Fudbal, škola, principi, i čarolija

  •  
  •  
  •  
  •  

Mi iz redakcije nismo veliki ljubitelji Kraljevskog Kluba, kao ni njegovih uspeha, pogotovu u poslednjoj dekadi ovog veka. To nikada nismo ni krili, a i javno smo se deklarisali kao takvi u više navrata.  Ta averzija prema najtrofejnijem španskom i evropskom klubu nam nije teško pala, uopšte, ali to ne znači da ne gajimo simpatije i respekt prema individualcima koji su u istoriji imali privilegije da oblače čuveni dres.

Boje Reala iz Madrida su tokom svojih karijera branila takva imena da njihovu igru i umeće ne možemo nikako drugačije da nazovemo nego fudbalska poezija. U stvaranju poetike u fudbalu, od nastanka ovog kluba pa do danas, su učestvovale samo neke od legendi ovog sporta: Alfredo Di Stefano, Ferenc Puškaš, sadašnji selektor Furije Fernando Jero, Fabio Kanavaro… Tu su još bili, ili i danas igraju: Roberto Karlos, Klarens Sedrof, legende kluba Iker Kasiljas i Raul, Ronaldo, Figo, pa “mali” Ronaldo, Stiv Mekmanaman, Rikardo Karvaljo, Serhio Ramos, Dejvid Bekam, i mnoga druga.

Ipak, omiljeni i najčešće pominjani kod nas su Peđa Mijatović, naravno zbog svojih korena, i čarobnjak sa loptom i osvajač svega što u fudbalu može da se osvoji, Zinedin Zidan.

Uspešni francuz je tokom svojih igračkih, kao i trenerskih dana na Bernabeu, očaravao publiku širom sveta. Važi za najelegantnijeg i najelokventijeg igrača ikada. Ovakav stil igre je privatizovao i pretvorio u svoj zaštitni znak i lični uspeh, tako da kada govorimo o eleganciji i prvom kontaktu sa loptom mnogi će reći da tu nema dileme i da je Zizu najbolji svih vremena.

I mi nismo ovde da protivrečimo većini. Francuz jeste jedan od najuspešnijih i najboljih fudbalera koji su trčali travnatim terenima širom sveta od nastanka ove igre do danas. U jednoj stvari, ipak, ne možemo da se složimo, a to je da elegancija i prvi dodir sa loptom pripadaju njemu. Po nama on jeste komercijalizovao ove poteze, ali smatramo da oni pripadaju, kao prototip, drugom čoveku.

Ako smo zbog ovih teških reči na račun francuske legende ostali bez dobrog dela publike i čitalaca, mislimo da jedinu šansu imamo da se vrate i oproste nam ako kažemo da je jedini koji je “Zidanove“ poteze igrao bolje od Zidana bio jedan i jedini, Fernando Redondo.

LOPTA I OBRAZOVANJE

Rođen je 1969, godine kao Fernando Karlos Redondo Neri u predgrađu Buenos Airesa. Kako nije dolazio iz favela i siromašnih staleža Južne Amerike, već iz dobro stojeće porodice, nije igrao fudbal da bi pobegao od takvog načina života kao većina. Fernando je jednostavno igrao fudbal iz ljubavi prema igri.

Otac mu je bio ugledni industrijalac i malog Fernanda je usmeravao ka školovanju i obrazovanju, što je po njemu bilo veoma važno. Ali, nije samo to bilo bitno ocu junaka ove naše priče. Na našu sreću, i sreću svakog iskrenog ljubitelja fudbala, njegov otac je smatrao da je još jedna stvar jako bitna u odgajanju dece, a to je edukacija kroz sport, pa ga je od malih nogu usmeravao na razne fizičke aktivnosti. Kad je Fernando već dovoljno stasao da ne mora otac da mu bira sportove i aktivnosti, a kako je fudbal uvek bio najpopularniji sport u celoj Južnoj Americi pa su i svi njegovi drugovi uveliko “pikali” loptu, normalno je bilo da će i on da se opredeli za to. Otac mu je tada rekao da njemu uopšte nije bitno kojim će sportom da se bavi sve dok ima zdrave navike i ne preskače treninge, verovatno i ne sanjajući da će se on postati jedan od najomiljenijih igrača na planeti. Tako su se kod mladog Argentinca razvile dve ljubavi, prema lopti i knizi, koje su i kasnije nastavile da neraskidivo oblikuju njegovu ličnost. Tako je počela jedna od najuspešnijih fudbalskih karijera ikada viđenih širom svetskih stadiona.

Kako smo već napomenuli, mlađani Redondo je imao malo “deblji” novčanik od većine svojih vršnjaka, pa je počeo da trenira u malo boljim uslovima od ostalih, u zatvorenim dvoranama i “balonima”. Mnogi fudbalski stručnjaci su kasnije tvrdili da je baš to razlog njegove neverovatne kontrole lopte, i da je tu kontrolu stekao u takvim uslovima, manjim i skučenijim prostorima.

Bilo kako bilo, njegov talenat je bio primećen i dovoljan da ga Argentinos Juniorsi sa deset godina dovedu u svoju školu, gde je i ostao do svoje seniorske karijere.

Za seniorski tim je zaigrao prvi put 1985. godine sa nepunih šesnaest godina, baš kao i njegov sunarodnik i najveća legenda ovog kluba i argentinskog fudbala, Dijego Maradona. Maradona je tada za svakog živog Argentinca bio idol, ali ne i za Redonda. Redondo je idealizovao Rikarda Boćinija, kako je on govorio, majstora “zadrške” sa loptom. Iako potpuno nepoznat fudbaler za naše uslove, Fernando je toliko bio fasciniran njime i ovim potezom da je usavršavanje kontrole lopte bila jedina stvar koju je radio van treninga. Ovo je kasnije bio jedan od elemenata u njegovoj igri koji je i odlikovao njegovu karijeru. U Juniorsima se zadržao četiri godine.

E sad. Sećate se značaja obrazovanja koji je karakterisao porodicu Redondo. E pa, te četiri godine fudbal nije bila jedina stvar kojom se Fernando bavio. Paralelno sa profesionalnim igranjem fudbala, studirao je i pravni fakultet na univerzitetu u Buenos Airesu. Koliko je to njemu i njegovoj porodici bilo važno govori i sledeći podatak. Naime, dobio je poziv od selektora Karlosa Bilarda da zaigra na SP u Italiji 1990. godine. Ovaj je to odbio pod obrazloženjem da ima veoma važne ispite koje ne može da propusti. Ispite?! Mora da uči?! Sad, celoj naciji i svakom igraču i navijaču je ovo bilo neverovatno, ali ne i Fernandu. Ako mislite da je lako da se odbije selekcija zarad obrazovanja i svojih uverenja… probajte da završite fakultet dok se profesionalno bavite fudbalom na tom nivou. Kako god to svima zvučalo, teže je i mnogo veća muda treba za ovo što je on uradio.

Nekoliko godina kasnije je rekao da mu je to bio izgovor i da nije hteo da igra za reprezentaciju dok je Bilard na klupi, te da je on okoreli “Menotijevac”. Da objasnimo… u Argentini su postojale dve struje. Sledbenici selektora Cezara Menotija, koji je Argentini doneo prvu titulu šampiona sveta 1978. godine, i već pomenutog Karlosa Bilarda koji je to uradio osam godina kasnije u Meksiku. Menoti je važio za umetnika sa stilom i lepotom u igri, dok je Bilard bio razbijač i siledžija. Čuven je bio Bilardov motivacioni govor pre polufinalne utakmice u Meksiku: “Izađite tamo i pobijte ih sve do jednog… neću da gledam finale na TV-u!”. Redondo je reko da on uživa u igri i da ne želi da igra u takvoj organizaciji. Nikad mu niko nije poverovao u ove tvrdnje.

SA ONE STRANE “BARE”

Sa pozivom da učestvuje na SP jasno je bilo da je Fernando bio spreman za pomak u karijeri, pa je iste godine prešao okean i smestio se u Španiju, i to na Kanarska ostrva i klub o čijim smo poduhvatima sredinom devedesetih već pisali, CD Tenerife. Tekst o njima možete da vidite ovde.

Prve dve sezone za ostrvski klub prolaze nezapaženo i sezonu završavaju na četrnaestom, odnosno trinaestom mestu.

1992. godine klub preuzima Horhe Valdano i tu stvari kreću na bolje po Fernanda Redonda, kao i po CD Tenerife, što će kasnije biti odlična uvertira uspesima Jupa Henkesa i ovog kluba širom Pirinejskog poluostrva i Evrope. Ali, da se vratimo mi na temu naše priče. Fernando je te dve godine uživao potpuno poverenje trenera Valdana. Pod njegovim rukovodstvom naredne dve sezone završavaju na desetom i petom mestu u španskoj Primeri. Real iz Madrida je u te dve sezone gubio titulu od svog najvećeg rivala Barselone, oba puta u zadnjem kolu, i to baš protiv Tenerifea. Ovo je bilo dovoljno da Kraljevski Klub reaguje i dovede selektora koji im je dve godine za redom rušio snove. Valdano je prihvatio uslove ali je imao i jedan svoj, a to je da bez Redonda ne ide nigde. Igrač je dogovorio transfer i 1994. godine i nakon četiri godine provedene na Kanarima prelazi u glavni grad Španije.

EL PRINCIPE DE MADRID

Pre prelaska na novu adresu, ostala je samo jedna stvar za Redonda… učešće na SP 1994. godine u Americi. Iako standardan prvotimac u to vreme, dosta kontraverzi je pratilo njegov nastup zbog, kao što smo već pomenuli, odbijanja da učestvuje četiri godine ranije. Maradona je odstranjen sa prvenstva posle doping kontrole a Argentina je, u svoj toj neverici, bila unapred osuđena na propast. Tako je i prošla. Eliminisana je u osmini finala od Rumunije rezultatom 3-2.

Nova destinacija je bila kao stvorena za Redonda. Fudbalsko umeće mu nije manjkalo. Poznat trener, duga saradnja i apsolutno poverenje istog, i skup jednih od najboljih pojedinaca na planeti u novom klubu su mu omogućili da pokaže svoj najveći potencijal. Imao je sa kim da igra pa je mogao je da dozvoli sebi da “pođe” napred i da se malo više oproba u kreaciji, napadu i proigravanju protivničkih igrača. Ipak, Redondo je uz sav napadački mentalitet, jednako dobro obavljao i defanzivne zadatke. Trčao je više od 14km po utakmici što je mnogo i za današnje standarde. Upisivao je više od 80% dobijenih duela, kao i tačnih pasova, po utakmici. Bio je univerzalna “petica” u vreme kada je tehničko umeće defanzivnog veznog bilo u drugom planu. Koliko je tada bila ta pozicija od manjeg značaja za ofanzivni deo igre nego danas, govori i podatak da je Ivan Zamorano za njega rekao, kada ga je odabrao u idealnih jedanaest:

 

Ima previše fudbala u njemu. Grehota je reći za njega da je zadnji vezni!”.

Jednostavno je imao sve u svojim nogama.

Odmah po dolasku ustalio se u prvi tim. Valdano je u svakoj situaciji računao na njega. Sezona 1994/95 je završena uspešno za klub. Madriđani su je završili sezonu na prvom mestu, ispred La Korunje, Betisa, Barselone i Sevilje. Ovo je bila prva titula šampiona Španije za Redonda.

Naredna sezona nije bila tako uspešna. Ispali su u četvrtfinalu Lige Šampiona, a u domaćem prvenstvu su izgubili trku za titulu od gradskog rivala, Atletiko Madrida, kog je tad vodio Radomir Antić.

Loši rezultati su bili povod za smenu Valdana. Smenjen je u Januaru 1996. godine i od tog trenutka Real doživljava pravi fijasko na klupi. Visente Del Boske se zadržava čitava tri dana, a nasleđuje ga Arsenijo Iglesijas i ostaje do Maja iste godine. U Julu stvari konačno dolaze na svoje mesto dolaskom Fabia Kapela.

Italijan je poznat po autoritetu, što je njima bilo neophodno u tom trenutku. Bio je poznat po tome da se vezuje za igrače sa kojima voli da sarađuje i da niko osim njega ne može da odlučuje ko će da dođe u klub, kao ni ko će da ode iz njega.

Redondo je bio jedan od igrača kojima se Kapelo divio. Apsolutno poverenje u igru Argentinca je dovelo Kapela dotle da je izašo iz okvira formacija koje je preferirao. Kako je i pre i posle saradnje sa Redondom forsirao formacije sa dva defanzivna vezna igrača, na pitanje novinara zašto to nije slučaj i sad nego igra samo Redondo, odgovorio je:

Zato što mi nije potreban niko osim njega. Kad imam njega ne moram da mislim i da brinem. Ne gledam ni odbranu, niti gledam pozadi kada protivnik krene u napad. Gledam samo napred i razmišljam šta bismo mogli u sledećem napadu da probamo. Znam da nikad neću ni morati da brinem za odbranu i prenos lopte u napad sve dok budem imao njega u timu. Ako je on na terenu, ja imam petnaest igrača i u prednosti sam u odnosu na protivnika. A ako on dobije crveni ostajem sa deset.

I ako pogledate igrače koji su nastupali za Real u sezoni 1996/97, primetićete da u celom timu nije bilo nikoga osim njega kome je to primarna pozicija, pa čak ni na klupi.

Kapelo je polako uvodio red, a sezonu su završili kao šampioni Primere i u sledeću sezonu ušli sa timom od kog se, od straha, unapred gube mečevi.

Kao što sad već znate, sa jedne strane smo imali uspehe Tenerifea i Jupa Henkesa, a sa druge Real, koji ne bih bio Real kad ne bih tražio hleba preko pogače i uvek video nešto bolje na nekom drugom mestu… Fabio Kapelo odlazi iz kluba, a preuzima ga uspešni Nemac. Redondo je nastavio gde je stao prethodne sezone i nastavio da od svakog trenera uživa apsolutno poverenje. Društvo su mu na terenu pravili:  Kanjizares, Roberto Karlos, Fernando Jero, Manolo Sančez, Klarens Sedorf, Amaviska, Mijatović, Šuker, i tada mladi Raul. Klupu su “grejali”: Kristijan Karembu, Panući, Morijentes, Guti, Bodo Ilner… Sezonu 1997/98 su završili na četvrtom mestu Primere, osvojivši Kopa Del Rej, kao i sedmu titulu u LŠ, u čuvenom finalu protiv Juventusa i gola Peđe Mijatovića.

E sad, kraj fudbalske sezone 1997/98, i kraj još jednog ciklusa od četiri godine, je značio i početak novog SP u Francuskoj. Partije koje je Redondo pokazivao nemalo deset godina su mu utemeljile mesto u prvom timu Gaučosa. Ali, Fernando ne bi bio sav svoj kad njegova učešća na Svetskim Prventstvima ne bi pratile razne kontraverze.

Reprezentaciju je posle debakla u Americi preuzeo Danijel Pasarela, još jedan osvajač “zlatne boginje” iz Meksika. Kao i mnogi karakteristični treneri Argentine pre njega, i on je imao nešto novo za uvesti u nacionalni tim. Zabranio je duge kose, minđuše, i homoseksualizam u svom timu. Ajde, za homoseksualizam i ok, mogu da razumem. Zamislite šta bi se desilo sa fudbalom i našim životima da saznamo da je neki naš idol, recimo Batistuta, bio “muda od ovuda”?! Ne znam za Vas, al’ ja bi se ubio majke mi. Ipak minđuše, duge kose… u vreme kada je ceo svet išo čupav… Bilo kako bilo, neki igrači nisu ni imali problem sa time kao Veron, neki su prihvatili uslove kao Batistuta, a dvojica buntovnika su ostala pri svome pa makar nikad više ne zaigrali za repku. To su bili ludi junak naše priče, i još luđi Klaudio Kaniđa, kog smo već pomenuli u jednom od naših članaka, a možete da ga pročitate ovde. Njih dvojica su ostali pri svome i Redondo je tad izjavio:

Niko ne može da određuje kakvu ću frizuru da nosim. To je stvar principa a čovek mora da živi od principa. Ja sam tu da bi igrao fudbal, a ne da idem kod frizera. On je mogo da zabrani i heteroseksualcima da igraju, pa šta bismo onda radili, kolektivno postali homoseksualci?”.

Nije zaigrao na svetskom i tako je ostao na, za njegove kvalitete, skromnom jednom učešću na najvećoj fudbalskoj smotri. Upisao je svega 29 nastupa za plavo- bele i dao samo jedan gol.

Za to vreme Real je nastavio sve po starom. Otišao je Henkes, a zamenio ga Hoze Antonio Kamačo, koji se zadržao na klupi nepunih mesec dana, pa Gus Hidink naredne pola godine, pa Džon Tošak još pola godine. Tako je i prošla sezona 1998/99 po Madriđane, dosta promenjivo i polovično. Nisu podigli niti jedan trofej te godine, pravili promašaj za promašajem, a jedan od najpoznatijih grešaka madridskog kluba te godine je prodaja Samjuela Etoa.

Naredna sezona je ujedno i jedna od najboljih u karijeri Fernanda Redonda. Tu su, pored standardnih prvotimaca,  bili sad i Anjelka, Mekmanaman, Perica Ognjenović, Ivan Elgera, Kasiljas, Zarate. Real je po imenima jačao sve više i više ali se to na terenu nije primećivalo. Taj trend se nastavio i narednih nekoliko godina. Pod rukovodstvom Visentea Del Boskea, Primeru su završili na skromnom petom mestu, ispali iz Kopa Del Rej, i jedino što im je ostalo za vađenje je bila LŠ. Ostaće upamćen nastup ove legende protiv Mančester Junajteda na Old Trafordu u četvrtfinalu takmičenja. To što je viđeno tog dana od Redonda i danas stoji u fudbalskim udžbenicima. Svojim potezima je ismevao Gigsa, Skolsa i Kina jednim potezom… da bi na kraju Bergu petom proteo loptu kroz noge i asistirao Raulu za pogodak. Ser Aleks Ferguson je posle meča rekao:

Ja nikada nisam video ovako nešto. Ceo tim nije mogao da mi igra od njega. Šta taj momak ima u nogama, magnete? Jedva sam čekao da se utakmica završi samo da ovo prođe.

LŠ je osvojena a Redondo je proglašen za najkorisnijeg igrača turnira.

Na kraju sezone Madrid ga je prodao Milanu za 11 miliona funti. To je izazvalo bojkot kod navijača i svakodnevne proteste ispred Santjago Bernabea. Želeli su da ostane njihov El Principe De Madrid (princ Madrida). Real je da bi umirio strasti izašao sa objavom da je igrač nezadovoljan u klubu i da je on želeo da ode. Redondo je negirao ove tvrdnje, navodeći da je to najobičnija laž, da je uvek bio srećan u Madridu, i da je tu hteo da završi karijeru. Rekao je još i da je za transfer saznao iz novina pa su mu tek onda saopštili da su se dogovorili sa italijanskim klubom. Ništa novo, to je samo Realov način poslovanja koji se mnogo puta ponavljao kroz istoriju i sa mnogom legendama kluba. Čim se navijači ne slažu sa njihovim finansijskim planom, tu su da svu svoju sramotu svale na igrača!

KRAJ JEDNE BLISTAVE KARIJERE

Njegovo vreme u Milanu je počelo na najgori mogući način. Povredio se na samom početku igranja za taj klub. Povreda kolena ga je izbacila iz igre naredne dve i po godine. Vratio se ali samo do sledeće povrede 2004. godine, kada je i završio karijeru. Odigrao je svega 16 utakmica za Rosonere pre nego što se povukao.

Vratio je celu svoju platu od oko 2.7 miliona po godini. Kuću i auto koje je dobio na poklon od kluba je takođe hteo da vrati, ali uprava Milana na to nije pristala, obrazloživši da je to bio poklon i da treba da ih zadrži.

FUDBAL I POEZIJA

Svemu što je lepo dođe kraj pa tako i jednoj blistavoj karijeri. Od klinca sa knjigama i loptom u rancu, do jedne od najsjajnijih zvezda fudbalske igre. Imao je trideset i četiri godine kad je fudbalu reko zbogom, a svet fudbala je ostao uskraćen za još jednog velikana.

Kako smo rekli na početku teksta, ima igrača koji nisu trčali po fudbalskim igralištima, već su po njima pisali fudbalsku poeziju. Fernando je svakako bio jedan od njih, poeta bez pera, pesnik bez papira, Tagore svetskog fudbala… Nobelovac među fudbalerima.

I vrlo bitno.

Gospodin.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *