Via Istanbul – Put na UEFA Super Kup (1)

  •  
  •  
  •  
  •  

Jeste da kasnimo neka 3 meseca, ali jebi ga šta da se radi.

Rekli smo Vam da smo bili u Istanbulu i gledali UEFA Super Kup Evrope između Liverpula i Čelzija. E sad ćemo da pokušamo da Vam približimo šta smo sve tamo videli, počevši od fudbala i tog sportskog dela priče, preko kulture, istorije, klope i svakodnevnice ovog megalomanskog grada. A verujte ima svašta nešto da Vam kažemo, i možda nećemo umeti to lepo da prezentujemo, jer je bilo i previše impresija.

A kako i ne bi bilo, kada ima 20 miliona ljudi, ili ti tri Srbije, kada je bio prestonica dva ogromna carstva i kada gde god zgazite nailazite na nešto veoma bitno sa istorijskog aspekta. Videli smo sva četiri stadiona, sa tim da smo na dva usli, na dva ne. Videli smo razne kulturne spomenike, i atrakcije koje su ostavile popriličan utisak na nas, i koliko je to već moguće za dva puna dana i jedno pre i posle podne pokušali da upoznamo i upijemo što više informacija i kutaka ovoga uistinu fascinantnog grada.

Elem, krenuli smo u Ponedeljak ujutru u pola 5, projezdili kroz fantastičnu Sićevačku klisuru pre nego izbili kod Pirota i Dimitrovgrada. Granica očas posla ni 20 minuta, i prva pauza. Nismo nešto mnogo stajali kroz Bugarsku, koja kolikog god je prirodno lepa, je sjebana u svakom drugom pogledu. Ali istini za volju, jeste lepa zemlja.

Turska granica niko nas ništa ne pita idemo, prolazimo Jedrene, i posle par sati vožnje Istanbul. Tipa nekih dva sata smo vozili autoputem kroz njega dok smo došli do našeg odredišta. Pa dok smo našli parking, malo lutali tamo amo, izgubili jedan satić tu,tražili garažu, malo doživljavali nervne slomove (Paja, jer je vozio sam) ali smo na kraju priehali cilju.

AirBNB je šljakao oko smeštaja, koji realno je bio preočajan, i više podsećao na jazbinu, ali na jazbinu koja je na najboljoj lokaciji na svetu. Inače, bili smo smešteni prekoputa Topkapi palate i Aja Sofije. Ko je bio u Konstantinopolju zna na šta mislimo.

Odmah juriš u grad, da obiđemo centar, i da bacimo pogled na istorijske spomenike. Svete Sofija i Plava Džamija izdaleka, vrt Topkapija, Hipodrom, Obelisci i milion nekih malih zadužbinica. Naravno odmah doneri, kebabi, i ostala sranja.. P.S. Cena manja i slična nego u BGu, a ovo je sami centar turističke zone.

Išli gore dole po tom užem centru gledali šta ima i divili se. Jer realno, ima svašta ljudi, ali bukvalno svašta. Ali polako skakaćemo sa teme  na temu. Centralno šetalište koje je nekada bilo hipodrom i koje je između Svete Sofije i Obeliska je fantazija, sa svim sjajem flore orjenta, od raznobojnih turskih karanfila, kadifa, tamariksa i raznih drugih biljaka, preko fontana koje su sklad za svako oko.

Utorak jutro je rezervisano da šetnemo do Egipatske pijace i vidimo te začine i ludila, ali uz put, i da pisac ovih redova svrati do Bešiktašove radnje i kupi neki dres. Ali pijaca nije radila, iz nama  tada nepoznatih razloga, koji će se kasnije ispostaviti da su nam legli kao budali šamar. Oke, nema začina, nema veze , traži se radnja, koja je gle čuda jedna pored druge sa Galatinom. Za svakog pravog fana fudbala, ovo je pa kao da je dete ušlo u prodavnicu čokolade.. Ili kod Mutafe Hafiza.. ništa pedofilija, pojasnićemo kasnije sve. Pazari se dres ovaj, onaj, majce, šorcevi, kod Galate šalovi, majčice isto, i tipa prejeftino je. Bešiktašov dres za ovu sezonu, original Adidas Vam je 40 jura.. pa vi uporedite sa ostalima po Evropi, a i kod nas.

Ali kada je već kupljen dres zašto ne otići do stadiona i videti gde će da se igra taj veliki meč. Šetnja preko Galata mosta, pitanje za instrukcije, i odgovor koji je poprilično obradovao nas trojicu. Pošto je Bajram i državni je praznik prevoz je džabe… sve drugo što ću Vam reći je da sam tog dana proveo negde oko 150 kilometara u metroima i trolama.

Elem, vadi se kartica za prevoz koju eto morate da imate iako je dž, i prate uputstva kako do Vodafon Arene. Skače se u T1 trolu i via zadnja stanica.. a u troli, cepa se srpski jezik.. Malo bosanskog naglaska, neki jaran skontao da su još dvojica pored njega naši i rasprdeo se. Isto tako iza leđa pisca penzioneri, gospodin i gospođa parlaju na našem.

Posle pitanja “Ima li nekog ko ne priča naš jezik ovde?”, odgovor razvezanog jarana je, da su Turci kod nas bili 300 godina, sad je red mi kod njih malo. Po izlasku sa stanice, ljubazni penzioneri koji su pomenuti malo čas su mi dali instrukcije kako do stadiona, jer su tu sa Taksima. Na pitanje odakle su, odgovorili su iz Istanbula. Poprilično radoznao sam pitao otkud pričaju na srpskom, gde su oni rekli da su njihovi iz Jugoslavije i da se u kući priča srpski, i da njihova deca koja su već druga generacija isto tako rade.

Eto nauka za one gastroše iz Nirnberga i Dizeldorfa koji su posle 5 meseci tucanja kamenja i čišćenja govana zaboravili naš jezik, kako bi trebalo da vaspitavaju svoju decu, koja već uveliko ne znaju ni reč srpskog.

Na stranu sad sve to.. Vodafona Arena.. lepa kao dukat, u sred ludog Istanbula. Okićena, sređena i nova. Lepa fasada stadiona je ostavila utisak na mene, kao nekog ko voli te tonove kamena, jer to dominira celim njenim južnim delom. Ispred je orao simbol kluba, i mesto gde bi trebalo da se nalaze navijači Čelzija, mada njih nije bilo mnogo ispostaviće se kasnije. Nije bilo nešto mnogo euforije oko tekme tog dana, čak nije bilo ni mnogo turista oko stadiona. Sem mene koji je zevao kao majmun i slikao sve živo.

Naravno odmah se tražila sledeća destinacija, i Fenerov stadion je izgledao najbliže, tako da je odmah uledio pohod na Azijsku stranu grada. E sada jedino što se tih dana plaćalo jeste taj metro na Marmaraj, koji je u stvari veza Evrope i Azije ali koja ide ispod mora. Da, da, turci ne da imaju samo metro, već idete nekih 200 metara pod zemlju, pa ispod Mramornog mora prolazire pre nego izađete u Aziju. Sirkeči stanica, poslednje stajalište legendarnog Orijent Ekspresa je moja polazna tačka bila u tom slučaju.

Tek tada sam ja ukapirao koliko su u stvari turci otišli u tačku. Ali baš baš. Metro im je gigantskih razmera a 200 metara je pod zemljom. Ne ono Budimpešta i Atina, gde sam eto ja imao prilika da idem, već baš baš jebeno mega. I eto taj prevoz vas košta nekih 100 dinara, pod morem. U BG bi ste za sto kinti mogli da uhvatite konduktera za jaja i da izađete napolje. Na pitanje nekog redara ili obezbeđenja “Šukru Saračoglu hau tu get der?”, zdepasti gospodin je samo poče da cokće i maše rukom i priča “no, no. Vodafon Arena” kaže on, a ja vadim Bešiktašov dres i objašnjavam da majca koju nosim je Partizanova, gde on već počinje mnogo bolje da objašnjava šta i kako, jer stari majmun zna za crno bele boje. Uglavnom informacije se skupljaju, treća stanica odatle se izlazi i to je to.

Moje oduševljenje prizorom koji sam zatekao kada je metro izašao na površinu i kada je stigla ta treća stanica je bilo onako baš poprilično, jer već iz samog voza možete videti stadion. Tog dana nisam imao vremena za turu, jer je dogovor bio da se nađemo svi u centrali oko 1, a nismo imali neta i sranja za neku drugu komunikaciju. Elem, brz obilazak šopa gde za 15 jura uzimate prošlogodišnji dres, jedan krug oko stadiona, i natrag.

Brz povratak u centralu, obaveštavanje Profesora Paje i Mladena da je prevoz besplatan i juriš na ostatak grada. To je manje više bio plan.

Tako Vam ja krenem ka zdanju gde će se igrati sledeće finale Lige Šampiona, Nacionalni Stadion ili Atakturk. Nisam još uvek bio upoznat sa svim forama i linijama metroa pa sam malo isao duže trolom, što se ispotavilo kao pun pogodak, jer sam imao prilike da malo i šetnem više nego planirano i vidim neke delove Istanbula koje nisam ni planirao, a iskreno da Vam kažem ni sada znam kako se zovu.

Elem Ataturk je u lepoj pizdi materini, zadnja stanica, negde u pm, i kada izađete iz metroa vidite onaj megalopolis u kome ste malo čas bili u daljini. I ispred vas ogromna zaravan, pista može se reći, i u daljini svodovi krovova stadiona. Na pola te piste je kućica sa čuvarem, koji mi nije dao da idem ka stadionu, mumlajući nešto na turskom, i dodajući “no foto, no turist”, a ja sam pak pokušavao da mu objasnim da hoću da vidim ništa slikanje.

Naravno, nismo se sporazumeli jer ne zna engleski, pa sam probao na srpskom, gde se ispostavlja da dotični kaže da “razbira” jer je Bugarin i “priča si srpski jer poznava Srbi dosta.” Objasnio mi je lepo da Turci ne dozvoljavaju nikako slikanje niti razgledanje stadiona van termina tekmi i da su baš rigorozni po tom pitanju, jer eto nacionalni stadion pa su kao to zategli na taj način. Nekih 5 minuta priče sa batkom, i povratak ka metrou, uz put me je jebeni mešanac turskog kangala i nekog njihov džukca malo pojurio, ali sve u svemu nije bilo ujedanja. Mada bilo je zajebano za momenat.

 

Iako sam bio stisnut sa vremenom jer se opet moralo natrag u centralu, plan je bio da pokušam da vidim Turk Telekom Arenu, i putovao sam nekih 45 minuta da bih samo došao do nadvožnjaka na nekih pola kilometra od nje bacio pogled i krenuo nazad.

Inače pošto je Bajram, po metrou i svuda po gradu možete naleteti na derviše i mlade ljude koji su svoj život posvetili veri, da se ne uvrede pojedinci, ja ne znam tačno kako se zovu. Oni Vam nude tipa malo eteričnog ulja koje fantastično miriše, da se isitm ritualno umijete i osvežite, pa sam eto i ja to odradio. Kroz neku priču malo sam se mislio da li da kažem odakle sam, jer opet nisi siguran ko je ko, i da li ću možda da dobijem jatagan u bibreg, ali mislim da ih je baš boleo kurac kad sam rekao da sam iz Srbije. Lepo smo se ispričali, znaju oni za Sirbistan, znaju vrv i da je makar jedan od njih poreklom odatle, tako da je ovo bilo jedno OK iskustvo.

U bazi su Mladen i Profesor već čekali. Imao sam kartu viška pa smo skoknuli opet do Vodafon Arene da utopimo jednom Nemcu koji ima grupu za to na FB. Mamu mu jebem švaba, misli da smo i dalje mi oni koji grizu koru od drveta da jedu, i da smo krvoločne komunjare. Hladan, proračunat, i generalno gembav tip, ali mu uvaljujemo kartu skuplje nego što smo je platili i idemo dalje. Danke, hvala, vidimo se sledeći put.

Obilazak Istanbula noću je nešto neverovatno, i to jednostavno morate da vidite. Ove slike koje i video zapisi koje ćemo tek postaviti su ništa spram onog što smo mi videli i verujte, ako se ikada nekome od Vas otvori mogućnost da poseti ovaj grad mora to da odradi.

Da Vas ne bi mnogo smorili podelili smo priču i dva dela, tako da uskoro sledi još jedan članak. Nadam se ne za neka tri meseca.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *