Elem da ne dužimo mnogo. Šta je prema mnogima, moguća pozadina ovog veoma brzog i za mnoge neočekivanog poteza?

Svedoci smo strašne kampanje ljudi koji su srpsku košarku početkom 2000ih utopili u Jadransku ligu da se formira nova, profesionalna liga Srbije. Videli smo to da je krenulo u momentima kada je Crvena Zvezda pocela da gubi monopolu regionalnoj ligi a prvi je to plasirao selektor Pešić kome to ranije nije smetalo. Isto tako kasnije su se razni pojedinci uključili u istu kampanju a sada je ona pre nekoliko dana dobila na ubrzanju kada je na konferenciji za štampu KK Crvena Zvezda to izneo i njen predsednik.

Neki od navijača ne žele novu sprsku ligu jer smatraju da bi ona bila instrumentalizovana od strane pojedinaca, i pozivaju se na trenutnu KLS koja je zaista jedno ruglo od sportskog takmičenja. Sa druge strane, stavljanje te lige pod ingerencije KSSa bi podiglo reputaciju i ugled iste. Navodno.

Ipak društvene mreže gore od nagađanja da je potez Nebojše Čovića da pređe na mesto predsednika KSS osiguravanje dominacije Crvene Zvezde u novom takmičenju koje bi trebalo da bude formirano. Navijači Partizana već to vide na taj način, poučeni, kako kažu, prethodnim iskustvima.

Da li je to istina ili ne, sami procenite, a vreme će pokazati šta je istina.

Članak Šta je Pozadina Izbora Novog Predsednika KSS? se pojavljuje prvo na Kladza.

Neće ni Vučelić, ni Ostoja niti bilo ko da uništi Partizan. To bi bilo ekstremno očigledno da se na taj način sportsko društvo kanali. Sve je već očigledno, i kao što znamo, oni koji žele loše klubu imaju više aduta u rukavu.

Jedan od njih su plaćeni navijači. Mnogi će se pitati zašto oni? Jednostavno, njihovim delanjem se potire i suzbija bilo kakva priča da su instruisane uprave, politika, i ostali bilo šta uradili sa Partizanom i opravdanje će posle biti sami pali sami se ubili.

Zašto mislite da se bojkotuju sve utakmice kod kuće? Zašto mislite da se namerno ćuti na sve ovo, baš sada kada bu trebao JNA da bude pun i  da se vrši pritisak na upravu koja je pre GODINU dana podnela ostavku? Pre su odlično prolazili ovakve uprave, sa jajima na faci i gromoglasnim skandiranjem.

Baš čudno da je sada bojkot bio, zar ne? Sad će za nedelju dve tri, šatro da se vrate na stadion, posle kataklizme.

Isto tako, kako baš da prilikom svakog protesta vođe i ko već izvuku neke starce iz šešira koji kao kenjaju protiv uprave i onda kada se skupe 10000 ljudi ne bude ništa? Namerno se izduvava nezadovoljstvo a šta je protiv usluga mi ne znamo. Videli smo famozni ultimatum šta je postigao… Da ispadnemo u tri kola iz Evrope. Alo bre kao doveli Šamrok Stanoja, pa sve je bilo jasno još tada u kom pravcu plovi brod, uprkos desetinama naloga na Twitteru i Instagramu koji su to pumpali i pravili narativ da je ovo dobar potez.

Isto tako, na Instagramu su ukinuli opciju slanja poruka, tako da i to mnogo toga govori. Ta sramna ćutnja.

Zašto još mislimo da će plaćeni navijači da sjebu Partizan. Naročito KK Partizan.

Sećate se tekme sa FMPom u finalu KLS. Baš čudno da na 15 razlike za nas u momentima u kojima FMP ne zna gde je kreću da vređaju Vesnu Čović. Uprkos upozorenjima da će sve biti prekinuto. Ne u prvoj četvrtini nego na kraju, kada vodimo 15 razlike. I onda posle kao šatro ne daju da se igra bez njih, dok se FMP vraća na teren i uzima titulu.. Nije vam čudno a?

A ono zadnje kolo protiv Valensije, kada vređaju Rađu, uprkos celoj hali. Mislite da to nije bila najava svega što nas čeka kasnije. Baš tad kada se tim raspada se ruši hemija među navijačima zbog, pazi sad, igrača, šatro Hrvata, a pre toga je sve bilo ok kada je bio Aco Petrović, Kukoč, ili gle čuda, Hezonja.

Glavna poluga za uništavanje KK Partizan biće plaćeni navijači. Koji na utakmicu dođu da ispune naređenja i da besplatno izbleje tu jer i ovako imaju „povlastice“ dok mi plaćamo sezonske 300, 400 evra.

Ne zaboravite to Grobari, VI sada morate da branite KK Partizan i Željka od uništenja, šta god Vam ne mirisalo lepo na tekmi a da guraju plaćenici, ne pratite. Jer mnogo je slučajnosti u njihovom nedelovanju da bi sve ovo ispalo ovako.

Članak Grobari ! Čuvajte Partizan od Plaćenika sa Juga se pojavljuje prvo na Kladza.

Lepo smo se iskulirali i konačno odmorili jer smo drugog dana našeg putešestvija prošli blizu 25 kilometara pešaka po onim aplikacijama koje šatro mere sve u vezi zdravlja. Iskren da budem, ne sećam se šta smo jeli itd, jer smo bili preokupirani odlaskom na San Siro. U našoj blizini je bila metro stanica Rovereto koja je dalje išla ka centru i lako smo se našli na putu ka Meaci ili San Siru, kako Vam volja. Bilo je rano, tipa 10ak sati kada smo krenuli i pošto se do stadiona ne putuje mnogo, bili smo veoma brzo ispred, malo je reći impresivnog zdanja.

Svi koji nisu bili tamo, uključujući i mene misle da to nije ništa posebno, jer iskreno, nije glamurozan kao neki drugi stadioni, koji su i noviji i moderniji. Ali kada izađete iz podzemne i vidite ispred Vas jedan masivan objekat, koji je pomalo neobičan i nezgrapan situacija se menja. Kako idete ka njemu dobijate osećaj da to sve to što vidite ipak ima nekog smisla.

Krov po kome je poznat je tek fantazija kada priđete izbliza. Mnogo je čudan, sa svim onim velikim metalnim delovima koji su odsečnih ugaonih oblika, L profila. I naravno stepenice koje idu u krug i daju Vam iluziju da se one pokreću. Pride, ceo kraj oko stadiona je vrlo spokojan i lep, male zgrade ne više od četiri pet spratova u lamelama, drveće, dve trake a preko puta njih pista sa stadionom u centru.

Naravno morali smo da idemo u krug da bi videli sve, i stranu Intera koja je bliža metrou i Milana koja je dalja. Grafiti koji su ukrašavali zidove ulice koja je išla pokraj stadiona su interesantni, više umetnički nego obeležavanje teritorije. Stigli smo do strane koja je Milanova, gde je bio jedan Hajneken bar navijača, ali nažalost nije radio. Đidić se prisećao njegovog putešestvija protiv Intera tamo 2012, kada je krenuo konvoj od nekih 50ak autobusa iz Bga. Rekonstrukcija celog puta je bila poprilično interesantna, pa smo se tu malo i zadržali. Putovanje bez stajanja kroz Hrvatsku, šoranje iz busa u pokretu, granica i tako dalje. Topla ljudska priča.

Nismo imali vremena za turu po stadionu, jer jebi ga, a iskren da budem baš sam hteo da projurim kroz ovo velelepno zdanje. Iste su kretale malo kasnije, mi nismo mogli da čekamo i tako je sve otišlo dođavola.

U povratku ka gradu svratili smo na Duomo, videli da se već skuplja dosta naših navijača, i da je situacija postala malo energičnija. Odatle smo opet istom štraftom pešaka do nas, ali smo uz put tražili pravu italijansku piceriju sa italijanima koji rade a ne sa pakistancima ili indijcima. Videli smo svašta nešto, razne male trgove sa malim parkićima, lepe stare zgrade, uređenost, ali isto tako smo videli i sva ona loša lica megalopolisa, o kojima nećemo mnogo. Videli smo i glavnu metro stanicu u gradu gde se sve linije seku, i možemo reči da je poprilično ozbiljna stvar.

Šetali smo, blejali, i tako smo naletelu na Vintage.

Sa ulice smo videli pica peć na drva, dva italijana i klasičnu italijanku, crnu bujne kose sa nosem malo jačim. Upadamo tu. Na slici ćete možda videti i deo atmosfere, svejedno ćete na linku videti istu, tako da nećemo baš u detalje da ulazimo. U piceiriji koja radi dvokratno, ujutru i popodne, možete naći sve slojeve društva. Uredno zalizane samce, sa sakoom i brušena koža skupim cipelama, porodicu koja eto ima ručak, i verovatno slavi nešto, jer je jedan lik bio u centru pažnje, radnika u onako, malo prljavijem kombinezonu, i lika koji brat bratu ima sat jedno 15 hiljada evra sa kajlom oko vrata od 100 grama, ali ne onaj mafiozo stil, neko italiano dasa, sa lanenim pantalonama i naočarima koje su pored njega.

Elem, Đidić uzima kaprićozu, pisac redova trentino. Naravno, dva točena crna Lefea, ono kao široko jer je dan utakmice i lagano kuliramo i pokušavamo da makar na tih pola sata budemo bezbrižni italijani u Milanu na pauzi od…nečega.

Nakon nekih 10 15 minuta vidimo da ide ka nama veliki tanjir, bolje reći oval od tanjira, sa picom, i prva instikntivna reakcija je bila da su nam napravili dve pice u jednoj, ali ne, to je za jednu osobu. Nakon toga stiže i trentino, i na prvi pogled nisam nešto mnogo bio oduševljen, jer mi se činilo da je sve stopljeno i neki suvi vrat nabacan preko. Ali naravno, to je bio danak neiskustvu jednog mladog momka sa sela, koji je tek video da ispod te glazure koja je nastala sjedinjavanjem raznih sireva i premaza kečapa sledi jedan udarac na sva ukusna čula koja postoje. Znate ono kada Vas neki ukus, miris i aroma udare u potiljak? E to je bio trentino. Zagrizeš i onda minut ipo žvaćeš samo da bi što duže trajalo sve to. Da Vas ne peglamo mnogo, drug Paja, onaj koji je išao i pravio putopis kroz Istanbul, je rekao jednu mnogo dobru rečenicu kada smo se vratili kući.

„Sad majmune moraš da zaboraviš šta si jeo tamo da bi ikada probao picu kod nas ponovo.“ Apsolutna istina.

Ovo prejako zadovoljstvo nas je sve skupa koštalo oko 25 evra gore dole, što i nije mnogo ako znamo da je kod nas jedan izlazak na ručak slične cene.

Nakon ovog poduhvata smo krenuli u potragu za viskijem od pola litra. Đidić je imao želju da nađe to pred utakmicu, specifično to, ne 0.7, i majali smo se jedno sat vremena tražeći po radnjama u kojima nije bilo naznaka istog. I tako dođosmo to Penny marketa. To Vam je u suštini neka vrsta najgoreg Lidla za italijane. To je toliko majmunski da ne možemo da Vam objasnimo, jer ne da je roba š klase nego ono, bolje idi u pizdu materinu nego tamo da ideš. Ova dva neiskusna momka iz Kruševca, poreklom jedan sa Kopaonika drugi tu negde između Morave i podžupskih sela, su se nadala da će da nađu nešto pristojno, ali kada ih je situacija pobedila pristali su na poraz.

Kupljen je viski koji se zove Logan Percy, i koji je koštao manje nego dva San Migel piva. Eto, to je sve što treba da znate o Loganu Persiju. Kvalitet par ekselans, bolje da je uzet Asepsol da se pije.

Vratili smo se na trg ispred Rondo Bara koji je toliko bio pun pozitivne energije da Vam ne možemo lepo to dočarati. Pošto pisac nije pio Logana, otišao je po još San Migela, i pride koka kole za kompanjona koji je gasio viski istom.

E sada obratite pažnju na sledećih par redova. Bangladešanin koji je radio u prodavnici gde smo svraćali je imao tu nekog svog prijatelja. Pošto nas je navikao već, nije ustao kada sam ušao već je nastavio da trabunja nešto sa istim. Nosio je šal oko vrata sa onim bengali pismom, i ja sam ga upitao jel je to navijački šal. Odgovorio je da jeste i pitao šta ja radim u Milanu, dobio je odvogor da idem da gledam Partizan i onda me je pitao odakle sam na šta sam mu odgovorio iz Srbije.

U tom datom momentu, njegov prijatelj koji je obučen kao Perhan, a i liči slično, je euforično počeo da viče „Srbija, Srbija“ i da prstom pokazuje po sebi. Shvatio sam da je bio kod nas, i pitao gde, očekujući da će da mi kaže da je bio po ovim autoputevima što grade ili da je išao da bere maline. Odgovor me je šokirao.

„majgrant kamp Kikinda!“ sa vrlo pozitivnim tonom.

Moj brate kad je tebi migrantski kamp u Kikindi ostao u lepom sećanju ko zna odakle ti dolaziš. Ovo nije izmišljotina, ovo je ozbiljna priča i istina.

Elem, popričasmo se dva minuta na nekom majmunskom engleskom, lepe emocije, smejanje, i toliko. Morao sam da idem da se iscepamo pred utakmicu.

Počelo je fino, umereno jer okolina gde smo bili nam nije jednostavno dozovljavala drugačije. Italijano stil, lagano sve, opušteno. I zaista, to su neki momentu koji Vam ostaju u sećanju kao spokojni, one za koje Vam se čini da ste ih zaradili da se tako osećate. Nakon nekog vremena morali smo da krenemo, Logan Percy je ostao jedno 200 grama, i to smo dali nekim likovima pored nas za klupicom koji su „duvanili.“ Nisam mnogo pričao samo sam im stavio za sto bez reči, pokazao palac, i ajde ćao.

Put to Mediolanuma je bio onako fin. Ne sećam se baš ali mislim da nismo presedali, i kako smo se približavali sve više i više je bilo naših ljudi. Preko puta nas su sedeli otac od nekih 60ak godina i sin 25, i čuli su nas dvojicu kako se prisećamo tima Atletika kada je bio prvi put šampion Španije sa Simeoneom. Nismo mogli da se setimo ko je uz Kokea bio glavni na sredini, naročito jer sam ja bio ubeđen da je on kapiten. Čiča dobacuje „Gabi,“ i tako kreće naš razgovor.

On je sa Sicilije, sin mu studira u Milanu, i došao mu je u posetu. Pošto mu je rođendan kad i Željku, rešio je po njegovim rečima i citiramo ga “ da dođe da vidi sa sinom najboljeg trenera košarke kog je Evropa videla.“ Čovek vrlo smiren odmeren, ponudio se da objasni gde silazimo, šta treba da radimo itd. U međuvremenu pričamo tako i ja pitam za koga navija, Katanija ili Palermo, a on odgovara, „to ti je kao kad bih ja tebe pitao jel navijaš za Zvezdu“ sa takvim prezirom prema Kataniji da sam mislio da će da me nabode. Elem, pošto sam vodio Palermo na Menadžeru 2005 ohmah krećem, Farias, Budan, Groso, a posle toga i na PESu Pastore, Mikoli itd, talijan kreće da se topi, vidi se da voli klub, kaže kad su bankrotirali davao priloge i to.

Još jedna topla ljudska priča.

Izlazimo iz metroa, oni na jednu, mi na drugu stranu, prijateljski pozdrav, željenje sreće i svega naboljeg i rastanak.

Srbi se skupili, baklje idu, neki nadvožnjak to gori sve, dim, nesreća će da se pogušimo. Ovaj jedan tera da skačemo na nadvožnjaku da ga srušimo, ovaj drugi ga moli nemoj, ovaj peva pesme onaj pijan pada, znači nema veze sa mozgom situacija. Ispred Mediolanuma, koji je inače preružan spolja, kockast, pun nekih šiljaka, star, ruiniran, karabinjeri nam jebu majku.

Čekanje, korodoni, propusti, tenzija, ni nalik Bolonji. Imao sam utisak da su svi do jednog tog dana gledali Hobotnicu.

E sad, nasuprot spoljnom izgledu, moram da priznam da je Mediolanum unutra prelep. Zaista je vrh vrhova skockan i da je baš nekako sportski sređen. Naših je bilo pun djavo, dijaspora se odazvala u Milanu.

Veliki minus, za koji mora da znate je da u Milanu ne služe alkohol gostujućim navijačima i poprilično sam uveren da je i to jedan od razloga naše lošije igre. U Bolonji su navijači nosili tim, naročito u drugom poluvremenu, a ovde je u pauzi alkohol popustio i ljudi su pali malo su se sasekli, tako da nam nije bila atmosfera ni nalik onoj protiv Virtusa.

Kada se utakmica završila, majmuni karabinjeri su pod oružijem nas nabili u nekoliko vozova i terali ne stajući nigde na skroz drugi kraj Milana. Usta im se naserem. Nama to nije bio problem jer smo izašli blizu našeg kraja ali su ih ljudi mnogo psovali. Jbg, majmuni.

Lutajući za hranom smo opet, naišli na braću iz Smedereva, Miloša i ekipu, koju pozdravljamo ovim putem. Nerealno da se nalazimo u jebenom Milanu non stop. Pozdravili smo se, klopali, svako svojoj strani, oni su vozili natrag u Srbiju, morali sa da cepaju kući dok smo Đidić i ja išli natrag na Rondo trg.

I gle čuda, kako smo ostavili flašu viskija, tako je ali bukvalno bila kad smo naišli. Logan Percy. Verovatno oni kojima smo je dali nisu želeli da se otruju time. Jbg, uzimaj nazad, to i San Migel i idemo dalje. Bilo je lepo veče, puno pred Rondo barom, mnogo naroda, i malo smo se iskulirali. Pored nas je neki mladi pakistanac, indijac koji vozi Glovo na bajsu pričao sa kevom, to smo razumeli, jer je ponavljao „mama“ često. Ja sam primetio da je bio srećan, lepo se ispričao, iako je bio grdan prljav i nikakav do bola. Muka je to kad odeš od kuće.

Otišli smo da spavamo. Bili smo umorni kao psi.

Članak Putovanje Kroz Italiju Treći Deo – Milano i Utakmica se pojavljuje prvo na Kladza.

Dok je kolega bezbrižno spavao glavom pobodenom u jastuk i telefonom pored iste, pisac ovih redova je već ustao i otišao da se tušne. E sad, šok dana je bila kupka koja je bila toliko intenzivnog i prijatnog mirisa da je kasnije majca koju sam obukao upila njenu notu. Intesa ginseng, artikal koji nije moguće kupiti van Italije. Ko god bude u ovoj zemlji i ima priliku da koristi ovaj proizvod neka obavezno proba jer je jebeno prejak.

Elem, pola sata za sređivanje, još pola sata, 45 minuta za sređivanje posla preko kompa, i vrlo brzo smo napustili objekat jer smo imali voz za Milano oko 11, i rešili smo da utrošimo jutro u razgledanju Bolonje koliko je to moguće. Bili smo gladni kao psi, i morali smo nešto da jedemo tako da smo zverali da nadjemo prvu brzu hranu a da nije pakistanska ili indijska. Nedaleko od mesta gde smo kupili sim karticu je bila picerija koja je ispred imala zakačene zastave fudbalskog kluba Bolonja, i rešili smo da svratimo tu.

To je možda i najbolja odluka tog dana. Kada uđete imate dva metra do vitrina koje su pune različitih vrsta pica, a iza toga je bio sedi italijan sa plavim očima u svojim 50im koji je sa leve strane imao neke lude digitalne pećnice naslagane jednu na drugu, na sredini ogromnu radnu površinu na kojoj je razvlačio pice i testa i šta već i sa desne strane mali milion nekih polica sa raznim sranjima.

Engleski nije znao, a i čini nam se da ga je i boleo kurac da ga zna, ali smo se vrlo lako sporazumeli, pokazujući na picu sa pančetom. Unutar same radnje nema mesta za komociju. Sa strane je po jedan barski sto na kome smo zauzeli poziciju uzelil po kokišku i dva parčeta pice. E sada kreće ono glavno. Ta simfonija ukusa jedne obične italijanske brze hrane je nešto što nas je nateralo da se pogledamo posle prvog griza. Pufnasta sredina, hrskavi krajevi i nenormalno dobar ukus, je nešto prvo i najosnovnije možemo reći, bez da ulazimo dalje u objašnjavanje koliko je dobra stvar to što smo uzeli.

Picerija se zove Il Mascalzone u samom centru Bolonje je i lako ćete je naći na Gugl mapu. Evo vam linka na Tripadvisoru, da se lakše snađete, verujte nećete da se pokajete. Nama su dva parčeta i koka kola nešto oko sedam evra izašli, nisam siguran ali tako nešto.

Nakon ovog preko potrebnog okrepljivanja, nastavili smo dalje da bazgamo po Bolonji prateći neke uličice koje su nas vodile do nekih lepih mestašca, malih porodičnih zgrada i trgova, kladrmisanih kolovoza i ljudi koji voze bajseve. Svašta nešto smo videli da budemo iskreni. Na mene je ostavio utisak prizor starog talijana koji sedi sa štapom i pije kaficu, dok pored njega mladi crnac stoji i nešto gleda po fonu. Prošlost i budućnost Italije neko bi rekao. Mada lepo se slažu, makar nam se tako činilo.

Kada smo išli na centralnu železničku u Bolonji videli smo i Mortadella shop, za koji smo kasnije saznali da je najpopularniji u Bolonji i oličenje svega dobrog što mortadela zaista jeste. Na prvi pogled je zaista izgledao fascinantno, sa tonama mesa koje vise sa plafona, u mrežicama, i raznim kobasicama i ostalim komadnim mesom. Elem, nismo baš smeli da uđemo jer smo znali da nam je budžet donekle ograničen, tako da ajde majmuni preko puta na stanicu i u Milano.

Centralna stanica u Bolonji je malo reći dobra. Ima više nivoa, svaki sređen maksimalno do jaja, čist, lak za snalaženje ali ima jednu veliku manu. Sve etaže pod zemljom nemaju WC. E sada, to je poprilično nezgodno ako vam se ide u isti kao meni, koji je prešao jedno kilometar da vidi da li neki „zahod“ postoji. Bilo je psovanja, prozivanja i svega, ali ništa, moralo je da se trpi. Sa druge strane da idete ovako negde da se olakšate, nije baš ni pametna ideja. Ipak, dva srbina, sa Partizanovim obeležijima, onako malo podbula od sinoć da pišaju na podzemnoj stanici, to vam je automatski deportovanje.

Cekali smo Italotreno brzi voz u 11:06 koji ide za Milano. Mislim da je bila linija Napulj-Udine. Kada smo ušli prvo što je usledilo je istakanje u WCu koji je vrh, i to ne kažem samo jer sam se konačno olakšao već koji izgleda bolje nego u pola naših elitnih restorana. Voz kojim smo išli ide 300 na sat, ali Vi zaista nemate taj osećaj da se nešto dešava tako brzo i agresivno već ste zavaljeni u svoje pufnaste fotelje u kulirate. Ne mrdate su bukvalno.

Mnogo smo bili glupi što nismo slikali predele kroz koje smo prošli, da bi mogli da Vam dočaramo šta smo videli. Probaćemo da Vam opišemo, mada to nije baš moguće. Nepregledna polja vinograda u niziji, što nam je posebno bilo čudno, jer mi smo deca Kruševca, Župe i Bogdanja, gde su vinogradi na strmini. Velika imanja sa kućama, onim starim domaćinskim, u kojima figurira centralni deo dvorišta sa velikim stambenim objektima koji su od kamena. Mada se vidi da je dosta njim nagrizao zub vremena. Interesovalo me je kako je klima ovde pogodna da se vinogradi sade u niziji, pa sam malo guglao, i ispada da ovaj deo Italije ima specifične karakteristike, jer ga planine na severu štite od hladnog vetra dok sa istoka sa mora duvaju malo topliji vetrovi, pa zaista nije čudno da vidite neke četinare kojima inače tu ne bi bilo mesto.

Na putu to Milana smo stajali u Parmi, i daljini smo videli reflektore Enio Tardinija, a stali smo i u Ređo Emiliji. Iskren da budem ne sećam se da li smo videli Mappei ili sam se ja samo istripovao na to.

U vozu je bilo nekolicina ljudi. Preko puta nas stariji bračni par, nekih 65 godina, penzioneri, lepo sređeni italijani. Gospodin, sako, bradica, ćelav, nešto istražuje po fonu, sve po peesu, dok gospođa, vrlo lepo obučena komentariše nešto sa vremena na vreme i kulira. Ispred nas sa druge strane je sela jedna mlada, silikonka išarana, koja je non stop nešto drndala po Instagramu. Po mojoj proceni ona je verovatno neki OnlyFans model, jer ima lajv i sve to, a realno je izgledala kao prostitutka. Ovo ne pišem tek da ima šta, imam i svedoka. Sve je uredno izgledalo sem glave, koja je botoks, silikon i sve što ide. U suštini za papirnu kesu ili onaj ukrasni šljašteći papir, sa srcima i različitim tonovima iste boje.

Malo manje od sat vremena kasnije mi smo već u Milanu. E da vidite tu železničku, to je tek impresivno. Estetika i umetnost puca na svakom koraku, i realno, zaista ostavlje utisak na bilo koga ko prvi put kroči tu. Ove slike koje imamo mogu dočarati vrlo malo deo onog doživljaja i iskustva koje smo mi osetili. Bogatstvo koje se kralo za vreme Rimskog carstva i kasnije kolonija je tu utrošeno na pravi način.

Nekih dva kilometra odatle smo imali smeštaj. Uz fon i net lako smo se snašli, ali… Evo zašto je vrlo bitno imati net u Italiji. Postoji aplikacija kojom vi u stvari ulazite u zgradu i stan. Ista se zove VIKEY.IT i mnogo se koristi u ovoj zemlji kod iznajmljivanja stanova. Postupak je sledeći. Vi udjete na link koji Vam stanodavac posalje, i imate opcije za ulazak u zgradu i stan. Kliknete na već onu opciju koja vam treba i vrata vam se otvore. Kada su u pitanju vrata stana, imate istu tu proceduru ali uz ukucavanje koda koje se radi na kvaci samih vrata, koja se automatski otvaraju nakon uspešnog unosa. Znači nema ključa. Jedini koji je postojao je bio od kapije dvorišta zgrade, i njega smo na kraju zaboravili da ostavimo. Jbg, tako je to.

Znači, internet kartica odmah kada kročite u Italiju, po našem izboru to je Ilijad, nemamo nikakav dil sa njima već Vam pričamo šta je najbolje.

Smeštaj fin, zaista ništa spec jednosoban stan ali okolina perfektna da bolje ne može biti. Ispred zgrade jedan mali trg preko puta škola, odmah pored ranjica i preko puta kafić po imenu Rondo Bar. Na trgu biljke u ogromnim saksijama, parkinzi za bajs, stolovi za stoni tenis ali i klupe i stočići za sedenje. Zaista italijani znaju da sebi ugode. Inače uboli smo da nađemo taj smeštaj za 140 evra oba dana, što je poprilično jeftino, i izgleda da im je tad bilo prazno jer je bilo na nekom popustu na Air BNB.

Rondo Bar je interesantno mesto. Rade kinezi, u njemu stari talijani igraju karte, imaju one stare slotove sa ručkama, prodaje se kafa, piće, na metar od vas ide tramvaj, neki libijac diluje travu ispred, i povrh svega imaju uplatno mesto za loto i italijanski i onaj EuroJackpot od 50 miliona evra. Imaju i greb-greb. Sve smo probali nije nam dalo pare ništa. Ali sama atmosfera cele okoline je verujte, toliko umirujuća da ne možemo pravilno da Vam to dočaramo. Sedneš, gledaš okolo, kuliraš. Milina.

Ja sam odavno uzeo Milano Card preko neta. U suštini to je karta za prevoz koja Vam važi tri dana i uz nju dobijate neke silne popuste za muzeje ovo ono, nismo ni sami sigurni. Ali, kao i sve u Italiji, problem je iskrsao. Ista nije stigla, pa smo slali mejlove, pa oni nama, pa nesreća, i na kraju je došlo do toga da moramo da odemo na drugie deo grada u neku trafiku koja radi sa njima da nam oni reše problem. Otišli smo negde u pizdu materinu, našli trafiku taman pred zatvaranje, u njoj je radio talijan koji naravno nije znao engleski, ali smo se nekako sporazumeli i on nam je dao dve papirne karte koje važe tri dana itd. Još kao smo imali neke popuste uz njih. Poenta je da smo to završili pa smo svratili u obližnji KFC da jedemo.

Bili smo jedini belci tamo. Radnici kinezi, vijetnamci, gosti sve tamnoputi, i ja i Đidić gladni. Majko moja šta smo mi jeli onda ogadilo mi je piletinu, jedno dva litra 7upa sam popio da sperem onu GMO globu iz grla.

Odatle smo se zaputili ka Duomo trgu. Inače metro u Milanu je vrlo jednostavan i videćete ako ikada odete da možete vrlo lako da se snađete.

Na Duomu svašta nešto. Mnogo naših ljudi koji se šetaju i čekaju tekmu. Inače mi smo u metrou sreli ljude iz Smedereva koje smo upoznali na tekmi u Bolonji koji su bili sa nama i gledali. Ono kao sedimo u metrou u vagonu i dole u daljini vidimo likove koji nas prepoznaju, i lako se tu sporazumemo, grljenje, „gde si brate“, i komentarisanje od sinoć. Ovaj jedan kuka na mene kako samo što nije dobio upalu pluća od piva koje sam posipao po njemu kada damo koš. Izvinjavam se jer nemam drugu odbranu. Iskreno i Vi bi ste isto uradili da Egzum zakuca dva puta u kontri kad se lomi meč. Inače ovi ljudi su kolima došli do Italije, i svako poštovanje za to. Sa njima smo malo zablejali na Duomu. Tamo je bilo milijardu ljudi. Na jednom mestu pevači pevaju razne obrade hitova, na drugom neki konceptualni jeboludnici, a centralno mesto su zauzele neke ribe iz Irana koje vrište i sve su umazane krvlju, šatro objašnjavajući šta radi sadašnja vlast tamo. Pozivaju na povratak starog uređenja i to. Ta vriska i patetika je trajala pola sata, posle su se pokupili otišli da piju pivo.

Inače, Duomo zaista jeste onako, monumentalan. Ima građevina kao što je katedrala koju kada malo bolje pogledate vidite da to nije normalno koliko je prepuno detalja. Pride je i ogromno.

Mi smo svratili u neki kafić gde su nas čekali drugari, da popijemo po nešto. Nismo hteli da silimo nešto, po Erdinger i viski, i iskreno nije opasno kada su u pitanju cene znajući gde se nalazimo, tipa po 10 evra svako piće. Naravno niti jedan talijan ne radi već samo indusi i pakiji.

Rešili smo peške da se vratimo do stana. Prošli smo ceo Duomo trg uzduž i popreko videli sve one bitne prodavnice, Moncler, Armani itd. E sada ono što je na nas ostavilo utisak jesu cene. Ne računajući ove bolesne brendove gde su u suštini cene statusni simbol, ništa nije toliko skupo. Na 500 metara od Duoma naleteli smo na prodavnice koje su u suštini male porodične firmice, i gde su bila neka sniženja. Verujte ako Vam kažemo da Vam se isplati da dođete u Milano avionom da pazarite i da se vratite kući. Pogledajte i sami.

Išli smo tako nekih 45 minuta kroz Milano videli svašta nešto, pretežno lep život iako je megalopolis. Ipak su to talijani, vole da ugode sebi da bude sve lepo i potaman. Mada kako smo odmicali od grada bilo je sve više i više stranaca, a sve manje domicilinih. Kada smo stigli pred smeštaj seli smo malo na trgić da se iskuliramo. Već je bilo puno, dosta ljudi je stajalo ispred kafića, a pored u radnjici u kojoj smo već bili preko dana isti bangladešanin je radio. U početku je kada smo ušli išao za nama, sada ga je mrzelo. Inače dva evra je San Migel pivo, 0,33, i ne mora da se vraća ambalaža. Mogu Vam reći da je vrh bilo.

Cela atmosfera, ljudi, ambijent nam je godio. A i to što smo seli konačno, da posle nekih 20km malo noge smirimo.

Kasnije smo se popeli u smeštaj, dok sam ja radio posao, kucao tekstove čulo se dranje koje je uključivalo reč – Partizan. Verovali ili ne, lik koji je bio sa ljudima iz Smedereva je bio u glavnoj ulozi. Bio je sam sa nekim strancima, i nije bio uhapšen.

Članak Putovanje kroz Italiju Drugi Deo – Iz Bolonje u Milano se pojavljuje prvo na Kladza.

Let iz Sofije je bio u 1 po njihovom, odnosno podne po našem vremenu, tako da smo mi krenuli malo ranije, oko sedam ujutru, zarad svakog slučaja. Sada se mnogo lakše prolazi sve od Niša pa nadalje zbog novog dela autoputa, i zaobilaženja Sićevačke klisure. Svejedno, neka nam naduvaju jaja oni koji su se pobrinuli da uopšte idemo ovde tako što su polagano oterali RyanAir iz Niša tj njegovu liniju koja ide za Milano. Jer, ipak mora francuski BG aerodrom da radi.

Granica, prolaz, vinjeta koja košta 15 leva ili sedam evra i važi sedam dana, sve to je ono što je usledilo u sledećih par sati. Na ulazu u Sofiju smo se prešli pa smo išli kroz grad, što Vam ne bi preporučili, već da odmah idete zaobilaznicom ka aerodromu. Mnogo jednostavnije. Kroz grad je gužva, nema ništa mnogo da se vidi, i traje mnogo duže sve i verujte nije da smo negativni ili tako nešto, ali zaista ovaj deo Sofije kroz koji se prolazi nema šta mnogo da ponudi za gledanje. Tako da i ako Vam navigacija pokazuje da idete kroz grad, NE !! Idete odmah pre ulaska desno na zaobilaznicu i poštedite sebe mnog muka.

Let je bio tačno po redu, nikakav problem prilikom poletanja jer je vreme bilo perfektno, i za tili čas smo već prelazili preko Srbije. U avionu vam nude svašta nešto, od jela pila itd, pa je bilo glupo da se ne popije jedan Hajneken koji jeste 6 evra, ali jbg, malo da se opustimo i spremimo za tekmu. Kada smo se popeli na visinu, počela je premetačina po avionu gde će ko da sedne, i niko nije pravio problem oko toga, jer obično sve loukost kompanije gledaju da Vas razdvoje ne bi li Vas naterali da dopalatite za uslugu sednenja zajedno. Kada se poleti možete zameniti mesta ukoliko nije gužva, a sada nije bila. Pored nas su se neki klinci nišlije koji su išli isto na utakmicu grupisali i krenuli da broje nalepnice ko šta koliko ima. Uzeli smo jednu čisto da se nadje.

Dok smo leteli videli smo ušće reke Po u Jadran, i moramo da Vam kažemo da zaista izgleda lepo. To je inače jedan od većih nacionalnih parkova u Italiji i pogled iz aviona je spektakularan.

Elem, vrlo brzo je usledila Bolonja i sletanje, te kratko čekanje na pasoškoj kontroli koja nam ništa drugo sem soške nije ni tražila, što nas je po malo začudilo. Do grada smo išli Markoni Ekspresom, koji je brzi šinobus sa dva vagončića u kome mogu da stanu po maksimalno 10ak ljudi. On košta nešto 6, 7 evra, ali ste mirni jer vas vrlo, vrlo brzo vozi do glavne železničke.Uz put smo se ispričali sa jednom starijom makedonkom iz Delčeva, koja je iz Milana i koja nam je brzinom svetlosti ispričala kako je šta bilo sa koronom, da se nije vakcinisala, da ima dva pasoša, da zna gde je Kruševac, da mrzi Italijane jer su fašisti, da će da uzme državljanstvo njihovo i ode u Nemačku. I mnogo više od ovog napisanog ovde ali nas mrzi da pišemo. Sve u svemu topla balkanska priča, na kraju smo se ispozdravljali i svako svakom sreću poželeo. A iskreno, malo smo i odahnuli jer nas je otkinula od priče, mada bila je korisna sve u svemu.

Od glavne železničke stanice u Bolonji do našeg smeštaja je bilo nekih 500 metara, ali mi nismo imali net pa smo otišli do mesta koje smo videli u porukama na Bookingu. Pošto radi arapin italijan koji ne zne engleski, nismo se nikako sporazumeli kad šta kako, pa smo svratili u jedan mali kafić da popijemo kafu, okačimo se na vajerles i kažemo mu da izađe i sačeka, jer druačije nismo mogli. Dok smo šetali primetili smo da je Bolonja lep grad, i da iako jeste moderan, umnogome drži do toga da sačuva svoju estetiku i da ima duh prošlosti.

Smeštaj je bio skroman, soba u tipa trosobnom stanu. Pošto smo bili samo mi tu nismo imali nikakav osećaj da je skučeno. A i tipa, 15 minuta smo bili tu od kad smo ostavili stvari. Jbg tako je to kada rezervišeš dan pred polazak. Sve u svemu 115 evra, kusur od 120 će arapin da vrati odmah, ali ne videsmo tih pet. Šta je talijan, pa makar i arapin, samo da te zajebe.

Nakon svega ovoga, smo krenuli u šetnju, sa namerom da se nadjemo sa prijateljima koji su već bili tu ali i da usput kupimo italijansku sim karticu. Iako vam nude TIM, Vodafon itd, nabolja je u suštini Iliad, koja je i najjeftinija. Tipa imate za 9 evra neku nenormalnu količinu interneta, i kada je aktivirate još 9 evra vam je naplata te usluge. Ali nebitno, imate neta koliko god, vrlo brzog i tu ste sigurni, možete da zovete kući, koristite navigaciju i tako to. Ili da pak zovete ekipu i kurčite se kako pijete pivo na trgu u Bolonji i mnogo vam je lepo. Tako da batalite Vodafon, Tim Italia i slične, Iliad je taj.

Bolonja je ekstremno lep grad, vrlo star, to jezgro po kom smo mi išli tamo amo, i prolazili kroz uličice koje su tipa dva metra široke. Naravno, to je taj stari grad, oko njega je moderan, veliki centar, sa širokim ulicama i velikim trgovima. Mi smo trebali da se nadjemo sa našom ekipom u Cluricaune Pabu, ali pošto njih nije bilo otišli smo na trg, gde je već uveliko bilo Grobara i gde smo konačno seli da popijemo nešto, i propisno se izderemo i ispevamo. Videli smo Tegija koji nam je čak i objasnio na blic gde je trg, mada ga nismo cimali jer je bio u društvu.

Ako hoćete viski u centru Bolonje, spremite 10 evrića, a pivo je nešto malo manje. Trg je lep, veliki širok sa domiantnom katedralom u sredini i sa pitaj kurac starih lepih zgrada. Nakon nekog vremena smo se vratili u Cluricauine gde smo seli, i počeli sa se šibamo sa razinim pivom, koje je 5 evra pola litra. Točeno. Pored nas je sedeo fin, stariji gospodin, koji je gle čuda iz Rume i koji je pre 31 godinu došao da živi u Bolonji, kao arhitekta i tu ostao. Bilo mu je malo setno za zemljom, a i bilo mu je drago jer su tu neki mladji ljudi došli, pa se malo i ispričao sa nama. Rekao je da pozdravimo zemlju za njega, što bi možda kod nekog izazvalo neku setu, ali kod nas nije jer smo već bili dobrano popili.

Krenuli smo ka hali, i nastao je opšti grabež za taksijem kog nije bilo. Kada smo se konačno nahvatali, morali smo da idemo u dva, s tim što konkretno vozač onoga automobila u kome sam ja bio nije znao ni gde treba da idemo pa je stao na semaforu da pita koleginicu koja je bila ispred. Za to vreme naravno da je neko morao da počne da svira i da turira kola, jer alkohol je počeo da radi.

Ispred hale, buljuk naših, pije se, peva se, dere se, milicija profi sve, bez grama tenzije. Kada smo prošli sve kontrole i ušli u dvoranu…. brate, vrh, sa desne strane štandovi piva, samo Hajneken, pola litara pet evra, a sa leve nepregledne tribine – montažne. Nije mi baš bilo jasno kako će iste da izdrže tri hiljade besnih i pijanih srba, ali na kraju se ispostavilo da su vrh.

Elem, da ubrzamo, deset piva po osobi, dva sata kasnije, puno dranja, navijanja, pevanja, tekma je bila gotova. Mi smo pobedili. Čekali smo taksi jedno pola sata, i na kraju smo karabinjere zamolili da nam isti pozovu, što su drage volje odradili i mi smo se vratli u Cluricaune koji ovog puta bio dupke pun. Našli smo nekako mesto da sednemo unutra, i gle čuda, konobarica koja radi je iz Srbije, i odmah nam se pridružila, ostavljajuci posao. Iskren da budem, ne sećam joj se imena, ali joj svaka čast na ljubaznosti i usluzi.

Ovaj pab vam je prepun mladih, i nešto je kao mesto skupljanja omladine i tog fakultetskog sloja u Bolonji. Muzika je vrh, pivo imate kakvo želite, a i klopa im nije loša. Enterijer je zaista prijatan, miks nekog etna i drveta, i druženje nam je bilo vrh. Ne zamo u koliko smo se rastali i krenuli natrag, ali je bilo poprilično kasno. Neka luda intuicija nas je odvela do smeštaja, i uz put smo još i našli neku knjigu na ulici koju smo onako pijani čitali šetajući ulicama Bolonje.

U stanu smo imali snage za puštanje Željka Pantića koji je likovao i pričao kako će diktator da skrene, ali iskreno, nismo stigli do toga jer smo zaspali već. Sećam se samo da je apelovao na Evropsku Uniju da postavi ograde zaštitne oko Ohridskog jezera da se Vučić ne baci u isto jer je Partizan pobedio.

Kraj prvog dela.

Članak Putovanje kroz Italiju Prvi Deo – Odlazak u Bolonju se pojavljuje prvo na Kladza.

No, ko ga jebe.

U ovom članku ćemo napraviti najavu i predlog klađenja koju kakav god da je, ovaj derbi zaslužuje.

Partizan

Jad i beda. Tako najkraće možemo da opišemo igru Partizana pod Aleksandrom Stanojevićem. Iako nismo fanovi Željka Pantića, jer je čovek iako pametan, lud, ovde se 100% slažemo sa istim da je ovaj došao da rasparča Savin tim i da sa prikeom Faljijem „da šansu našoj deci“ koju će posle da utope po Fiorentini ili gde već za razne kombe od kojih će PFC da vidi samo dugove.

No da se vratimo na igru. Partizan je očajan, posebno u organizaciji igre, gde se niti Natko niti Suma koriste dovoljno, i to je glavni razlog svih problema u crno-belom taboru. Odbrana je tanka, naravno kada imate Miljkovića koji stvarno nije ni za Veternik, bez uvrede prema ovom klubu, koji definitivno ima bolje igrače od onog… osobe.

Od ekipe koja rutinirano daje dva, tri gola po tekmi, Stanoje vraća PFC na otužan osrednji nivo koji će tek na duže staze da se pokaže. Ako ste prometili u zadnjih pet mečeva, četiri su bila od 0-2.

Crvena Zvezda

‘Ajde da budemo iskreni. Jel Vam je Dejan Stanković trener? Iskreni budite. Nama liči na preprodavca pletenog nameštaja iz Šapca, koji malo tera tamić preko Drine malo ide u Pančevo da utapa pletariju. On je ubedljivo najslabija karika Zvezde, koja iako svi misle da ima milion igrača koji su preplaćeni i tako to, opet poseduje neki kvalitet.

Ovi penali i tragikomična padanja po našim stadionima se ne bi dešavala, recimo da Savo Milošević ili onaj što vuče linije pred tekmu vode Zvezdu. Deki jeste legenda našeg fudbala, ali da se ne zavaravamo, ne jer je igrao kao Zidan, nego zato što je bio protivnike i maltretirao ih svojom snagom.

Inače poslednjih 4 tekme koje je Zvezda igrala su doše u 3+, ali sve bitnije internacionalne kao što smo videli, stiskala se samo tako.

Tip

Da Zvezdu vodi bilo ko drugi, ovo bi bila lagana dvojka sa od 0-2, ali ovako, nismo baš sigurni. Deki ne zna, ali sa druge strane, Stanoje i ne zna, a izleda i da neće, i stvarno smo u rebusu ovde. Glupo nam je da prdlažemo ono X zarad mira u kući, jer ga neće nikada biti.

Ovako cepajte crveni karton na meču na 3.2 kvotu u Pinn Bet kladama i to je to.

Članak Partizan – Crvena Zvezda Najava Meča i Tip se pojavljuje prvo na Kladza.

„Ja nemam problema da ponovim ono što sam već rekao, a to je da je lopta prilikom Boaćijevog gola prešla liniju pola metra. Drago mi je što su to mediji u Srbiji preneli, jer ja nemam problema da kažem istinu. Isto tako mogu sa sigurnošću da kažem da je golman Crvene Zvezde zaslužio crveni karton u Kruševcu jer je namerno igrao rukom. Svako namerno igranje van šesnaest metara je kažnjivo crvenim kartonom“

Izgleda da Kolina pomno prati naše prvenstvo. Ovaj intervju možete naći na web stranici Top Gol emisije, odmah pored onog vezanog za Veciti Derbi koji je Blic preneo. Isto tako apelujemo na Blic da prenese i ovaj članak.

Članak Kolina se Opet Oglasio u Slučaju Zvezda !!! se pojavljuje prvo na Kladza.

Jučerašnja utakmica protiv Dinama iz Vranja je i definitivno potvrdila premisu da FK Partizan ima veoma lošeg trenera. I to je ono što je srž problema kada se dotaknemo očajne igre koju Partizan pruža u poslednjih par meseci.

Šta to konkretno zameram Đukiću, svetskom putniku iz Štitara koji svima nama drži predavanja o tome kako je Tito umro i kako mi živimo u Andergraund filmu?

Pa pod broj jedan, to izigravanje gospodina, koje poprilično iritira većinu navijača Partizana. Dragi gospodine Đukiću, jedina stvar u kojoj ja povezujem Andergraund film sa Vašim izlaganjem jeste Soni. Znate onaj simpatični majmun koji je ušao u tenak. E tako imam utisak da je i gospodin Đukić u situaciji u Partizanu. On je ušao u Partizan i biće katastrofe.

Ograničićemo se samo na igru Partizana koji je, iskreno govoreći, katastrofalno odradio posao u prelaznom roku i još gore odradio pripreme.

Naime, mi nemamo rešenja za bunkere. Tačka. Đukić već bezmalo godinu dana ne može da pronađe igru kroz koju Partizan može da postigne pogodak kada se protivnik brani. I ne samo to, kod njega za godinu dana nije primeđen napredak niti u jednom segmentu igre. Odbrana je bušna, napad sterilan, a na sredini terena Partizan je izgubio svoj zaštitni znak a to je igra kratkim pasovima. Naravno, neko će reći da nema igrača za tako nešto, ali onda gospodine Đukiću, zašto ne izađete i ne kažete da su potrebni nova pojačanja.

U Surdulici protiv Dinama se čekalo na izmenu do 20 minuta pred kraj, iako je već na poluvremenu bilo jasno da je potrebno dosta toga menjati.

Napravljena su dva ogromna promašaja prilikom sastavljanja ovog tima. Prvi je Saša Zdjelar, na čije dovođenje se utrošilo više od dve godine cimanja. Za sada, tj od kada je stigao među crno-bele, ovaj mladić nije pokazao ništa sem zavidnog repertoara psovki na račun sudija. Pas očajan, kontrola lopte i tehnika očajni, bez ikakve ideje. I što je najgora stvar, ne može, jednostavno on ne može da bude moderan zadnji vezni, jer taj njegov bezobrazluk koji ima, ne prati besomučno trčanje i borba kao što je bio slučaj kod Evertona.

Drugi promašaj je zamisao da Danilo Pantić može da bude organizator igre i lider tima. Sa tim je Partizan i definitivno predao Crvenoj Zvezdi titulu već sada. Mladi „Čelzijevac“ je igrao kao, što bi rekao jedan stariji fudbalski radnik koji posećuje kladionicu u kojoj pisac ovih redova svraća, kikirez. Glumata, bespotrebno gnjavi loptu u stilu Stefana Babovića, i ekstremno zanemaruje odbranu, a naročito nakon njegovih grešaka. Posle načina na koji je napustio Humsku u prvom navratu, logično se postavljalo pitanje da li je pametno davati mu još jednu šansu, ali se veliki skauting mag Ivica Ilijev tvrdo založio za ovog momka.

Inače, mag Ilijev je ponudio svoju ostavku ukoliko Partizan ne bude bio prvak na kraju sezone. Nadamo se da je čovek od reči.

Daćemo Vam jedan plastičan primer zašto je Partizan u ovakvoj situaciji. Sada isplivava na površinu kvalitet Marka Nikolića iza koga su se svi krili. Ilijev je kupio zasluge kako je doveo dobra pojačanja, rukovodstvo kako eto pobeđuje i sudije i sve redom. Đukić je sa maltene istim timom, bez Nikole Milenkovića već protiv Olimpijakosa nagovestio da nije kadar da se nosi sa situacijom u klubu. Kasnije kada su dolazili drugi igrači, koje je mag Ilijev dovodio u dogovoru sa gospodinom Đukićem, i navijači su shvatili da su ustvari potonja dvojica vrlo taknki sa znanjem. Sve se ranije pokrivalo kvalitetom jednog odličnog trenera koji znao da ispravi i zamaskira sve mane tima, a da na drugoj strani usavrši sve prednosti.

To nažalost gospodin Đukić, veliki mondijalista iz Štitara ne zna.

Takođe ne smemo zanemariti ni faktore koji su van terean, od inertne uprave i sudija koji, budimo iskreni, sve što je možda ovako ili onako ne sude Partizanu. Izgleda da ćemo još jednom gledati besomučno orgijanje Crvene Zvezde nad celom ligom i silovanje gledalaca i timova, kojoj se pak sve sumnjive situacije sviraju u njenu korist.

Ali, nećemo o Zvezdi ovde, jer je Marko Nikolić bio u istoj situaciji, pa je uspeo da se izbori sa tim.

Ono što se nama čini je da uprava i gospodin Đukić igraju jedno vrlo dobru igru, u kojoj su gubitnici samo navijači, ljubitelji Partizana. Gospodin Đukić se složio da bude kišobran svemu, i da su sve kritike usmerene ka njemu, dok je uprava i pre sezone digla ruke od trke za titulu. Ovako nešto svima ide u korist. Đukić nema presiju, radi svoj posao i prima parice, a ako bude otpušten biće u debelom plusu zbog penala koje će klub morati da plati. Sa druge strane mag Ilijev i ekipa imaju odličan alibi, u vidu mondijaliste iz Štitara zašto će titula opet otići na Marakanu.

Sve je ovo jedna lepa igrica u kojoj se pravi ljubitelji fudbala nerviraju.

A kako i ne bi, kada vide tu indolentnost na sredini terena. Jankovića npr., koga je u par navrata do nebesa hvalio gospodin Vlajić iz Sportskog Žurnala. Janković je možda i najgori igrač u Partizanu od Stefana Babovića, jer carini loptu non stop, i usporava svaki mogući napad. Ipak kao što smo rekli ima strašnu konkurenciju u Zdjelaru i Pantiću. Oni kao najmlađi i nemaju želju da se trgnu i podignu tim. Još kad nam Lola bude došao pa u paru krene da psuje sudiju, imaćemo crvenih kao pleve. Nadamo se da se malo stišao što se temperamenta tiče.

Dalje, Miroslav Vulićević koji je nekada zaista bio moderan i dobar bek je trenutno invalid. Njegova stratnost i okretnost su na minimumu minimuma, i kao glavni dokaz nam je prišli i pretprošli derbi kada je svaki put kasnio u osudnim momentima.

Kosović, ljubimac Đukića je još jedan promašaj. Setite se samo kako je „doktorski“ odigrao protiv Olimpijakosa u BGD prošle godine. Ben je protčao pored njega i oduvao ga. Sada je pokazao u poslednje dve utakmice koliko vredi. I to protiv timova koji nisu, da budemo iskreni, kvalitetni.

I što se tiče Ožegovića, moram da se oglasim. Svaka mu čast, ne mogu da kažem da se ne trudi. Ubedljivo najviše batina dobija, ali ne ume, i to je činjenica, ne ume da da gol. Ili zna, ali ga jednostavno neće. Iskreno mnogo više nade je polagano u njega, ali se nije snašao, da li zbog loše postavke trenera što je vrlo moguće, ili prosto mu se ne da, kako god, poenta je da smo mnogo bodova i zbog njega pogubili.

Ali sve je to isključivo na duši trenera, koji i nema kvalitet, a nema ni želju da popravi nešto.

A posle svih komentara i rasprava sa medijima i imaginarnim protivnicima, možemo slobodno reći da nema ni obraza.

P.S. Trener Dinama iz Vranja, reče jedan gospodin na pijaci, može da poduva kitu za onaj kometar na kraju utakmice, da su igrali 11 na 14. Pola sata od 90 minuta su ležali na travi. Tako kaže ovaj neznani gospodin, ne mi. Mi samo citiramo, bez namere da uvredimo nikoga.

A vi izguglajte malo kako je došao do 20 miliona dinara za svoj klub skoro. Kucajte na Guglu i sve će Vam biti jasno kako se pažnja skreće sa ofsajda Zvezde i penala koji nije ni postojao, i sa penala DVA koja nama nisu suđena, na šatro krađu u korist PFC.

Članak Šta se Dešava sa FK Partizan? se pojavljuje prvo na Kladza.