Isto tako se ophode prema drugoj najvećoj veličini Rome koju ja pamtim. Danijele De Rosiju.

Ako je Toti bio „Princ Rima,“ nema sumnje da je onda De Rosi Kapetan Večnog grada. Jer kako bi drugačije opisali tog beskompromisnog borca, čoveka koji je podjednako bio veran svom timu i gradu, iako je nikada nije bio broj 1. Ako je neko imao razlog da ode iz kluba to je bio on, jer ipak je uvek bio u senci najvećeg.

Ali ne. To nije bilo to, jer Roma je njegov život.

De Rosi je kao onaj tip iz filmova, sporedna glavna uloga, lik koji je u suštini jači karakter od glavnog junaka. Kada glavni protagonista zapadne u probleme, tada on stupa na scenu sa svojim bodrenjem i pojavljivanjem u osudnom momentu, daje onaj potrebni impuls energije svima da nastave dalje i krenu do pobede.

To je lik koji kada Roma gubi, daje gol glavom koji naizgled liči da je regularan. Ipak, on sam odlazi kod sudije i priznaje da je igrao rukom, i traži da se pogodak poništi. I svejedno Roma stiže do pobede. Sudija Mauro Bergonci i dan danas prepričava taj događaj sa meča Roma – Mesina iz 2006.

E to Vam je De Rosi.

Znate ko je još taj besni Italijan, koji nema običaj mnogo da se valja i da glumi nežnost kao njegovi sunarodnici. To je lik koji je jedan od poslednjih predstavnika one stare škole fudbala, gde kada te neko udari ne kukaš i ne gledaš da li ti je pramen kose ispao iz savršeno zalizane celine na tvojoj glavudži. Nego podigne palac i vis, kaže ok, i nastavi da igra muški.

U jednom intervjuu 2017. pričao je o tome kako je fudbal danas postao sranje, i da su mladi igrači danas u suštini jedne sisice kojima je Instagram centar života, a fudbal je samo oruđe da se što bolje pozicioniraju na istom.

„Kada vidim da imaju live prenose na Instagramu iz svlačionice pred neku utakmicu, rado bih uzeo bejzbolku i skrcao im zube.“

To je Danijele De Rosi.

Lik koji na desnom listu ima istetoviran znak kojim upozorava ostale igrače oko njega da je ispred njih zona u kojoj su klizeći startovi česti. I nije čudo kada mu je Roj Kin bio idol. Zbog njega, ali i datuma rođendana svoje ćerke Gaie, tokom karijere je uzeo broj 16 na dresu.

Malo je poznato da mu je prva žena, Tamara ćerka jednog od istaknutijih mafijaških njuški u Italiji, Masima Pisnolia koji je ubijen u međuvremenu. Ta prva žena sa kojom se razveo je kasnije uhapšđena zbog otmice.

Čovek kome su oba kluba iz Mančestera i Junajted i Situ nudili brdo keša, koga su i Barsa i Real videli kao deo njhovih super-ekipa. I dugo se lomio oko toga, jer ipak dani u Romi nisu lepi, posebno u eri Juventusa, a i ranije, kada su svi stizali na svoj red da uzmu titulu sem Vučice. Opisivao je svoja razmišljanja i osećanja u tim periodima kada je i sam klub bio zreo da ga proda, jer su enormni brojevi miliona bili u opticaju.

„Onih godina kada sam trebao da odem iz kluba, oči su mi bile pune suza priliko ulaska na teren. Gledam okolo i mislim da mi je ovo možda poslednji meč na Olimpiku… i tad shvatiš da zajebeš pare i sve, jer ne bih mogao da živim bez Rome.“

Pre nekih 8 godina, Roberto Mancini ga je očajnički želeo u Sitiju, i ponudio mu je još onda negde oko 180.000 evra nedeljno. Ali ne. Roma je život.

De Rosi je sa 12 godina došao u Vučicu, a za prvi tim je zaigrao u sezoni nakon one specijalne, kada su uzeli titulu. I od tada je tu, ne mrda nigde, skoro 19 godina kasnije. Fabio Kapelo ga je prvi pustio na teren, protiv Andrlehta na meču Lige Šampiona 10. Oktobra 2001. U Seriji A je debitovao 2003, 25. Januara protiv Koma. Navijači su mu tada dali nadimak „Capitan Futuro,“ ili na srpskom, Bucući Kapiten. Što je i postao, kada je Toti otišao.

Njegov ćale, Alberto, je bio bio igrač Rome, trener u Rominim mlađim kategorijama, i onda možete zamisliti kakvo shvatanje je njegov sinak imao o celoj organizaciji. I zašto je ostao toliko dugo lojalan istoj.

A da, nismo Vam rekli da je De Rosi u Rominoj filijali, koja se zove Ostia Mare Lido Calcio igrao špica, i kao takav prekomandovan u prvi tim.

Šta je posle radio, to Vam je već svima poznato. Nije se naosvajao trofeja, ali da jeste osvojio srca svih pravih poklonika fudbala, to je suva istina. Kup Italije u dva navrata 2007 i 2008, i Super Kup 2007  je sve što je Roma dala ovom tipu. Jednostavno, svoje najbolje godine je on dao njima, a za uzvrat porodice DiBenedeto i Palota nisu obezbedili ni njemu ni Totiju da obogate svoju karijeru i oplemene svoju vernost sa još nekim trofejom.

Ali to Vam je dragi naši čitaoci moderni fudbal. Odvratan, parocentričan, pun Instagrma i pederskih kompromisa sa degradiranom javnošću.

U reprezentaciji je bio jedan od bitnih šrafova prilikom osvajanja Svetskog Prvenstva 2006. u Nemačkoj. U finalu je postigao gol u penal seriji. Šest godina kasnije je osvojio srebro u Ukrajini i Poljskoj na Evropskom. Tada je i uvršten u najbolji tim šampionata. Godinu dana kasnije 2013. Italija je osvojila bronzu na Kupu Konfederacija. Istu medalju ima i sa Olimpijade iz Sidneja 2004. Tako da možemo reći da je možda imao i većih uspeha sa repkom nego sa svojim voljenim timom. Postao je drugi najefiikasniji veznjak reprezentacije posle II Svetskog rata sa 21 golom. Odigrao 117 mečeva, što ga je stavilo na 4. mesto po broju nastupa za Azure, a to je nešto što mora da se poštuje, jer ne može baš svako to da postigne.

Ali isto kako je iskusio i učestvovao u najsjajnijim momentima italijanskog reprezentativnog fudbala, tako je i sudelovao u onim najtragičnijim. Italija se nije plasirala na Svetsko u Rusiji, i prvi put posle 1958 i Švedske nije prisustvovala na završnoj smotri najboljih reprezentacija sveta. Upravo su ih Šveđani eliminisali u baražu. A šta je uradio De Rosi posle toga? Ušao je kod rivala u bus i čestitao na pobedi i izvinio se zbog reakcije publike na Švedsku himnu, kada su Žabari zviždali i urlikali.

To je, dakle, taj Danijele De Rosi.

Ali vidite to se danas ne ceni. U ovom sistemu vrednosti, u ovakvom sportu, to nema veze i nije bitno. Zbog toga Roma, na današnji dan, 14. Maja 2019. godine, izdaje saopštenje u kome kaže da na kraju sezone neće produžiti ugovor sa De Rosijem, iako je sam fudbaler želeo da se to desi po cenu da odigra i 5 utakmica, ili makar pomogne u svlačionici.

Citiraćemo njegovu izjavu:

„Osećam da sam mogao još malo da utičem na igru, da odigram 5 do 10 utakmica. Da pomognem u svlačionici…. Malo sam razočaran, jer nismo dovoljno razgovarali ove godine, i nadam se da će se moj status malo popraviti u budućnosti, jer ja sam i navijač ovog kluba.. ali razumem njihovu odluku.“

Znači čovek koji kada je mogao da ode za stotine miliona evra, a koji je izabrao da ostane u klubu koji voli za mnogo manje pare, će sada biti eto šutnut. Kurtoazno hvala, malo trallalal od navijača i ćao.

E to vam je moderni fudbal, pokenjam se na njega baš.

De Rosi će svoj zadnji meč za Romu odigrati 26. Maja protiv Parme. Rekao je da želi da nastavi da igra i da će to definitivno učiniti na nekoj drugoj adresi. Mnogo bi voleli da ostane u Italiji i da se najebe majke toj novoj Romi koju Džems Palota pravi. Da izađe na Olimpiko i proradi taj inat, bes i voljni momenat, i da navijači počnu da navijaju za njega, a ne za plastiku koja će da se snima za Instagram pre meča.

E to bi voleli.

Članak Danijele De Rosi – Kapetan Rima se pojavljuje prvo na Kladza.

Juve je konačno otvorio novčanik i počeo da gradi tim koji će napasti Ligu Šampiona, i koji će biti favorit, a ne podređena strana u bilo kom duelu.

E sada, pošto svi pričaju da će Juventus biti napadački tim i da će imati vrh ofanzivu sa Dibalom, Kuadradom ako ga ne utope negde, Ronaldom i ostatkom, mi moramo da reagujemo.

Ne slažemo se sa većinom koja misli da je dolazak Ronalda istorijska stvar koja će da postavi neke limite i granice u smislu Juventusovog napada.

Juve već ima svoj mit, svoju priču i dvojac o kome se govori sa pijetetom, i neopisivom količinom sete i čežnje. Jer ipak, da se sve skockalo, ONI su mogli da imaju sve. Pipo i Pinturićio. Oni su mogli da zgaze sve pred sobom i da budu ti.

No, kao i u životu i u fudbalu morate da imate dozu sreće da bi Vam se sve otvorilo i poklopilo. Ako je nemate, džaba sve.

Del Pjero je uveliko bio afirmisan kada je 1997. mlađani Filipo Inzagi došao u „Staru Damu“ iz Atalante, kao najbolji mladi igrač Italije. U istom trenutku on nije bio samo najbolji mladić, već i najbolji strelac Kalča, jer je u prethodnoj godini 24 puta zatresao mrežu protivnika, i što je najvažnije, svakom rivalu je zabio makar jednom, što je retko kome polazilo od ruke da učini u toku jedne sezone.

I mora se reći da je start ove dvojice bio stravičan, jer su dali 39 golova zajedno te godine u Seriji A, a 59 ukupno.

Zamislite, imate Del Pjera koji je tada bacao magiju oko šesnaesterca i koji je imao nogu za prekid samo takvu, a sa druge strane, sve što on nije mogao da uradi, radio je Pipo svojim šunjanjem, rovarenjem i postavljanjem u kaznenom prostoru.

Pride je iza njih bio veliki Zizu. Pa šta Vam više treba.

Odmah su proradili, posebno Inzagi koji je tresao mreže protiv svih protivnika, onako lagano, samo kako to on zna. Sa druge strane Del Pjero mu je nameštao dosta golova, ali je i sam uvek koristio svaku priliku da pokaže svoje umeće udarcima iz daljine. Sve je teklo kao podmazano, i Juve je te godine ovojio titulu u domaćem prvenstvu i stigao do finala Lige Šampiona, ali ih je Pedja Mijatović sprečio da podignu ušati pehar, koji je umesto ponovo u Torino otišao u Madrid posle 32 godine.

U tom trenutku činilo se da je to to. Da će Juve dugo godina biti u vrhu i da će Stara Dama dominirati Evropom, pa i svetom.

Ali.. Uvek ima to ali.

Pinturićio se povređuje početkom naredne kampanje, i to dosta urušava celu koncepciju Juvenstusa. Inzagi ostaje na visokom nivou, daje 20 golova tokom sezone, i gura Juve na evropskom planu do polufinala gde su ispali, nesrećno od Mančester Junajteda. Vodili su 2:0 posle 10 minuta na Dele Alpiju, Inzagi je oba puta pogodio, ali su nažalost izgubili taj meč, neverovatnim preokretom 2:3.

Kod kuće katastrofa. Sedmo mesto i jedan ogroman udarac za armiju navijača. Ali nada je uprkos tome buktala da će se Juve uzdići i sledeće godine vratiti stvari na staro mesto.

Ipak, to nije bilo presudno i uticajno koliko jedan detalj koji je usmerio tok odnosa ova dva fudbalska filigrana. U znak podrške Del Pjeru, Juve mu nudi do tada neviđeni ugovor koji je potpisan u vreme kada je bio van terena. To je malo bocnulo Inzagijevu sujetu.

Malo…

Sledeća sezona prolazi u Del Pjerovom traženju sebe, i traženju forme koja ga je je krasila dok se nije povredio. Za sve to vreme, Inzagi je taj koji vuče tim u smislu efikasnosti, i Pipo se bezrezervno daje klubu, ali ga i dalje tišti to što je Pinturićio najbolje plaćeni igrač sveta.

Za sve to vreme Del Pjero muči muku na svim frontovima. Izgubio je brzinu, agilnost, pa i samopouzdanje. Dao je samo 9 golova u Kalču te godine, a samo jedan iz igre, i to protiv Parme, sve ostalo iz jedanaesteraca. Podvrgao se režimu jačanja mišića i svojih fizikalija, jer je morao da menja stil igre nakon svih povreda i problema koje je imao. Ipak, izveštio se u dodavanjima, i nakupio 14 asistencija, koje su istini za volju, većina bile Inzagiju.

Intertoto Kup je osvojen te godine. I to je jedini trofej. Nije baš za pohvalu. Ali je strašan udarac doživljen u domaćem prvenstvu. Naime, Juve je imao sve u svojim rukama u poslednjem kolu. Dva boda prednosti, i šansu da osvoji još jedan Skudeto. Ali…

Ali, je teren tog dana bio najveći protivnik Stare Dame, uz veoma napaljenu Peruđu, koja je želela da sruši velikog rivala i nanese mu nemerljivu štetu.

Renato Kuri stadion je do poluvremena bio jedno lepo mesto, na kome se mislilo da će Juventusovi navijači slaviti titulu. I onda se nebo provalilo, i napravilo neverovatan potop, koji nije viđen tih godina u Italiji.Više od 80 minuta se čekalo na početak drugog dela meča, i Pjerluiđi Kolina koji je tada bio delegiran za taj meč, nije imao izbora nego da sedi u svojoj svlačionici i objašnjava svima kakva je situacija.

Juventusovi igrači su prema priči Karla Anćelotija koji je u to vreme bio trener, bili izuzetno nervozni, jer su znali na kom stadionu igraju. Renato Kuri je bio čovek koji se ne pamti po dobrom u Torinu, i čak šta, izaziva veliku nelagodnost. Dvadesetak godina ranije, ovaj igrač je u poslednjem kolu, Juventusu oteo titulu, i njegov gol je izazvao bujicu suza navijača Stare Dame, a doneo neopisivu radost drugoj, onoj najomraženijoj polovini Torina.

16. Maja 1976. Renato Kuri je unesrećio Juve, golom koji mu je uzeo titulu i zadnjem kolu, i ustoličio Torino kao novog šampiona.

Znali su to i Di Livio i Van Der Sar, i Anćeloti i porodica Anjeli.

I duhovi prošlosti su se pojavili u svlačionici na poluvremenu.

Samo četiri minuta nakon nastavka, Alesandro Kalori je savladao Letećeg Holanđanina, i utakmica se završila sa 1-0 za Peruđu, po očajnom terenu, gde se lopta jedna pomerala. U Juventusu opet muk. U Torinu suze, u drugom delu likovanje, a vi dragi čitaoci pamtite ovaj podatak, i imajte na umu kada igraju Juve i Preuđa u Torinu, da će Stara Dama gledati uvek da ugazi goste sa što većom razlikom.

Da se vratimo na Pinturikija i Pipa. 20. Februar je po mnogima odredio sudbinu ovog dvojca. Igralo se sa Venecijom, i Juve je rutinski odrađivao posao. Del Pjero je iz penala doveo njegov tim u vođstvo, i utakmica je kontrolisana poprilično lako. E tada je Inzagi stupio na scenu i po prvi put javno pokazao svoje nezadovoljstvo, tj nagovestio da stvari uopšte nisu idilične podno Alpa. Najpre je Pipo bio u šansi u toku prvog poluvremena, kada mu je Del Pjero maltene oteo loptu sa noge i promašio gol. E sada je došlo vreme za naplatu. Inzagi pred golmanom, ima saigrača iz špica saamog, ali ne, on ipak sam rešava situaciju.

Ništa specijalno rekli bi ste, pa to je Inzagi on je taj koji daje golove. Da, ali njegovo teatralno slavlje koje je bilo bez Del Pjera je odmah uočeno. Malo kasnije, ista situacija, Inzagi radi istu stvar samo maši. Zatim daje još jedan pogodak, da bi pred sam kraj, on ukrao loptu Del Pjeru, i samo je ugurao u gol, trčeći od svog saigrača da proslavi gol.

Ratne sekire su otkopane, zvanično.

Del Pjero daje izjave u novinama koje su pecnule Pipa, kako je srećno dao golove, kako nije u redu da ne doda loptu itd.

To je bio i kraj prijateljstva ova dva tipa. Sledeće godine je došao Trezege. Inzagi je polako ispadao iz postave, mada je uspeo da postigne 16 golova u svim takmičenjima, na manje utakmica nego Del Pjero koji je dao samo 9. Juventus je opet bio kratak za malo da osvoji titulu, koja je ovog puta otišla u Rim, kod Batistute i Rome.

Na kraju sezone 2001. Pipo odlazi u Milan, i tako se, nesrećno i neslavno završava epizoda koja je mogla da obečeži istoriju ove igre. U Juveu je postao prvi igrač u istoriji Lige Šampiona koji je postigao dva het-trika, srušio mnoge rekorde, i stvorio jedan mit, uz pomoć Pinturićija, koji i dalje živi u Torinu.

Mit da je Juve imao najbolji špic na svetu, i koji je mogao da bude najbolji ikada. O dva tipa koja su mogla da drže fudbal u šaci. Ovaj u šesnaest metara, ovaj van. Ovaj nogom, ovaj glavom, ovaj tehnikom, ovaj njuhom…

Mit o tandemu koji je mogao da ima sve….

Eh, ti lepi Kapa dresovi…

Članak A Mogli su da Imaju Sve – Pipo i Pinturićio se pojavljuje prvo na Kladza.

Da ne bih dolazilo do nepoverenja čitalaca moram, uz puno nelagodnosti, da vam kažem da je moguće da će kašnjenja da se povremeno ponavljaju, bar dok nam naš konsiljere, Veed-o-yeah, konačno ne priskoči u pomoć, i dok nas, kako on to kaže, svojim penkalom i potezima po papirusu ne razvali k’o votka maloletnicu. Znajući o kakvom sposobnom i svestranom umetniku se radi, ja sam ubeđen da nije preuveličavao i da će potpuno da opravda Vaša i naša očekivanja. Siguran sam da ćete biti zadovoljni njegovim uslugama, kao što su do sad bile naše najstarije sugrađanke i udovice širom naše čaršije.

Ali, o tom po tom. Dok se to ne desi zaglavljeni ste sa mnom i mojim subjektivnim mišljenjem, ko je sve zaslužio da se nađe na nastavku ove prestižne liste.

Serija A

Kako smo prošlog vikenda u prvom nastavku kolumne klasifikovali igrače PL-e zbog toga što smo smatrali da je najpraćenija i najzanimljivija za naše čitaoce, za drugi nastavak smo to radili pristrasno, i navijački i izborom lige zadovoljilji sami sebe. Tako smo odlučili da to bude italijanska Serija A, a izbor igrača sa ove liste ovaj put neću ni da obrazlažem, jer lično smatram da je italijanska liga od sredine 80-ih do kraja 90-ih i najbolji ligaški fudbal u istoriji ove igre. Mislim i da toliko kvalitetnih i jedinstvenih igrača i stilova neće više nikad da se ponove. Toliko je bilo dobrih igrača na jednom mestu da me sad, kad na TV-u vidim Milan, Inter ili Azure u kvalifikacijama za SP 2018, na njihov red sramota ko sve danas profesionalno igra fudbal.

I opet, kao i prošlog puta, zadatak eliminacije nekih fudbalera je bio jako težak. Trebalo je imati srca i izbaciti sa ove liste imena kao što su: Roberto Di Mateo, Kristijano Doni, pa i do kraja verni Antonio Di Natale… Ipak, nadamo se da će naš izbor izabranih igrača opravdati izbor onih koje smo morali da uklonimo.

Zbog moje naklonjenosti italijanskom fudbalu, želeo sam da sastavim listu samo sa italijanskim igračima ali su ipak dva čoveka morala da se umešaju i da mi to ne dozvole. Uz ta dva izuzetka, ovo su te face sa Apenina:

1. Klaudijo Kaniđa

Sin vetra! Jedan od najbržih i fizički najdominantnijih fudbalera ikada. Bio je dobar na terenu onoliko koliko je bio problematičan van njega, a živeo je onako kako je i igrao, ludo i brzo. Pre fudbala bavio se atletikom i najbrže vreme za koje je istrčao 100m u svojoj karijeri je 10.20s. Možda klubovi u kojima je nastupao širom “čizme” nisu bili dovoljno kvalitetni da osvoje Skudeto, ali je on svojom pojavom svakako sebi obezbedio mesto na ovoj listi. Zbog svoje naravi često je menjao klubove, najčešće posle jedne ili dve sezone. U Italiji je kao krilni igrač nastupao za Veronu, Romu, i Atalantu u dva navrata. U Seriji A je odigrao svega 138  utakmica i postigao 34 gola a da nije osvojio ni jedno odličije. Po dolasku u Rim su počeli njegovi problemi sa drogom i nesportskim načinom života. Najbolji prijatelj mu je bio, naravno, Maradona. Za Argentinu je nastupao 50 puta, i učestvovao je na 3 SP. Na SP 1990. godine je postao nacionalni heroj sa dva postignuta gola, od kojih je jedan postigao najvećem rivalu Brazilu, a drugi protiv domaćina Italije u polufinalu. U istom meču je zaradio i drugi žuti, zbog čega je propustio finale. Maradona je govorio svojevremeno da je jedini razlog što nije osvojio dva Mondijala taj što Kaniđa nije igrao finalnu utakmicu te večeri u Rimu. 1998. je propustio SP zbog toga što je odbio zahtev trenera Danijela Pasarele da ošiša kosu. To ga je sklonilo iz reprezentacije sve dok Pasarela nije smenjen. Nastupao je još i u Škotskoj, Kataru i rodnoj Argentini, a bio je i jedan od malog broja igrača koji su nastupali na derbiju Boka-River igrajući za oba kluba u dva vremenska razdoblja. Autor je čuvene rečenice: “Ako je kokain droga, ja sam narkoman!”.

2. Faustino Asprilja

Možda i najkontraverznija ličnost u istoriji fudbala. Ekscesi koji su pratili njegovu karijeru su bili toliko česti da pizdarije koje je pravio Mario Baloteli u poredjenju sa njegovim izgledaju kao da je Baloteli dečko za primer. Faustino Hernan „Tino“ Asprilja Hinestroza je svoje fudbalsko ime stvorio u Parmi i Njukastl Junajtedu pre povratka u domovinu. Kolumbijac je na terenu i van njega zahtevao toliko pažnje da bi smo imali dovoljno materijala da samo o njemu pišemo. Uspevao je da u isto vreme postane prvi fudbaler koji je postigao het-trik Barseloni u LŠ, i da lansira svoju ličnu marku kondoma. U Italiji je nastupao za Parmu, i to u oba zlatna doba ovog kluba devedesetih godina. Sa Parmom je u oba mandata osvajao po jedan italijanski kup, evropski super kup, i Kup Pobednika Kupova, a čak dva puta je podizao pehar Kupa UEFA. Njegove igre u Parmi su naterale “mesiju” kluba sa St. Džejms Parka, Kevina Kigena, da za njega izdvoji, za to vreme solidnih, 6.7 miliona funti. Posle odličnih partija za crno bele, izgubio je mesto u timu od Alana Širera, i vratio se u Parmu. Za reprezentaciju Kolumbije je odigrao 57 utakmica i postigao 20 golova. Prestao je da nosi žuti dres nakon što ga je selektor prvi put uvrstio među rezerve. Na jednu kvalifikacionu utakmicu za SP u kojoj je trebalo da nastupa je zakasnio 9 sati.

3. Salvatore Skilaći

Salvatore Toto Skilaći je obeležio istoriju italijanskog fudbala. Omaleni, ali brz i agilan napadač, rodjen i odrastao u ruralnom i siromašnom delu Sicilije, zbog čega je često je bio osporavan kao fudbaler. Kada je na SP 1990. prvi put pozvan u reprezentaciju činilo se da je cela nacija protiv njega jer nije mogao jedan “seljačić” da predstavlja rimske bogove. To je išlo toliko daleko da je dobijao konstantne pretnje smrću. Na okupljanju u trening kampu pred početak prvenstva 3000 navijača je, napavši ga, opkolilo njegov auto. Toto je iz toga izašao jači, uzeo loptu, i bio najbolji strelac prvenstva postavši tako heroj nacije od najomraženijeg fudbalera na apeninskom poluostrvu. U Mesini ima svoj spomenik. Igrao je za Mesinu, Juve, i Inter, i u 339 nastupa u Seriji A postigao 98 golova. Tokom karijere osvajao je italijanski Kup i dva puta UEFA Kup. Igrao je jedno Svetsko Prvenstvo i bio najbolji strelac sa 6 postignutih golova, dok je Italija zauzela 3. mesto. Iste godine je bio 2. u trci za Zlatnu Loptu. Trenutno živi u rodnom Palermu, gde ima svoju akademiju fudbala.

4. Antonijo Benarivo

Jedan od najboljih odbrambenih fudbalera ove igre. Bez obzira na kvalitet odbrambenih igrača koje je Italija imala 90-ih godina, ovaj momak je kod selektora Azura, Ariga Sakija uživao veliko poštovanje, pa je za drzavni tim, od 1993. do 1997. godine, upisao 23 nastupa. 1994. godine je bio standardni član tima za SP u Americi. Učestvovao je u finalnoj utakmici koju su “žabari” izgubili posle izvođenja jedanesteraca, a u meču protiv Nigerije je iznudio penal koji je Bađo realizovao i odveo italijane dalje. Nastupao je za Brindizi, Padovu, i Parmu, i nikad nije napuštao domovinu. Najduže se zadržao u Parmi i u plavo-žutom dresu je po broju nastupa u ligi i evro takmičenjima apsolutni rekorder. U Kalču je odigrao 403 meča. Jedina odličija je osvajao sa Parmom… po dva UEFA Kupa i Kupa Italije, i po jedan  UEFA Superkup, Supekup Italije i Kup Pobednika Kupova.

5. Luiđi De Agostini

Ovaj čovek je jednostavno mogao da igra na svim pozicijama. Sjajna kontrola lopte i shvatanje prostora omogućili su mu da tokom karijere jednako dobro igra kao centralni odbrambeni, krilni odbrambeni, kao i na svim pozicijama u veznom redu. Bio je i odličan izvođač penala, što je i dokazao u finalu UEFA Kupa 1990. godine kada je postigao gol za Juventus protiv Fiorentine. Igrao je u 8 italijanskih klubova, u 408 utakmica Serije A, a najviše je ostavio traga u Juventusu. Skudeto mu je uvek izmicao u nesretnim okolnostima. Naime, u Veronu je došao odmah naredne sezone posle osvojenog Skudeta, dok je u Juventusu bio još veći maler da dođe u klub sezonu nakon osvojenog 22., a napusti  ga sezonu pre 23. Skudeta. Plavi dres je nosio na EP 1988. i SP 1990.

6. Pjerluiđi Kaziragi

Ubojiti napadač je svoju karijeru počeo u Monci. Igrao je još i u Juventusu, Laciju i Čelziju. Do pre godinu dana obavljao je posao pomoćnog trenera Birmingema koji je sa klupe predvodio Djanfranko Zola. U Italijanskom prvenstvu se pojavljivao 332 puta i postigao 90 golova. Sa Starom Damom je osvajao dva UEFA kupa i Kup Italije. Sa Lacijom je ponovio uspeh osvojivši Kup Italije, dok je sa Čelzijem podigao pehar FA kupa i UEFA Super Kupa, doduše bio je van stroja zbog povrede. U Čelziju je odigrao samo deset utakmica do velike povrede ligamenata, i posle deset operacija nije uspeo da se vrati na teren. Ugovor sa Čelzijem mu je istekao tek dve godine kasnije kad je i zvanično okončana njegova karijera. Za Italiju je upisao 44 nastupa i bio učesnik SP 1994. i EP 1996.

7. Enriko Kijeza

Iako nikad nije igrao van Italije, nastupao je za 12 različitih klubova, igrajući pri tom rame uz rame sa najvećim fudbalerima tog vremena. Jedan od najnezgodnijih napadača 90-ih godina, najbolje partije je pružao u Parmi i Fiorentini, a najduže se zadržao u Sijeni, gde je ostao do kraja karijere. Sezone 1995/96 u Sampdoriji sa Manćinijem pravi jedan od najubojitijih tandema Serije A. Sa Sampdorijom je u svom prvom mandatu osvojio i Kup Pobednika Kupova. Najveći uspeh je došao po prelasku u Parmu, sa kojom je 1999. godine osvojio UEFA Kup, italijanski Kup i Superkup Italije. Te sezone je bio i najbolji strelac UEFA Kupa. Kup Italije je osvojio ponovo sa Violom dve godine kasnije. Za repku je zabeležio samo 22 nastupa i bio deo tima na EP 1996. i SP 1998. Bufon je tokom svoje karijere igrao sa i protiv Kijeze, i protiv Kijezinog sina koji trenutno nastupa za Fiorentinu.

8. Stefano Fiore

Kao ofanzivni ili krilni vezni igrač, Stefano Fiore je nastupao za 13 različitih klubova, sa jednim, retkim za italijane, izletom na Pirinejsko poluostrvo, tačnije u Valensiju. U Seriji A je debitovao za Parmu 1994. godine. Od tad pa do kraja karijere, Fiore je svojom kreacijom i tehnikom zadavao probleme protivnicima širom Azurne obale. Ubrzo posle debija, tadašnji menadžer plavo žutih, Nevio Skala, ga je stavio među startnih 11 za finale Kupa UEFA. Mladi Fiore je tada igrao rame uz rame sa Zolom, Fernandom Koutom, Dinom Bađom i mnogim drugim velikanima fudbala. U karijeri je zapažene uloge odigrao u Parmi, Laciju, Udinama i Valensiji, i sa njima je osvajao dva puta italijanski kup, dva Kupa UEFA, jedan UEFA Super Kup, jedan Intertoto Kup, i Super Kup Španije. U reprezentaciji je upisao 38 nastupa i dva gola. Na EP 2000. godine je bio jedini igrač koji je odigrao svaki minut na turniru. Njegov pogodak protiv Belgije je proglašen za gol turnira.

9. Luiđi Di Bjađo

Rođeni Rimljanin, posle Lacijove omladinske škole, debitovao je za Lacijo i to mu je ostao jedini nastup za svetlo-plave. Igrao je u nekoliko italijanskih klubova sa najviše uspeha u Romi i Interu. U 19 godina dugoj karijeri, u Kalču je zaigrao 482 puta i pogađao mrežu 66 puta. Iako je igrao sa mnogo uspeha u Romi, napustio je klub sezonu pre nego što će po poslednji put postati prvaci. U sezoni 2001-02, igrajući za Neroazure, titulu prvaka je izgubio u zadnjem kolu od Juventusa. Jedan od najpouzdanijih i najupornijih igrača sredine terena, Di Bjađo je nastupao za plavi dres u 31 utakmici, od toga na SP 1998 i SP 2002, kao i EP 2000. Trenutno je selektor italijanskih selekcija do 21. godinu, a do dolaska Manćinija na klupu seniorske selekcije je bio tranzicioni trener tima posle ispadanja Italije iz kvalifikacija za SP u Rusiji.

10. Dino Bađo

“Drugi Bađo”, kako ga zovu pristalice fudbala širom sveta je zbog prezimena uvek bio u nepravednoj senci svog pet godina starijeg saigrača iz kluba i reprezentacije, Roberta Bađa. Verovatnoća da njih dvojica budu saigrači tolike godine je, statistički gledano, bila jako mala. Po zvaničnim podacima, Bađo familija ima samo 1500 u Italiji, pa šansa da njih dvojica budu rodom iz istog mesta, Veneta, praktično nije ni postojala. Ipak, to se desilo, njih dvojica su se upisala u stranice fudbalske istorije, i to svako svojom zaslugom, ali pomažući jedan drugom na tom putu kao dugogodišnji saigrači. Debitovao je u Torinu i posle jednogodišnje pozajmice Interu, prelazi u Juve, gde po prvi put igra u paru sa “Malim Budom”, gde i dobija svoj nadimak koji će ga pratiti celu karijeru. Nakon Juventusa prelazi u Parmu, iako je prvobitno dogovoren transfer, tada mladog, Alesandra Del Pjera. Sa najviše uspeha igrao je baš u Juveu i Parmi, a nešto kasnije i u Laciju. U seriji A je odigrao 351 utakmicu. Svestrani igrač sredine terena je tokom svoje blistave karijere osvajač tri kupa UEFA, i po jedan italijanski kup u super kup. Za reprezentaciju je debitovao u Decembru 1990, godine, a čari svetskog prvenstva je osetio prvi put 1994. Ponovio je nastupe i na EP 1996. i SP 1998. godine. Plavi dres je nosio 60 puta.

11. Đuzepe Sinjori

Maestro sa loptom. Nedovoljno hvaljen i pominjan u svetu fudbala. Mozda je razlog tome, što u svojoj dvadeset dvogodišnjoj karijeri nije osvoji ništa osim Intertoto kupa 1998. godine sa Bolonjom. Moje mišljenje je da ovaj čovek treba da se pominje u rangu sa Maradonom, Peleom, Džordžom Bestom, i sličnim titanima ove igre. Brz i tehnički nepogrešiv, sa haubicom umesto leve noge, Đuzepe Bepe Sinjori je tri puta, u toku svoje blistave karije, bio najbolji strelac Serije A. Njegovo ime je upisano i među najboljih deset srelaca svih vremena. Izvanredan izvođač penala i slobodnih udaraca. Moram i da dodam, na razočarenje naših fanova Siniše Mihajlovića, da Miha nije jedini koji je postigao het trik iz slobodnih udaraca u istoriji Serije A. Nije bio ni prvi u tome. Bepe je to uradio četiri godine pre njega, takođe u dresu Lacija. Karijeru je počeo u Interovoj omladinskoj školi, koji ga je prodao zato što je bio suviše nizak. Pored Lacija i Bolonje igrao je još za sedam klubova. Njegov transfer u Parmu iz Lacija je bio dogovoren, ali je otkazan nakon nasilničkih demonstracija navijača tog kluba, koji su na sve načine pretili upravi kluba i njihovim porodicama, pa čak ih i fizički napadali i pretili im smrću. Zbog razlika između njega i tadašnjeg selektora Azura, Ariga Sakija, odigrao je svega 28 mečeva za reprezentaciju. Jedini veći turnir u plavom dresu je igrao na SP 1994. godine. Na istom turniru je upisao dve asistencije u odlučujućim utakmicama protiv Norveške i Španije. Mnogi i danas misle da je najveća greška Ariga Sakija što u tom čuvenom finalu nije uveo u igru Sinjorija pred izvođenje penal serije.

Članak Nekrunisani kraljevi fudbala – Serija A se pojavljuje prvo na Kladza.