Putovanje Kroz Italiju Treći Deo – Milano i Utakmica

Serijal tekstova o putovanju u Bolonju, Milano i Bergamo na utakmice Partizana u Evroligi. Fokus samog putopisa je više na sve ono oko utakmica, a isto tako i na deljenje korisnih saveta za sve one koji planiraju da posete pomenuta mesta. Zašto je bitno imati internet u Italiji, gde šta uzeti, šta videti, itd. Put je krenuo iz Kruševca, preko Sofije do Bolonje gde je bilo prvo prenoćište, pa dva u Milanu, pre skoka u Bergamo, odakle je usledio povratak u Sofiju i dalje natrag u Kš.

Lepo smo se iskulirali i konačno odmorili jer smo drugog dana našeg putešestvija prošli blizu 25 kilometara pešaka po onim aplikacijama koje šatro mere sve u vezi zdravlja. Iskren da budem, ne sećam se šta smo jeli itd, jer smo bili preokupirani odlaskom na San Siro. U našoj blizini je bila metro stanica Rovereto koja je dalje išla ka centru i lako smo se našli na putu ka Meaci ili San Siru, kako Vam volja. Bilo je rano, tipa 10ak sati kada smo krenuli i pošto se do stadiona ne putuje mnogo, bili smo veoma brzo ispred, malo je reći impresivnog zdanja.

Svi koji nisu bili tamo, uključujući i mene misle da to nije ništa posebno, jer iskreno, nije glamurozan kao neki drugi stadioni, koji su i noviji i moderniji. Ali kada izađete iz podzemne i vidite ispred Vas jedan masivan objekat, koji je pomalo neobičan i nezgrapan situacija se menja. Kako idete ka njemu dobijate osećaj da to sve to što vidite ipak ima nekog smisla.

Krov po kome je poznat je tek fantazija kada priđete izbliza. Mnogo je čudan, sa svim onim velikim metalnim delovima koji su odsečnih ugaonih oblika, L profila. I naravno stepenice koje idu u krug i daju Vam iluziju da se one pokreću. Pride, ceo kraj oko stadiona je vrlo spokojan i lep, male zgrade ne više od četiri pet spratova u lamelama, drveće, dve trake a preko puta njih pista sa stadionom u centru.

 

Naravno morali smo da idemo u krug da bi videli sve, i stranu Intera koja je bliža metrou i Milana koja je dalja. Grafiti koji su ukrašavali zidove ulice koja je išla pokraj stadiona su interesantni, više umetnički nego obeležavanje teritorije. Stigli smo do strane koja je Milanova, gde je bio jedan Hajneken bar navijača, ali nažalost nije radio. Đidić se prisećao njegovog putešestvija protiv Intera tamo 2012, kada je krenuo konvoj od nekih 50ak autobusa iz Bga. Rekonstrukcija celog puta je bila poprilično interesantna, pa smo se tu malo i zadržali. Putovanje bez stajanja kroz Hrvatsku, šoranje iz busa u pokretu, granica i tako dalje. Topla ljudska priča.

Nismo imali vremena za turu po stadionu, jer jebi ga, a iskren da budem baš sam hteo da projurim kroz ovo velelepno zdanje. Iste su kretale malo kasnije, mi nismo mogli da čekamo i tako je sve otišlo dođavola.

U povratku ka gradu svratili smo na Duomo, videli da se već skuplja dosta naših navijača, i da je situacija postala malo energičnija. Odatle smo opet istom štraftom pešaka do nas, ali smo uz put tražili pravu italijansku piceriju sa italijanima koji rade a ne sa pakistancima ili indijcima. Videli smo svašta nešto, razne male trgove sa malim parkićima, lepe stare zgrade, uređenost, ali isto tako smo videli i sva ona loša lica megalopolisa, o kojima nećemo mnogo. Videli smo i glavnu metro stanicu u gradu gde se sve linije seku, i možemo reči da je poprilično ozbiljna stvar.

Šetali smo, blejali, i tako smo naletelu na Vintage.

Sa ulice smo videli pica peć na drva, dva italijana i klasičnu italijanku, crnu bujne kose sa nosem malo jačim. Upadamo tu. Na slici ćete možda videti i deo atmosfere, svejedno ćete na linku videti istu, tako da nećemo baš u detalje da ulazimo. U piceiriji koja radi dvokratno, ujutru i popodne, možete naći sve slojeve društva. Uredno zalizane samce, sa sakoom i brušena koža skupim cipelama, porodicu koja eto ima ručak, i verovatno slavi nešto, jer je jedan lik bio u centru pažnje, radnika u onako, malo prljavijem kombinezonu, i lika koji brat bratu ima sat jedno 15 hiljada evra sa kajlom oko vrata od 100 grama, ali ne onaj mafiozo stil, neko italiano dasa, sa lanenim pantalonama i naočarima koje su pored njega.

Elem, Đidić uzima kaprićozu, pisac redova trentino. Naravno, dva točena crna Lefea, ono kao široko jer je dan utakmice i lagano kuliramo i pokušavamo da makar na tih pola sata budemo bezbrižni italijani u Milanu na pauzi od…nečega.

Nakon nekih 10 15 minuta vidimo da ide ka nama veliki tanjir, bolje reći oval od tanjira, sa picom, i prva instikntivna reakcija je bila da su nam napravili dve pice u jednoj, ali ne, to je za jednu osobu. Nakon toga stiže i trentino, i na prvi pogled nisam nešto mnogo bio oduševljen, jer mi se činilo da je sve stopljeno i neki suvi vrat nabacan preko. Ali naravno, to je bio danak neiskustvu jednog mladog momka sa sela, koji je tek video da ispod te glazure koja je nastala sjedinjavanjem raznih sireva i premaza kečapa sledi jedan udarac na sva ukusna čula koja postoje. Znate ono kada Vas neki ukus, miris i aroma udare u potiljak? E to je bio trentino. Zagrizeš i onda minut ipo žvaćeš samo da bi što duže trajalo sve to. Da Vas ne peglamo mnogo, drug Paja, onaj koji je išao i pravio putopis kroz Istanbul, je rekao jednu mnogo dobru rečenicu kada smo se vratili kući.

“Sad majmune moraš da zaboraviš šta si jeo tamo da bi ikada probao picu kod nas ponovo.” Apsolutna istina.

Ovo prejako zadovoljstvo nas je sve skupa koštalo oko 25 evra gore dole, što i nije mnogo ako znamo da je kod nas jedan izlazak na ručak slične cene.

Nakon ovog poduhvata smo krenuli u potragu za viskijem od pola litra. Đidić je imao želju da nađe to pred utakmicu, specifično to, ne 0.7, i majali smo se jedno sat vremena tražeći po radnjama u kojima nije bilo naznaka istog. I tako dođosmo to Penny marketa. To Vam je u suštini neka vrsta najgoreg Lidla za italijane. To je toliko majmunski da ne možemo da Vam objasnimo, jer ne da je roba š klase nego ono, bolje idi u pizdu materinu nego tamo da ideš. Ova dva neiskusna momka iz Kruševca, poreklom jedan sa Kopaonika drugi tu negde između Morave i podžupskih sela, su se nadala da će da nađu nešto pristojno, ali kada ih je situacija pobedila pristali su na poraz.

Kupljen je viski koji se zove Logan Percy, i koji je koštao manje nego dva San Migel piva. Eto, to je sve što treba da znate o Loganu Persiju. Kvalitet par ekselans, bolje da je uzet Asepsol da se pije.

Vratili smo se na trg ispred Rondo Bara koji je toliko bio pun pozitivne energije da Vam ne možemo lepo to dočarati. Pošto pisac nije pio Logana, otišao je po još San Migela, i pride koka kole za kompanjona koji je gasio viski istom.

E sada obratite pažnju na sledećih par redova. Bangladešanin koji je radio u prodavnici gde smo svraćali je imao tu nekog svog prijatelja. Pošto nas je navikao već, nije ustao kada sam ušao već je nastavio da trabunja nešto sa istim. Nosio je šal oko vrata sa onim bengali pismom, i ja sam ga upitao jel je to navijački šal. Odgovorio je da jeste i pitao šta ja radim u Milanu, dobio je odvogor da idem da gledam Partizan i onda me je pitao odakle sam na šta sam mu odgovorio iz Srbije.

U tom datom momentu, njegov prijatelj koji je obučen kao Perhan, a i liči slično, je euforično počeo da viče “Srbija, Srbija” i da prstom pokazuje po sebi. Shvatio sam da je bio kod nas, i pitao gde, očekujući da će da mi kaže da je bio po ovim autoputevima što grade ili da je išao da bere maline. Odgovor me je šokirao.

“majgrant kamp Kikinda!” sa vrlo pozitivnim tonom.

Moj brate kad je tebi migrantski kamp u Kikindi ostao u lepom sećanju ko zna odakle ti dolaziš. Ovo nije izmišljotina, ovo je ozbiljna priča i istina.

Elem, popričasmo se dva minuta na nekom majmunskom engleskom, lepe emocije, smejanje, i toliko. Morao sam da idem da se iscepamo pred utakmicu.

Počelo je fino, umereno jer okolina gde smo bili nam nije jednostavno dozovljavala drugačije. Italijano stil, lagano sve, opušteno. I zaista, to su neki momentu koji Vam ostaju u sećanju kao spokojni, one za koje Vam se čini da ste ih zaradili da se tako osećate. Nakon nekog vremena morali smo da krenemo, Logan Percy je ostao jedno 200 grama, i to smo dali nekim likovima pored nas za klupicom koji su “duvanili.” Nisam mnogo pričao samo sam im stavio za sto bez reči, pokazao palac, i ajde ćao.

Put to Mediolanuma je bio onako fin. Ne sećam se baš ali mislim da nismo presedali, i kako smo se približavali sve više i više je bilo naših ljudi. Preko puta nas su sedeli otac od nekih 60ak godina i sin 25, i čuli su nas dvojicu kako se prisećamo tima Atletika kada je bio prvi put šampion Španije sa Simeoneom. Nismo mogli da se setimo ko je uz Kokea bio glavni na sredini, naročito jer sam ja bio ubeđen da je on kapiten. Čiča dobacuje “Gabi,” i tako kreće naš razgovor.

On je sa Sicilije, sin mu studira u Milanu, i došao mu je u posetu. Pošto mu je rođendan kad i Željku, rešio je po njegovim rečima i citiramo ga ” da dođe da vidi sa sinom najboljeg trenera košarke kog je Evropa videla.” Čovek vrlo smiren odmeren, ponudio se da objasni gde silazimo, šta treba da radimo itd. U međuvremenu pričamo tako i ja pitam za koga navija, Katanija ili Palermo, a on odgovara, “to ti je kao kad bih ja tebe pitao jel navijaš za Zvezdu” sa takvim prezirom prema Kataniji da sam mislio da će da me nabode. Elem, pošto sam vodio Palermo na Menadžeru 2005 ohmah krećem, Farias, Budan, Groso, a posle toga i na PESu Pastore, Mikoli itd, talijan kreće da se topi, vidi se da voli klub, kaže kad su bankrotirali davao priloge i to.

 

Još jedna topla ljudska priča.

Izlazimo iz metroa, oni na jednu, mi na drugu stranu, prijateljski pozdrav, željenje sreće i svega naboljeg i rastanak.

Srbi se skupili, baklje idu, neki nadvožnjak to gori sve, dim, nesreća će da se pogušimo. Ovaj jedan tera da skačemo na nadvožnjaku da ga srušimo, ovaj drugi ga moli nemoj, ovaj peva pesme onaj pijan pada, znači nema veze sa mozgom situacija. Ispred Mediolanuma, koji je inače preružan spolja, kockast, pun nekih šiljaka, star, ruiniran, karabinjeri nam jebu majku.

Čekanje, korodoni, propusti, tenzija, ni nalik Bolonji. Imao sam utisak da su svi do jednog tog dana gledali Hobotnicu.

E sad, nasuprot spoljnom izgledu, moram da priznam da je Mediolanum unutra prelep. Zaista je vrh vrhova skockan i da je baš nekako sportski sređen. Naših je bilo pun djavo, dijaspora se odazvala u Milanu.

Veliki minus, za koji mora da znate je da u Milanu ne služe alkohol gostujućim navijačima i poprilično sam uveren da je i to jedan od razloga naše lošije igre. U Bolonji su navijači nosili tim, naročito u drugom poluvremenu, a ovde je u pauzi alkohol popustio i ljudi su pali malo su se sasekli, tako da nam nije bila atmosfera ni nalik onoj protiv Virtusa.

Kada se utakmica završila, majmuni karabinjeri su pod oružijem nas nabili u nekoliko vozova i terali ne stajući nigde na skroz drugi kraj Milana. Usta im se naserem. Nama to nije bio problem jer smo izašli blizu našeg kraja ali su ih ljudi mnogo psovali. Jbg, majmuni.

Lutajući za hranom smo opet, naišli na braću iz Smedereva, Miloša i ekipu, koju pozdravljamo ovim putem. Nerealno da se nalazimo u jebenom Milanu non stop. Pozdravili smo se, klopali, svako svojoj strani, oni su vozili natrag u Srbiju, morali sa da cepaju kući dok smo Đidić i ja išli natrag na Rondo trg.

I gle čuda, kako smo ostavili flašu viskija, tako je ali bukvalno bila kad smo naišli. Logan Percy. Verovatno oni kojima smo je dali nisu želeli da se otruju time. Jbg, uzimaj nazad, to i San Migel i idemo dalje. Bilo je lepo veče, puno pred Rondo barom, mnogo naroda, i malo smo se iskulirali. Pored nas je neki mladi pakistanac, indijac koji vozi Glovo na bajsu pričao sa kevom, to smo razumeli, jer je ponavljao “mama” često. Ja sam primetio da je bio srećan, lepo se ispričao, iako je bio grdan prljav i nikakav do bola. Muka je to kad odeš od kuće.

Otišli smo da spavamo. Bili smo umorni kao psi.