Fudbal u Doba Trećeg Rajha

  •  
  •  
  •  
  •  

Drugi Svetski rat je vrlo verovatno najveća tragedija za čovečanstvo u dosadašnjem delu postojanja. Jedan od najvećih, ako ne i najveći i najuticajniji događaj u ljudskoj istoriji je ostavio mnogo toga iza sebe, a sve njegove posledice, mitove i tajne još uvek upoznajemo. Jer ipak, nešto smemo da znamo, nešto ne, kako bi stari lisac Čerčil to rekao. Mada lako je njemu bilo da kenja, kada je sve prošlo.

No, da se vratimo na ono zbog čega smo ovde. Vidite mi smo sportski sajt, i kao takav mi volimo da butamo i istražujemo po škakljivim i interesantnom temama. Jedna od takvih je i ova današnja.

Fudbal u doba nacizma, u Nemačkoj. Švabe su nas razočarale pomalo ovih dana, jer su ispale već u prvoj rundi u Rusiji. Ali ako ćemo iskreno, pa kad su se oni dobro proveli u toj zemlji kroz svoju istoriju. Ipak, njihova istorija, fudbalska, je fascinantna, i kopajući kroz nju, pažnju nam je privukao ovaj period, o kome se iz političke korektnosti ne priča baš. I baš zato nam je interesantan. Jer mi nismo politički korektni. Tj, nismo uopšte korektni.

Šta god mislili o Švabama u to doba, vrlo je verovatno da su imali najuređeniju i najsavršeniju organizaciju lige, a i kupa, u to vreme. Donekle je tako i danas, i umnogome je upravo ovaj period odredio tako nešto, svojim pravilima i rešenjima koja su bila vrhunska. Ali počećemo polako sve od starta, da objasnimo kako je sve krenulo.

Početak svega se desio 1933. kada je krenula apsolutna dominacija Hićkove partije. Isprva je pokušano da se osnuje takmičenje koje bi bilo nalik današnjem, sa jednim najvišim rangom , ali to nije uspelo, pa je iz toga proistekla GAULIGEN. U suštini to je takmičenje koje se sastojalo iz 16 regionalnih liga, koje su kasnije davale po jednog ili dva predstavnika, i gde se formiralo kup takmičenje ili neka vrsta mini prvenstva iz grupa, nalik tekućem Svetskom. Gau na nemačkom znači region, oblast i u Nemačkoj ih je po tada utvrđenom administrativnom delu bilo 16. Kako su rasle Nemačke teritorije pod okupacijom, i broj Gauliga je takođe rastao, pa su neke bile pridodate tokom vremena. Sve je to trajalo do 1945. i kraja rata.

Sve je ovo uredio Hans fon Tšamer und Osten (Hans von Tschammer und Osten). Kakvo ime a? Valjda smo ga lepo interpretirali. U to vreme ovaj baja je bio glavni za sport u Trećem Rajhu, iliti Reichssportführer.

Na njegovo insistiranje je napravljeno kup takmičenje koje do tada nije postojalo u Nemačkoj i ono i dan danas postoji, i mi ga znamo kao DFB Pokal.  1935. kada je odigrano prvi put, u čast svog osnivača dobilo je ime Tschammerpokal. Nije mnogo trajalo, nekih 8 godina, ali je ipak ostavilo dubok trag u Nemačkom fudbalu i ostalo do dan danas. Pod drugim imenom, ali mnogo toga iz nacizma je samo presvuklo obeležija i nastavilo da šljaka. Ustrojio je fudbalsku organizaciju, koja iako nije imala mnogo slobode u nekim oblastima, je bila vrlo rentabilna i profesionalna. Da skratimo. Ovej tip je napravio fudbal u Švabiji kakvim ga mi danas poznajemo.

Pazite sada ovo. Finansije su bile uređene do bola, a delile su se na jedan vrlo fer i pravedan način, koji ćemo opisati u sledećih par rečenica.

Uz sponzore koji tada nisu imali veliku ulogu kao što je to danas, najbitniji i osnovni izvor prihoda su bile ulaznice. E sada, kako je sve to bilo uređeno. Celokupna suma od ulaza je deljena na tri dela. Fudbalskom savezu je išlo 5% a ostatak je deljen između timova, nakon odbitka 10% za domaćina čiji je teren korišćen, i 5% koji su takođe išli njemu u korist jer je imao administrativne troskove. Ostalih 80% je deljeno na ravne časti.

Ovo pravilo se menjalo kada se neke utakmice odigravaju na neutralnom terenu, jer se u kasnijim fazama takmičenja dešavalo i to. U tom slučaju 15% je išlo klubu vlasniku terena, a po 25% ostalim trima stranama, tj klubovima i savezu.

Kada su pak igrana polufinala i finala takmičenja, nakon odbitka 15% koji su išli domaćinu, klubovi su dobijali 20% odnosno 15% finalna utakmica. Realno, ovaj ključ je veoma dobar, jer što si atraktivniji tim, i što imaš više navijača, više ćeš i para imati, i to je teralo klubove u to vreme da se trude oko pridobijanja novih fanova. A isto tako je i davao šansu nekim malo manjim timovima da dobiju finansijsku injekciju kada im dolazi ili kada idu nekoj velikoj aždaji na noge.

Sada kad smo već kod aždaja tog vremena, nesumnjivo nauspešniji klub je bio Šalke 04. I zbog toga ih i dan danas bije glas da su bili Hitlerov omiljeni klub. Otuda toliki animozitet između njih i Borusije i Bajerna iz Minhena. Potonja dva su bila šikanirana za vreme Nacista. Borusija jer je imala levičare navijače, a Bajern jer je imao Jevreje u upravi i klubu. No, da se vratimo mi na Šalke. Oni su tada osvojili 6 titula i jedan kup. I moramo da dodamo da su igrali još jedno finale prvenstva i još čak četiri finala kupa. Dvojac koji ih je predvodio tada i koji je predstavljao najbolje što Nemci imaju su bili Ernst Kucora i Fric Szepan. Nisu baš imali arijevska pretimena ali su poslužili svrsi. Oni su odigrali zajedno više od po 350 utakmica za Rudare i postigli preko 500 golova kombinovano. U svim uspesima ovog kluba su oni učestvovali, i ne samo to, već su daleko bili najzaslužniji.

Iza njih su po trofejima bili Dresdener FC sa po dva trofeja u oba takmičenja i Nirnberg koji je imao dva kupa i jednu titulu. Pored njih su titule još osvajali i Hanover i verovali ili ne Rapid iz Beča koji je 1941. osvojio šampionat, jer su tada Nemačka i Austrija bile jedna zemlja. Isto tako je zadnji kup osvojio 1943. First Vienna FC, dok je Rapid 1938. osvojio takođe isto takmičenje. Kup su podizali i igrači Minhena 1860 kao i VFB Lajpciga.

Tako da eto, Rapid iz Beča ima i dva trofeja u Nemačkoj, može da se pohvali i time. Ono što je interesantno je da se finale koje su oni osvojili protiv Šalkea, održalo 22. Juna 1941. na dan kada je otpočela invazija Nemaca na Sovjetski Savez.

Što se posećenosti tiče, i tada kao i sada Nemački fudbal je prednjačio po broju gledalaca u Evropi. Ne želimo da ulazimo u to da li je ovo produkt naci kampanje ili ne, ali finala su retko kada bila ispod 100 hiljada ljudi. A i kada su bila, ta cifra je bila impozantna.

Zamislite vi te ludake. Saveznici su uveliko napredovali na njihovoj teritoriji, Rusi su jurili ka Berlinu, da stignu prvi, ali fudbal nije smeo da stane. Gauliga se zadnje godine nije igrala već su bile sitnije lige koje su bile regionalnog tipa da bi se smanjili troškovi i zbog toga što je dosta ljudi već bilo regrutovano i jedinice Vermahta. Sezona 43-44 je bila otkazana, ali su se ljudi pobunili zbog toga i nisu želeli da fudbal trpi zbog rata.

Poslednja utakmica odigrana u doba Trećeg Rajha je po mnogima bio minhenski derbi pred nekih 45,000 ljudi, u kome je Bajern pobedio Minhen 1860 rezultatom 3:2. To se desilo 23. Aprila 1945. E sada postoji i teorija da se poslednji oficijelni meč u doba nacizma odigrao u Hamburgu između istoimenog tima i Altone, što je takođe bio gradski derbi, i pobednik je bio poznatiji tim, 4:2. Datum 29. April. Manje od dve nedelje kasnije, Nemačka je kapitulirala, bezuslovno.

Kada smo nabrajali sve prvake i osvajače takmičenja, zaboravili smo da popričamo malo i o samim trofejima. Nismo Vam rekli za legendarnu Viktoriju, koja se dodeljivala prvacima od 1903 do 1944. Ovaj lep trofej je predstavljao Viktoriju, boginju pobede u starom Rimu. Kada su došli Rusi i saveznici neki fudbalski zaljubljenik ga je sklonio i sakrio, da bi u sveopštem metežu sačuvao ovo zaista lepo umetničko delo, koje za sebe ipak vezuje sportske motive, a ne političke. 1990. je ponovo ugledao svetlost dana,posle nekih 45 godina čamljenja u sefu nekom podrumu u Istočnom Berlinu. Sada je u Nemačkom muzeju fudbala u Dortmundu.

Trofej kupa u to vreme se zvao Goldfasan-pokal i on je uredno bio dodeljivan sve do 1965. kada je tadašnji predsednik Nemačke fudbalske asocijacije naredio da se zameni novim, koji se inače i dan danas dodeljuje, iz razloga jer ga je stari podsećao na vreme nacizma i nije želeo da ga gleda. Ipak Helmuta Šena je mogao da gleda, nevezano sa njegovim vezama sa nacistima. P.S. taj predsednik se zvao Peter Bauvens i ako imate vremena procitajte koliki je to licemer bio, nas mrzi iskreno da pišemo o ovakvim ljudim. I trofej kupa se nalazi u muzeju u Dortmundu tako da ako ikada naletite na taj objekat, ne propustite da ga posetite. Moći ćete da vidite ova dva istorijska dela uživo.

Možda država jeste bila ruinirana do bola, ali fudbal ove države je svoje temelje postavio upravo u ovom periodu. Mnoga imena koja su obeležila istoriju ove lepe igre su isplivala na površinu baš tada, dobijajući prostor da se razmašu i da se ostvare i usavrše u ovoj oblasti. Sep Herberg, Helmut Šen koji je igra za Dresdener FC i bio ponajbolji igrač. Ova dva tipa su osvajala Svetska Prvenstva sa Švabama, i tada se niko nije bunio što su često u prošlosti zig-hajlovali Hići i ekipi, ali ok nije to bitno sada. Poenta je da je u doba najvećeg zla na svetu, postavljen temelj za jednu od najboljih škola i reprezentacija na svetu.

Ne želimo da kažemo da je išta dobro ostalo iza Trećeg Rajha, ali ako nas baš neko pita šta bi moglo da se kaže da je pozitivno napravljeno u to doba, mi bi reklu fudbal.

Jer ipak je to igra koju, za razliku od ratova, uvek dobiju Nemci.

 

Jedna mala molba. Mi smo nov i mlad sajt, koji se trudi da nema pristup koji forsiraju današnji mediji, jer želimo da budemo malo realniji i drugačiji od svih. Tako da nam je potrebna Vaša podrška u tome. Lajkujte našu Facebook stranicu. I samo to, već nam uvek kažite gde grešimo, i naravno uvek iznesite svoje mišljenje, jer je to osnov našeg funkcionisanja. Sportski pozdrav !

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *