Samo su Oni Mogli Sve da Voze

  •  
  •  
  •  
  •  

U prethodnom članku na temu MotoGP-a, a po mišljenju autora, proglasili smo najboljeg vozača ovog karnevala ikada, što se našem spoljnom saradniku i stručnom konsultantu, Raki, nije ni malo dopalo, pa smo dobili kritike. Raka nas, za naše dobro, nije ni malo štedeo, a mi smo te kritike saslušali, proanalizirali, i došli do zaključka da je Raka uvek nervozan kad radi treću smenu.

Ako ste i vi, kao i Raka, pročitali naš tekst, mogli ste da primetite da je, po nama, najveće merilo  vrednosti nekog vozača sposobnost istog da jednako kvalitetno vozi različite mašine.

Mi smo u tom tekstu najveći respekt pokazali prema Kejsiju Stoneru, jer jebi ga, dok neko drugi ne uspe da uradi nešto značajnije na Dukatiju on je za nas jedan i jedini koji može ono što drugi ne mogu.

Ipak, Kejsi je to uradio na jedinoj mašini na kojoj niko drugi nije pa ga je to izdvojilo, ali nije jedini koji je to radio sa dva različita konstruktora. Da ne bismo bili površni i nepravedni prema ostalima koji su nam dali povoda da ih smatramo najboljima, rešili smo da odvojimo malo vremena i prostora i za njih.

Kako je do sad bilo pet vozača kojima je to do sad polazilo za rukom, mi smo rešili da Vam predstavimo listu tih pet velikana ovog sporta.

Listu smo sastavili prema godinama učešća u karnevalu, od najdavnijeg  do poslednjeg koji je to uradio.

Uživajte!

  1. Džef Djuk (Norton i Đilera)

Popularni Vojvoda je, pedesetih godina prošlog veka, bio jedan od najpopularnijih vozača u Engleskoj.

U svojoj blistavoj karijeri se oprobao u svim MotoGP kategorijama, ali i na čuvenom uličnom trkalištu TT Isle of Men, i to čak devet puta, od kojih je bio najbolji na šest trka. U to vreme TT je bila najprestižnija trka među svetskim šampionatima.

U Moto GP-u se takođe takmičio u devet sezona, i to u tadašnjim kategorijama od 350cc i 500cc. U obe kategorije je imao ukupno šest trofeja najboljeg, a premijum klasu je osvajao 1951. godine sa Nortonom, kao i sa Đilerom u periodu od 1953. do 1955, godine. Njegov prelazak na italijanski motor je bio loše prihvaćen među navijačima na ostrvu.

Ostaće upamćen i kao prvi vozač u motociklizmu koji je koristio jednodelno odelo.

Do kraja života je ostao vezan za ovaj sport, živeo je pored staze gde se TT Isle of Men vozio, a nakon njegove smrti je auto sa njim prošao celom dužinom staze pre nego što ga je odvezao na večni konak. Jedna deonica rute tog takmičenja je nazvana po njemu.

  1. Đakomo Agostini (MV Agusta i Jamaha)

Italijan je neosporiva legenda ovog sporta.

Apsolutni rekorder sa 15 osvojenih šampionskih titula i 159 podijuma od kojih su 122 pobede. Zbog ovog izvanrednog rekorda koji do danas nije oboren smatra se najboljim vozačem svih vremena.

U četrnaest godina dugoj karijeri, sedam puta je bio šampion u kategoriji od 350cc, i osam puta u 500cc. Bitno je i da napomenemo da je u to vreme, kao i u Djukovo vreme bilo dozvoljeno da vozači voze više kategorija u jednoj sezoni. Titule u kraljevskoj kategoriji je osvajao na MV Agusti, i to šest puta, od 1967. do 1972. godine, kao i dve na Jamahi 1974. i 1975, godine.

Kao i Džef Djuk, vozio je i TT Isle of Men čak osam puta, sve do pogibije Žilberta Parlotija na ovoj trci.

Iz motociklizma se povukao 1977. godinea kasnije se oprobao i u auto sportovima. Bio je menadžer mnogim uspešnim vozačima moto i auto trka, kao i formule 1.

  1. Edi Lovson (Jamaha i Honda)

Lovson je nakon dve titule svetskog prvaka na Kavasakiju u Supebike-u dobio ponudu Jamahe da pređe u MotoGP, koju nije mogao da odbije.

Amerikanac je MotoGP-u je proveo devet godina. Na Jamahi je osvajao titule 1984.,1986., i 1988. godine. Posle poslednje titule sa Jamahom, šokirao je svet sporta kada je prešao u tabor njihovog najvećeg rivala, Honde. Odmah naredne godine je ponovio uspeh i osvojio titulu, postavši tako prvi vozač kome je to pošlo za rukom dve vezane sezone ali sa različitim proizvođačima.

Jedan od retkih koji je sve Japance izvozao i izdominirao na njima.

 

Nakon završene karijere u moto sportovima oprobao se i u IndyCar-u i kartingu.

 

 

  1. Valentino Rosi (Honda i Jamaha)

Popularnog Doktora ne treba previše predstavljati. Jedan od najuspešnijih vozača ovog takmičenja i miljenik navijača.

Još uvek aktivan, svoju prvu trku u kraljevskoj kategoriji je izvezao 2000. godine, i od tada se sedam puta kitio titulom najboljeg vozača. Prve četiri sezone je vozio za Hondu i osvojio tri vezane titule u periodu od 2001. do 2003. godine. Od 2004. prelazi u Jamahu i nastavlja taj niz i naredne dve sezone. Ovaj uspeh, od dve vezane titule šampiona za Jamahu je ponovio i u sezonama 2008 i 2009. Vozio je još i za Dukati, a 2015. godine je zbog kontraverznog duela sa Markom Markezom i još kontraverznijom odlukom da bude kažnjen, izgubio trku za titulu u zadnjem kolu od klubskog kolege Horhea Lorenca. U trenutku kad je kažnjen, Rosi je vodio u šampionatu ispred Lorenca.

 

Istinska legenda ovog sporta i čovek koji će nas i u pedesetoj godini, oduševljavati svojim umećem na stazi.

  1. Kejsi Stoner (Dukati i Honda)

Kao što smo već napomenuli na početku teksta, o Kejsiju smo dosta iscrpno pisali u prethodnom članku. U interesu čitalaca i da se ne bismo ponavljali, detaljan tekst o ovom vozaču možete da pronađete na ovom linku ovde.

P.S. Veliki pozdrav za Raku, Lidiju koja brine o tome da su nam čaše uvek pune, celu ekipu u Prolazu, sve naše strateške partnere, stručne i nestručne saradnike, ljubitelje piva i sporta! Bez vas ne bismo bili ovde!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *