Ko je Najbolji na Dva Točka Svih Vremena, i Zašto Kejsi Stoner

Znam da sam ovakvim naslovom ostavio vrlo izričit utisak, bez ostavljenog prostora za analizu i debatu da li sam u pravu ili ne, da li se čitaoci slažu sa mnom, da li je to samo moje subjektivno mišljenje, da li imam pravo da ga deklarišem kao najboljeg i pored takvih imena koja su se do sada našla na velikim nagradama raznih zemalja širom planete…

Isto tako znam i da sam time pogazio sva načela ovog portala za koji pišem, kome je, kao što smo više puta naglasili, osnovni cilj razmena mišljenja, stavova i podataka o sprtskim akterima i događajima.

I jesam, svesno i bez pardona. Bez ustezanja i trunke uviđajnosti, po prvi put ne ostavljam čitaocu prostor za mišljenje. Prvi put da uopšte neću da biram reči kao što su “moje mišljenje”, “ja pretpostavljam”, i bilo koji drugi termin koji će da me ogradi od tuđih ubeđenja. Toliko je moje uverenje, da je on najbolji, veliko.

Svestan sam i da ima mnogo popularnijih vozača od njega. Kao i onih koji imaju više odličija, oborenih rekorda, individualnih priznanja, broja pobeda i pol pozicija… Treba biti, ili glup, ili samouveren, ili oba, da pored imena kao što su Valentino Rosi, Maks Bjađi, Niki Hejden, Mark Markez, Horhe Lorenco, Majk Duan, i mnoga druga, jednostavno kažeš: “On je najbolji!”. E pa, ja jesam toliko uveren u svoje mišljenje da ću to da kažem kratko i jasno, i time, rado prihvatim i onu drugu mogućnost da sam glup.

KO JE OMALENI AUSTRALIJANAC ?

“Kengur” je rođen je u Australiji 1985. godine. Interesovanja i potrebu za brzinom je pokazao kao jako mlad, te je prvi put seo u sedište motora sa četiri godine.

Prve krugove u svojoj karijeri je izvezao u svojoj domovini na kros-trkama. Nakon prve pobede, kada je imao šest godina, nastavio je u istom ritmu. Do četrnaeste godine, je već odneo 41. pobedu na lokalnom šampionatu, i 70 na državnom. U jednom trenutku juniorske karijere je za nekoliko dana vozio pet različitih kategorija po sedam trka, odnosno trideset i pet ukupno. Pobedio je u trideset i dve trke i osvojio svih pet titula sa različitim motorima. Njegova sposobnost da upravlja mašinama sa različitim agregatima i ramovima je bila jasna još tada. Upravo ova veština ga je krasila i tokom profesionalne karijere, što je i glavni razlog mog mišljenja da je on superiorniji od svih drugih vozača koji su se oprobali u ovom sportu, ali o tome ćemo nešto kasnije.

Kako je u Australiji pokazao do tad neviđeno umeće, vreme je bilo za korak dalje. Stoneru je talenat dozvoljavao da pređe na asfaltom prekrivena trkališta, ali zakoni u Australiji nisu. Zbog vladajućih zakona o odnosu godina starosti kod vozača i kategorije mašina na trkama, Kejsi je bio prinuđenen da se preseli sa roditeljima u Evropu koja je u tom trenutku bila mnogo liberalnija po trkačke zakone.

Smestio se u Englesku, i 2001. godine je vozio engleski, kao i španski šampionat do 125 kubika, koji je i osvojio.

Odmah naredne godine je prešao u GP250cc, ali se prva saradnja njega i LCR Aprilije pokazala kao pogrešna bez i jednog podijuma za njega.

Od 2003. godine vozi za isti tim, samo ovaj put GP125cc takmičenje. Ovde su stvari krenule na bolje, te je odneo svoju prvu pobedu u GP kategorijama, i sezonu završio na osmom mestu.

Naredne sezone ostaje u istom rangu takmičenja ali prelazi u Red Bul KTM i ponavlja uspeh od jedne osvojene trke, što je ujedno bila i prva osvojena trka za KTM-ov agregat ikada. Sezonu završava na petom mestu.

U svojoj sledećoj sezoni se vraća saradnji sa LCR Aprilijom u GP250cc i u vrlo neizvesnoj takmičarskoj godini, sa pet pobeda završava na drugom mestu iza tadašnjeg šampiona Danija Pedrose.

KRALJEVSKA KLASA I ŠAMPIONSKE GODINE

U GP klasi je debitovao 2006. godine na LCR Hondi. U najvišu klasu je prešo zajedno sa LCR timom, ali je dosta kontraverzi pratilo agregate koje će tim koristiti. Nakon što je posao bio skoro dogovoren sa Jamahom i Honda Pons timom, ipak je Honda dogovorila odvojeno sponzorstvo sa LCR-om, što se pokazalo kao nestabilna saradnja. Sezonu je završio na osmom mestu bez i jedne pobede.

Nezadovoljstvo australijskog vozača iskoristio je Dukati i doveo ga u svoje redove. Odneo je pobedu na samom otvaranju sezone 2007. godine. Kasnije je nastavio da niže pobede, i sa deset pobeda, i najniže rangiranim šestim mestom u Japanu, postao je prvi put šampion sveta u kraljevskoj kategoriji. Od osnivanja MotoGP karnevala do danas, ovo ostaje jedina šampionska titula za renomiranog italijanskog proizvođača, kao i za neki ne-japanski agregat od 1974. godine i MV Aguste.

Sezonu 2008. je počeo jednako dobro kao i prethodnu, obezbedivši sebi sedam pol pozicija, od kojih je tri uspeo da završi na prvom mestu. Ipak, tri malerozna pada su ga izbacila iz trke za titulu. Sezonu je završio na drugom mestu iza Valentina Rosija sa šest pobeda i 280 bodova, što je najveći broj bodova ikada napravljen bez osvojene titule.

Naredna sezona je bila još maleroznija po Stonera. Sve je krenulo lepo po njega i do desete trke u sezoni je vodio ljutu bitku sa, tada nepobedivim dvojcem Jamahe, Rosijem i Lorencom, kada mu je otkriven redak oblik anemije, zbog koje je propustio naredne tri trke. Bodovna razlika njih trojice u tom trenutku je bila svega 16 bodova. U periodu odsustva prvi motor ekipe je preuzeo Mika Kalio. Stoner se vratio sa pobedom, i do kraja vozio briljantno, ali je nedostatak bodova iz nekoliko trka bio nedostižan. Završio je sezonu na, za njega, skromnom četvrtom mestu.

2010. je po Australijanca prošla sa dosta uspona i padova pa je ponovio rezultat iz prethodne sezone.

Kako je delovalo da dominaciji dvojca na Jamahama tih nekoliko sezona nema kraja, Honda je morala da napravi promene. Kejsi se uklapao u planove, transfer je rešen, prešao je da vozi za japanskog proizvođača, a njega je u Dukatiju zamenio Valentino Rosi.

Odmah je krenuo da niže pobede, osvojivši tri od prvih pet trka u šampionatu. Konkurencija je bila možda i najjača ikada. Kao suvozače u timu je tada imao Danija Pedrosu i Andreu Dovicioza. Ipak, najveću bitku je vodio sa aktuelnim šampionom sveta, Lorencom. Nastavio je da bude siguran u sebe do kraja sezone i još jednom se okitio odličijem najboljeg vozača godine. Iste sezone u oktobru je poginuo i Marko Simončeli, što će kasnije da se navodi kao jedan od glavnih razloga iznenadnog povlačenja Australijanca iz motociklizma. Stoner je uvek negirao te tvrdnje.

Naredna godina je, pored toga što će ostati upamćena po njegovom iznenadnom povlačenju iz moto sporta, za Kejsija počela izvanredno. Otvorio je sezonu sa dve pobede u prve dve trke. U dosta jakoj konkurenciji, na Velikoj nagradi Katalonije je završio na četvrtom mestu, i to je bio prvi put u četrnaest meseci da se nije popeo na podijum. U Indijanapolisu je na treningu doživeo težak pad, trku je ipak izvezao, a nakon nje je dao zvanično obaveštenje da su ligamenti zglobova pogidani i da propušta naredne tri trke. Ovo ga je automatski isključilo iz trke za titulu.

U Maju iste godine, pred trku za veliku nagradu Francuske, Kejsi je na konferenciji za medije objavio da se povlači, i tako je svakog ljubitelja ovog sporta ostavio u neverici.

Kao glavne razloge za tu odluku je naveo umešanost DORNA-e (ekskluzivni vlasnik prava prenosa i sponzorstava) i politike u moto sport. Rekao je i da ne želi da bude više deo ovakvog sistema, da zbog toga više ni malo ne uživa u vožnji, kao i da mu najviše nedostaje period kada je vozio niže kategorije jer je tad, kako kaže, mogao samo da se trka i da nije bilo ni upola sranja kao danas. Odluku je doneo i objavio u trenutku kada je bio aktuelni svetski šampion.

Kao što smo već napomenuli, krenula su razna nagađanja oko toga šta je pravi razlog njegove odluke. Moje lično mišljenje je da ne postoji nikakav skriveni motiv i da su razlozi koje je naveo i jedini i pravi, što se kasnije i obistinilo. Danas imamo DORNA-u, koja definitivno nema iste kriterijume za sve, a i ti kriterijumi zavise isključivo od zarade, pogotovu u sumnjivim situacijama i kontaktima na stazi. Osim toga imamo i majstore ovog sporta koji su u stanju da voze svoje mašine do 350 km/h, a ipak se ponašaju kao devojčice u pubertetu. Ako je meni više jadno, mizerno i degutantno da ih gledam, verujem da Kejsiju nisu trebali nikakvi dodatni razlozi i izgovori da napusti sve dok je na vrhuncu.

I, ZAŠTO JE ON NAJBOLJI?

Moje mišljenje je da je on, iako jako nadmen i uobražen, najveći čovek od svih vozača koji su vozili ili i dalje voze u MotoGP, baš zbog činjenice da je rekao ono što svi znaju ali ćute zbog ličnih interesa, sve dok nije na njihovu štetu. Pa i tad krive jedni druge kao male pizde i niko se ne usuđuje da kritikuje sistem, jer im taj sistem donosi sve veću lovu iz sezone u sezonu.

Kako, naravno, to nisu pravi razlozi mog uverenja o njegovim vozačkim kvalitetima ali sam morao da pomenem, prećiću na stvar i biću vrlo konkretan.

Najbolji je jer je osvajao titule na dva različita motora. Kako nije jedini kome je to pošlo za rukom, nastaviću svoje obrazloženje činjenicom da je jedini koji je to uradio na Dukatiju, i to dominantno.

Ako pogledamo laički, svaki vozač koji je probao da “jaše” crvenu zver je ispao smešan, čak i legendarni Doktor. Doktor je govorio, još, i da je Dukati najnervoznija mašina na koju je ikada seo. Doviju su trebale godine da ga vozi na ovom nivou i taman kad se prošle sezone činilo da ima šanse on je ponovo pokazao suprotno. Lorencu je uvek neko drugi kriv, a o ovima ostalima ne moramo ni da diskutujemo. Stoner je seo, upalio motor, i objasnio kako se to radi.

Kristijan Gabarini, šef ekipa mnogih vrhunskih vozača, je rekao za njega: ”On je jedini vozač na svetu koji može da vozi svaku mašinu, u svakoj kategoriji, i u svakoj vrsti moto sporta!”

Druga stvar koja mi je kod njega impozantna je stil vožnje. Ovo je uvek bila neiscrpna tema za diskusiju. Po meni je stil vožnje način na koji vozač savladava krivine, priprema za krivinu, i izlazak iz nje. Pravci su, pa, pravci… ne verujem da neko ima neki specifičan stil i znanje za vožnju na pravcu. Znači, kasno ili rano kočenje, širi ili uži ulaz, kao i izlaz, voženje na zadnjem točku i maksimalno iskorišćenje istog, ili na prednjem kao Markez, je sve ono što definiše stil vožnje nekog vozača.

Ono što je definisalo Kejsijev stil vožnje, ili bolje da kažem stilove, je to da je bio jedini vozač koji nije podredjivao motor svom stilu, niti stil motoru, već je prilagođavao  vožnju uslovima koji su ga zadesili na stazi u tom trenutku. Kad ste videli Rosija da vozi u krivini kao Markez sa proklizavanjem? Kad ste videli Markeza da pripremu za ulaz i sam ulaz u krivinu izvodi kao Rosi? Ili da Doviciozo agilno vozi motor kao Markez? Pa da se Lorenco adaptira motoru i gumama a ne da jurne  nekoliko krugova i onda izgori?

E pa, Markez se prilagodio Hondi i to jeste vrhunski spoj. Rosi je prilagodio Jamahu sebi, Lorenco nešto treće, Dovi četvrto… Kejsi je radio sve to kad je trebalo. Jednostavno je bio ono što se od njega zahteva. Bio je svaki od tih vozača ako je to bilo potrebno.

Jednostavno, sve što krasi neke vozače i što je za njih karakteristično, kod Kejsija je već viđeno.

Lusio Sesinelo (LCR – Lucio Cecchinello Racing) ga je opisivao rečima: ”On nam je predstavio novi stil vožnje. Koristio je obrtni moment zadnjeg točka kao niko, ni pre ni posle njega. Još je neverovatnije što je to radio i na Dukatiju, koga je on jedini znao da vozi.”

I treća, ali ne i najmanje bitna stvar, je da je Kejsi nakon završetka karijere, osim što se oprobao u automobilizmu, radio na razvoju Honde i Dukatija koje danas vidimo u šampionatima.

Naime, u Hondi je kao test vozač i u razvojnom timu Honde bio od 2013. do 2016. godine, da bi od 2016. prešao da obavlja isti posao u Dukatiju i ostao do danas. Hteli, ne hteli, moramo da priznamo da je, bar što se te dve ekipe tiče, baš u tim periodima dok je on radio na usavršavanju motora, odrađen odličan posao. Honda je dovela motor do savršenstva, a Dukati je napredovao za klasu u odnosu na ranije godine i doveo se u poziciju da se ravnopravno bori za podijume.

I DALJE VOZIŠ

Da bih ste shvatili koliko smatram da sam realan kada kažem da je baš on najbolji svih vremena, moram i da dodam da sam ja već dvadeset godina fan Valentina Rosija, a ne Stonera. O trenutnim vozačima imam najbolje mišljenje. Doktoru je potrebna evolucija motora. O Markezu mislim da je neverovatan spoj sa baš tom mašinom koja je ispod njega, ali da bi sa drugom bilo drugačije. O Lorencu da je trenutno najbolji vozač u Moto GP-u iako se to ne vidi iz rezultata, ali kao što već rekosmo, italijanska zver nije za svakoga. Dovi nema to što je potrebno da se izdvoji do titule, i jednostavno nije dobar vozač kao ova trojica.

Jedino što današnjem šampionatu fali je Kejsi Stoner. I iskreno, dan kad je on “skinuo kacigu” je po meni najveća šteta za ovaj sport.

Ostaje nada da će ,možda, kroz test vožnje da poželi da se vrati svom starom poslu i ponovo pridobije srca navijača širom sveta.

Ovo je bila nerealna želja jednog ljubitelja ovog cirkusa, ali ne može da škodi da poželimo tako nešto, jer ako neko može da nam ispuni nerealne želje onda je to Kejsi.

A i ako se to nikad ne desi, mi ćemo uvek da te se sećamo!