Od finala FA Kupa 2006. godine, protiv Liverpula, nije se ni našao u društvu Engleskih velikana osim na utakmicama koje je, predviđene rasporedom, morao da odigra. Ruku na srce, i kad je najgore igrao znao je da, tokom godina, iznenadi iste te velikane sa toliko golova koliko nisu primali za ceo takmičarski mesec u PL.

Ono što ne možemo da ne primetimo je da su im u duelima protiv najjačih klubova širom ostva, muke na terenu zadavali baš igrači koji su ponikli i igrali na Apton Parku, boreći se za grimizno-plavi dres. I to ne jedan, dva, ili po neki, već su klubovi PL zadnjih pedesetak godina puni kvalitetnih igrača koji su naučili da igraju fudbal baš u njihovoj akademiji.

Šta je to što njihovu akademiju fudbala čini „Oksfordom” među svim ostalim školama engleskog fudbala?!

Železari sa Temze

Vest Hem Junajted je nastao 1895. godine kao Temz Ajronvorks FK (Thames Ironworks) u istočnom Londonu od strane radnika železare u radničkoj zoni grada, u blizini reke Temze, pa su tako i dobili ime.

U tom periodu bili su amaterski klub za koji su igrali radnici okolnih kompanija (brodogradilište, železara, itd.). U, tada, tamno plavim dresovima i Junion zastavom umesto grba sa ukrštenim čekićima su nastupali u regionalnom takmičenju, Vest Hem Čeriti Kupu, koji su osvojili odmah po osnivanju 1895. godine, kao i London Ligu dve godine kasnije. 1898. godine prelaze u profesionalnu Južnu ligu (Druga divizija), da bi se odmah sledeće godine plasirali u Prvu diviziju.

Čekićari

Sa ulaskom u pro rang takmičenja, u klubu shvataju da je potrebno da se stvari podignu na viši nivo, te u periodu od 1898. do 1900. godine menjaju ime u ovo pod kojim ih i danas znamo, kao i garnituru dresova u prepoznatljive boje, grimizno-crvenu i nebo-plavu kombinaciju. U odabiru ovih boja je veliku ulogu odigrala i opklada sa igračima Aston Vile koji su u to vreme bili šampioni Engleske. Iste godine je zamenjena i Junion zastava za grb sa tvrđavom i čuvenim čekićima koji će, uz sitne modifikacije, nositi na grudima punih 118 godina. Tornjevi na tvrđavi su predstavljali tamnicu Ane Bolen (žena Kralja Henrija VIII i majka kraljice Elizabete I) u kojoj je bila utamničena do pogubljenja.

Od 1904. godine igraju svoje mečeve na igralištu koje takođe nosi ime Bolen stadion, nama poznatiji kao Apton park (po delu grada u kom se klub nalazi). Prvi meč na Apton parku Čekićari su odigrali protiv svog najljućeg rivala, Milvola, za koji su u to vreme igrali igrači iz druge, konkurentne železare. Junajted je pobedio sa 3-0.

Tri godine kasnije, 1907. postaju šampioni Prve divizije.

1923. su učestvovali u svom prvom, i prvom održanom finalu FA Kupa na Vembli stadionu. Igrali su protiv Bolton Vonderersa, a finale je do danas ostalo upamćeno kao finale “belog konja”. Ovaj naziv je dobilo po Biliju, policijskom belom konju, koji je rasterivao dvesta hiljada pristalica oba kluba sa terena da bi se meč odigrao. Vest Hem je izgubio meč rezultatom 2-0.

U periodu od 1932. godine klub najviše vremena provodi u Drugoj diviziji engleske sve do dolaska bivšeg igrača, Teda Fentona, na klupu grimiznih. Fenton ih vraća u elitni rang takmičenja 1958. godine, i od tog trenutka počinje uspon i drugačiji pristup igri, klubu i razvoju akademije i igrača koji će u budućnosti, i sve do danas, predstavljati okosnicu engleskog fudbala.

Oksford fudbala

Fenton je bio vizionar igre i priprema. Uvodio je inovacije u sve delove treninga.

Drugačiji pristup pripremama igrača se bazirao na tri stvari kojie je Fenton hteo da promeni. Stil igre i igračke mogućnosti, ishrana, i značaj i iskorišćenje mladih igrača koji su ponikli u klubu.

Inspirisan Ferencom Puškašom i madjarskom reprezentacijom, koja je u to vreme harala Evropom, stilove i fizičku spremu je “krao” od najboljih igrača i klubova starog kontinenta.

Ono u čemu je Fenton najviše uspeo je njegov jedinstveni razvoj mladih igrača i prenošenje znanja sa kolena na koleno.

Zapaženu ulogu u ovom razvoju akademije, pored Fentona, imao je i igrač Malkolm Alison, koji je radio kao igrač i istovremeno pomagao Fentonu na treninzima. Njegove pripreme za trenerski posao su bile toliko zahtevne da su igrači po dolasku u klub prvo išli kod njega na provere. Tako se u Vest Hemu rodio jedinstveni sistem prenošenja i čuvanja znanja unutar kluba, koji je kasnije prešao u tradiciju i danas ima veliki značaj za klub.

Osim toga, Ted Fenton je prvi uveo termin „boot room” u fudbalske knjige, koji je kasnije postao sastavni deo treninga svih engleskih klubova. Bazirao se na tome da jedan deo treninga obavezno bude odvojen za okupljnje igrača u sasvim opuštenoj atmosferi, i sumiranju utisaka i mišljenja, čime je igrače konstantno podstrekivao na taktička razmišljanja, planove i sisteme igre, i razmišljanja drugih igrača. Za ove delove treninga, Vest Hemovci su koristili kafe Kaseteri (Cassettari Cafe) preko puta stadiona, po kome je i čitav program priprema nosio ime, Kaseteri program.

U ovakvom, jedinstvenom okruženju, nastala je jedna od najkvalitetnijih fudbalskih i trenerskih akademija na svetu. Samo neki od igrača koji su prošli kroz taj sistem edukacije su: Bobi Mur, Martin Piters, Džef Hurst, Hari Rednap, Dejv Sekston, Džimi Endrjus, Frenk Lampard stariji, kao i njegov sin Frenk Lampard mladji… Tu su još bili i: Pol Ins, Majkl Kerik, Rio Ferdinand, Džo Kol, Džon Teri, Sol Kembel, Glen Džonson, Anton Ferdinand, Džermejn Defo, i mnogi drugi.

Koliko je njihova škola bila uspešna govore i podaci u umešanosti njihovih mladih igrača u mnoge kasnije svetske fudbalske događaje.

Na primer, na SP 1966. godine kada su Englezi postali šampioni sveta, imali su u svom sastavu tri igrača iz omladinske škole Vest Hema. To su bili Martin Piters, Džef Hurst, i Bobi Mur. Mur je bio kapiten Albiona i Pele je za njega govorio posle tog SP da je najbolji defanzivac svih vremena. U finalu protiv Zapadne Nemačke, Hurst je dao, do dan danas,  jedini het trik ikada postignut u finalima SP.

Na Svetskom Prvenstvu, tačno četrdeset godina kasnije, 2006. u prvom timu Albiona je bilo pet prvotimaca iz podmladka čekićara. Isti igrači su u finalu LŠ 2008. godine delili teren, samo ovaj put na suprotnim stranama. Drugovi iz „škole“, saigrači i protivnici, u ovim utakmicama su bili Džo Kol, Frank Lampard, Džon Teri, Majkl Kerik i Rio Ferdinand.

Usponi i padovi

Posle uspostavljanja novog pristupa treningu, igri, i organizaciji kluba, Teda Fentona na klupi nasleđuje Ron Grinvud 1961. godine.

Već tri godine kasnije, predvođeni gore pomenutom trojkom na čelu sa mladim Bobijem Murom, osvajaju i prve značajnije trofeje, FA Kup 1964. godine, kao i Kup Pobednika Kupova.

Posle nekoliko godina i više uspeha Vest Hemovih igrača na reprezentativnom nego klupskom nivou, Grinvud se povlači sa mesta menadžera i za svog naslednika imenuje Džona Lajla. Ovo se odmah pokazalo kao uspeh jer je Lajl već u svojoj prvoj sezoni ponovio uspeh u osvajanju FA Kupa 1975. U finalu su pobedili Fulam rezultatom 2-0. Ovaj put je Bobi Mur finale igrao protiv svog voljenog kluba. U finalu Kupa pobednika kupova su izgubili od belgijskog Anderlehta.

Džon Lajl ostaje na klupi Vest Hema naredne tri godine do preuzimanja klupe Engleske reprezentacije.

1978. ispadaju iz Prve lige, ali ipak uspevaju da se plasiraju u finale FA Kupa 1980. godine. U finalu su pobedili Arsenal rezultatom 1-0 i tako podigli svoj poslednji značajniji pehar.

Od tada Vest Hem igra prosečan fudbal, sa dosta uspona i padova, uz koje su se smenjivali i neretki ulasci i izlasci iz prve i druge lige, uz jedan osvojen Intertoto Kup 1999. godine.

Ipak, do dan danas Vest Hem je jedan od šest klubova koji nikad u istoriji nisu ispadali iz drugog ranga takmičenja.

Možda njihove igre i nisu dorasle imenima igrača i trenera koji su prošli kroz klub. Samo neki od značajnihjih imena koji su na neki način obeležili igračke ili menadžerske dane na Apton Parku, osim onih koje smo već pomenuli, su Sem Alardajs, Najdžel Reo Koker, Paolo Di Kanio, Stjuart Pirs, Ijan Vrajt, Tomaš Repka, Davor Šuker, Đanfranko Zola, Alan Pardju, Bobi Zamora, Havijer Maskerano, Karlos Tevez, Fredrik Ljunberg, Kreg Belami, i mnogi drugi.

2016. godine prelaze na Londonski olimpijski stadion posle 112 godina igranja na Apton parku. Apton je srušen radi izgradnje stambenog kompleksa.

Iste godine menjaju i grb, uklonivši tvrđavu iza čekića, koji su nosili kako smo već rekli, od 1898. godine.

Samo neka traje

Sa ovakvim uspesima i razvojem igrača, Vest Hem je postao dobavljač kvalitetnih proizvoda za druge velike klubove.

Da li je to dobro ili loše?! Nije na nama da sudimo, ali ostaje činjenica da je Vest Hem sa svojim načinom poslovanja, kakav god on bio, uzimao uvek, prosečno upola manje para od onoga koliko su ti igrači koštali u njihovim sledećim transferima, a o punom zenitu vrednosti tih igrača je suvišno da pričamo.

Najbolji primer je Rio Ferdinand, čiji je transfer u trenutku prelaska sa Apton parka u redove Lids Junajteda vredeo osamnaest miliona funti, a iz Lidsa u Mančester čitavih trideset miliona. Njegova vrednost na vrhuncu karijere u Mančesteru je nemerljiva.

Ipak, ovakav način odlazaka i dolazaka igrača u klub se Vest Hemu do sad svakako isplatio, jer su njihova ukupna sezonska pojačanja uvek iznosila manje od prodaje jednog od njihovih ključnih fudbalera.

U kojoj meri im se isplatilo i kolike su njihove ambicije nećemo da diskutujemo i to ostavljamo samo njima, sve dok rade ovako dobar posao za svetski fudbal.

Članak Vest Hem Junajted – Zlatna koka engleskog fudbala se pojavljuje prvo na Kladza.

U pet najjačih liga evrope nekih većih iznenađenja u borbi za titule nije ni bilo, kao ni prethodnih nekoliko godina (Lester ne računam). Mančester Siti, Barselona, Juventus, PSŽ i Bajern su sebi učvrstili mesta koja će im doneti epitet najbolje ekipe po ko zna koji put (neki čak i u nizu) i tako nas naterali da se ponovo pitamo: ”Hoće li nekad nešto da se desi?”

I stvarno, ne znam za Vas, ali ja bih voleo da vidim ponovo neku Valensiju kako podiže pehar najboljeg tima u sezoni. Ili, recimo, Napoli, Totenhem, Romu, K’lautern, Liverpul… Ma bilo ko samo ne Gvardiola. Ili ne daj bože Roben i Riberi, Pike ili Ramos, Bufon i Kjelini…

Kako su nas njihovi uspesi doveli do hronične depresije, a s obzirom da mi nismo obična redakcija i volimo da veličamo neuspehe, rešili smo da Vam predtsavimo neke od igrača koji nikad nisu osvojili neku od liga u kojima su nastupali, a apsolutno su to zaslužili.

Pošto je takvih igrača bilo jako puno (ne mogu svi da budu Ronaldo i Mesi), mi smo rešili da liste napravimo prema ligama (PL, Serija A,…) i da Vam svakog fudbalskog vikenda poklonimo po jednu. Trenutno najatraktivnija liga na svetu, kao i prethodnih nekoliko godina je engleska PL pa smo sebi dali slobodu da počnemo od nje.

Premijer Liga

Sa najviše kvalitetnih i gigantskih klubova, kao i najviše registrovanih fudbalera po broju stanovnika, englezi su nam ovaj posao učinili jako teškim. Jedina olakšica nam je činjenica da se engleska liga igra, u ovoj formi u kojoj je danas, od 1992-e godine. Mada nismo želeli nikoga da izostavimo, listu smo morali da skratimo i odlučili smo da to bude lista od simboličnih jedanaest igrača.

Prema našem mišljenju na njoj ne treba da se nađu igrači koji se još aktivno bave fudbalom (Geret Bejl, Luiz Suarez, Fernando Tores…), igrači koji su PL igrali prekratko da bi je osvojili (Rud Gulit, Đanluka Vijali,…), kao ni igrači koji su većim delom karijere učestvovali u sistemu takmičenja koji je prethodio reformi istog (Stjuart Pirs). Bilo je tu i igrača kojima je titula jedva izmicala, onih koji su to zaslužili ali su bili u nedovoljno dobrim klubovima, itd. Ćabi Alonzo, Faustino Asprilja, Džimi Flojd Haselbajnk, su samo neka od imena koja su svojim performansama na terenu ovo sigurno i zaslužili ali mi ne bismo bili najbolja redakcija da ne donosimo surove odluke. Za ove fudbalske šmekere smo se mi odlučili:

1. Dejvid Džejms

Harizmatični golman, nezgodnog temperamenta. Sigurno je bilo atraktivnijih igrača u PL ali jednostavno, niko nije zaslužio da zbaci legendu Liverpula i Engleske reprezentacije sa ove liste. U 25 godina dugoj karijeri i na 572 nasupa je branio boje osam klubova u PL od kojih je najveći trag ostavio u Liverpulu sa 214 nastupa. Za reprezentaciju je zabeležio 53 nastupa. Držao je rekord po broju utakmica na kojima nije primio gol (170), sve dok ga Peter Čeh nije pretekao 2015-e godine. Ruku na srce, bio je sklon i neverovatnim kiksevima ali je, zbog svoje ličnosti, i tad brao simpatije navijača čirom sveta.

2. Džejmi Karager

Jedan od poslednjih mohikanaca koji su celu karijeru posvetili samo jednom klubu, što mu obezbeđuje mesto na našem prebrojavanju. Centralni odbrambembeni fudbaler je sa 737 nastupa za Liverpul u svim takmičenjima rezervisao sebi drugo mesto igrača koji su najviše puta zaigrali za klub, odnosno prvo mesto u Evropskim takmičenjima sa 150 nastupa. Za reprezentaciju je zabeležio skromnih 38 utakmica, što i nije iznenađujuće s obzirom na igrače koji su u vreme kada je Karager igrao sačinjavali zadnju liniju odbrane. Jedini je Liverpulov fudbaler u istoriji koji je promenio čak 6 trenera. Najviše duela je odigrao protiv Čelzija, čak 45 puta. Odraso je kao navijač Evertona. Trenutno radi kao sportski komentator i konsultant i sa tog mesta je nedavno suspendovan zbog pljuvanja navijača i deteta, čime je uprljao svoju besprekornu karijeru. Ali to je valjda Karager, tip koji je Stivu Finanu rekao da će da mu polomi obe noge ako mu preuzme mesto u startnih jedanaest Liverpula.

3. Met LeTisije

Čovek koji je, kao i Karager, celu profesionalnu karijeru posvetio samo jednom Klubu. Svojom odanošću i nastupima je postao istinska legenda i oličenje časti Engleskog fudbala. 1990-e godine je dobio rekordnu ponudu Totenhema da pređe na Vajt Hart Lejn i odbio je. Verovatno je jedini na ovoj listi koji zbog odanosti klubu nije osvojio ni jedan trofej u karijeri. Za svoj klub je odigrao 443 utakmice i postigao 161 gol. Bio je prvi igrač sredine terena koji je u karijeri dao više od 100 golova u PL. Bio je poznat po uspešnosti sa bele tačke. I danas drži rekord sa samo jednim promašenim penalom u karijeri (47/48). Jedini penal koji nije realizovao je zaustavio Mark Krosli, golman Notingem Foresta početkom 90-ih godina. Glen Hodl ga nije uvrstio u tim Engleske za svetsko prvenstvo 1998-e godine uz obrazloženje da mu ne treba dobar izvođač penala. Engleska je kasnije ispala na penale. Zabeležio je samo 8 nastupa za nacionalnu selekciju.

4. Les Ferdinand

Brat Rija Ferdinanda je u 20 godina dugoj karijeri promenio 10 premijerligaških klubova bez osvojenog trofeja, zbog čega je važio za najvećeg malera PL-e. Najzapaženije su mu partije koje je pružao u Kvins Park Rendžersima, Totenhemu i Njukastlu, u kom je dve godine za redom završavao sezonu kao drugoplasirani na tabeli iza Mančester Junajteda, sa 4 i 7 bodova zaostatka. Osmi je na listi strelaca PL sa 149 pogodaka. Za reprezentaciju je upisao samo 17 nastupa i postigao 5 golova. Zbog doprinosa fudbalu nagrađen je Britanskim ordenom časti.

5. Geri Spid

Mada je sa Lids Junajtedom osvojio prvenstvo godinu dana pre formiranja PL-e, Geri Spid važi za još jednog malera po klubove u kojima je igrao. Pored Lidsa u kom je odigrao najviše utakmica, velšanin je igrao za još četiri ostrvska kluba, sa najviše uspeha u Njukastl Junajtedu i Bolton Vonderersima. Spid je za selekciju Velsa nastupio 85 puta što ga stavlja na drugo mesto po broju nastupa za tu zemlju. U PL-i je zabeležio 840 nastupa u svim takmičenjima i u trenutku njegove smrti, 2011. godine, jedino su više imali Rajan Gigs i gore pomenuti Dejvid Džejms. Spidova smrt je ostavila neizbrisiv trag u svetu fudbala.

6. Marsel Desai

Jedan od najboljih odbrambenih fudbalera svih vremena, u periodu kad je fudbal bio na vrhuncu. Poznat po snazi i dominaciji u duel igri, zbog čega je i dobio nadimak “stena”. U svojoj bogatoj klupskoj i reprezentativnoj karijeri osvojio je sve osim PL. Osvajač je Svetskog Prvenstva 1998-e godine, kao i Evropskog dve godine kasnije, sa selekcijom Francuske. Sa 116 odigranih utakmica za “petlove”, bio je rekorder dok ga na tom mestu nije pretekao Lilijan Tiram 2006-e godine. U Evropi je igrao za četiri velikana, od kojih je osvajao Ligu Šampiona sa Olimpikom iz Marseja 1993-e i sa Milanom odmah naredne godine, postavši tako prvi igrač koji je sa dva različita kluba osvajao ovo takmičenje dve uzastopne sezone. U tom finalu je postigao i gol za Milan u pobedi od 4-0 nad Barselonom. U Čelzi je iz Milana prešao 1998. godine kao svetski šampion i odigrao 158 utakmica u PL a da nije podigao pehar. Za utehu ostaje činjenica da je sa timom iz severnog Londona osvojio FA Kup 2000-e godine.

7. Paolo DiKanio

Lud ko Šešelj. Jedinstveni italijan, prekog karaktera koga su se i saigrači bojali na terenu. Borben, srdačan, uvek je na sebi svojstven način branio boje klubova za koje je igrao i tako postao favorit navijača gde god bih igrao. Možda nije bio najbolji igrač sa ove liste, kao ni klubovi za koje je nastupao, ali je zbog posvećenosti fudbalu i klubovima, kao i zbog ludila koje je donosio sa sobom na teren, obezbedio sebi mesto na ovoj listi. Posle nastupa za najuspešnije italijanske klubove oprobao se na ostrvu, gde je branio boje Šefild Vensdeja, Vest Hema i Čarlton Atletika, od kojih je najviše uspeha imao sa Čekićarima. U PL je postigao 190 golova za sedam godina igranja. Hari Rednap je za njega govorio da može sa loptom da radi ono o čemu drugi mogu samo da sanjaju. Javno se deklarisao kao fašista i imao je tetovažu “Il Duce”, što je bio nadimak Benita Musolinija.

8. Đanfranko Zola

U izboru navijača je izglasan za najboljeg igrača Čelzija svih vremena. Posle uspešnih nastupa u Italiji, od kojih je najviše postigao sa Napolijem, igrajući rame uz rame sa Maradonom, prelazi u Čelzi. U Čelziju je za 7 godina odigrao 229 mečeva u PL i postigao 59 golova. Za Azure je odigrao 35 utakmica i nastupao na Svetskom Prvenstvu u Americi 1994-e godine, kao i na Evropskom 1996-e. Omaleni polušpic je bio jedan od najinteligentnijih i tehnički najboljih igrača koje je ova igra videla, sa perfektnim osećajem za prostor i kreiranje igre. Kada je Fernando Tores prešao iz Liverpula u Čelzi, Zola je za njega reko: “ Ima volju ali on ne voli Čelzi. Možete da kupite njegove usluge, ali ne možete da kupite njegovu ljubav prema Liverpulu”.

9. Pol Gaskojn

Jedan od najtalentovanijih ali i najkontraverznijih fudbalera svih vremena. Rođen i odraso u radničkoj četvrti u blizini Sejnt Džejms Parka gde je i počeo fudbalsku karijeru. Popularni Gaza je svoj fudbalski zenit dostigo u Njukastlu i Totenhemu. Za Englesku reprezentaciju je odigrao 75 mečeva i postigao 14 golova. Možda bi njegovi lični uspesi bili veći da nije voleo piće jednako kao i fudbal, ali onda ne bih bio jedan i jedini Gaza. Alan Širer je za njega govorio da je mogao ujutru da popije litar Džina i da popodne izađe na teren i bude igrač utakmice. Jednom je posle utakmice Engleske reprezentacije sa Denijem Bejkerom I Džonijem Evansom otišao u pab u kompletnoj fudbalskoj opremi u kojoj je igrao. Gari Lineker i Žoze Murinjo su u više navrata tvrdili da je on najbolji i najtalentovaniji fudbaler svih vremena.

10. Stiven Džerard

Možda i najomiljeniji igrač Liverpula svih vremena. Sa Liverpulom je igrao i osvojio čuveno finale LŠ protiv Milana 2005-e, kao i finale FA kupa protiv Vest Hema 2006-e, u kojima je i postigao po gol. Osvojio je još jedan FA kup i kup UEFA 2001-e, dva puta evropski super kup, tri puta Liga kup i dva puta Komjuniti Šild. Popularni kapiten crvenih je igrao za Liverpul 17 godina u 504 utakmica u PL i 120 postignutih golova. Kapiten je bio od 2003-e godine. Bio je i član Gordog Albiona 14 godina na 114 utakmica. Sa 13 godina je bio na probi u Mančester Junajtedu, ali srećom po navijače sa Enfilda do realizacije tog transfera nije došlo. Vlasnik je i jednog neslavnog rekorda u dresu svog omiljenog kluba kao igrač sa najviše crvenih kartona u istoriji tog kluba. Jedini je igrač ikada koji je postizao golove u FA kupu, Liga kupu, LŠ i UEFA kupu. Više nastupa za jedan klub su od njega imali samo Rajan Gigs (632) i Džejmi Karager (508). Više golova golova za jedan klub u PL od Džerarda su postigli samo Vejn Runi, Tijeri Anri, Alan Širer, Frenk Lampard i Robi Fauler, od kojih samo on i Lampard nisu bili napadači. Upisao je i najviše asistencija od osnivanja PL (92).

11. Robi Fauler

Brat je “vuko crtu” sa gol-aut linije! Tačka !

Članak Nekrunisani Kraljevi Fudbala – Premijer Liga se pojavljuje prvo na Kladza.

Ako ništa drugo, ja sam lično prvi put video ludi preokret na jednoj velikoj, istorijskoj fudbalskoj utakmici 1999. godine, kada su sjebali Bajerna, u finalu Lige Šampiona, u zadnja dva minuta.

Upravo je ta godina nekako i centar ove naše priče.

A ona je o dva tipa, koja uopšte nisu tu trebala da budu, koja su bila plan B, a koja su tako dobro funkcionisala da je to sada već ušlo u svaki iole kvalitetniji udžbenik o fudbalu. O tandemu koji je baš bio to, u pravom smislu reči, bez ikakvih ličnih isticanja ili nečeg sličnog. Tandem.

Pričamo o Dvajt Jorku i Endiju Kolu, jednim od poslednjih dua u kojima nije bilo sujeta, u kojima su obojica učesnika bili jednaki, i koji je pisao istoriju svojim delima.

Oni su ti koji su najzaslužniji za Junajtedovu „Zlatnu sezonu“ kada su osvojili triplu krunu. Uz svo dužno poštovanje svim legendama Kinu, Bekamu, Nevilu, Šeringemu, i Ser Aleksu, gospoda iz napada su jebala celu Evropu. A kad pomislim da ovaj duo nije ni trebao da se spoji.

Kako je lepo bilo gledati ih.. Kada ja to kažem kao okoreli navijač Liverpula, koji se sada sladi mukama Đavola.. Shvatate poentu i sami. Ali da krenemo mi od početka.

Druge opcije

Jork je bio primarna meta Fergija, i on je na njemu bazirao napad Junateda. Njega je otkrio Graham Tejlor iz Aston Vile kada je ovaj klub bio na turneji po Karibima. Odmah su mu ponudili da dodje u Birmingem na probu, koju je ovaj lagano prošao i potpisao ugovor sa bivšim prvakom Evrope. Iako je u startu bio više krilni igrač, brzo je pomeren u špic i rezultati su se odmah pojavili. U sezoni 95/96 je postigao 25 golova u svim takmičenjima, i nastavio u istom ritmu, da bi dve sezone kasnije prešao u Mančester za 12.6 miliona funti. On je bio taj koji je bio eksplicitna želja zadrtog Škota.

Kol na drugoj strani nije. Ali o tome ćemo posle ovog uvoda. Arsenalovo dete, koje nikada nije moglo da se probije do mesta standardnog prvotimca, i koje se potucalo na pozajmicama po nižim ligama. Fulam, pa Bristol Siti pa na kraju Njukasl, sa kim je ušao u tada novoformiranu Premijer Ligu. Nešto nalik našem Mitroviću danas. Stigao je u Februaru, dao 12 golova na 12 utakmica. Isti ritam je zadržan i u narednoj sezoni kada je na 40 mečeva dao 34 gola, i postao jedan od najboljih napadača na Ostrvu. I to je potvrđeno kada je postao deo najskupljeg transfera u istoriji Britanije, jer je 10. Januara 1995. prodat Junajtedu za 6 miliona funti i Kita Gilespija. Naravno, krenuo je jako, sa 12 pogodaka u 18 utakmica, i postavio rekord kao prvi igrač koji je postigao 5 golova na jednom duelu, kada su Đavoli pobedili Ipsvič sa bolesnih 9:0. Ipak, uprkos svemu, nije prihvaćen kako treba među navijačima koji su mu zamerili promašaje u zadnjim minutima utakmice sa Vest Hemom koja je na kraju odlučila titulu. Remi sa Čekićarima od 1:1, je trofej poslao Blekburn Roversima.

Sledeća godina mu je bila teška. Vratio se Kantona, Kol je postigao samo 11 golova na 33 meča, ali je i mnogo šansi promašio. Ipak dao je neke ključne golove koji su mu pomogli da se situacija sa navijačima znatno popravi. U naredne dve sezone je bio opet u jo-jo ritmu. Malo osporavan, malo hvaljen, ali nikako nije mogao da pokaže svoj pun potencijal.

I tada se desilo da Fergi dovede Jorka. Za Kola je planirano da bude prodat, i da se oslobode njegove velike plate, a da na Old Traford sleti Patrik Klajvert, kog je menadžer Đavola obožavao. Pored Kola i Jorka, u timu su tada bili i Tedi Šeringem kao i Ole Gunar Solskjaer, junaci maločas pomenutog finala.

Zlatna Godina Mančester Junajteda

I počela je ta velika 98/99 sezona, najveća u istoriji Junajteda, vrlo mrljavo za ova dva tipa. Kol je bio više na klupi, Jork menjao partnere u špicu, i sve je to trajalo do 7.kola, kada su išli Sautemptonu u goste. Dosadan protivnik, ne toliko jak, pa je Fergi rešio da da Kolu šansu, i da ga vidi kako se snalazi za novopridošlicom iz Vile. I snašao se vrlo dobro…

Znate ono kada prosto vidite da nešto ide uz nešto drugo. Da se to slaže, da je nekako prirodno. Tako se odmah videlo i protiv Svetaca da će ova dva tipa biti samo takav tandem. Junajted je pobedio sa 0:3, a obojica junaka naše priče su zatresli mrežu po jednom. Ta utakmica označava početak najboljeg partnerstva u istoriji Premijer Lige.

Te 1999. su Kol i Jork dali 53 od 86 golova Mančestera te godine, i bili najzaslužniji za Triplu krunu. I ne samo za to. Junajted se tada zvanično ustoličio kao glavna i dominantna sila u Engleskom fudbalu tog doba.

Tandem je igrao vrlo prosto, nadograđivali su jedno drugo, i ovde je ona fraza da je najteže igrati prost i jednostavan fudbal, delovala tako glupo da se ne može opisati. Igrali su na vic, na foru, na one crnačke fazone iz grštaka. Kao da su jedan drugom slali neke nevidljive i šifrovane poruke. Svi vi koji ste ih gledali znate o čemu govorimo.

Imali su sve. Brzinu, kreativno razmišljanje, pravilan odabir reakcija, tehniku, ma sve. Slagali su se odlično, te im je i to dodavalo makar još 30% kvaliteta na taj koji već imaju. Kada bi jedan od njih dvojice igrao presing, drugi se uvek šunjao iza leđa žrtve u pokušaju da ga iznenadi. Kada bi jedan šutirao, ovaj drugi je tačno znao gde će se lopta odbiti ili otići. Jedan je prvocirao protivnika, drugi mu je dobacivao iza leđa.

Još jedna vrlo bitna osobina ih je krasila, a to je da su se lako prilagođavali protivnicima. Bili su kao kameleoni. Nisu morali da se istaknu tokom cele utakmice niti jednom, i onda bi za 5 minuta dali dva gola. Kol je i pričao da su se dogovarali i gledali tekme svojih rivala tražeći slabe tačke u odbrani.

A posebna stavka je bila ta što su ego stavili po strani, i to što niko od njih nikada nije želeo da bude taj koji je vođa u tom tandemu. Isto su slavili, i svoj pogodak, i pogodak onog drugog, i nije bilo zavisti, jer su znali da sami, pojedinačno, ne bi bili toliko dobri bez onog drugog dela dua.

Jork je bio onaj tip, koji je pravi stari Englez. Minimalni utrošak za maksimalni rezultat. Što manje frke i gužve, što manje dodira, a da se lopta dokotrlja u mrežu. Savršena kretnja, osećaj u kaznenom prostoru, i tehnika šuta, bilo to glavom ili nogama, maksimalna ! Diskretan. Čak i kada bi dao gol, ne bi bilo neke lude proslave gola, već samo njegov karakterističan osmeh, sa jagodicama kao glavnim detaljem.

Jork, sa druge strane, je bio onaj ciganin-crnac, tip koji je voleo da se izdrkava sa parama, koji je karao starlete i koji je vozio Rols-Rojs, i nije hteo sitninu kao kusur da mu ne bi izdeformisala džepove na odelima. A i na terenu je bio drugačiji od svog partnera. Voleo je da izdribla celu odbranu, da se kurči i da magarči i golmane i štopere. I kada bi dao gol, bilo bi onih „ja sam taj“ poza i prozivanja ostatka stadiona.

Ali koga je i to bilo briga, kada su odrađivali svoj posao.

Setite se kako su Barsinu odbranu u Ligi Šampiona napravili smešnom. I to vrlo smešnom.

Ova utakmica sa Kataloncima je obezbedila prolaz dalje iz grupe Junajtedu, i da nisu ovde pobedili, Fergi ne bi uzeo prvu Ligu Šampiona te godine, jer bi završili kao treći.

Nećemo da Vam nabrajamo sve uspehe koje su postigli, i sve trofeje koje su podigli, jer bi nam trebalo dosta vremena i da pročitamo, a i da iskucamo, a mi i nismo nešto mnogo ažurni po ta dva pitanja.

U sezoni nakon ove su postigli 46 golova, uzeli još jednu domaću titulu, da bi Ferguson nakon toga krenuo da pravi nov Junajted, i doveo Ruda Van Nistelroja. To je značilo da će jedan od ove dvojice napustiti Old Traford. Odluka je pala da to bude Kol koji je početkom 2002. otišao u Blekburn Roverse. Godinu dana za njim je krenuo i Jork, i opet smo imali jedan fantastičan dvojac na okupu.

Miljenici Old Traforda

Na žalost ljubitelja fudbala u Mančesteru, ovaj dvojac je otišao u legendu. Kada god bi se neko od njih vratio, da li to bilo u godinama kada su igrali za Blekburn ili kasnije, ovacije su bile neizbežan deo njihovog dočeka. Tokom utakmice su im se pevale pesme, što je, mora se priznati, vrhunac poštovanja koje možete dobiti na Old Trafordu, a da ste u drugom dresu. Nikada nijedna ružna reč nije obeležila odnos između ova dva igrača i kluba i njih samih međusobno, što je jednostavno nezamislivo u današnje doba kada je ego pojedinca na prvom mestu, pa tek onda sve ostalo. Ako se sećate naše priče o Inzagiju i Del Pjeru, ovo Vam onda verovatno deluje malo neverovatno.

U Junajtedu su postigli 119 golova zajedno na terenu, i za momenat se u sezoni 2002/03 činilo da će nastaviti istim tempom, jer su postigli po 13 pogodaka pojedinačno. Magija je još uvek bila prisutna u njihovoj igri, ali se ipak videlo da su malo ostarili, a biologija je jedna neumoljiva nauka. Sledeće godine je već bilo i gore, i samo 17 golova su ultimativan dokaz za to. Kol je zatim otišao u Fulam, pa u Mančester Siti, pa Portsmut itd, dok nije 2008 završio karijeru u Notingem Forestu. Jork je 2009. prestao da igra kao član Sanderlenda. On je posle Blekburna otisao u Birmingam, pa u Sidnej i na kraju zaglavio kod Crnih Mačaka.

Ovaj neverovatni dvojac postao normativ za bilo koji napad koji će se ikada naći na tlu Britanije. Njihov ples po terenu je uveseljavao navijače Crvenih Đavola u samo par sezona, ali nivo igre koji su oni prikazali je prosto nemoguć. Iako su posle njih dolazili možda i kvalitetniji i kompletniji ofanzivci, ako pitate bilo kog navijača Junajteda, a da nije klinac debil od 14 godina koji drka na Ronalda, ko je nabolji napadač u istoriji ovog kluba, odgovor koji će uslediti će verovatno sadržati ova dva imena, jer se ona po definiciji ne odvajaju.

Diskretni, nenametljivi tandem koji je definitivno zlatnim slovima upisan u istoriju kluba sa Old Traforda.

Endi Kol i Dvajt Jork.

Članak Omiljeni Đavoli Old Traforda se pojavljuje prvo na Kladza.