Lepo smo se iskulirali i konačno odmorili jer smo drugog dana našeg putešestvija prošli blizu 25 kilometara pešaka po onim aplikacijama koje šatro mere sve u vezi zdravlja. Iskren da budem, ne sećam se šta smo jeli itd, jer smo bili preokupirani odlaskom na San Siro. U našoj blizini je bila metro stanica Rovereto koja je dalje išla ka centru i lako smo se našli na putu ka Meaci ili San Siru, kako Vam volja. Bilo je rano, tipa 10ak sati kada smo krenuli i pošto se do stadiona ne putuje mnogo, bili smo veoma brzo ispred, malo je reći impresivnog zdanja.

Svi koji nisu bili tamo, uključujući i mene misle da to nije ništa posebno, jer iskreno, nije glamurozan kao neki drugi stadioni, koji su i noviji i moderniji. Ali kada izađete iz podzemne i vidite ispred Vas jedan masivan objekat, koji je pomalo neobičan i nezgrapan situacija se menja. Kako idete ka njemu dobijate osećaj da to sve to što vidite ipak ima nekog smisla.

Krov po kome je poznat je tek fantazija kada priđete izbliza. Mnogo je čudan, sa svim onim velikim metalnim delovima koji su odsečnih ugaonih oblika, L profila. I naravno stepenice koje idu u krug i daju Vam iluziju da se one pokreću. Pride, ceo kraj oko stadiona je vrlo spokojan i lep, male zgrade ne više od četiri pet spratova u lamelama, drveće, dve trake a preko puta njih pista sa stadionom u centru.

Naravno morali smo da idemo u krug da bi videli sve, i stranu Intera koja je bliža metrou i Milana koja je dalja. Grafiti koji su ukrašavali zidove ulice koja je išla pokraj stadiona su interesantni, više umetnički nego obeležavanje teritorije. Stigli smo do strane koja je Milanova, gde je bio jedan Hajneken bar navijača, ali nažalost nije radio. Đidić se prisećao njegovog putešestvija protiv Intera tamo 2012, kada je krenuo konvoj od nekih 50ak autobusa iz Bga. Rekonstrukcija celog puta je bila poprilično interesantna, pa smo se tu malo i zadržali. Putovanje bez stajanja kroz Hrvatsku, šoranje iz busa u pokretu, granica i tako dalje. Topla ljudska priča.

Nismo imali vremena za turu po stadionu, jer jebi ga, a iskren da budem baš sam hteo da projurim kroz ovo velelepno zdanje. Iste su kretale malo kasnije, mi nismo mogli da čekamo i tako je sve otišlo dođavola.

U povratku ka gradu svratili smo na Duomo, videli da se već skuplja dosta naših navijača, i da je situacija postala malo energičnija. Odatle smo opet istom štraftom pešaka do nas, ali smo uz put tražili pravu italijansku piceriju sa italijanima koji rade a ne sa pakistancima ili indijcima. Videli smo svašta nešto, razne male trgove sa malim parkićima, lepe stare zgrade, uređenost, ali isto tako smo videli i sva ona loša lica megalopolisa, o kojima nećemo mnogo. Videli smo i glavnu metro stanicu u gradu gde se sve linije seku, i možemo reči da je poprilično ozbiljna stvar.

Šetali smo, blejali, i tako smo naletelu na Vintage.

Sa ulice smo videli pica peć na drva, dva italijana i klasičnu italijanku, crnu bujne kose sa nosem malo jačim. Upadamo tu. Na slici ćete možda videti i deo atmosfere, svejedno ćete na linku videti istu, tako da nećemo baš u detalje da ulazimo. U piceiriji koja radi dvokratno, ujutru i popodne, možete naći sve slojeve društva. Uredno zalizane samce, sa sakoom i brušena koža skupim cipelama, porodicu koja eto ima ručak, i verovatno slavi nešto, jer je jedan lik bio u centru pažnje, radnika u onako, malo prljavijem kombinezonu, i lika koji brat bratu ima sat jedno 15 hiljada evra sa kajlom oko vrata od 100 grama, ali ne onaj mafiozo stil, neko italiano dasa, sa lanenim pantalonama i naočarima koje su pored njega.

Elem, Đidić uzima kaprićozu, pisac redova trentino. Naravno, dva točena crna Lefea, ono kao široko jer je dan utakmice i lagano kuliramo i pokušavamo da makar na tih pola sata budemo bezbrižni italijani u Milanu na pauzi od…nečega.

Nakon nekih 10 15 minuta vidimo da ide ka nama veliki tanjir, bolje reći oval od tanjira, sa picom, i prva instikntivna reakcija je bila da su nam napravili dve pice u jednoj, ali ne, to je za jednu osobu. Nakon toga stiže i trentino, i na prvi pogled nisam nešto mnogo bio oduševljen, jer mi se činilo da je sve stopljeno i neki suvi vrat nabacan preko. Ali naravno, to je bio danak neiskustvu jednog mladog momka sa sela, koji je tek video da ispod te glazure koja je nastala sjedinjavanjem raznih sireva i premaza kečapa sledi jedan udarac na sva ukusna čula koja postoje. Znate ono kada Vas neki ukus, miris i aroma udare u potiljak? E to je bio trentino. Zagrizeš i onda minut ipo žvaćeš samo da bi što duže trajalo sve to. Da Vas ne peglamo mnogo, drug Paja, onaj koji je išao i pravio putopis kroz Istanbul, je rekao jednu mnogo dobru rečenicu kada smo se vratili kući.

„Sad majmune moraš da zaboraviš šta si jeo tamo da bi ikada probao picu kod nas ponovo.“ Apsolutna istina.

Ovo prejako zadovoljstvo nas je sve skupa koštalo oko 25 evra gore dole, što i nije mnogo ako znamo da je kod nas jedan izlazak na ručak slične cene.

Nakon ovog poduhvata smo krenuli u potragu za viskijem od pola litra. Đidić je imao želju da nađe to pred utakmicu, specifično to, ne 0.7, i majali smo se jedno sat vremena tražeći po radnjama u kojima nije bilo naznaka istog. I tako dođosmo to Penny marketa. To Vam je u suštini neka vrsta najgoreg Lidla za italijane. To je toliko majmunski da ne možemo da Vam objasnimo, jer ne da je roba š klase nego ono, bolje idi u pizdu materinu nego tamo da ideš. Ova dva neiskusna momka iz Kruševca, poreklom jedan sa Kopaonika drugi tu negde između Morave i podžupskih sela, su se nadala da će da nađu nešto pristojno, ali kada ih je situacija pobedila pristali su na poraz.

Kupljen je viski koji se zove Logan Percy, i koji je koštao manje nego dva San Migel piva. Eto, to je sve što treba da znate o Loganu Persiju. Kvalitet par ekselans, bolje da je uzet Asepsol da se pije.

Vratili smo se na trg ispred Rondo Bara koji je toliko bio pun pozitivne energije da Vam ne možemo lepo to dočarati. Pošto pisac nije pio Logana, otišao je po još San Migela, i pride koka kole za kompanjona koji je gasio viski istom.

E sada obratite pažnju na sledećih par redova. Bangladešanin koji je radio u prodavnici gde smo svraćali je imao tu nekog svog prijatelja. Pošto nas je navikao već, nije ustao kada sam ušao već je nastavio da trabunja nešto sa istim. Nosio je šal oko vrata sa onim bengali pismom, i ja sam ga upitao jel je to navijački šal. Odgovorio je da jeste i pitao šta ja radim u Milanu, dobio je odvogor da idem da gledam Partizan i onda me je pitao odakle sam na šta sam mu odgovorio iz Srbije.

U tom datom momentu, njegov prijatelj koji je obučen kao Perhan, a i liči slično, je euforično počeo da viče „Srbija, Srbija“ i da prstom pokazuje po sebi. Shvatio sam da je bio kod nas, i pitao gde, očekujući da će da mi kaže da je bio po ovim autoputevima što grade ili da je išao da bere maline. Odgovor me je šokirao.

„majgrant kamp Kikinda!“ sa vrlo pozitivnim tonom.

Moj brate kad je tebi migrantski kamp u Kikindi ostao u lepom sećanju ko zna odakle ti dolaziš. Ovo nije izmišljotina, ovo je ozbiljna priča i istina.

Elem, popričasmo se dva minuta na nekom majmunskom engleskom, lepe emocije, smejanje, i toliko. Morao sam da idem da se iscepamo pred utakmicu.

Počelo je fino, umereno jer okolina gde smo bili nam nije jednostavno dozovljavala drugačije. Italijano stil, lagano sve, opušteno. I zaista, to su neki momentu koji Vam ostaju u sećanju kao spokojni, one za koje Vam se čini da ste ih zaradili da se tako osećate. Nakon nekog vremena morali smo da krenemo, Logan Percy je ostao jedno 200 grama, i to smo dali nekim likovima pored nas za klupicom koji su „duvanili.“ Nisam mnogo pričao samo sam im stavio za sto bez reči, pokazao palac, i ajde ćao.

Put to Mediolanuma je bio onako fin. Ne sećam se baš ali mislim da nismo presedali, i kako smo se približavali sve više i više je bilo naših ljudi. Preko puta nas su sedeli otac od nekih 60ak godina i sin 25, i čuli su nas dvojicu kako se prisećamo tima Atletika kada je bio prvi put šampion Španije sa Simeoneom. Nismo mogli da se setimo ko je uz Kokea bio glavni na sredini, naročito jer sam ja bio ubeđen da je on kapiten. Čiča dobacuje „Gabi,“ i tako kreće naš razgovor.

On je sa Sicilije, sin mu studira u Milanu, i došao mu je u posetu. Pošto mu je rođendan kad i Željku, rešio je po njegovim rečima i citiramo ga “ da dođe da vidi sa sinom najboljeg trenera košarke kog je Evropa videla.“ Čovek vrlo smiren odmeren, ponudio se da objasni gde silazimo, šta treba da radimo itd. U međuvremenu pričamo tako i ja pitam za koga navija, Katanija ili Palermo, a on odgovara, „to ti je kao kad bih ja tebe pitao jel navijaš za Zvezdu“ sa takvim prezirom prema Kataniji da sam mislio da će da me nabode. Elem, pošto sam vodio Palermo na Menadžeru 2005 ohmah krećem, Farias, Budan, Groso, a posle toga i na PESu Pastore, Mikoli itd, talijan kreće da se topi, vidi se da voli klub, kaže kad su bankrotirali davao priloge i to.

Još jedna topla ljudska priča.

Izlazimo iz metroa, oni na jednu, mi na drugu stranu, prijateljski pozdrav, željenje sreće i svega naboljeg i rastanak.

Srbi se skupili, baklje idu, neki nadvožnjak to gori sve, dim, nesreća će da se pogušimo. Ovaj jedan tera da skačemo na nadvožnjaku da ga srušimo, ovaj drugi ga moli nemoj, ovaj peva pesme onaj pijan pada, znači nema veze sa mozgom situacija. Ispred Mediolanuma, koji je inače preružan spolja, kockast, pun nekih šiljaka, star, ruiniran, karabinjeri nam jebu majku.

Čekanje, korodoni, propusti, tenzija, ni nalik Bolonji. Imao sam utisak da su svi do jednog tog dana gledali Hobotnicu.

E sad, nasuprot spoljnom izgledu, moram da priznam da je Mediolanum unutra prelep. Zaista je vrh vrhova skockan i da je baš nekako sportski sređen. Naših je bilo pun djavo, dijaspora se odazvala u Milanu.

Veliki minus, za koji mora da znate je da u Milanu ne služe alkohol gostujućim navijačima i poprilično sam uveren da je i to jedan od razloga naše lošije igre. U Bolonji su navijači nosili tim, naročito u drugom poluvremenu, a ovde je u pauzi alkohol popustio i ljudi su pali malo su se sasekli, tako da nam nije bila atmosfera ni nalik onoj protiv Virtusa.

Kada se utakmica završila, majmuni karabinjeri su pod oružijem nas nabili u nekoliko vozova i terali ne stajući nigde na skroz drugi kraj Milana. Usta im se naserem. Nama to nije bio problem jer smo izašli blizu našeg kraja ali su ih ljudi mnogo psovali. Jbg, majmuni.

Lutajući za hranom smo opet, naišli na braću iz Smedereva, Miloša i ekipu, koju pozdravljamo ovim putem. Nerealno da se nalazimo u jebenom Milanu non stop. Pozdravili smo se, klopali, svako svojoj strani, oni su vozili natrag u Srbiju, morali sa da cepaju kući dok smo Đidić i ja išli natrag na Rondo trg.

I gle čuda, kako smo ostavili flašu viskija, tako je ali bukvalno bila kad smo naišli. Logan Percy. Verovatno oni kojima smo je dali nisu želeli da se otruju time. Jbg, uzimaj nazad, to i San Migel i idemo dalje. Bilo je lepo veče, puno pred Rondo barom, mnogo naroda, i malo smo se iskulirali. Pored nas je neki mladi pakistanac, indijac koji vozi Glovo na bajsu pričao sa kevom, to smo razumeli, jer je ponavljao „mama“ često. Ja sam primetio da je bio srećan, lepo se ispričao, iako je bio grdan prljav i nikakav do bola. Muka je to kad odeš od kuće.

Otišli smo da spavamo. Bili smo umorni kao psi.

Članak Putovanje Kroz Italiju Treći Deo – Milano i Utakmica se pojavljuje prvo na Kladza.

Dok je kolega bezbrižno spavao glavom pobodenom u jastuk i telefonom pored iste, pisac ovih redova je već ustao i otišao da se tušne. E sad, šok dana je bila kupka koja je bila toliko intenzivnog i prijatnog mirisa da je kasnije majca koju sam obukao upila njenu notu. Intesa ginseng, artikal koji nije moguće kupiti van Italije. Ko god bude u ovoj zemlji i ima priliku da koristi ovaj proizvod neka obavezno proba jer je jebeno prejak.

Elem, pola sata za sređivanje, još pola sata, 45 minuta za sređivanje posla preko kompa, i vrlo brzo smo napustili objekat jer smo imali voz za Milano oko 11, i rešili smo da utrošimo jutro u razgledanju Bolonje koliko je to moguće. Bili smo gladni kao psi, i morali smo nešto da jedemo tako da smo zverali da nadjemo prvu brzu hranu a da nije pakistanska ili indijska. Nedaleko od mesta gde smo kupili sim karticu je bila picerija koja je ispred imala zakačene zastave fudbalskog kluba Bolonja, i rešili smo da svratimo tu.

To je možda i najbolja odluka tog dana. Kada uđete imate dva metra do vitrina koje su pune različitih vrsta pica, a iza toga je bio sedi italijan sa plavim očima u svojim 50im koji je sa leve strane imao neke lude digitalne pećnice naslagane jednu na drugu, na sredini ogromnu radnu površinu na kojoj je razvlačio pice i testa i šta već i sa desne strane mali milion nekih polica sa raznim sranjima.

Engleski nije znao, a i čini nam se da ga je i boleo kurac da ga zna, ali smo se vrlo lako sporazumeli, pokazujući na picu sa pančetom. Unutar same radnje nema mesta za komociju. Sa strane je po jedan barski sto na kome smo zauzeli poziciju uzelil po kokišku i dva parčeta pice. E sada kreće ono glavno. Ta simfonija ukusa jedne obične italijanske brze hrane je nešto što nas je nateralo da se pogledamo posle prvog griza. Pufnasta sredina, hrskavi krajevi i nenormalno dobar ukus, je nešto prvo i najosnovnije možemo reći, bez da ulazimo dalje u objašnjavanje koliko je dobra stvar to što smo uzeli.

Picerija se zove Il Mascalzone u samom centru Bolonje je i lako ćete je naći na Gugl mapu. Evo vam linka na Tripadvisoru, da se lakše snađete, verujte nećete da se pokajete. Nama su dva parčeta i koka kola nešto oko sedam evra izašli, nisam siguran ali tako nešto.

Nakon ovog preko potrebnog okrepljivanja, nastavili smo dalje da bazgamo po Bolonji prateći neke uličice koje su nas vodile do nekih lepih mestašca, malih porodičnih zgrada i trgova, kladrmisanih kolovoza i ljudi koji voze bajseve. Svašta nešto smo videli da budemo iskreni. Na mene je ostavio utisak prizor starog talijana koji sedi sa štapom i pije kaficu, dok pored njega mladi crnac stoji i nešto gleda po fonu. Prošlost i budućnost Italije neko bi rekao. Mada lepo se slažu, makar nam se tako činilo.

Kada smo išli na centralnu železničku u Bolonji videli smo i Mortadella shop, za koji smo kasnije saznali da je najpopularniji u Bolonji i oličenje svega dobrog što mortadela zaista jeste. Na prvi pogled je zaista izgledao fascinantno, sa tonama mesa koje vise sa plafona, u mrežicama, i raznim kobasicama i ostalim komadnim mesom. Elem, nismo baš smeli da uđemo jer smo znali da nam je budžet donekle ograničen, tako da ajde majmuni preko puta na stanicu i u Milano.

Centralna stanica u Bolonji je malo reći dobra. Ima više nivoa, svaki sređen maksimalno do jaja, čist, lak za snalaženje ali ima jednu veliku manu. Sve etaže pod zemljom nemaju WC. E sada, to je poprilično nezgodno ako vam se ide u isti kao meni, koji je prešao jedno kilometar da vidi da li neki „zahod“ postoji. Bilo je psovanja, prozivanja i svega, ali ništa, moralo je da se trpi. Sa druge strane da idete ovako negde da se olakšate, nije baš ni pametna ideja. Ipak, dva srbina, sa Partizanovim obeležijima, onako malo podbula od sinoć da pišaju na podzemnoj stanici, to vam je automatski deportovanje.

Cekali smo Italotreno brzi voz u 11:06 koji ide za Milano. Mislim da je bila linija Napulj-Udine. Kada smo ušli prvo što je usledilo je istakanje u WCu koji je vrh, i to ne kažem samo jer sam se konačno olakšao već koji izgleda bolje nego u pola naših elitnih restorana. Voz kojim smo išli ide 300 na sat, ali Vi zaista nemate taj osećaj da se nešto dešava tako brzo i agresivno već ste zavaljeni u svoje pufnaste fotelje u kulirate. Ne mrdate su bukvalno.

Mnogo smo bili glupi što nismo slikali predele kroz koje smo prošli, da bi mogli da Vam dočaramo šta smo videli. Probaćemo da Vam opišemo, mada to nije baš moguće. Nepregledna polja vinograda u niziji, što nam je posebno bilo čudno, jer mi smo deca Kruševca, Župe i Bogdanja, gde su vinogradi na strmini. Velika imanja sa kućama, onim starim domaćinskim, u kojima figurira centralni deo dvorišta sa velikim stambenim objektima koji su od kamena. Mada se vidi da je dosta njim nagrizao zub vremena. Interesovalo me je kako je klima ovde pogodna da se vinogradi sade u niziji, pa sam malo guglao, i ispada da ovaj deo Italije ima specifične karakteristike, jer ga planine na severu štite od hladnog vetra dok sa istoka sa mora duvaju malo topliji vetrovi, pa zaista nije čudno da vidite neke četinare kojima inače tu ne bi bilo mesto.

Na putu to Milana smo stajali u Parmi, i daljini smo videli reflektore Enio Tardinija, a stali smo i u Ređo Emiliji. Iskren da budem ne sećam se da li smo videli Mappei ili sam se ja samo istripovao na to.

U vozu je bilo nekolicina ljudi. Preko puta nas stariji bračni par, nekih 65 godina, penzioneri, lepo sređeni italijani. Gospodin, sako, bradica, ćelav, nešto istražuje po fonu, sve po peesu, dok gospođa, vrlo lepo obučena komentariše nešto sa vremena na vreme i kulira. Ispred nas sa druge strane je sela jedna mlada, silikonka išarana, koja je non stop nešto drndala po Instagramu. Po mojoj proceni ona je verovatno neki OnlyFans model, jer ima lajv i sve to, a realno je izgledala kao prostitutka. Ovo ne pišem tek da ima šta, imam i svedoka. Sve je uredno izgledalo sem glave, koja je botoks, silikon i sve što ide. U suštini za papirnu kesu ili onaj ukrasni šljašteći papir, sa srcima i različitim tonovima iste boje.

Malo manje od sat vremena kasnije mi smo već u Milanu. E da vidite tu železničku, to je tek impresivno. Estetika i umetnost puca na svakom koraku, i realno, zaista ostavlje utisak na bilo koga ko prvi put kroči tu. Ove slike koje imamo mogu dočarati vrlo malo deo onog doživljaja i iskustva koje smo mi osetili. Bogatstvo koje se kralo za vreme Rimskog carstva i kasnije kolonija je tu utrošeno na pravi način.

Nekih dva kilometra odatle smo imali smeštaj. Uz fon i net lako smo se snašli, ali… Evo zašto je vrlo bitno imati net u Italiji. Postoji aplikacija kojom vi u stvari ulazite u zgradu i stan. Ista se zove VIKEY.IT i mnogo se koristi u ovoj zemlji kod iznajmljivanja stanova. Postupak je sledeći. Vi udjete na link koji Vam stanodavac posalje, i imate opcije za ulazak u zgradu i stan. Kliknete na već onu opciju koja vam treba i vrata vam se otvore. Kada su u pitanju vrata stana, imate istu tu proceduru ali uz ukucavanje koda koje se radi na kvaci samih vrata, koja se automatski otvaraju nakon uspešnog unosa. Znači nema ključa. Jedini koji je postojao je bio od kapije dvorišta zgrade, i njega smo na kraju zaboravili da ostavimo. Jbg, tako je to.

Znači, internet kartica odmah kada kročite u Italiju, po našem izboru to je Ilijad, nemamo nikakav dil sa njima već Vam pričamo šta je najbolje.

Smeštaj fin, zaista ništa spec jednosoban stan ali okolina perfektna da bolje ne može biti. Ispred zgrade jedan mali trg preko puta škola, odmah pored ranjica i preko puta kafić po imenu Rondo Bar. Na trgu biljke u ogromnim saksijama, parkinzi za bajs, stolovi za stoni tenis ali i klupe i stočići za sedenje. Zaista italijani znaju da sebi ugode. Inače uboli smo da nađemo taj smeštaj za 140 evra oba dana, što je poprilično jeftino, i izgleda da im je tad bilo prazno jer je bilo na nekom popustu na Air BNB.

Rondo Bar je interesantno mesto. Rade kinezi, u njemu stari talijani igraju karte, imaju one stare slotove sa ručkama, prodaje se kafa, piće, na metar od vas ide tramvaj, neki libijac diluje travu ispred, i povrh svega imaju uplatno mesto za loto i italijanski i onaj EuroJackpot od 50 miliona evra. Imaju i greb-greb. Sve smo probali nije nam dalo pare ništa. Ali sama atmosfera cele okoline je verujte, toliko umirujuća da ne možemo pravilno da Vam to dočaramo. Sedneš, gledaš okolo, kuliraš. Milina.

Ja sam odavno uzeo Milano Card preko neta. U suštini to je karta za prevoz koja Vam važi tri dana i uz nju dobijate neke silne popuste za muzeje ovo ono, nismo ni sami sigurni. Ali, kao i sve u Italiji, problem je iskrsao. Ista nije stigla, pa smo slali mejlove, pa oni nama, pa nesreća, i na kraju je došlo do toga da moramo da odemo na drugie deo grada u neku trafiku koja radi sa njima da nam oni reše problem. Otišli smo negde u pizdu materinu, našli trafiku taman pred zatvaranje, u njoj je radio talijan koji naravno nije znao engleski, ali smo se nekako sporazumeli i on nam je dao dve papirne karte koje važe tri dana itd. Još kao smo imali neke popuste uz njih. Poenta je da smo to završili pa smo svratili u obližnji KFC da jedemo.

Bili smo jedini belci tamo. Radnici kinezi, vijetnamci, gosti sve tamnoputi, i ja i Đidić gladni. Majko moja šta smo mi jeli onda ogadilo mi je piletinu, jedno dva litra 7upa sam popio da sperem onu GMO globu iz grla.

Odatle smo se zaputili ka Duomo trgu. Inače metro u Milanu je vrlo jednostavan i videćete ako ikada odete da možete vrlo lako da se snađete.

Na Duomu svašta nešto. Mnogo naših ljudi koji se šetaju i čekaju tekmu. Inače mi smo u metrou sreli ljude iz Smedereva koje smo upoznali na tekmi u Bolonji koji su bili sa nama i gledali. Ono kao sedimo u metrou u vagonu i dole u daljini vidimo likove koji nas prepoznaju, i lako se tu sporazumemo, grljenje, „gde si brate“, i komentarisanje od sinoć. Ovaj jedan kuka na mene kako samo što nije dobio upalu pluća od piva koje sam posipao po njemu kada damo koš. Izvinjavam se jer nemam drugu odbranu. Iskreno i Vi bi ste isto uradili da Egzum zakuca dva puta u kontri kad se lomi meč. Inače ovi ljudi su kolima došli do Italije, i svako poštovanje za to. Sa njima smo malo zablejali na Duomu. Tamo je bilo milijardu ljudi. Na jednom mestu pevači pevaju razne obrade hitova, na drugom neki konceptualni jeboludnici, a centralno mesto su zauzele neke ribe iz Irana koje vrište i sve su umazane krvlju, šatro objašnjavajući šta radi sadašnja vlast tamo. Pozivaju na povratak starog uređenja i to. Ta vriska i patetika je trajala pola sata, posle su se pokupili otišli da piju pivo.

Inače, Duomo zaista jeste onako, monumentalan. Ima građevina kao što je katedrala koju kada malo bolje pogledate vidite da to nije normalno koliko je prepuno detalja. Pride je i ogromno.

Mi smo svratili u neki kafić gde su nas čekali drugari, da popijemo po nešto. Nismo hteli da silimo nešto, po Erdinger i viski, i iskreno nije opasno kada su u pitanju cene znajući gde se nalazimo, tipa po 10 evra svako piće. Naravno niti jedan talijan ne radi već samo indusi i pakiji.

Rešili smo peške da se vratimo do stana. Prošli smo ceo Duomo trg uzduž i popreko videli sve one bitne prodavnice, Moncler, Armani itd. E sada ono što je na nas ostavilo utisak jesu cene. Ne računajući ove bolesne brendove gde su u suštini cene statusni simbol, ništa nije toliko skupo. Na 500 metara od Duoma naleteli smo na prodavnice koje su u suštini male porodične firmice, i gde su bila neka sniženja. Verujte ako Vam kažemo da Vam se isplati da dođete u Milano avionom da pazarite i da se vratite kući. Pogledajte i sami.

Išli smo tako nekih 45 minuta kroz Milano videli svašta nešto, pretežno lep život iako je megalopolis. Ipak su to talijani, vole da ugode sebi da bude sve lepo i potaman. Mada kako smo odmicali od grada bilo je sve više i više stranaca, a sve manje domicilinih. Kada smo stigli pred smeštaj seli smo malo na trgić da se iskuliramo. Već je bilo puno, dosta ljudi je stajalo ispred kafića, a pored u radnjici u kojoj smo već bili preko dana isti bangladešanin je radio. U početku je kada smo ušli išao za nama, sada ga je mrzelo. Inače dva evra je San Migel pivo, 0,33, i ne mora da se vraća ambalaža. Mogu Vam reći da je vrh bilo.

Cela atmosfera, ljudi, ambijent nam je godio. A i to što smo seli konačno, da posle nekih 20km malo noge smirimo.

Kasnije smo se popeli u smeštaj, dok sam ja radio posao, kucao tekstove čulo se dranje koje je uključivalo reč – Partizan. Verovali ili ne, lik koji je bio sa ljudima iz Smedereva je bio u glavnoj ulozi. Bio je sam sa nekim strancima, i nije bio uhapšen.

Članak Putovanje kroz Italiju Drugi Deo – Iz Bolonje u Milano se pojavljuje prvo na Kladza.