Danijele De Rosi – Kapetan Rima

  •  
  •  
  •  
  •  

Dokaz da je fudbal u današnje vreme samo jedno veliko sranje i ništa drugo do pokušaj hvatanja para po cenu toga da se ruše sve vrednosti moralne, duhovne, tradicionalne, jeste cigansko ponašanje vlasnika fudbalskog kluba Roma. Velika većina Vas koji čitaju ovaj tekst ima pozitivno mišljenje o Vučici, ali iskreno da Vam kažem meni je u poslednjih par godina ono malo opalo. Pustili su Spaletija da se sprda sa Totijem koji je bio u zadnjoj godini, i da javno priča kako on, jelte, juri rezultat i nije mu do toga da pravi oproštajnu turneju Princu, a ovamo je završio na izuzetnom trećem mestu nekih 40 bodova iza Napolija i Juvea.

Isto tako se ophode prema drugoj najvećoj veličini Rome koju ja pamtim. Danijele De Rosiju.

Ako je Toti bio “Princ Rima,” nema sumnje da je onda De Rosi Kapetan Večnog grada. Jer kako bi drugačije opisali tog beskompromisnog borca, čoveka koji je podjednako bio veran svom timu i gradu, iako je nikada nije bio broj 1. Ako je neko imao razlog da ode iz kluba to je bio on, jer ipak je uvek bio u senci najvećeg.

Ali ne. To nije bilo to, jer Roma je njegov život.

De Rosi je kao onaj tip iz filmova, sporedna glavna uloga, lik koji je u suštini jači karakter od glavnog junaka. Kada glavni protagonista zapadne u probleme, tada on stupa na scenu sa svojim bodrenjem i pojavljivanjem u osudnom momentu, daje onaj potrebni impuls energije svima da nastave dalje i krenu do pobede.

To je lik koji kada Roma gubi, daje gol glavom koji naizgled liči da je regularan. Ipak, on sam odlazi kod sudije i priznaje da je igrao rukom, i traži da se pogodak poništi. I svejedno Roma stiže do pobede. Sudija Mauro Bergonci i dan danas prepričava taj događaj sa meča Roma – Mesina iz 2006.

E to Vam je De Rosi.

Znate ko je još taj besni Italijan, koji nema običaj mnogo da se valja i da glumi nežnost kao njegovi sunarodnici. To je lik koji je jedan od poslednjih predstavnika one stare škole fudbala, gde kada te neko udari ne kukaš i ne gledaš da li ti je pramen kose ispao iz savršeno zalizane celine na tvojoj glavudži. Nego podigne palac i vis, kaže ok, i nastavi da igra muški.

U jednom intervjuu 2017. pričao je o tome kako je fudbal danas postao sranje, i da su mladi igrači danas u suštini jedne sisice kojima je Instagram centar života, a fudbal je samo oruđe da se što bolje pozicioniraju na istom.

“Kada vidim da imaju live prenose na Instagramu iz svlačionice pred neku utakmicu, rado bih uzeo bejzbolku i skrcao im zube.”

To je Danijele De Rosi.

Lik koji na desnom listu ima istetoviran znak kojim upozorava ostale igrače oko njega da je ispred njih zona u kojoj su klizeći startovi česti. I nije čudo kada mu je Roj Kin bio idol. Zbog njega, ali i datuma rođendana svoje ćerke Gaie, tokom karijere je uzeo broj 16 na dresu.

Malo je poznato da mu je prva žena, Tamara ćerka jednog od istaknutijih mafijaških njuški u Italiji, Masima Pisnolia koji je ubijen u međuvremenu. Ta prva žena sa kojom se razveo je kasnije uhapšđena zbog otmice.

Čovek kome su oba kluba iz Mančestera i Junajted i Situ nudili brdo keša, koga su i Barsa i Real videli kao deo njhovih super-ekipa. I dugo se lomio oko toga, jer ipak dani u Romi nisu lepi, posebno u eri Juventusa, a i ranije, kada su svi stizali na svoj red da uzmu titulu sem Vučice. Opisivao je svoja razmišljanja i osećanja u tim periodima kada je i sam klub bio zreo da ga proda, jer su enormni brojevi miliona bili u opticaju.

“Onih godina kada sam trebao da odem iz kluba, oči su mi bile pune suza priliko ulaska na teren. Gledam okolo i mislim da mi je ovo možda poslednji meč na Olimpiku… i tad shvatiš da zajebeš pare i sve, jer ne bih mogao da živim bez Rome.”

Pre nekih 8 godina, Roberto Mancini ga je očajnički želeo u Sitiju, i ponudio mu je još onda negde oko 180.000 evra nedeljno. Ali ne. Roma je život.

De Rosi je sa 12 godina došao u Vučicu, a za prvi tim je zaigrao u sezoni nakon one specijalne, kada su uzeli titulu. I od tada je tu, ne mrda nigde, skoro 19 godina kasnije. Fabio Kapelo ga je prvi pustio na teren, protiv Andrlehta na meču Lige Šampiona 10. Oktobra 2001. U Seriji A je debitovao 2003, 25. Januara protiv Koma. Navijači su mu tada dali nadimak “Capitan Futuro,” ili na srpskom, Bucući Kapiten. Što je i postao, kada je Toti otišao.

Njegov ćale, Alberto, je bio bio igrač Rome, trener u Rominim mlađim kategorijama, i onda možete zamisliti kakvo shvatanje je njegov sinak imao o celoj organizaciji. I zašto je ostao toliko dugo lojalan istoj.

A da, nismo Vam rekli da je De Rosi u Rominoj filijali, koja se zove Ostia Mare Lido Calcio igrao špica, i kao takav prekomandovan u prvi tim.

Šta je posle radio, to Vam je već svima poznato. Nije se naosvajao trofeja, ali da jeste osvojio srca svih pravih poklonika fudbala, to je suva istina. Kup Italije u dva navrata 2007 i 2008, i Super Kup 2007  je sve što je Roma dala ovom tipu. Jednostavno, svoje najbolje godine je on dao njima, a za uzvrat porodice DiBenedeto i Palota nisu obezbedili ni njemu ni Totiju da obogate svoju karijeru i oplemene svoju vernost sa još nekim trofejom.

Ali to Vam je dragi naši čitaoci moderni fudbal. Odvratan, parocentričan, pun Instagrma i pederskih kompromisa sa degradiranom javnošću.

U reprezentaciji je bio jedan od bitnih šrafova prilikom osvajanja Svetskog Prvenstva 2006. u Nemačkoj. U finalu je postigao gol u penal seriji. Šest godina kasnije je osvojio srebro u Ukrajini i Poljskoj na Evropskom. Tada je i uvršten u najbolji tim šampionata. Godinu dana kasnije 2013. Italija je osvojila bronzu na Kupu Konfederacija. Istu medalju ima i sa Olimpijade iz Sidneja 2004. Tako da možemo reći da je možda imao i većih uspeha sa repkom nego sa svojim voljenim timom. Postao je drugi najefiikasniji veznjak reprezentacije posle II Svetskog rata sa 21 golom. Odigrao 117 mečeva, što ga je stavilo na 4. mesto po broju nastupa za Azure, a to je nešto što mora da se poštuje, jer ne može baš svako to da postigne.

Ali isto kako je iskusio i učestvovao u najsjajnijim momentima italijanskog reprezentativnog fudbala, tako je i sudelovao u onim najtragičnijim. Italija se nije plasirala na Svetsko u Rusiji, i prvi put posle 1958 i Švedske nije prisustvovala na završnoj smotri najboljih reprezentacija sveta. Upravo su ih Šveđani eliminisali u baražu. A šta je uradio De Rosi posle toga? Ušao je kod rivala u bus i čestitao na pobedi i izvinio se zbog reakcije publike na Švedsku himnu, kada su Žabari zviždali i urlikali.

To je, dakle, taj Danijele De Rosi.

Ali vidite to se danas ne ceni. U ovom sistemu vrednosti, u ovakvom sportu, to nema veze i nije bitno. Zbog toga Roma, na današnji dan, 14. Maja 2019. godine, izdaje saopštenje u kome kaže da na kraju sezone neće produžiti ugovor sa De Rosijem, iako je sam fudbaler želeo da se to desi po cenu da odigra i 5 utakmica, ili makar pomogne u svlačionici.

Citiraćemo njegovu izjavu:

“Osećam da sam mogao još malo da utičem na igru, da odigram 5 do 10 utakmica. Da pomognem u svlačionici…. Malo sam razočaran, jer nismo dovoljno razgovarali ove godine, i nadam se da će se moj status malo popraviti u budućnosti, jer ja sam i navijač ovog kluba.. ali razumem njihovu odluku.”

Znači čovek koji kada je mogao da ode za stotine miliona evra, a koji je izabrao da ostane u klubu koji voli za mnogo manje pare, će sada biti eto šutnut. Kurtoazno hvala, malo trallalal od navijača i ćao.

E to vam je moderni fudbal, pokenjam se na njega baš.

De Rosi će svoj zadnji meč za Romu odigrati 26. Maja protiv Parme. Rekao je da želi da nastavi da igra i da će to definitivno učiniti na nekoj drugoj adresi. Mnogo bi voleli da ostane u Italiji i da se najebe majke toj novoj Romi koju Džems Palota pravi. Da izađe na Olimpiko i proradi taj inat, bes i voljni momenat, i da navijači počnu da navijaju za njega, a ne za plastiku koja će da se snima za Instagram pre meča.

E to bi voleli.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *