Lepo smo se iskulirali i konačno odmorili jer smo drugog dana našeg putešestvija prošli blizu 25 kilometara pešaka po onim aplikacijama koje šatro mere sve u vezi zdravlja. Iskren da budem, ne sećam se šta smo jeli itd, jer smo bili preokupirani odlaskom na San Siro. U našoj blizini je bila metro stanica Rovereto koja je dalje išla ka centru i lako smo se našli na putu ka Meaci ili San Siru, kako Vam volja. Bilo je rano, tipa 10ak sati kada smo krenuli i pošto se do stadiona ne putuje mnogo, bili smo veoma brzo ispred, malo je reći impresivnog zdanja.

Svi koji nisu bili tamo, uključujući i mene misle da to nije ništa posebno, jer iskreno, nije glamurozan kao neki drugi stadioni, koji su i noviji i moderniji. Ali kada izađete iz podzemne i vidite ispred Vas jedan masivan objekat, koji je pomalo neobičan i nezgrapan situacija se menja. Kako idete ka njemu dobijate osećaj da to sve to što vidite ipak ima nekog smisla.

Krov po kome je poznat je tek fantazija kada priđete izbliza. Mnogo je čudan, sa svim onim velikim metalnim delovima koji su odsečnih ugaonih oblika, L profila. I naravno stepenice koje idu u krug i daju Vam iluziju da se one pokreću. Pride, ceo kraj oko stadiona je vrlo spokojan i lep, male zgrade ne više od četiri pet spratova u lamelama, drveće, dve trake a preko puta njih pista sa stadionom u centru.

Naravno morali smo da idemo u krug da bi videli sve, i stranu Intera koja je bliža metrou i Milana koja je dalja. Grafiti koji su ukrašavali zidove ulice koja je išla pokraj stadiona su interesantni, više umetnički nego obeležavanje teritorije. Stigli smo do strane koja je Milanova, gde je bio jedan Hajneken bar navijača, ali nažalost nije radio. Đidić se prisećao njegovog putešestvija protiv Intera tamo 2012, kada je krenuo konvoj od nekih 50ak autobusa iz Bga. Rekonstrukcija celog puta je bila poprilično interesantna, pa smo se tu malo i zadržali. Putovanje bez stajanja kroz Hrvatsku, šoranje iz busa u pokretu, granica i tako dalje. Topla ljudska priča.

Nismo imali vremena za turu po stadionu, jer jebi ga, a iskren da budem baš sam hteo da projurim kroz ovo velelepno zdanje. Iste su kretale malo kasnije, mi nismo mogli da čekamo i tako je sve otišlo dođavola.

U povratku ka gradu svratili smo na Duomo, videli da se već skuplja dosta naših navijača, i da je situacija postala malo energičnija. Odatle smo opet istom štraftom pešaka do nas, ali smo uz put tražili pravu italijansku piceriju sa italijanima koji rade a ne sa pakistancima ili indijcima. Videli smo svašta nešto, razne male trgove sa malim parkićima, lepe stare zgrade, uređenost, ali isto tako smo videli i sva ona loša lica megalopolisa, o kojima nećemo mnogo. Videli smo i glavnu metro stanicu u gradu gde se sve linije seku, i možemo reči da je poprilično ozbiljna stvar.

Šetali smo, blejali, i tako smo naletelu na Vintage.

Sa ulice smo videli pica peć na drva, dva italijana i klasičnu italijanku, crnu bujne kose sa nosem malo jačim. Upadamo tu. Na slici ćete možda videti i deo atmosfere, svejedno ćete na linku videti istu, tako da nećemo baš u detalje da ulazimo. U piceiriji koja radi dvokratno, ujutru i popodne, možete naći sve slojeve društva. Uredno zalizane samce, sa sakoom i brušena koža skupim cipelama, porodicu koja eto ima ručak, i verovatno slavi nešto, jer je jedan lik bio u centru pažnje, radnika u onako, malo prljavijem kombinezonu, i lika koji brat bratu ima sat jedno 15 hiljada evra sa kajlom oko vrata od 100 grama, ali ne onaj mafiozo stil, neko italiano dasa, sa lanenim pantalonama i naočarima koje su pored njega.

Elem, Đidić uzima kaprićozu, pisac redova trentino. Naravno, dva točena crna Lefea, ono kao široko jer je dan utakmice i lagano kuliramo i pokušavamo da makar na tih pola sata budemo bezbrižni italijani u Milanu na pauzi od…nečega.

Nakon nekih 10 15 minuta vidimo da ide ka nama veliki tanjir, bolje reći oval od tanjira, sa picom, i prva instikntivna reakcija je bila da su nam napravili dve pice u jednoj, ali ne, to je za jednu osobu. Nakon toga stiže i trentino, i na prvi pogled nisam nešto mnogo bio oduševljen, jer mi se činilo da je sve stopljeno i neki suvi vrat nabacan preko. Ali naravno, to je bio danak neiskustvu jednog mladog momka sa sela, koji je tek video da ispod te glazure koja je nastala sjedinjavanjem raznih sireva i premaza kečapa sledi jedan udarac na sva ukusna čula koja postoje. Znate ono kada Vas neki ukus, miris i aroma udare u potiljak? E to je bio trentino. Zagrizeš i onda minut ipo žvaćeš samo da bi što duže trajalo sve to. Da Vas ne peglamo mnogo, drug Paja, onaj koji je išao i pravio putopis kroz Istanbul, je rekao jednu mnogo dobru rečenicu kada smo se vratili kući.

„Sad majmune moraš da zaboraviš šta si jeo tamo da bi ikada probao picu kod nas ponovo.“ Apsolutna istina.

Ovo prejako zadovoljstvo nas je sve skupa koštalo oko 25 evra gore dole, što i nije mnogo ako znamo da je kod nas jedan izlazak na ručak slične cene.

Nakon ovog poduhvata smo krenuli u potragu za viskijem od pola litra. Đidić je imao želju da nađe to pred utakmicu, specifično to, ne 0.7, i majali smo se jedno sat vremena tražeći po radnjama u kojima nije bilo naznaka istog. I tako dođosmo to Penny marketa. To Vam je u suštini neka vrsta najgoreg Lidla za italijane. To je toliko majmunski da ne možemo da Vam objasnimo, jer ne da je roba š klase nego ono, bolje idi u pizdu materinu nego tamo da ideš. Ova dva neiskusna momka iz Kruševca, poreklom jedan sa Kopaonika drugi tu negde između Morave i podžupskih sela, su se nadala da će da nađu nešto pristojno, ali kada ih je situacija pobedila pristali su na poraz.

Kupljen je viski koji se zove Logan Percy, i koji je koštao manje nego dva San Migel piva. Eto, to je sve što treba da znate o Loganu Persiju. Kvalitet par ekselans, bolje da je uzet Asepsol da se pije.

Vratili smo se na trg ispred Rondo Bara koji je toliko bio pun pozitivne energije da Vam ne možemo lepo to dočarati. Pošto pisac nije pio Logana, otišao je po još San Migela, i pride koka kole za kompanjona koji je gasio viski istom.

E sada obratite pažnju na sledećih par redova. Bangladešanin koji je radio u prodavnici gde smo svraćali je imao tu nekog svog prijatelja. Pošto nas je navikao već, nije ustao kada sam ušao već je nastavio da trabunja nešto sa istim. Nosio je šal oko vrata sa onim bengali pismom, i ja sam ga upitao jel je to navijački šal. Odgovorio je da jeste i pitao šta ja radim u Milanu, dobio je odvogor da idem da gledam Partizan i onda me je pitao odakle sam na šta sam mu odgovorio iz Srbije.

U tom datom momentu, njegov prijatelj koji je obučen kao Perhan, a i liči slično, je euforično počeo da viče „Srbija, Srbija“ i da prstom pokazuje po sebi. Shvatio sam da je bio kod nas, i pitao gde, očekujući da će da mi kaže da je bio po ovim autoputevima što grade ili da je išao da bere maline. Odgovor me je šokirao.

„majgrant kamp Kikinda!“ sa vrlo pozitivnim tonom.

Moj brate kad je tebi migrantski kamp u Kikindi ostao u lepom sećanju ko zna odakle ti dolaziš. Ovo nije izmišljotina, ovo je ozbiljna priča i istina.

Elem, popričasmo se dva minuta na nekom majmunskom engleskom, lepe emocije, smejanje, i toliko. Morao sam da idem da se iscepamo pred utakmicu.

Počelo je fino, umereno jer okolina gde smo bili nam nije jednostavno dozovljavala drugačije. Italijano stil, lagano sve, opušteno. I zaista, to su neki momentu koji Vam ostaju u sećanju kao spokojni, one za koje Vam se čini da ste ih zaradili da se tako osećate. Nakon nekog vremena morali smo da krenemo, Logan Percy je ostao jedno 200 grama, i to smo dali nekim likovima pored nas za klupicom koji su „duvanili.“ Nisam mnogo pričao samo sam im stavio za sto bez reči, pokazao palac, i ajde ćao.

Put to Mediolanuma je bio onako fin. Ne sećam se baš ali mislim da nismo presedali, i kako smo se približavali sve više i više je bilo naših ljudi. Preko puta nas su sedeli otac od nekih 60ak godina i sin 25, i čuli su nas dvojicu kako se prisećamo tima Atletika kada je bio prvi put šampion Španije sa Simeoneom. Nismo mogli da se setimo ko je uz Kokea bio glavni na sredini, naročito jer sam ja bio ubeđen da je on kapiten. Čiča dobacuje „Gabi,“ i tako kreće naš razgovor.

On je sa Sicilije, sin mu studira u Milanu, i došao mu je u posetu. Pošto mu je rođendan kad i Željku, rešio je po njegovim rečima i citiramo ga “ da dođe da vidi sa sinom najboljeg trenera košarke kog je Evropa videla.“ Čovek vrlo smiren odmeren, ponudio se da objasni gde silazimo, šta treba da radimo itd. U međuvremenu pričamo tako i ja pitam za koga navija, Katanija ili Palermo, a on odgovara, „to ti je kao kad bih ja tebe pitao jel navijaš za Zvezdu“ sa takvim prezirom prema Kataniji da sam mislio da će da me nabode. Elem, pošto sam vodio Palermo na Menadžeru 2005 ohmah krećem, Farias, Budan, Groso, a posle toga i na PESu Pastore, Mikoli itd, talijan kreće da se topi, vidi se da voli klub, kaže kad su bankrotirali davao priloge i to.

Još jedna topla ljudska priča.

Izlazimo iz metroa, oni na jednu, mi na drugu stranu, prijateljski pozdrav, željenje sreće i svega naboljeg i rastanak.

Srbi se skupili, baklje idu, neki nadvožnjak to gori sve, dim, nesreća će da se pogušimo. Ovaj jedan tera da skačemo na nadvožnjaku da ga srušimo, ovaj drugi ga moli nemoj, ovaj peva pesme onaj pijan pada, znači nema veze sa mozgom situacija. Ispred Mediolanuma, koji je inače preružan spolja, kockast, pun nekih šiljaka, star, ruiniran, karabinjeri nam jebu majku.

Čekanje, korodoni, propusti, tenzija, ni nalik Bolonji. Imao sam utisak da su svi do jednog tog dana gledali Hobotnicu.

E sad, nasuprot spoljnom izgledu, moram da priznam da je Mediolanum unutra prelep. Zaista je vrh vrhova skockan i da je baš nekako sportski sređen. Naših je bilo pun djavo, dijaspora se odazvala u Milanu.

Veliki minus, za koji mora da znate je da u Milanu ne služe alkohol gostujućim navijačima i poprilično sam uveren da je i to jedan od razloga naše lošije igre. U Bolonji su navijači nosili tim, naročito u drugom poluvremenu, a ovde je u pauzi alkohol popustio i ljudi su pali malo su se sasekli, tako da nam nije bila atmosfera ni nalik onoj protiv Virtusa.

Kada se utakmica završila, majmuni karabinjeri su pod oružijem nas nabili u nekoliko vozova i terali ne stajući nigde na skroz drugi kraj Milana. Usta im se naserem. Nama to nije bio problem jer smo izašli blizu našeg kraja ali su ih ljudi mnogo psovali. Jbg, majmuni.

Lutajući za hranom smo opet, naišli na braću iz Smedereva, Miloša i ekipu, koju pozdravljamo ovim putem. Nerealno da se nalazimo u jebenom Milanu non stop. Pozdravili smo se, klopali, svako svojoj strani, oni su vozili natrag u Srbiju, morali sa da cepaju kući dok smo Đidić i ja išli natrag na Rondo trg.

I gle čuda, kako smo ostavili flašu viskija, tako je ali bukvalno bila kad smo naišli. Logan Percy. Verovatno oni kojima smo je dali nisu želeli da se otruju time. Jbg, uzimaj nazad, to i San Migel i idemo dalje. Bilo je lepo veče, puno pred Rondo barom, mnogo naroda, i malo smo se iskulirali. Pored nas je neki mladi pakistanac, indijac koji vozi Glovo na bajsu pričao sa kevom, to smo razumeli, jer je ponavljao „mama“ često. Ja sam primetio da je bio srećan, lepo se ispričao, iako je bio grdan prljav i nikakav do bola. Muka je to kad odeš od kuće.

Otišli smo da spavamo. Bili smo umorni kao psi.

Članak Putovanje Kroz Italiju Treći Deo – Milano i Utakmica se pojavljuje prvo na Kladza.

Dok je kolega bezbrižno spavao glavom pobodenom u jastuk i telefonom pored iste, pisac ovih redova je već ustao i otišao da se tušne. E sad, šok dana je bila kupka koja je bila toliko intenzivnog i prijatnog mirisa da je kasnije majca koju sam obukao upila njenu notu. Intesa ginseng, artikal koji nije moguće kupiti van Italije. Ko god bude u ovoj zemlji i ima priliku da koristi ovaj proizvod neka obavezno proba jer je jebeno prejak.

Elem, pola sata za sređivanje, još pola sata, 45 minuta za sređivanje posla preko kompa, i vrlo brzo smo napustili objekat jer smo imali voz za Milano oko 11, i rešili smo da utrošimo jutro u razgledanju Bolonje koliko je to moguće. Bili smo gladni kao psi, i morali smo nešto da jedemo tako da smo zverali da nadjemo prvu brzu hranu a da nije pakistanska ili indijska. Nedaleko od mesta gde smo kupili sim karticu je bila picerija koja je ispred imala zakačene zastave fudbalskog kluba Bolonja, i rešili smo da svratimo tu.

To je možda i najbolja odluka tog dana. Kada uđete imate dva metra do vitrina koje su pune različitih vrsta pica, a iza toga je bio sedi italijan sa plavim očima u svojim 50im koji je sa leve strane imao neke lude digitalne pećnice naslagane jednu na drugu, na sredini ogromnu radnu površinu na kojoj je razvlačio pice i testa i šta već i sa desne strane mali milion nekih polica sa raznim sranjima.

Engleski nije znao, a i čini nam se da ga je i boleo kurac da ga zna, ali smo se vrlo lako sporazumeli, pokazujući na picu sa pančetom. Unutar same radnje nema mesta za komociju. Sa strane je po jedan barski sto na kome smo zauzeli poziciju uzelil po kokišku i dva parčeta pice. E sada kreće ono glavno. Ta simfonija ukusa jedne obične italijanske brze hrane je nešto što nas je nateralo da se pogledamo posle prvog griza. Pufnasta sredina, hrskavi krajevi i nenormalno dobar ukus, je nešto prvo i najosnovnije možemo reći, bez da ulazimo dalje u objašnjavanje koliko je dobra stvar to što smo uzeli.

Picerija se zove Il Mascalzone u samom centru Bolonje je i lako ćete je naći na Gugl mapu. Evo vam linka na Tripadvisoru, da se lakše snađete, verujte nećete da se pokajete. Nama su dva parčeta i koka kola nešto oko sedam evra izašli, nisam siguran ali tako nešto.

Nakon ovog preko potrebnog okrepljivanja, nastavili smo dalje da bazgamo po Bolonji prateći neke uličice koje su nas vodile do nekih lepih mestašca, malih porodičnih zgrada i trgova, kladrmisanih kolovoza i ljudi koji voze bajseve. Svašta nešto smo videli da budemo iskreni. Na mene je ostavio utisak prizor starog talijana koji sedi sa štapom i pije kaficu, dok pored njega mladi crnac stoji i nešto gleda po fonu. Prošlost i budućnost Italije neko bi rekao. Mada lepo se slažu, makar nam se tako činilo.

Kada smo išli na centralnu železničku u Bolonji videli smo i Mortadella shop, za koji smo kasnije saznali da je najpopularniji u Bolonji i oličenje svega dobrog što mortadela zaista jeste. Na prvi pogled je zaista izgledao fascinantno, sa tonama mesa koje vise sa plafona, u mrežicama, i raznim kobasicama i ostalim komadnim mesom. Elem, nismo baš smeli da uđemo jer smo znali da nam je budžet donekle ograničen, tako da ajde majmuni preko puta na stanicu i u Milano.

Centralna stanica u Bolonji je malo reći dobra. Ima više nivoa, svaki sređen maksimalno do jaja, čist, lak za snalaženje ali ima jednu veliku manu. Sve etaže pod zemljom nemaju WC. E sada, to je poprilično nezgodno ako vam se ide u isti kao meni, koji je prešao jedno kilometar da vidi da li neki „zahod“ postoji. Bilo je psovanja, prozivanja i svega, ali ništa, moralo je da se trpi. Sa druge strane da idete ovako negde da se olakšate, nije baš ni pametna ideja. Ipak, dva srbina, sa Partizanovim obeležijima, onako malo podbula od sinoć da pišaju na podzemnoj stanici, to vam je automatski deportovanje.

Cekali smo Italotreno brzi voz u 11:06 koji ide za Milano. Mislim da je bila linija Napulj-Udine. Kada smo ušli prvo što je usledilo je istakanje u WCu koji je vrh, i to ne kažem samo jer sam se konačno olakšao već koji izgleda bolje nego u pola naših elitnih restorana. Voz kojim smo išli ide 300 na sat, ali Vi zaista nemate taj osećaj da se nešto dešava tako brzo i agresivno već ste zavaljeni u svoje pufnaste fotelje u kulirate. Ne mrdate su bukvalno.

Mnogo smo bili glupi što nismo slikali predele kroz koje smo prošli, da bi mogli da Vam dočaramo šta smo videli. Probaćemo da Vam opišemo, mada to nije baš moguće. Nepregledna polja vinograda u niziji, što nam je posebno bilo čudno, jer mi smo deca Kruševca, Župe i Bogdanja, gde su vinogradi na strmini. Velika imanja sa kućama, onim starim domaćinskim, u kojima figurira centralni deo dvorišta sa velikim stambenim objektima koji su od kamena. Mada se vidi da je dosta njim nagrizao zub vremena. Interesovalo me je kako je klima ovde pogodna da se vinogradi sade u niziji, pa sam malo guglao, i ispada da ovaj deo Italije ima specifične karakteristike, jer ga planine na severu štite od hladnog vetra dok sa istoka sa mora duvaju malo topliji vetrovi, pa zaista nije čudno da vidite neke četinare kojima inače tu ne bi bilo mesto.

Na putu to Milana smo stajali u Parmi, i daljini smo videli reflektore Enio Tardinija, a stali smo i u Ređo Emiliji. Iskren da budem ne sećam se da li smo videli Mappei ili sam se ja samo istripovao na to.

U vozu je bilo nekolicina ljudi. Preko puta nas stariji bračni par, nekih 65 godina, penzioneri, lepo sređeni italijani. Gospodin, sako, bradica, ćelav, nešto istražuje po fonu, sve po peesu, dok gospođa, vrlo lepo obučena komentariše nešto sa vremena na vreme i kulira. Ispred nas sa druge strane je sela jedna mlada, silikonka išarana, koja je non stop nešto drndala po Instagramu. Po mojoj proceni ona je verovatno neki OnlyFans model, jer ima lajv i sve to, a realno je izgledala kao prostitutka. Ovo ne pišem tek da ima šta, imam i svedoka. Sve je uredno izgledalo sem glave, koja je botoks, silikon i sve što ide. U suštini za papirnu kesu ili onaj ukrasni šljašteći papir, sa srcima i različitim tonovima iste boje.

Malo manje od sat vremena kasnije mi smo već u Milanu. E da vidite tu železničku, to je tek impresivno. Estetika i umetnost puca na svakom koraku, i realno, zaista ostavlje utisak na bilo koga ko prvi put kroči tu. Ove slike koje imamo mogu dočarati vrlo malo deo onog doživljaja i iskustva koje smo mi osetili. Bogatstvo koje se kralo za vreme Rimskog carstva i kasnije kolonija je tu utrošeno na pravi način.

Nekih dva kilometra odatle smo imali smeštaj. Uz fon i net lako smo se snašli, ali… Evo zašto je vrlo bitno imati net u Italiji. Postoji aplikacija kojom vi u stvari ulazite u zgradu i stan. Ista se zove VIKEY.IT i mnogo se koristi u ovoj zemlji kod iznajmljivanja stanova. Postupak je sledeći. Vi udjete na link koji Vam stanodavac posalje, i imate opcije za ulazak u zgradu i stan. Kliknete na već onu opciju koja vam treba i vrata vam se otvore. Kada su u pitanju vrata stana, imate istu tu proceduru ali uz ukucavanje koda koje se radi na kvaci samih vrata, koja se automatski otvaraju nakon uspešnog unosa. Znači nema ključa. Jedini koji je postojao je bio od kapije dvorišta zgrade, i njega smo na kraju zaboravili da ostavimo. Jbg, tako je to.

Znači, internet kartica odmah kada kročite u Italiju, po našem izboru to je Ilijad, nemamo nikakav dil sa njima već Vam pričamo šta je najbolje.

Smeštaj fin, zaista ništa spec jednosoban stan ali okolina perfektna da bolje ne može biti. Ispred zgrade jedan mali trg preko puta škola, odmah pored ranjica i preko puta kafić po imenu Rondo Bar. Na trgu biljke u ogromnim saksijama, parkinzi za bajs, stolovi za stoni tenis ali i klupe i stočići za sedenje. Zaista italijani znaju da sebi ugode. Inače uboli smo da nađemo taj smeštaj za 140 evra oba dana, što je poprilično jeftino, i izgleda da im je tad bilo prazno jer je bilo na nekom popustu na Air BNB.

Rondo Bar je interesantno mesto. Rade kinezi, u njemu stari talijani igraju karte, imaju one stare slotove sa ručkama, prodaje se kafa, piće, na metar od vas ide tramvaj, neki libijac diluje travu ispred, i povrh svega imaju uplatno mesto za loto i italijanski i onaj EuroJackpot od 50 miliona evra. Imaju i greb-greb. Sve smo probali nije nam dalo pare ništa. Ali sama atmosfera cele okoline je verujte, toliko umirujuća da ne možemo pravilno da Vam to dočaramo. Sedneš, gledaš okolo, kuliraš. Milina.

Ja sam odavno uzeo Milano Card preko neta. U suštini to je karta za prevoz koja Vam važi tri dana i uz nju dobijate neke silne popuste za muzeje ovo ono, nismo ni sami sigurni. Ali, kao i sve u Italiji, problem je iskrsao. Ista nije stigla, pa smo slali mejlove, pa oni nama, pa nesreća, i na kraju je došlo do toga da moramo da odemo na drugie deo grada u neku trafiku koja radi sa njima da nam oni reše problem. Otišli smo negde u pizdu materinu, našli trafiku taman pred zatvaranje, u njoj je radio talijan koji naravno nije znao engleski, ali smo se nekako sporazumeli i on nam je dao dve papirne karte koje važe tri dana itd. Još kao smo imali neke popuste uz njih. Poenta je da smo to završili pa smo svratili u obližnji KFC da jedemo.

Bili smo jedini belci tamo. Radnici kinezi, vijetnamci, gosti sve tamnoputi, i ja i Đidić gladni. Majko moja šta smo mi jeli onda ogadilo mi je piletinu, jedno dva litra 7upa sam popio da sperem onu GMO globu iz grla.

Odatle smo se zaputili ka Duomo trgu. Inače metro u Milanu je vrlo jednostavan i videćete ako ikada odete da možete vrlo lako da se snađete.

Na Duomu svašta nešto. Mnogo naših ljudi koji se šetaju i čekaju tekmu. Inače mi smo u metrou sreli ljude iz Smedereva koje smo upoznali na tekmi u Bolonji koji su bili sa nama i gledali. Ono kao sedimo u metrou u vagonu i dole u daljini vidimo likove koji nas prepoznaju, i lako se tu sporazumemo, grljenje, „gde si brate“, i komentarisanje od sinoć. Ovaj jedan kuka na mene kako samo što nije dobio upalu pluća od piva koje sam posipao po njemu kada damo koš. Izvinjavam se jer nemam drugu odbranu. Iskreno i Vi bi ste isto uradili da Egzum zakuca dva puta u kontri kad se lomi meč. Inače ovi ljudi su kolima došli do Italije, i svako poštovanje za to. Sa njima smo malo zablejali na Duomu. Tamo je bilo milijardu ljudi. Na jednom mestu pevači pevaju razne obrade hitova, na drugom neki konceptualni jeboludnici, a centralno mesto su zauzele neke ribe iz Irana koje vrište i sve su umazane krvlju, šatro objašnjavajući šta radi sadašnja vlast tamo. Pozivaju na povratak starog uređenja i to. Ta vriska i patetika je trajala pola sata, posle su se pokupili otišli da piju pivo.

Inače, Duomo zaista jeste onako, monumentalan. Ima građevina kao što je katedrala koju kada malo bolje pogledate vidite da to nije normalno koliko je prepuno detalja. Pride je i ogromno.

Mi smo svratili u neki kafić gde su nas čekali drugari, da popijemo po nešto. Nismo hteli da silimo nešto, po Erdinger i viski, i iskreno nije opasno kada su u pitanju cene znajući gde se nalazimo, tipa po 10 evra svako piće. Naravno niti jedan talijan ne radi već samo indusi i pakiji.

Rešili smo peške da se vratimo do stana. Prošli smo ceo Duomo trg uzduž i popreko videli sve one bitne prodavnice, Moncler, Armani itd. E sada ono što je na nas ostavilo utisak jesu cene. Ne računajući ove bolesne brendove gde su u suštini cene statusni simbol, ništa nije toliko skupo. Na 500 metara od Duoma naleteli smo na prodavnice koje su u suštini male porodične firmice, i gde su bila neka sniženja. Verujte ako Vam kažemo da Vam se isplati da dođete u Milano avionom da pazarite i da se vratite kući. Pogledajte i sami.

Išli smo tako nekih 45 minuta kroz Milano videli svašta nešto, pretežno lep život iako je megalopolis. Ipak su to talijani, vole da ugode sebi da bude sve lepo i potaman. Mada kako smo odmicali od grada bilo je sve više i više stranaca, a sve manje domicilinih. Kada smo stigli pred smeštaj seli smo malo na trgić da se iskuliramo. Već je bilo puno, dosta ljudi je stajalo ispred kafića, a pored u radnjici u kojoj smo već bili preko dana isti bangladešanin je radio. U početku je kada smo ušli išao za nama, sada ga je mrzelo. Inače dva evra je San Migel pivo, 0,33, i ne mora da se vraća ambalaža. Mogu Vam reći da je vrh bilo.

Cela atmosfera, ljudi, ambijent nam je godio. A i to što smo seli konačno, da posle nekih 20km malo noge smirimo.

Kasnije smo se popeli u smeštaj, dok sam ja radio posao, kucao tekstove čulo se dranje koje je uključivalo reč – Partizan. Verovali ili ne, lik koji je bio sa ljudima iz Smedereva je bio u glavnoj ulozi. Bio je sam sa nekim strancima, i nije bio uhapšen.

Članak Putovanje kroz Italiju Drugi Deo – Iz Bolonje u Milano se pojavljuje prvo na Kladza.

Od finala FA Kupa 2006. godine, protiv Liverpula, nije se ni našao u društvu Engleskih velikana osim na utakmicama koje je, predviđene rasporedom, morao da odigra. Ruku na srce, i kad je najgore igrao znao je da, tokom godina, iznenadi iste te velikane sa toliko golova koliko nisu primali za ceo takmičarski mesec u PL.

Ono što ne možemo da ne primetimo je da su im u duelima protiv najjačih klubova širom ostva, muke na terenu zadavali baš igrači koji su ponikli i igrali na Apton Parku, boreći se za grimizno-plavi dres. I to ne jedan, dva, ili po neki, već su klubovi PL zadnjih pedesetak godina puni kvalitetnih igrača koji su naučili da igraju fudbal baš u njihovoj akademiji.

Šta je to što njihovu akademiju fudbala čini „Oksfordom” među svim ostalim školama engleskog fudbala?!

Železari sa Temze

Vest Hem Junajted je nastao 1895. godine kao Temz Ajronvorks FK (Thames Ironworks) u istočnom Londonu od strane radnika železare u radničkoj zoni grada, u blizini reke Temze, pa su tako i dobili ime.

U tom periodu bili su amaterski klub za koji su igrali radnici okolnih kompanija (brodogradilište, železara, itd.). U, tada, tamno plavim dresovima i Junion zastavom umesto grba sa ukrštenim čekićima su nastupali u regionalnom takmičenju, Vest Hem Čeriti Kupu, koji su osvojili odmah po osnivanju 1895. godine, kao i London Ligu dve godine kasnije. 1898. godine prelaze u profesionalnu Južnu ligu (Druga divizija), da bi se odmah sledeće godine plasirali u Prvu diviziju.

Čekićari

Sa ulaskom u pro rang takmičenja, u klubu shvataju da je potrebno da se stvari podignu na viši nivo, te u periodu od 1898. do 1900. godine menjaju ime u ovo pod kojim ih i danas znamo, kao i garnituru dresova u prepoznatljive boje, grimizno-crvenu i nebo-plavu kombinaciju. U odabiru ovih boja je veliku ulogu odigrala i opklada sa igračima Aston Vile koji su u to vreme bili šampioni Engleske. Iste godine je zamenjena i Junion zastava za grb sa tvrđavom i čuvenim čekićima koji će, uz sitne modifikacije, nositi na grudima punih 118 godina. Tornjevi na tvrđavi su predstavljali tamnicu Ane Bolen (žena Kralja Henrija VIII i majka kraljice Elizabete I) u kojoj je bila utamničena do pogubljenja.

Od 1904. godine igraju svoje mečeve na igralištu koje takođe nosi ime Bolen stadion, nama poznatiji kao Apton park (po delu grada u kom se klub nalazi). Prvi meč na Apton parku Čekićari su odigrali protiv svog najljućeg rivala, Milvola, za koji su u to vreme igrali igrači iz druge, konkurentne železare. Junajted je pobedio sa 3-0.

Tri godine kasnije, 1907. postaju šampioni Prve divizije.

1923. su učestvovali u svom prvom, i prvom održanom finalu FA Kupa na Vembli stadionu. Igrali su protiv Bolton Vonderersa, a finale je do danas ostalo upamćeno kao finale “belog konja”. Ovaj naziv je dobilo po Biliju, policijskom belom konju, koji je rasterivao dvesta hiljada pristalica oba kluba sa terena da bi se meč odigrao. Vest Hem je izgubio meč rezultatom 2-0.

U periodu od 1932. godine klub najviše vremena provodi u Drugoj diviziji engleske sve do dolaska bivšeg igrača, Teda Fentona, na klupu grimiznih. Fenton ih vraća u elitni rang takmičenja 1958. godine, i od tog trenutka počinje uspon i drugačiji pristup igri, klubu i razvoju akademije i igrača koji će u budućnosti, i sve do danas, predstavljati okosnicu engleskog fudbala.

Oksford fudbala

Fenton je bio vizionar igre i priprema. Uvodio je inovacije u sve delove treninga.

Drugačiji pristup pripremama igrača se bazirao na tri stvari kojie je Fenton hteo da promeni. Stil igre i igračke mogućnosti, ishrana, i značaj i iskorišćenje mladih igrača koji su ponikli u klubu.

Inspirisan Ferencom Puškašom i madjarskom reprezentacijom, koja je u to vreme harala Evropom, stilove i fizičku spremu je “krao” od najboljih igrača i klubova starog kontinenta.

Ono u čemu je Fenton najviše uspeo je njegov jedinstveni razvoj mladih igrača i prenošenje znanja sa kolena na koleno.

Zapaženu ulogu u ovom razvoju akademije, pored Fentona, imao je i igrač Malkolm Alison, koji je radio kao igrač i istovremeno pomagao Fentonu na treninzima. Njegove pripreme za trenerski posao su bile toliko zahtevne da su igrači po dolasku u klub prvo išli kod njega na provere. Tako se u Vest Hemu rodio jedinstveni sistem prenošenja i čuvanja znanja unutar kluba, koji je kasnije prešao u tradiciju i danas ima veliki značaj za klub.

Osim toga, Ted Fenton je prvi uveo termin „boot room” u fudbalske knjige, koji je kasnije postao sastavni deo treninga svih engleskih klubova. Bazirao se na tome da jedan deo treninga obavezno bude odvojen za okupljnje igrača u sasvim opuštenoj atmosferi, i sumiranju utisaka i mišljenja, čime je igrače konstantno podstrekivao na taktička razmišljanja, planove i sisteme igre, i razmišljanja drugih igrača. Za ove delove treninga, Vest Hemovci su koristili kafe Kaseteri (Cassettari Cafe) preko puta stadiona, po kome je i čitav program priprema nosio ime, Kaseteri program.

U ovakvom, jedinstvenom okruženju, nastala je jedna od najkvalitetnijih fudbalskih i trenerskih akademija na svetu. Samo neki od igrača koji su prošli kroz taj sistem edukacije su: Bobi Mur, Martin Piters, Džef Hurst, Hari Rednap, Dejv Sekston, Džimi Endrjus, Frenk Lampard stariji, kao i njegov sin Frenk Lampard mladji… Tu su još bili i: Pol Ins, Majkl Kerik, Rio Ferdinand, Džo Kol, Džon Teri, Sol Kembel, Glen Džonson, Anton Ferdinand, Džermejn Defo, i mnogi drugi.

Koliko je njihova škola bila uspešna govore i podaci u umešanosti njihovih mladih igrača u mnoge kasnije svetske fudbalske događaje.

Na primer, na SP 1966. godine kada su Englezi postali šampioni sveta, imali su u svom sastavu tri igrača iz omladinske škole Vest Hema. To su bili Martin Piters, Džef Hurst, i Bobi Mur. Mur je bio kapiten Albiona i Pele je za njega govorio posle tog SP da je najbolji defanzivac svih vremena. U finalu protiv Zapadne Nemačke, Hurst je dao, do dan danas,  jedini het trik ikada postignut u finalima SP.

Na Svetskom Prvenstvu, tačno četrdeset godina kasnije, 2006. u prvom timu Albiona je bilo pet prvotimaca iz podmladka čekićara. Isti igrači su u finalu LŠ 2008. godine delili teren, samo ovaj put na suprotnim stranama. Drugovi iz „škole“, saigrači i protivnici, u ovim utakmicama su bili Džo Kol, Frank Lampard, Džon Teri, Majkl Kerik i Rio Ferdinand.

Usponi i padovi

Posle uspostavljanja novog pristupa treningu, igri, i organizaciji kluba, Teda Fentona na klupi nasleđuje Ron Grinvud 1961. godine.

Već tri godine kasnije, predvođeni gore pomenutom trojkom na čelu sa mladim Bobijem Murom, osvajaju i prve značajnije trofeje, FA Kup 1964. godine, kao i Kup Pobednika Kupova.

Posle nekoliko godina i više uspeha Vest Hemovih igrača na reprezentativnom nego klupskom nivou, Grinvud se povlači sa mesta menadžera i za svog naslednika imenuje Džona Lajla. Ovo se odmah pokazalo kao uspeh jer je Lajl već u svojoj prvoj sezoni ponovio uspeh u osvajanju FA Kupa 1975. U finalu su pobedili Fulam rezultatom 2-0. Ovaj put je Bobi Mur finale igrao protiv svog voljenog kluba. U finalu Kupa pobednika kupova su izgubili od belgijskog Anderlehta.

Džon Lajl ostaje na klupi Vest Hema naredne tri godine do preuzimanja klupe Engleske reprezentacije.

1978. ispadaju iz Prve lige, ali ipak uspevaju da se plasiraju u finale FA Kupa 1980. godine. U finalu su pobedili Arsenal rezultatom 1-0 i tako podigli svoj poslednji značajniji pehar.

Od tada Vest Hem igra prosečan fudbal, sa dosta uspona i padova, uz koje su se smenjivali i neretki ulasci i izlasci iz prve i druge lige, uz jedan osvojen Intertoto Kup 1999. godine.

Ipak, do dan danas Vest Hem je jedan od šest klubova koji nikad u istoriji nisu ispadali iz drugog ranga takmičenja.

Možda njihove igre i nisu dorasle imenima igrača i trenera koji su prošli kroz klub. Samo neki od značajnihjih imena koji su na neki način obeležili igračke ili menadžerske dane na Apton Parku, osim onih koje smo već pomenuli, su Sem Alardajs, Najdžel Reo Koker, Paolo Di Kanio, Stjuart Pirs, Ijan Vrajt, Tomaš Repka, Davor Šuker, Đanfranko Zola, Alan Pardju, Bobi Zamora, Havijer Maskerano, Karlos Tevez, Fredrik Ljunberg, Kreg Belami, i mnogi drugi.

2016. godine prelaze na Londonski olimpijski stadion posle 112 godina igranja na Apton parku. Apton je srušen radi izgradnje stambenog kompleksa.

Iste godine menjaju i grb, uklonivši tvrđavu iza čekića, koji su nosili kako smo već rekli, od 1898. godine.

Samo neka traje

Sa ovakvim uspesima i razvojem igrača, Vest Hem je postao dobavljač kvalitetnih proizvoda za druge velike klubove.

Da li je to dobro ili loše?! Nije na nama da sudimo, ali ostaje činjenica da je Vest Hem sa svojim načinom poslovanja, kakav god on bio, uzimao uvek, prosečno upola manje para od onoga koliko su ti igrači koštali u njihovim sledećim transferima, a o punom zenitu vrednosti tih igrača je suvišno da pričamo.

Najbolji primer je Rio Ferdinand, čiji je transfer u trenutku prelaska sa Apton parka u redove Lids Junajteda vredeo osamnaest miliona funti, a iz Lidsa u Mančester čitavih trideset miliona. Njegova vrednost na vrhuncu karijere u Mančesteru je nemerljiva.

Ipak, ovakav način odlazaka i dolazaka igrača u klub se Vest Hemu do sad svakako isplatio, jer su njihova ukupna sezonska pojačanja uvek iznosila manje od prodaje jednog od njihovih ključnih fudbalera.

U kojoj meri im se isplatilo i kolike su njihove ambicije nećemo da diskutujemo i to ostavljamo samo njima, sve dok rade ovako dobar posao za svetski fudbal.

Članak Vest Hem Junajted – Zlatna koka engleskog fudbala se pojavljuje prvo na Kladza.

Kada bi me neko pitao zašto baš ta Parma, ne bih imao nikakav precizan odgovor. Ne bih stvarno. Dresovi, stadion, žuta boja, igrači, osobenjaci koji su bili tamo, ne znam šta bih rekao. ‘Ajde da kažem da neki najbliži razlog koji bi ja dao, jeste onaj beli dres koji je Puma radila 90-ih sa cvetom na sredini. Pih, jebote kad se setim toga, vidim da je fudbal bio bolji bre, ma pod garancijom. Ne znaju ovi današnji klinci ko je bio Faustino Asprilja, najveći špic ikada, koji je mogao da bude sve, ali ga je jednostavno boleo tuki jer je ciganin iz Kolumbije, kome mama šalje čistaka avionom da ima za njega.

Ovaj tekst će biti posvećen dvema stvarima. Istoriji Parme, i njenoj sadašnjosti, tj njenom povratku na mesto gde je odavno trebala da bude. Ne zamerite ako nešto ispistimo, jer ako bi ušli u detalje i finese, mi bi terali sa ovim tekstom do prekosutra. Mada, verujem da ćemo da se zanesemo malo i da izdetaljišemo oko nekih stvari, ali opt Vam kažemo, ne zamerite nam.

Početak

Parma Calcio S.r.l je osnovana 1913. godine ali ne pod tim imenom, već kao Fudbalski klub Verdi, u čast veka od rođenja Đuzepea Verdija, jednog od najpoznatijih ljudi iz tog grada. Tek u Decembru su ime promenili u Parma, usvajajući istovremeno i konture za današnji izgled dresa, sa krstom na sredini. Za taj dizajn su zaslužni Ugo Betti i Torkuato Rosini, koji su za uzor imali Juveov dres u to vreme. Ovaj prvi je bio veliki pravnik svog doba. Takođe si imali i žuto plava obeležija, u čast grada, čije su boje iste. Deset godina kasnije dobijaju i svoj dom. Enio Tardini, jedan od najlepših malih stadiona na svetu.

Nije se Parma proslavila u tom vremenskom periodu, nije nešto igrača specijalno. Prvi put su se pojavili u nekom takmičenju 1919. Bili su jedni od osnivača Serije B, ali opet kažemo, ništa specijalno nisu uradili. Vukli su se po nižim rangovima. 1931. menjaju ime u AS Parma, da bi 5 godina kasnije postali jedni od osnivača Serije C.

Siroti, kako su tonuli, dobijali su počasne titule.

Da skratimo priču, jebavali su se po tim nižim rangovima do 1968. kada se desila reorganizacija.  U međuvremenu im je najbolji plasman bio 9. mesto u Seriji B, i debitovali su na međunarodnoj sceni, učestvujući na Coppa delle Alpi turniru. Njega su i osvojili. Mada to je neko takmičenje drmr.

Jo-Jo Klub

E sada, 1968. se Parma nalazila u sranju. Lokalni sud je naložio da se klub likvidira. Ali… godinu dana kasnije drugi tim pod imenom AC Parmanese je izborio ulazak u Seriju D, i oni su prisvojili licencu likvidiranog kluba, koji je već ima istoriju iza sebe. Klubovi su se spojili. Vrlo brzo su napredovali do Serije B, ali su se opet samo jednu godinu tu zadržali.

Gospodin Ćezare Maldini, nakon toga, preuzima tim, i 1984. se Parma opet dovlači u Seriju B. U zadnjem kolu, Stefano Pioli, koji je danas trener Fiorentine i ima iza sebe dobru trenersku karijeru, je postigao jedini gol u meču sa Sanremom, ali to slavlje, kao po običaju traje samo jednu sezonu.

Posle toga Arigo Saki ih vraća u taj rang, i u tom trenutku, Parma je više ličila na jo-jo klub nego na ozbiljnog italijanskog ligaša. Ali su opet imali veliki uticaj na razvoj, ne samo italijanskog, nego i svetskog fudbala. Naime, oni su u tom periodu za malo upali u Seriju A, ali su eliminisali Milan iz Kupa Italije. Ta situacija je naterala Silvija Berluskonija da upravo dovede Sakija u svoj klub, i uspon Milana je počeo.

Ali je posle toga počeo u uspon popularnih Mlekadžija. Koje tada još uvek nisu bile to.

Zlatno Doba

Parma ima dva velika rivalstva. Jedno je protiv Bolonje i ono se naziva Derby dell’Enza, i drugo, još veće Derby d’Emillia protiv Ređiane. Ono proističe iz samog antagonizma dva grada koji su smešteni  istoj oblasti. E sada zamislite vi tu radost kada je Parma pod Neviom Skalom, koji je 1989. došao na mesto trenera, obezbedila po prvi put da se nađe u Seriji A, nakon što je pobedila svog najljućeg protivnika sa 2-0.

Konačno… Velika scena je tu.

Kompanija Parmalat i porodica Tanci je stala iza kluba i upumpala milione, što je omogućilo dovođenje stravičnih igrača. Ipak te prve sezone u timu su od poznatijih imena bili samo Tafarel, legendarni golman Brazila, Belgijanac Grun i Tomas Brolin uz Apolonija i ostale Italijane. Start iz snova. Pobeda nad Maradoninim Napolijem od 1-0.

I zaista sve je tih godina bilo kao iz snova za Mlekadžije koje su harale i Evropom i Italijom. Prvi trofej je stigao već dve godine kasnije kada su u finalu Kupa Italije dobili Juve sa 2-1 u dve tekme. Inače od 14 finala koje su igrali, Parma je čak 6 puta imala okršaje sa Starom Damom, koja se tako nametnula kao jedan od najvećih protivnika. Sledeće godine su osvojili Kup Pobednika Kupova, pobedom od 3-1 nad Antverpenom. Od 1992. do 2002. Parma osvaja 8 trofeja, što domaćih, što onih u Evropi.

Tim, vrlo respektabilan za to doba. Bući, Benarivo, Dino Bađo, Sensini, Faustino, Zola, Fiore.

Nažalost nisu nikada osvojili Skudeto, i najbliži su bili 1997. kada su završili drugi.

Po tome je Parma specifična i član je jednog retkog i probranog društva u kome se nalaze timovi koji su osvajali Evropske trofeje, a da nikada nisu bili prvaci svoje zemlje. Pored nje su tu još i Vest Hem, Saragosa i Bajer Leverkuzen.

Imali su još šansi da osvoje trofeje, kao na primer 94. kada su u finalu Kupa Pobednika Kupova poraženi od Arsenala, ili kada ih je Juve dobijao u finalu Kupa Italije u sledećim sezonama.

Skala je 96. otišao, a došao je Anćeloti koji ih je vodio do tog drugog mesta, da bi godinu dana kasnije pod vođstvom Alberta Malezanija, jednog od miljenika svih pravih ljubitelja fudbala postigla istorijski uspeh, i osvojila Kup Italije i Kup UEFA kada je iscepala Olimpik iz Marseja na Lužnikiju sa 3-0. Nakon toga, šlag na tortu kada su dobili Milan u Superkupu Italije.

U to vreme su i dobro poslovali jer su prodavali igrače za velike novce. Krespo je se obavezao 2000. na vernost Laciju za rekordnu lovu, a pre toga Tiram, Bufon, itd, posle Kijeza, Mutu, Adrijano, Sensini, Veron, gospoda Kanavaro.

Tih jebem ti šta je Parma imala !!!!

Treneri su se menjali, Renco Ulivijeri nije uspeo da donese nijedan trofej, a poslednji koji je to uspeo je vio Pijetro Carminjani, koji je 2002. ugrabio treći Kup Italije i istoriji Mlekadžija.

Posle toga je sve krenulo nizbrdo..

Bankrot i Početak Kraja Parme

April 2004.

Tuga u Parmi. Parmalat je postao nesolventan i sve je otišlo dođavola. Tanci familija je propala, a sa njima i fudbalski klub.

Klub je reorganizovan kao Parma FC SpA, i bio je pod posebnim režimom i prismotrom finansijskih vlasti.

Krenula su mučenja, klub nije izlazio u Evropu, pa se vraćao, rezultati su bili loši.

2007. u klub dolazi Tomazo Žirardi koji kupuje organizaciju i dovodi Klaudija Ranijerija koji spašava Mlekadžije od ispadanja u Seriju B u zadnjem kolu.

Ali već sledeće sezone tonu i ispadaju.

Onda par godina ide opet jo-jo, da bi se ustalili na tri sezone u gornjoj polovini Kalča. Činilo se da će sve biti bolje i bolje. Čak su i 2014. uspeli da se dokopaju Lige Evrope, po prvi put nakon 7 godina, ali im je licenca uskraćena zbog neispunjavanja finansijskih obaveza.

I onda ta sezone 2014-15 kada su proglasili zvaničan bankrot zbog 218 miliona evra duga. Klub je morao u četvrtu ligu.

Pobeda nad Sudbinom

Klub je opet morao da doživi transformaciju uzimajući ime SSD Parma Calcio 1913. Uspeli su da obezbede mesto u Seriji D i da počnu da staju na noge polagano.

Nevio Skala se  setio svoje ljubavi i najlepših dana svoje karijere i postao je predsednik kluba, dok je igrač koji je komandovao odbranom u njegovo vreme Luiđi Apoloni postao trener. Navijači nisu odustajali, i postavili su rekord u prodatim sezonskim ulaznicama u Seriji D, sa 9000 pre same sezone.

I šta se dešava. Parma cveta. 38 tekmi, 28 pobeda i 10 nerešenih.

Sledeće godine su bili drugi u Lega Pro B grupi i opet ušli u viši rang. Ali malo teže nego što svi misle jer su igrali plej-of gde su u finalu dobili  Alesandriju sa 2-0.

Pre neka tri meseca Parma je opet gorela, ali ovog puta ne zbog trofeja ili pobede nad Juventusom. Već zbog pobede na sudbinom.

Toliko se puta kroz istoriju ovaj klub izmigoljio iz kandži uništenja, transformisao i preobukao. Ovaj poslednji put je bio veoma težak i bolan, i zato se slavilo. Kako je to bilo, gledajući snimke možemo samo da zamislimo.

I opet uzbuđenje, nervoza i pomešana osećanja. Mada moraju malo da zahvale Fođi, koja je izborila nerešen rezultat protiv Frozinonea koji je imao sve u svojim rukama. Ali upravo to i čini ovaj Parmin put mnogo lepšim, ljudskim i nekako toplijim.

Poslednji Romeo Italije

Svu ovu golgotu je uporedo sa Mlekadžijama i navijačima, najemotivnije proživljavao poslednji Romeo italijanskog fudbala, Alesandro Lukareli, koji po cenu svega nije želeo da izda svoju jedinu ljubav.

Od prvog meča u Seriji D protiv Arzignanoa do ovog sa Specijom, on je bio tu. Nije mu bilo bitno gde i protiv koga igra dok god ima svoju Parmu kraj sebe.

„Odveo sam svoju ljubav u Seriju A, sada mogu u penziju s osmehom“. – rekao je Lukareli kroz suze dok su ga saigrači nosili tokom slavlja koje je nastalo kada su čuli rezultat sa utakmice Frozinone – Fođa.

A moramo da pomenemo i njegov govor pred utakmicu finala ple-ofa za popunu Serije B, protiv Alesandrije

„Momci, sve ovo smo mi: patnja, strah, znoj, žrtva… Sve to smo prošli kako bismo igrali ovu utakmicu. Serija B je pred nama. Devedeset minuta, a mi moramo da izađemo na teren i ostavimo srce na njemu. Svaki promil snage, sve što imate u sebi ostavite na terenu danas. A onda kada ne budemo mogli da izvučemo iz nogu, vi posegnite za snagom srca. Zaslužili smo ovo. Mi smo pravi tim. Cele godine smo jeli govna kako bismo došli ovde i dokazali svima da nisu u pravu što su nas otpisali. Još jedna stvar…. Ne znam da li ću više imati priliku da igram ovakvu utakmicu, zato vas molim za uslugu. Danas morate da me odvedete u Seriju B. Svi za jednog, jedan za sve“.

Zbog toga je Parma fudbal u samoj biti. Zbog toga ćemo je tek voleti. Ne samo zbog igrača koji su tu prošli, i njenog avangardnog stila igre 90-ih, niti zbog lepih dresova.

Zbog Lukarelija. Zbog Skale koji se vratio da pomogne svojoj prvoj ljubavi. Zbog Krespa koji se vratio da joj pomogne.

Mada imali smo tu još dosta toga. Mutuova sezona bez pasa unazad, njegov i Adrijanov supertandem koji je trebao da bude najbolji na svetu, Aspriljina radovanja nakon bombi sa 40 metara, Brolinov dečački osmeh, Kanavarova kosica koju je nameštao u tunelu, čuperak po čuperak. Gospodin Alberto Malezani. Gospodin.

Vidimo da im je fudbalska asocijacija oduzela 5 bodova pred start, zbog navodne razmene poruka između njenih igrača  i Specijinih, pred zadnje kolo Serije B. Ali neka. Možda se Juventini u savezu boje svog velikog neprijatelja, koji je u to doba imao pozitivan skor sa njima.

Ali neka ih. Znaju da se Parma vratila, da se još jednom iskobeljala i pomerila od ambisa, znaju da im i Ronaldo neće pomoći kada izađu na Tardini, bez obzira što više nema imena kao nekada u žuto-plavom dresu.

Jer igraju protiv samog fudbala.

Ime: Parma Calcio 1913 S.r.l.,

Stadion: Enio Tardini 27,906 (22,352 dozvoljeno)

Nadimak: Mlekadžije, koliko god drugo forsirali Krstaši nama ovde će uvek biti Mlekadžije

Trofeji: Kup UEFA 2                              1994–95, 1998–99

Kup Pobednika Kupova   1    1992–1993

Superkup Evrope  1                 1993

Kup Italije 3                              1991–92, 1998–99, 2001–02

Superkup Italije 1                     1999

P.S. od nas za Vas, vrlo subjektivno napravljen najbolji tim Parme svih vremena.

Frej,

Benarivo, Lukareli, Apoloni, Kanavaro,

Brolin, Zola, Veron, Dino Bađo,

Adrijano, Asprilja

A? Šta mislite, da li bi ovi mogli da uzmu Skudeto?

Članak Parma … Ili Jednom Rečju FUDBAL ! se pojavljuje prvo na Kladza.

Ako ste i vi, kao i Raka, pročitali naš tekst, mogli ste da primetite da je, po nama, najveće merilo  vrednosti nekog vozača sposobnost istog da jednako kvalitetno vozi različite mašine.

Mi smo u tom tekstu najveći respekt pokazali prema Kejsiju Stoneru, jer jebi ga, dok neko drugi ne uspe da uradi nešto značajnije na Dukatiju on je za nas jedan i jedini koji može ono što drugi ne mogu.

Ipak, Kejsi je to uradio na jedinoj mašini na kojoj niko drugi nije pa ga je to izdvojilo, ali nije jedini koji je to radio sa dva različita konstruktora. Da ne bismo bili površni i nepravedni prema ostalima koji su nam dali povoda da ih smatramo najboljima, rešili smo da odvojimo malo vremena i prostora i za njih.

Kako je do sad bilo pet vozača kojima je to do sad polazilo za rukom, mi smo rešili da Vam predstavimo listu tih pet velikana ovog sporta.

Listu smo sastavili prema godinama učešća u karnevalu, od najdavnijeg  do poslednjeg koji je to uradio.

Uživajte!

1. Džef Djuk (Norton i Đilera)

Popularni Vojvoda je, pedesetih godina prošlog veka, bio jedan od najpopularnijih vozača u Engleskoj.

U svojoj blistavoj karijeri se oprobao u svim MotoGP kategorijama, ali i na čuvenom uličnom trkalištu TT Isle of Men, i to čak devet puta, od kojih je bio najbolji na šest trka. U to vreme TT je bila najprestižnija trka među svetskim šampionatima.

U Moto GP-u se takođe takmičio u devet sezona, i to u tadašnjim kategorijama od 350cc i 500cc. U obe kategorije je imao ukupno šest trofeja najboljeg, a premijum klasu je osvajao 1951. godine sa Nortonom, kao i sa Đilerom u periodu od 1953. do 1955, godine. Njegov prelazak na italijanski motor je bio loše prihvaćen među navijačima na ostrvu.

Ostaće upamćen i kao prvi vozač u motociklizmu koji je koristio jednodelno odelo.

Do kraja života je ostao vezan za ovaj sport, živeo je pored staze gde se TT Isle of Men vozio, a nakon njegove smrti je auto sa njim prošao celom dužinom staze pre nego što ga je odvezao na večni konak. Jedna deonica rute tog takmičenja je nazvana po njemu.

2. Đakomo Agostini (MV Agusta i Jamaha)

Italijan je neosporiva legenda ovog sporta.

Apsolutni rekorder sa 15 osvojenih šampionskih titula i 159 podijuma od kojih su 122 pobede. Zbog ovog izvanrednog rekorda koji do danas nije oboren smatra se najboljim vozačem svih vremena.

U četrnaest godina dugoj karijeri, sedam puta je bio šampion u kategoriji od 350cc, i osam puta u 500cc. Bitno je i da napomenemo da je u to vreme, kao i u Djukovo vreme bilo dozvoljeno da vozači voze više kategorija u jednoj sezoni. Titule u kraljevskoj kategoriji je osvajao na MV Agusti, i to šest puta, od 1967. do 1972. godine, kao i dve na Jamahi 1974. i 1975, godine.

Kao i Džef Djuk, vozio je i TT Isle of Men čak osam puta, sve do pogibije Žilberta Parlotija na ovoj trci.

Iz motociklizma se povukao 1977. godinea kasnije se oprobao i u auto sportovima. Bio je menadžer mnogim uspešnim vozačima moto i auto trka, kao i formule 1.

3. Edi Lovson (Jamaha i Honda)

Lovson je nakon dve titule svetskog prvaka na Kavasakiju u Supebike-u dobio ponudu Jamahe da pređe u MotoGP, koju nije mogao da odbije.

Amerikanac je MotoGP-u je proveo devet godina. Na Jamahi je osvajao titule 1984.,1986., i 1988. godine. Posle poslednje titule sa Jamahom, šokirao je svet sporta kada je prešao u tabor njihovog najvećeg rivala, Honde. Odmah naredne godine je ponovio uspeh i osvojio titulu, postavši tako prvi vozač kome je to pošlo za rukom dve vezane sezone ali sa različitim proizvođačima.

Jedan od retkih koji je sve Japance izvozao i izdominirao na njima.

Nakon završene karijere u moto sportovima oprobao se i u IndyCar-u i kartingu.

4. Valentino Rosi (Honda i Jamaha)

Popularnog Doktora ne treba previše predstavljati. Jedan od najuspešnijih vozača ovog takmičenja i miljenik navijača.

Još uvek aktivan, svoju prvu trku u kraljevskoj kategoriji je izvezao 2000. godine, i od tada se sedam puta kitio titulom najboljeg vozača. Prve četiri sezone je vozio za Hondu i osvojio tri vezane titule u periodu od 2001. do 2003. godine. Od 2004. prelazi u Jamahu i nastavlja taj niz i naredne dve sezone. Ovaj uspeh, od dve vezane titule šampiona za Jamahu je ponovio i u sezonama 2008 i 2009. Vozio je još i za Dukati, a 2015. godine je zbog kontraverznog duela sa Markom Markezom i još kontraverznijom odlukom da bude kažnjen, izgubio trku za titulu u zadnjem kolu od klubskog kolege Horhea Lorenca. U trenutku kad je kažnjen, Rosi je vodio u šampionatu ispred Lorenca.

Istinska legenda ovog sporta i čovek koji će nas i u pedesetoj godini, oduševljavati svojim umećem na stazi.

5. Kejsi Stoner (Dukati i Honda)

Kao što smo već napomenuli na početku teksta, o Kejsiju smo dosta iscrpno pisali u prethodnom članku. U interesu čitalaca i da se ne bismo ponavljali, detaljan tekst o ovom vozaču možete da pronađete na ovom linku ovde.

P.S. Veliki pozdrav za Raku, Lidiju koja brine o tome da su nam čaše uvek pune, celu ekipu u Prolazu, sve naše strateške partnere, stručne i nestručne saradnike, ljubitelje piva i sporta! Bez vas ne bismo bili ovde!

Članak Samo su Oni Mogli Sve da Voze se pojavljuje prvo na Kladza.

Filadelfija će početi sa Nikom Folsom na mestu kvoter-beka, herojem 52. Superbola. Karson Venc, je i dalje rovit, i neophodno je još vremena da bi se vratio na željeni nivo. Iako ih je napustio LeGeret Blant (prešao u Detroit), Iglsi i dalje imaju kavlitetne igrače na mestu raning-beka predvođene Džejom Adžaijem i Korijem Klementom. Na mestu vajd-risivera nastupiće bez povređenog Alšona Džefrija, međutim Fols ima nekoliko oružja u napadu u vidu Valasa, Agolora i Erca. Kao što rekosmo, odbrana je manje-više ista, i dalje granitna sa Flečerom Koksom na čelu.

Kada se priča o Atlanti, uvek se govori o njenom efikasnom napadu, kako trčanjem tako i kroz vazduh. Met Rajan je podbacio prošle sezone, od njega se očekivalo mnogo više od 20 tač-daun pasova. Sa Huliom Džonsom, jednim od najboljih hvatača lige, zatim Mohamedom Sanuom i Kalvin Ridlijem (pik prve runde), Rajan će imati zaista mnogo opcija u napadu. Ne treba zaboraviti i raning-bekove Frimena i Kolmena, koji su takođe sposobni da hvataju lopte. U odbranu se vraća Dezmond Trufant, izuzetno bitan igrač za Atlantin sekunderi.

Iako neizvestan duel dve jake franšize, blagu prednost dajemo domaćinu i aktuelnom šampionu Filadelfiji. Očekujemo da se Fols neće tako lako odreći pozicije startnog kvoter-beka, te da će pružiti znatno bolju partiju od onih iz predsezone.

Članak Počinje NFL – Šampioni dočekuju Falkonse se pojavljuje prvo na Kladza.

Isto tako znam i da sam time pogazio sva načela ovog portala za koji pišem, kome je, kao što smo više puta naglasili, osnovni cilj razmena mišljenja, stavova i podataka o sprtskim akterima i događajima.

I jesam, svesno i bez pardona. Bez ustezanja i trunke uviđajnosti, po prvi put ne ostavljam čitaocu prostor za mišljenje. Prvi put da uopšte neću da biram reči kao što su “moje mišljenje”, “ja pretpostavljam”, i bilo koji drugi termin koji će da me ogradi od tuđih ubeđenja. Toliko je moje uverenje, da je on najbolji, veliko.

Svestan sam i da ima mnogo popularnijih vozača od njega. Kao i onih koji imaju više odličija, oborenih rekorda, individualnih priznanja, broja pobeda i pol pozicija… Treba biti, ili glup, ili samouveren, ili oba, da pored imena kao što su Valentino Rosi, Maks Bjađi, Niki Hejden, Mark Markez, Horhe Lorenco, Majk Duan, i mnoga druga, jednostavno kažeš: “On je najbolji!”. E pa, ja jesam toliko uveren u svoje mišljenje da ću to da kažem kratko i jasno, i time, rado prihvatim i onu drugu mogućnost da sam glup.

KO JE OMALENI AUSTRALIJANAC ?

“Kengur” je rođen je u Australiji 1985. godine. Interesovanja i potrebu za brzinom je pokazao kao jako mlad, te je prvi put seo u sedište motora sa četiri godine.

Prve krugove u svojoj karijeri je izvezao u svojoj domovini na kros-trkama. Nakon prve pobede, kada je imao šest godina, nastavio je u istom ritmu. Do četrnaeste godine, je već odneo 41. pobedu na lokalnom šampionatu, i 70 na državnom. U jednom trenutku juniorske karijere je za nekoliko dana vozio pet različitih kategorija po sedam trka, odnosno trideset i pet ukupno. Pobedio je u trideset i dve trke i osvojio svih pet titula sa različitim motorima. Njegova sposobnost da upravlja mašinama sa različitim agregatima i ramovima je bila jasna još tada. Upravo ova veština ga je krasila i tokom profesionalne karijere, što je i glavni razlog mog mišljenja da je on superiorniji od svih drugih vozača koji su se oprobali u ovom sportu, ali o tome ćemo nešto kasnije.

Kako je u Australiji pokazao do tad neviđeno umeće, vreme je bilo za korak dalje. Stoneru je talenat dozvoljavao da pređe na asfaltom prekrivena trkališta, ali zakoni u Australiji nisu. Zbog vladajućih zakona o odnosu godina starosti kod vozača i kategorije mašina na trkama, Kejsi je bio prinuđenen da se preseli sa roditeljima u Evropu koja je u tom trenutku bila mnogo liberalnija po trkačke zakone.

Smestio se u Englesku, i 2001. godine je vozio engleski, kao i španski šampionat do 125 kubika, koji je i osvojio.

Odmah naredne godine je prešao u GP250cc, ali se prva saradnja njega i LCR Aprilije pokazala kao pogrešna bez i jednog podijuma za njega.

Od 2003. godine vozi za isti tim, samo ovaj put GP125cc takmičenje. Ovde su stvari krenule na bolje, te je odneo svoju prvu pobedu u GP kategorijama, i sezonu završio na osmom mestu.

Naredne sezone ostaje u istom rangu takmičenja ali prelazi u Red Bul KTM i ponavlja uspeh od jedne osvojene trke, što je ujedno bila i prva osvojena trka za KTM-ov agregat ikada. Sezonu završava na petom mestu.

U svojoj sledećoj sezoni se vraća saradnji sa LCR Aprilijom u GP250cc i u vrlo neizvesnoj takmičarskoj godini, sa pet pobeda završava na drugom mestu iza tadašnjeg šampiona Danija Pedrose.

KRALJEVSKA KLASA I ŠAMPIONSKE GODINE

U GP klasi je debitovao 2006. godine na LCR Hondi. U najvišu klasu je prešo zajedno sa LCR timom, ali je dosta kontraverzi pratilo agregate koje će tim koristiti. Nakon što je posao bio skoro dogovoren sa Jamahom i Honda Pons timom, ipak je Honda dogovorila odvojeno sponzorstvo sa LCR-om, što se pokazalo kao nestabilna saradnja. Sezonu je završio na osmom mestu bez i jedne pobede.

Nezadovoljstvo australijskog vozača iskoristio je Dukati i doveo ga u svoje redove. Odneo je pobedu na samom otvaranju sezone 2007. godine. Kasnije je nastavio da niže pobede, i sa deset pobeda, i najniže rangiranim šestim mestom u Japanu, postao je prvi put šampion sveta u kraljevskoj kategoriji. Od osnivanja MotoGP karnevala do danas, ovo ostaje jedina šampionska titula za renomiranog italijanskog proizvođača, kao i za neki ne-japanski agregat od 1974. godine i MV Aguste.

Sezonu 2008. je počeo jednako dobro kao i prethodnu, obezbedivši sebi sedam pol pozicija, od kojih je tri uspeo da završi na prvom mestu. Ipak, tri malerozna pada su ga izbacila iz trke za titulu. Sezonu je završio na drugom mestu iza Valentina Rosija sa šest pobeda i 280 bodova, što je najveći broj bodova ikada napravljen bez osvojene titule.

Naredna sezona je bila još maleroznija po Stonera. Sve je krenulo lepo po njega i do desete trke u sezoni je vodio ljutu bitku sa, tada nepobedivim dvojcem Jamahe, Rosijem i Lorencom, kada mu je otkriven redak oblik anemije, zbog koje je propustio naredne tri trke. Bodovna razlika njih trojice u tom trenutku je bila svega 16 bodova. U periodu odsustva prvi motor ekipe je preuzeo Mika Kalio. Stoner se vratio sa pobedom, i do kraja vozio briljantno, ali je nedostatak bodova iz nekoliko trka bio nedostižan. Završio je sezonu na, za njega, skromnom četvrtom mestu.

2010. je po Australijanca prošla sa dosta uspona i padova pa je ponovio rezultat iz prethodne sezone.

Kako je delovalo da dominaciji dvojca na Jamahama tih nekoliko sezona nema kraja, Honda je morala da napravi promene. Kejsi se uklapao u planove, transfer je rešen, prešao je da vozi za japanskog proizvođača, a njega je u Dukatiju zamenio Valentino Rosi.

Odmah je krenuo da niže pobede, osvojivši tri od prvih pet trka u šampionatu. Konkurencija je bila možda i najjača ikada. Kao suvozače u timu je tada imao Danija Pedrosu i Andreu Dovicioza. Ipak, najveću bitku je vodio sa aktuelnim šampionom sveta, Lorencom. Nastavio je da bude siguran u sebe do kraja sezone i još jednom se okitio odličijem najboljeg vozača godine. Iste sezone u oktobru je poginuo i Marko Simončeli, što će kasnije da se navodi kao jedan od glavnih razloga iznenadnog povlačenja Australijanca iz motociklizma. Stoner je uvek negirao te tvrdnje.

Naredna godina je, pored toga što će ostati upamćena po njegovom iznenadnom povlačenju iz moto sporta, za Kejsija počela izvanredno. Otvorio je sezonu sa dve pobede u prve dve trke. U dosta jakoj konkurenciji, na Velikoj nagradi Katalonije je završio na četvrtom mestu, i to je bio prvi put u četrnaest meseci da se nije popeo na podijum. U Indijanapolisu je na treningu doživeo težak pad, trku je ipak izvezao, a nakon nje je dao zvanično obaveštenje da su ligamenti zglobova pogidani i da propušta naredne tri trke. Ovo ga je automatski isključilo iz trke za titulu.

U Maju iste godine, pred trku za veliku nagradu Francuske, Kejsi je na konferenciji za medije objavio da se povlači, i tako je svakog ljubitelja ovog sporta ostavio u neverici.

Kao glavne razloge za tu odluku je naveo umešanost DORNA-e (ekskluzivni vlasnik prava prenosa i sponzorstava) i politike u moto sport. Rekao je i da ne želi da bude više deo ovakvog sistema, da zbog toga više ni malo ne uživa u vožnji, kao i da mu najviše nedostaje period kada je vozio niže kategorije jer je tad, kako kaže, mogao samo da se trka i da nije bilo ni upola sranja kao danas. Odluku je doneo i objavio u trenutku kada je bio aktuelni svetski šampion.

Kao što smo već napomenuli, krenula su razna nagađanja oko toga šta je pravi razlog njegove odluke. Moje lično mišljenje je da ne postoji nikakav skriveni motiv i da su razlozi koje je naveo i jedini i pravi, što se kasnije i obistinilo. Danas imamo DORNA-u, koja definitivno nema iste kriterijume za sve, a i ti kriterijumi zavise isključivo od zarade, pogotovu u sumnjivim situacijama i kontaktima na stazi. Osim toga imamo i majstore ovog sporta koji su u stanju da voze svoje mašine do 350 km/h, a ipak se ponašaju kao devojčice u pubertetu. Ako je meni više jadno, mizerno i degutantno da ih gledam, verujem da Kejsiju nisu trebali nikakvi dodatni razlozi i izgovori da napusti sve dok je na vrhuncu.

I, ZAŠTO JE ON NAJBOLJI?

Moje mišljenje je da je on, iako jako nadmen i uobražen, najveći čovek od svih vozača koji su vozili ili i dalje voze u MotoGP, baš zbog činjenice da je rekao ono što svi znaju ali ćute zbog ličnih interesa, sve dok nije na njihovu štetu. Pa i tad krive jedni druge kao male pizde i niko se ne usuđuje da kritikuje sistem, jer im taj sistem donosi sve veću lovu iz sezone u sezonu.

Kako, naravno, to nisu pravi razlozi mog uverenja o njegovim vozačkim kvalitetima ali sam morao da pomenem, prećiću na stvar i biću vrlo konkretan.

Najbolji je jer je osvajao titule na dva različita motora. Kako nije jedini kome je to pošlo za rukom, nastaviću svoje obrazloženje činjenicom da je jedini koji je to uradio na Dukatiju, i to dominantno.

Ako pogledamo laički, svaki vozač koji je probao da “jaše” crvenu zver je ispao smešan, čak i legendarni Doktor. Doktor je govorio, još, i da je Dukati najnervoznija mašina na koju je ikada seo. Doviju su trebale godine da ga vozi na ovom nivou i taman kad se prošle sezone činilo da ima šanse on je ponovo pokazao suprotno. Lorencu je uvek neko drugi kriv, a o ovima ostalima ne moramo ni da diskutujemo. Stoner je seo, upalio motor, i objasnio kako se to radi.

Kristijan Gabarini, šef ekipa mnogih vrhunskih vozača, je rekao za njega: ”On je jedini vozač na svetu koji može da vozi svaku mašinu, u svakoj kategoriji, i u svakoj vrsti moto sporta!”

Druga stvar koja mi je kod njega impozantna je stil vožnje. Ovo je uvek bila neiscrpna tema za diskusiju. Po meni je stil vožnje način na koji vozač savladava krivine, priprema za krivinu, i izlazak iz nje. Pravci su, pa, pravci… ne verujem da neko ima neki specifičan stil i znanje za vožnju na pravcu. Znači, kasno ili rano kočenje, širi ili uži ulaz, kao i izlaz, voženje na zadnjem točku i maksimalno iskorišćenje istog, ili na prednjem kao Markez, je sve ono što definiše stil vožnje nekog vozača.

Ono što je definisalo Kejsijev stil vožnje, ili bolje da kažem stilove, je to da je bio jedini vozač koji nije podredjivao motor svom stilu, niti stil motoru, već je prilagođavao  vožnju uslovima koji su ga zadesili na stazi u tom trenutku. Kad ste videli Rosija da vozi u krivini kao Markez sa proklizavanjem? Kad ste videli Markeza da pripremu za ulaz i sam ulaz u krivinu izvodi kao Rosi? Ili da Doviciozo agilno vozi motor kao Markez? Pa da se Lorenco adaptira motoru i gumama a ne da jurne  nekoliko krugova i onda izgori?

E pa, Markez se prilagodio Hondi i to jeste vrhunski spoj. Rosi je prilagodio Jamahu sebi, Lorenco nešto treće, Dovi četvrto… Kejsi je radio sve to kad je trebalo. Jednostavno je bio ono što se od njega zahteva. Bio je svaki od tih vozača ako je to bilo potrebno.

Jednostavno, sve što krasi neke vozače i što je za njih karakteristično, kod Kejsija je već viđeno.

Lusio Sesinelo (LCR – Lucio Cecchinello Racing) ga je opisivao rečima: ”On nam je predstavio novi stil vožnje. Koristio je obrtni moment zadnjeg točka kao niko, ni pre ni posle njega. Još je neverovatnije što je to radio i na Dukatiju, koga je on jedini znao da vozi.”

I treća, ali ne i najmanje bitna stvar, je da je Kejsi nakon završetka karijere, osim što se oprobao u automobilizmu, radio na razvoju Honde i Dukatija koje danas vidimo u šampionatima.

Naime, u Hondi je kao test vozač i u razvojnom timu Honde bio od 2013. do 2016. godine, da bi od 2016. prešao da obavlja isti posao u Dukatiju i ostao do danas. Hteli, ne hteli, moramo da priznamo da je, bar što se te dve ekipe tiče, baš u tim periodima dok je on radio na usavršavanju motora, odrađen odličan posao. Honda je dovela motor do savršenstva, a Dukati je napredovao za klasu u odnosu na ranije godine i doveo se u poziciju da se ravnopravno bori za podijume.

I DALJE VOZIŠ

Da bih ste shvatili koliko smatram da sam realan kada kažem da je baš on najbolji svih vremena, moram i da dodam da sam ja već dvadeset godina fan Valentina Rosija, a ne Stonera. O trenutnim vozačima imam najbolje mišljenje. Doktoru je potrebna evolucija motora. O Markezu mislim da je neverovatan spoj sa baš tom mašinom koja je ispod njega, ali da bi sa drugom bilo drugačije. O Lorencu da je trenutno najbolji vozač u Moto GP-u iako se to ne vidi iz rezultata, ali kao što već rekosmo, italijanska zver nije za svakoga. Dovi nema to što je potrebno da se izdvoji do titule, i jednostavno nije dobar vozač kao ova trojica.

Jedino što današnjem šampionatu fali je Kejsi Stoner. I iskreno, dan kad je on “skinuo kacigu” je po meni najveća šteta za ovaj sport.

Ostaje nada da će ,možda, kroz test vožnje da poželi da se vrati svom starom poslu i ponovo pridobije srca navijača širom sveta.

Ovo je bila nerealna želja jednog ljubitelja ovog cirkusa, ali ne može da škodi da poželimo tako nešto, jer ako neko može da nam ispuni nerealne želje onda je to Kejsi.

A i ako se to nikad ne desi, mi ćemo uvek da te se sećamo!

Članak Ko je Najbolji na Dva Točka Svih Vremena, i Zašto Kejsi Stoner se pojavljuje prvo na Kladza.