvi igrač u istoriji Lige Šampiona koji je postigao dva het-trika, srušio mnoge rekorde, i stvorio jedan mit, uz pomoć Pinturićija, koji i dalje živi u Torinu.

Mit da je Juve imao najbolji špic na svetu, i koji je mogao da bude najbolji ikada. O dva tipa koja su mogla da drže fudbal u šaci. Ovaj u šesnaest metara, ovaj van. Ovaj nogom, ovaj glavom, ovaj tehnikom, ovaj njuhom…

Mit o tandemu koji je mogao da ima sve….

Eh, ti lepi Kapa dresovi…

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *