Od finala FA Kupa 2006. godine, protiv Liverpula, nije se ni našao u društvu Engleskih velikana osim na utakmicama koje je, predviđene rasporedom, morao da odigra. Ruku na srce, i kad je najgore igrao znao je da, tokom godina, iznenadi iste te velikane sa toliko golova koliko nisu primali za ceo takmičarski mesec u PL.

Ono što ne možemo da ne primetimo je da su im u duelima protiv najjačih klubova širom ostva, muke na terenu zadavali baš igrači koji su ponikli i igrali na Apton Parku, boreći se za grimizno-plavi dres. I to ne jedan, dva, ili po neki, već su klubovi PL zadnjih pedesetak godina puni kvalitetnih igrača koji su naučili da igraju fudbal baš u njihovoj akademiji.

Šta je to što njihovu akademiju fudbala čini „Oksfordom” među svim ostalim školama engleskog fudbala?!

Železari sa Temze

Vest Hem Junajted je nastao 1895. godine kao Temz Ajronvorks FK (Thames Ironworks) u istočnom Londonu od strane radnika železare u radničkoj zoni grada, u blizini reke Temze, pa su tako i dobili ime.

U tom periodu bili su amaterski klub za koji su igrali radnici okolnih kompanija (brodogradilište, železara, itd.). U, tada, tamno plavim dresovima i Junion zastavom umesto grba sa ukrštenim čekićima su nastupali u regionalnom takmičenju, Vest Hem Čeriti Kupu, koji su osvojili odmah po osnivanju 1895. godine, kao i London Ligu dve godine kasnije. 1898. godine prelaze u profesionalnu Južnu ligu (Druga divizija), da bi se odmah sledeće godine plasirali u Prvu diviziju.

Čekićari

Sa ulaskom u pro rang takmičenja, u klubu shvataju da je potrebno da se stvari podignu na viši nivo, te u periodu od 1898. do 1900. godine menjaju ime u ovo pod kojim ih i danas znamo, kao i garnituru dresova u prepoznatljive boje, grimizno-crvenu i nebo-plavu kombinaciju. U odabiru ovih boja je veliku ulogu odigrala i opklada sa igračima Aston Vile koji su u to vreme bili šampioni Engleske. Iste godine je zamenjena i Junion zastava za grb sa tvrđavom i čuvenim čekićima koji će, uz sitne modifikacije, nositi na grudima punih 118 godina. Tornjevi na tvrđavi su predstavljali tamnicu Ane Bolen (žena Kralja Henrija VIII i majka kraljice Elizabete I) u kojoj je bila utamničena do pogubljenja.

Od 1904. godine igraju svoje mečeve na igralištu koje takođe nosi ime Bolen stadion, nama poznatiji kao Apton park (po delu grada u kom se klub nalazi). Prvi meč na Apton parku Čekićari su odigrali protiv svog najljućeg rivala, Milvola, za koji su u to vreme igrali igrači iz druge, konkurentne železare. Junajted je pobedio sa 3-0.

Tri godine kasnije, 1907. postaju šampioni Prve divizije.

1923. su učestvovali u svom prvom, i prvom održanom finalu FA Kupa na Vembli stadionu. Igrali su protiv Bolton Vonderersa, a finale je do danas ostalo upamćeno kao finale “belog konja”. Ovaj naziv je dobilo po Biliju, policijskom belom konju, koji je rasterivao dvesta hiljada pristalica oba kluba sa terena da bi se meč odigrao. Vest Hem je izgubio meč rezultatom 2-0.

U periodu od 1932. godine klub najviše vremena provodi u Drugoj diviziji engleske sve do dolaska bivšeg igrača, Teda Fentona, na klupu grimiznih. Fenton ih vraća u elitni rang takmičenja 1958. godine, i od tog trenutka počinje uspon i drugačiji pristup igri, klubu i razvoju akademije i igrača koji će u budućnosti, i sve do danas, predstavljati okosnicu engleskog fudbala.

Oksford fudbala

Fenton je bio vizionar igre i priprema. Uvodio je inovacije u sve delove treninga.

Drugačiji pristup pripremama igrača se bazirao na tri stvari kojie je Fenton hteo da promeni. Stil igre i igračke mogućnosti, ishrana, i značaj i iskorišćenje mladih igrača koji su ponikli u klubu.

Inspirisan Ferencom Puškašom i madjarskom reprezentacijom, koja je u to vreme harala Evropom, stilove i fizičku spremu je “krao” od najboljih igrača i klubova starog kontinenta.

Ono u čemu je Fenton najviše uspeo je njegov jedinstveni razvoj mladih igrača i prenošenje znanja sa kolena na koleno.

Zapaženu ulogu u ovom razvoju akademije, pored Fentona, imao je i igrač Malkolm Alison, koji je radio kao igrač i istovremeno pomagao Fentonu na treninzima. Njegove pripreme za trenerski posao su bile toliko zahtevne da su igrači po dolasku u klub prvo išli kod njega na provere. Tako se u Vest Hemu rodio jedinstveni sistem prenošenja i čuvanja znanja unutar kluba, koji je kasnije prešao u tradiciju i danas ima veliki značaj za klub.

Osim toga, Ted Fenton je prvi uveo termin „boot room” u fudbalske knjige, koji je kasnije postao sastavni deo treninga svih engleskih klubova. Bazirao se na tome da jedan deo treninga obavezno bude odvojen za okupljnje igrača u sasvim opuštenoj atmosferi, i sumiranju utisaka i mišljenja, čime je igrače konstantno podstrekivao na taktička razmišljanja, planove i sisteme igre, i razmišljanja drugih igrača. Za ove delove treninga, Vest Hemovci su koristili kafe Kaseteri (Cassettari Cafe) preko puta stadiona, po kome je i čitav program priprema nosio ime, Kaseteri program.

U ovakvom, jedinstvenom okruženju, nastala je jedna od najkvalitetnijih fudbalskih i trenerskih akademija na svetu. Samo neki od igrača koji su prošli kroz taj sistem edukacije su: Bobi Mur, Martin Piters, Džef Hurst, Hari Rednap, Dejv Sekston, Džimi Endrjus, Frenk Lampard stariji, kao i njegov sin Frenk Lampard mladji… Tu su još bili i: Pol Ins, Majkl Kerik, Rio Ferdinand, Džo Kol, Džon Teri, Sol Kembel, Glen Džonson, Anton Ferdinand, Džermejn Defo, i mnogi drugi.

Koliko je njihova škola bila uspešna govore i podaci u umešanosti njihovih mladih igrača u mnoge kasnije svetske fudbalske događaje.

Na primer, na SP 1966. godine kada su Englezi postali šampioni sveta, imali su u svom sastavu tri igrača iz omladinske škole Vest Hema. To su bili Martin Piters, Džef Hurst, i Bobi Mur. Mur je bio kapiten Albiona i Pele je za njega govorio posle tog SP da je najbolji defanzivac svih vremena. U finalu protiv Zapadne Nemačke, Hurst je dao, do dan danas,  jedini het trik ikada postignut u finalima SP.

Na Svetskom Prvenstvu, tačno četrdeset godina kasnije, 2006. u prvom timu Albiona je bilo pet prvotimaca iz podmladka čekićara. Isti igrači su u finalu LŠ 2008. godine delili teren, samo ovaj put na suprotnim stranama. Drugovi iz „škole“, saigrači i protivnici, u ovim utakmicama su bili Džo Kol, Frank Lampard, Džon Teri, Majkl Kerik i Rio Ferdinand.

Usponi i padovi

Posle uspostavljanja novog pristupa treningu, igri, i organizaciji kluba, Teda Fentona na klupi nasleđuje Ron Grinvud 1961. godine.

Već tri godine kasnije, predvođeni gore pomenutom trojkom na čelu sa mladim Bobijem Murom, osvajaju i prve značajnije trofeje, FA Kup 1964. godine, kao i Kup Pobednika Kupova.

Posle nekoliko godina i više uspeha Vest Hemovih igrača na reprezentativnom nego klupskom nivou, Grinvud se povlači sa mesta menadžera i za svog naslednika imenuje Džona Lajla. Ovo se odmah pokazalo kao uspeh jer je Lajl već u svojoj prvoj sezoni ponovio uspeh u osvajanju FA Kupa 1975. U finalu su pobedili Fulam rezultatom 2-0. Ovaj put je Bobi Mur finale igrao protiv svog voljenog kluba. U finalu Kupa pobednika kupova su izgubili od belgijskog Anderlehta.

Džon Lajl ostaje na klupi Vest Hema naredne tri godine do preuzimanja klupe Engleske reprezentacije.

1978. ispadaju iz Prve lige, ali ipak uspevaju da se plasiraju u finale FA Kupa 1980. godine. U finalu su pobedili Arsenal rezultatom 1-0 i tako podigli svoj poslednji značajniji pehar.

Od tada Vest Hem igra prosečan fudbal, sa dosta uspona i padova, uz koje su se smenjivali i neretki ulasci i izlasci iz prve i druge lige, uz jedan osvojen Intertoto Kup 1999. godine.

Ipak, do dan danas Vest Hem je jedan od šest klubova koji nikad u istoriji nisu ispadali iz drugog ranga takmičenja.

Možda njihove igre i nisu dorasle imenima igrača i trenera koji su prošli kroz klub. Samo neki od značajnihjih imena koji su na neki način obeležili igračke ili menadžerske dane na Apton Parku, osim onih koje smo već pomenuli, su Sem Alardajs, Najdžel Reo Koker, Paolo Di Kanio, Stjuart Pirs, Ijan Vrajt, Tomaš Repka, Davor Šuker, Đanfranko Zola, Alan Pardju, Bobi Zamora, Havijer Maskerano, Karlos Tevez, Fredrik Ljunberg, Kreg Belami, i mnogi drugi.

2016. godine prelaze na Londonski olimpijski stadion posle 112 godina igranja na Apton parku. Apton je srušen radi izgradnje stambenog kompleksa.

Iste godine menjaju i grb, uklonivši tvrđavu iza čekića, koji su nosili kako smo već rekli, od 1898. godine.

Samo neka traje

Sa ovakvim uspesima i razvojem igrača, Vest Hem je postao dobavljač kvalitetnih proizvoda za druge velike klubove.

Da li je to dobro ili loše?! Nije na nama da sudimo, ali ostaje činjenica da je Vest Hem sa svojim načinom poslovanja, kakav god on bio, uzimao uvek, prosečno upola manje para od onoga koliko su ti igrači koštali u njihovim sledećim transferima, a o punom zenitu vrednosti tih igrača je suvišno da pričamo.

Najbolji primer je Rio Ferdinand, čiji je transfer u trenutku prelaska sa Apton parka u redove Lids Junajteda vredeo osamnaest miliona funti, a iz Lidsa u Mančester čitavih trideset miliona. Njegova vrednost na vrhuncu karijere u Mančesteru je nemerljiva.

Ipak, ovakav način odlazaka i dolazaka igrača u klub se Vest Hemu do sad svakako isplatio, jer su njihova ukupna sezonska pojačanja uvek iznosila manje od prodaje jednog od njihovih ključnih fudbalera.

U kojoj meri im se isplatilo i kolike su njihove ambicije nećemo da diskutujemo i to ostavljamo samo njima, sve dok rade ovako dobar posao za svetski fudbal.

Članak Vest Hem Junajted – Zlatna koka engleskog fudbala se pojavljuje prvo na Kladza.

Boje Reala iz Madrida su tokom svojih karijera branila takva imena da njihovu igru i umeće ne možemo nikako drugačije da nazovemo nego fudbalska poezija. U stvaranju poetike u fudbalu, od nastanka ovog kluba pa do danas, su učestvovale samo neke od legendi ovog sporta: Alfredo Di Stefano, Ferenc Puškaš, sadašnji selektor Furije Fernando Jero, Fabio Kanavaro… Tu su još bili, ili i danas igraju: Roberto Karlos, Klarens Sedrof, legende kluba Iker Kasiljas i Raul, Ronaldo, Figo, pa “mali” Ronaldo, Stiv Mekmanaman, Rikardo Karvaljo, Serhio Ramos, Dejvid Bekam, i mnoga druga.

Ipak, omiljeni i najčešće pominjani kod nas su Peđa Mijatović, naravno zbog svojih korena, i čarobnjak sa loptom i osvajač svega što u fudbalu može da se osvoji, Zinedin Zidan.

Uspešni francuz je tokom svojih igračkih, kao i trenerskih dana na Bernabeu, očaravao publiku širom sveta. Važi za najelegantnijeg i najelokventijeg igrača ikada. Ovakav stil igre je privatizovao i pretvorio u svoj zaštitni znak i lični uspeh, tako da kada govorimo o eleganciji i prvom kontaktu sa loptom mnogi će reći da tu nema dileme i da je Zizu najbolji svih vremena.

I mi nismo ovde da protivrečimo većini. Francuz jeste jedan od najuspešnijih i najboljih fudbalera koji su trčali travnatim terenima širom sveta od nastanka ove igre do danas. U jednoj stvari, ipak, ne možemo da se složimo, a to je da elegancija i prvi dodir sa loptom pripadaju njemu. Po nama on jeste komercijalizovao ove poteze, ali smatramo da oni pripadaju, kao prototip, drugom čoveku.

Ako smo zbog ovih teških reči na račun francuske legende ostali bez dobrog dela publike i čitalaca, mislimo da jedinu šansu imamo da se vrate i oproste nam ako kažemo da je jedini koji je “Zidanove“ poteze igrao bolje od Zidana bio jedan i jedini, Fernando Redondo.

LOPTA I OBRAZOVANJE

Rođen je 1969, godine kao Fernando Karlos Redondo Neri u predgrađu Buenos Airesa. Kako nije dolazio iz favela i siromašnih staleža Južne Amerike, već iz dobro stojeće porodice, nije igrao fudbal da bi pobegao od takvog načina života kao većina. Fernando je jednostavno igrao fudbal iz ljubavi prema igri.

Otac mu je bio ugledni industrijalac i malog Fernanda je usmeravao ka školovanju i obrazovanju, što je po njemu bilo veoma važno. Ali, nije samo to bilo bitno ocu junaka ove naše priče. Na našu sreću, i sreću svakog iskrenog ljubitelja fudbala, njegov otac je smatrao da je još jedna stvar jako bitna u odgajanju dece, a to je edukacija kroz sport, pa ga je od malih nogu usmeravao na razne fizičke aktivnosti. Kad je Fernando već dovoljno stasao da ne mora otac da mu bira sportove i aktivnosti, a kako je fudbal uvek bio najpopularniji sport u celoj Južnoj Americi pa su i svi njegovi drugovi uveliko “pikali” loptu, normalno je bilo da će i on da se opredeli za to. Otac mu je tada rekao da njemu uopšte nije bitno kojim će sportom da se bavi sve dok ima zdrave navike i ne preskače treninge, verovatno i ne sanjajući da će se on postati jedan od najomiljenijih igrača na planeti. Tako su se kod mladog Argentinca razvile dve ljubavi, prema lopti i knizi, koje su i kasnije nastavile da neraskidivo oblikuju njegovu ličnost. Tako je počela jedna od najuspešnijih fudbalskih karijera ikada viđenih širom svetskih stadiona.

Kako smo već napomenuli, mlađani Redondo je imao malo “deblji” novčanik od većine svojih vršnjaka, pa je počeo da trenira u malo boljim uslovima od ostalih, u zatvorenim dvoranama i “balonima”. Mnogi fudbalski stručnjaci su kasnije tvrdili da je baš to razlog njegove neverovatne kontrole lopte, i da je tu kontrolu stekao u takvim uslovima, manjim i skučenijim prostorima.

Bilo kako bilo, njegov talenat je bio primećen i dovoljan da ga Argentinos Juniorsi sa deset godina dovedu u svoju školu, gde je i ostao do svoje seniorske karijere.

Za seniorski tim je zaigrao prvi put 1985. godine sa nepunih šesnaest godina, baš kao i njegov sunarodnik i najveća legenda ovog kluba i argentinskog fudbala, Dijego Maradona. Maradona je tada za svakog živog Argentinca bio idol, ali ne i za Redonda. Redondo je idealizovao Rikarda Boćinija, kako je on govorio, majstora “zadrške” sa loptom. Iako potpuno nepoznat fudbaler za naše uslove, Fernando je toliko bio fasciniran njime i ovim potezom da je usavršavanje kontrole lopte bila jedina stvar koju je radio van treninga. Ovo je kasnije bio jedan od elemenata u njegovoj igri koji je i odlikovao njegovu karijeru. U Juniorsima se zadržao četiri godine.

E sad. Sećate se značaja obrazovanja koji je karakterisao porodicu Redondo. E pa, te četiri godine fudbal nije bila jedina stvar kojom se Fernando bavio. Paralelno sa profesionalnim igranjem fudbala, studirao je i pravni fakultet na univerzitetu u Buenos Airesu. Koliko je to njemu i njegovoj porodici bilo važno govori i sledeći podatak. Naime, dobio je poziv od selektora Karlosa Bilarda da zaigra na SP u Italiji 1990. godine. Ovaj je to odbio pod obrazloženjem da ima veoma važne ispite koje ne može da propusti. Ispite?! Mora da uči?! Sad, celoj naciji i svakom igraču i navijaču je ovo bilo neverovatno, ali ne i Fernandu. Ako mislite da je lako da se odbije selekcija zarad obrazovanja i svojih uverenja… probajte da završite fakultet dok se profesionalno bavite fudbalom na tom nivou. Kako god to svima zvučalo, teže je i mnogo veća muda treba za ovo što je on uradio.

Nekoliko godina kasnije je rekao da mu je to bio izgovor i da nije hteo da igra za reprezentaciju dok je Bilard na klupi, te da je on okoreli “Menotijevac”. Da objasnimo… u Argentini su postojale dve struje. Sledbenici selektora Cezara Menotija, koji je Argentini doneo prvu titulu šampiona sveta 1978. godine, i već pomenutog Karlosa Bilarda koji je to uradio osam godina kasnije u Meksiku. Menoti je važio za umetnika sa stilom i lepotom u igri, dok je Bilard bio razbijač i siledžija. Čuven je bio Bilardov motivacioni govor pre polufinalne utakmice u Meksiku: “Izađite tamo i pobijte ih sve do jednog… neću da gledam finale na TV-u!”. Redondo je reko da on uživa u igri i da ne želi da igra u takvoj organizaciji. Nikad mu niko nije poverovao u ove tvrdnje.

SA ONE STRANE “BARE”

Sa pozivom da učestvuje na SP jasno je bilo da je Fernando bio spreman za pomak u karijeri, pa je iste godine prešao okean i smestio se u Španiju, i to na Kanarska ostrva i klub o čijim smo poduhvatima sredinom devedesetih već pisali, CD Tenerife. Tekst o njima možete da vidite ovde.

Prve dve sezone za ostrvski klub prolaze nezapaženo i sezonu završavaju na četrnaestom, odnosno trinaestom mestu.

1992. godine klub preuzima Horhe Valdano i tu stvari kreću na bolje po Fernanda Redonda, kao i po CD Tenerife, što će kasnije biti odlična uvertira uspesima Jupa Henkesa i ovog kluba širom Pirinejskog poluostrva i Evrope. Ali, da se vratimo mi na temu naše priče. Fernando je te dve godine uživao potpuno poverenje trenera Valdana. Pod njegovim rukovodstvom naredne dve sezone završavaju na desetom i petom mestu u španskoj Primeri. Real iz Madrida je u te dve sezone gubio titulu od svog najvećeg rivala Barselone, oba puta u zadnjem kolu, i to baš protiv Tenerifea. Ovo je bilo dovoljno da Kraljevski Klub reaguje i dovede selektora koji im je dve godine za redom rušio snove. Valdano je prihvatio uslove ali je imao i jedan svoj, a to je da bez Redonda ne ide nigde. Igrač je dogovorio transfer i 1994. godine i nakon četiri godine provedene na Kanarima prelazi u glavni grad Španije.

EL PRINCIPE DE MADRID

Pre prelaska na novu adresu, ostala je samo jedna stvar za Redonda… učešće na SP 1994. godine u Americi. Iako standardan prvotimac u to vreme, dosta kontraverzi je pratilo njegov nastup zbog, kao što smo već pomenuli, odbijanja da učestvuje četiri godine ranije. Maradona je odstranjen sa prvenstva posle doping kontrole a Argentina je, u svoj toj neverici, bila unapred osuđena na propast. Tako je i prošla. Eliminisana je u osmini finala od Rumunije rezultatom 3-2.

Nova destinacija je bila kao stvorena za Redonda. Fudbalsko umeće mu nije manjkalo. Poznat trener, duga saradnja i apsolutno poverenje istog, i skup jednih od najboljih pojedinaca na planeti u novom klubu su mu omogućili da pokaže svoj najveći potencijal. Imao je sa kim da igra pa je mogao je da dozvoli sebi da “pođe” napred i da se malo više oproba u kreaciji, napadu i proigravanju protivničkih igrača. Ipak, Redondo je uz sav napadački mentalitet, jednako dobro obavljao i defanzivne zadatke. Trčao je više od 14km po utakmici što je mnogo i za današnje standarde. Upisivao je više od 80% dobijenih duela, kao i tačnih pasova, po utakmici. Bio je univerzalna “petica” u vreme kada je tehničko umeće defanzivnog veznog bilo u drugom planu. Koliko je tada bila ta pozicija od manjeg značaja za ofanzivni deo igre nego danas, govori i podatak da je Ivan Zamorano za njega rekao, kada ga je odabrao u idealnih jedanaest:

“Ima previše fudbala u njemu. Grehota je reći za njega da je zadnji vezni!”.

Jednostavno je imao sve u svojim nogama.

Odmah po dolasku ustalio se u prvi tim. Valdano je u svakoj situaciji računao na njega. Sezona 1994/95 je završena uspešno za klub. Madriđani su je završili sezonu na prvom mestu, ispred La Korunje, Betisa, Barselone i Sevilje. Ovo je bila prva titula šampiona Španije za Redonda.

Naredna sezona nije bila tako uspešna. Ispali su u četvrtfinalu Lige Šampiona, a u domaćem prvenstvu su izgubili trku za titulu od gradskog rivala, Atletiko Madrida, kog je tad vodio Radomir Antić.

Loši rezultati su bili povod za smenu Valdana. Smenjen je u Januaru 1996. godine i od tog trenutka Real doživljava pravi fijasko na klupi. Visente Del Boske se zadržava čitava tri dana, a nasleđuje ga Arsenijo Iglesijas i ostaje do Maja iste godine. U Julu stvari konačno dolaze na svoje mesto dolaskom Fabia Kapela.

Italijan je poznat po autoritetu, što je njima bilo neophodno u tom trenutku. Bio je poznat po tome da se vezuje za igrače sa kojima voli da sarađuje i da niko osim njega ne može da odlučuje ko će da dođe u klub, kao ni ko će da ode iz njega.

Redondo je bio jedan od igrača kojima se Kapelo divio. Apsolutno poverenje u igru Argentinca je dovelo Kapela dotle da je izašo iz okvira formacija koje je preferirao. Kako je i pre i posle saradnje sa Redondom forsirao formacije sa dva defanzivna vezna igrača, na pitanje novinara zašto to nije slučaj i sad nego igra samo Redondo, odgovorio je:

“Zato što mi nije potreban niko osim njega. Kad imam njega ne moram da mislim i da brinem. Ne gledam ni odbranu, niti gledam pozadi kada protivnik krene u napad. Gledam samo napred i razmišljam šta bismo mogli u sledećem napadu da probamo. Znam da nikad neću ni morati da brinem za odbranu i prenos lopte u napad sve dok budem imao njega u timu. Ako je on na terenu, ja imam petnaest igrača i u prednosti sam u odnosu na protivnika. A ako on dobije crveni ostajem sa deset.”

I ako pogledate igrače koji su nastupali za Real u sezoni 1996/97, primetićete da u celom timu nije bilo nikoga osim njega kome je to primarna pozicija, pa čak ni na klupi.

Kapelo je polako uvodio red, a sezonu su završili kao šampioni Primere i u sledeću sezonu ušli sa timom od kog se, od straha, unapred gube mečevi.

Kao što sad već znate, sa jedne strane smo imali uspehe Tenerifea i Jupa Henkesa, a sa druge Real, koji ne bih bio Real kad ne bih tražio hleba preko pogače i uvek video nešto bolje na nekom drugom mestu… Fabio Kapelo odlazi iz kluba, a preuzima ga uspešni Nemac. Redondo je nastavio gde je stao prethodne sezone i nastavio da od svakog trenera uživa apsolutno poverenje. Društvo su mu na terenu pravili:  Kanjizares, Roberto Karlos, Fernando Jero, Manolo Sančez, Klarens Sedorf, Amaviska, Mijatović, Šuker, i tada mladi Raul. Klupu su “grejali”: Kristijan Karembu, Panući, Morijentes, Guti, Bodo Ilner… Sezonu 1997/98 su završili na četvrtom mestu Primere, osvojivši Kopa Del Rej, kao i sedmu titulu u LŠ, u čuvenom finalu protiv Juventusa i gola Peđe Mijatovića.

E sad, kraj fudbalske sezone 1997/98, i kraj još jednog ciklusa od četiri godine, je značio i početak novog SP u Francuskoj. Partije koje je Redondo pokazivao nemalo deset godina su mu utemeljile mesto u prvom timu Gaučosa. Ali, Fernando ne bi bio sav svoj kad njegova učešća na Svetskim Prventstvima ne bi pratile razne kontraverze.

Reprezentaciju je posle debakla u Americi preuzeo Danijel Pasarela, još jedan osvajač “zlatne boginje” iz Meksika. Kao i mnogi karakteristični treneri Argentine pre njega, i on je imao nešto novo za uvesti u nacionalni tim. Zabranio je duge kose, minđuše, i homoseksualizam u svom timu. Ajde, za homoseksualizam i ok, mogu da razumem. Zamislite šta bi se desilo sa fudbalom i našim životima da saznamo da je neki naš idol, recimo Batistuta, bio „muda od ovuda“?! Ne znam za Vas, al’ ja bi se ubio majke mi. Ipak minđuše, duge kose… u vreme kada je ceo svet išo čupav… Bilo kako bilo, neki igrači nisu ni imali problem sa time kao Veron, neki su prihvatili uslove kao Batistuta, a dvojica buntovnika su ostala pri svome pa makar nikad više ne zaigrali za repku. To su bili ludi junak naše priče, i još luđi Klaudio Kaniđa, kog smo već pomenuli u jednom od naših članaka, a možete da ga pročitate ovde. Njih dvojica su ostali pri svome i Redondo je tad izjavio:

“Niko ne može da određuje kakvu ću frizuru da nosim. To je stvar principa a čovek mora da živi od principa. Ja sam tu da bi igrao fudbal, a ne da idem kod frizera. On je mogo da zabrani i heteroseksualcima da igraju, pa šta bismo onda radili, kolektivno postali homoseksualci?”.

Nije zaigrao na svetskom i tako je ostao na, za njegove kvalitete, skromnom jednom učešću na najvećoj fudbalskoj smotri. Upisao je svega 29 nastupa za plavo- bele i dao samo jedan gol.

Za to vreme Real je nastavio sve po starom. Otišao je Henkes, a zamenio ga Hoze Antonio Kamačo, koji se zadržao na klupi nepunih mesec dana, pa Gus Hidink naredne pola godine, pa Džon Tošak još pola godine. Tako je i prošla sezona 1998/99 po Madriđane, dosta promenjivo i polovično. Nisu podigli niti jedan trofej te godine, pravili promašaj za promašajem, a jedan od najpoznatijih grešaka madridskog kluba te godine je prodaja Samjuela Etoa.

Naredna sezona je ujedno i jedna od najboljih u karijeri Fernanda Redonda. Tu su, pored standardnih prvotimaca,  bili sad i Anjelka, Mekmanaman, Perica Ognjenović, Ivan Elgera, Kasiljas, Zarate. Real je po imenima jačao sve više i više ali se to na terenu nije primećivalo. Taj trend se nastavio i narednih nekoliko godina. Pod rukovodstvom Visentea Del Boskea, Primeru su završili na skromnom petom mestu, ispali iz Kopa Del Rej, i jedino što im je ostalo za vađenje je bila LŠ. Ostaće upamćen nastup ove legende protiv Mančester Junajteda na Old Trafordu u četvrtfinalu takmičenja. To što je viđeno tog dana od Redonda i danas stoji u fudbalskim udžbenicima. Svojim potezima je ismevao Gigsa, Skolsa i Kina jednim potezom… da bi na kraju Bergu petom proteo loptu kroz noge i asistirao Raulu za pogodak. Ser Aleks Ferguson je posle meča rekao:

“ Ja nikada nisam video ovako nešto. Ceo tim nije mogao da mi igra od njega. Šta taj momak ima u nogama, magnete? Jedva sam čekao da se utakmica završi samo da ovo prođe.”

LŠ je osvojena a Redondo je proglašen za najkorisnijeg igrača turnira.

Na kraju sezone Madrid ga je prodao Milanu za 11 miliona funti. To je izazvalo bojkot kod navijača i svakodnevne proteste ispred Santjago Bernabea. Želeli su da ostane njihov El Principe De Madrid (princ Madrida). Real je da bi umirio strasti izašao sa objavom da je igrač nezadovoljan u klubu i da je on želeo da ode. Redondo je negirao ove tvrdnje, navodeći da je to najobičnija laž, da je uvek bio srećan u Madridu, i da je tu hteo da završi karijeru. Rekao je još i da je za transfer saznao iz novina pa su mu tek onda saopštili da su se dogovorili sa italijanskim klubom. Ništa novo, to je samo Realov način poslovanja koji se mnogo puta ponavljao kroz istoriju i sa mnogom legendama kluba. Čim se navijači ne slažu sa njihovim finansijskim planom, tu su da svu svoju sramotu svale na igrača!

KRAJ JEDNE BLISTAVE KARIJERE

Njegovo vreme u Milanu je počelo na najgori mogući način. Povredio se na samom početku igranja za taj klub. Povreda kolena ga je izbacila iz igre naredne dve i po godine. Vratio se ali samo do sledeće povrede 2004. godine, kada je i završio karijeru. Odigrao je svega 16 utakmica za Rosonere pre nego što se povukao.

Vratio je celu svoju platu od oko 2.7 miliona po godini. Kuću i auto koje je dobio na poklon od kluba je takođe hteo da vrati, ali uprava Milana na to nije pristala, obrazloživši da je to bio poklon i da treba da ih zadrži.

FUDBAL I POEZIJA

Svemu što je lepo dođe kraj pa tako i jednoj blistavoj karijeri. Od klinca sa knjigama i loptom u rancu, do jedne od najsjajnijih zvezda fudbalske igre. Imao je trideset i četiri godine kad je fudbalu reko zbogom, a svet fudbala je ostao uskraćen za još jednog velikana.

Kako smo rekli na početku teksta, ima igrača koji nisu trčali po fudbalskim igralištima, već su po njima pisali fudbalsku poeziju. Fernando je svakako bio jedan od njih, poeta bez pera, pesnik bez papira, Tagore svetskog fudbala… Nobelovac među fudbalerima.

I vrlo bitno.

Gospodin.

Članak Fudbal, škola, principi, i čarolija se pojavljuje prvo na Kladza.

Šta možemo reći o našim Orlovima? Pa iskreno, ono pri čemu mi i dalje stojimo, je da ih ne treba gledati više. Jer ako nekada i napravimo neki dobar rezultat, opet ćemo sve isto da uradimo. da sjebemo koncepciju pred neko veliko takmičenje ili tekmu.

A šta možemo reći o njihovom učinku u Rusiji? Pa da smo Sergej Milinković Savić, rekli bi da je to negde za 7.5 – 8, kao što je mladi vezista Lacija ocenio sebe. Ali pošto mi nismo maloumni i nadmeni, mi ćemo biti malo realniji i celokupan učinak, na skali od 1 do 10 oceniti sa 5.5, mada i to smo se pitali da li da stavimo, ali ajde sad ipak imamo jednu pobedu i treba preći na pozitivnu stranu.

Po našem mišljenju koje Vam je i od ranije poznato, najveći problem je bio trupac koji je izigravao trenera. Trupac nema nikakvog niti iskustva niti autoriteta, a znanja pa tek da bi se našao na tako bitnoj poziciji. On poveo jadnog Rastavca da mu pomaže oko taktike, a što se tiče sastava, i definitivno smo ubeđeni da ga je dobijao na papiru dan, dva pred tekmu od strane raznih menadžera. Elem, trupac nas je uništio ovde.

Odmah da Vam kažemo, zato smo i počeli nov red, da bi Vam privukli pažnju. Da nas zajebete sa pričom da je bio penal protiv Šiptarske. Jeste bio je, i jeste imali smo tri kartona na poluvremenu, koje su dobili najagresivniji i fizički najjači igrači na terenu. Ali bajo moj, menjaj nešto ! Menjaj Savića koji ti i ovako ničemu nije doprineo, menjaj ga i ubacuj drugog tabadžiju, ili Ljajića koji bi ti vrlo verovatno bolje povezao sve linije nego ova nabeđena „ja-sam-za-7.5-8“ zvezda.

Pod broj dva, ako smo poveli rano i ako nam je cilj da se povučemo, onda izvodiš Mitrovića i ubacuješ broz igrača koji če da vuče kontru, bio to ovaj menadžerski igrač Radonjić ili Živković, ili ko već. Ako nisi rešio da se povučeš, onda nastaviš u istom tempu i gaziš protivnika.

Pazi u takvoj utakmici, sa toliko tenzije i sa toliko pritiska, gde jedna greška može da te unakazi, gde su oba tima zgrčena, ti povedeš u 6. minutu. I umesto da ne dozvoliš protivniku da se podigne sa zemlje i da ga biješ do konačnog nokauta, ti se povlačiš iako imaš svaku moguću prednost.

E zato je trupac, trupac !

Ali nije kraj, ima još gafova u vidu Miloša Veljkovića. Znači dečko koji realno nema mesta u reprezentaciji Jermenije, bez uvrede, startuje protiv Brazila. Sad, šta je to što mi predstavljamo kao naš argument koji ide u prilog ovoj tvrdnji. Igra za Verder iz Bremena tim koji je u donjem delu Bundeslige. To Vam je nešto slično kao i Filip Kostić koji zadnjih par godina se jebava po timovima koji se bore za opstanak. I ti treba da se suprostaviš Brazilu, kakav god da je. Ma daj, uz svo dužno poštovanje nemoj da me zajebavate. A Bane sedi na klupi. Koliko god da je loš bolji je od ovog malog na štoperu pa ne znam šta da je.

Ljajić nam je bio najveća žrtva na ovom prvenstvu, to je makar neko naše mišljenje. Tj on je uvek žrtva kod nas, kako god okreneš, ali mi mislimo na onaj taktički deo. Nikada nije igrao njegovu izvornu poziciju a to je da bude iza špica, već je slat ili na krilo ili negde po strani bliže sredini. Onda ga lepo vrati da bude Modrić, tj da ima tu ulogu, jer ne može da bude kao on, i da se vraća po loptu i stavi ga da ti bude on organizator, jer da se ne lažemo, ne može Matić i Milivojević da ti iznose loptu, nije to njihov deo. Ali bi onda SMS bio na klupi, i jbg ne bi mogo da padne tal posle kad dođe transfer. Druga stvar, da li je moguće da si toliko glup i da izvodiš Luku protiv Šiptarske, a znaš da je lik koji ubedljivo najviše pokriva prostor, i što je najvažnjije ima brzinu koja je upotrebljiva, za razliku od Matića koji se lošije brani u kontrama.

I da, nije Tošić kriv za Šaćirijev gol. Lepo je rekao, da sam mogao da ga rušim pre 16 metara, ja bih uradio, a ovako bi bio i penal i crveni, tako da sa strane igrača i logike fudbala to ima smisla. Ali sa strane majmuna koji bi šipcu da slomiš nogu nema. Mada, iskreno, oba stava imaju svoje pluseve.

Moramo da se ogradimo od jedne stvari. FSS nam je nebitan u ovoj priči, iako su oni uzrok svega. Ovde pričamo konkretno o nastupu u Rusiji, i tome da je trupac mogao da ima mnogo bolji i odabir i selekciju poteza i sve u svemu mnogo bolji rezultat.

Ali neka, nema veze, mi i ne zaslužujemo bolje, jer smo govna, bili i bićemo, i uživajte u trupcu još koju godinu, jer će biti tu gde jeste i sada. Selektor !

Užas.

Članak Srbija na Svetskom Prvenstvu – Rezime Hladne Glave se pojavljuje prvo na Kladza.

I to tako, jednostavno, mora. Nismo mi krivi, rasli smo uz to i sad nam je u krvi. To je najveća svetska fudbalska smotra. To je svakom verniku bilo koje vere najveći praznik i tad je sve jednostavno drugačije. Tribine, boje, navijači… sve je to ono što smo čekali četiri godine. Uz neka stara prvenstva smo se opredeljivali za timove koje ćemo da bodrimo u buduće, igrače koje ćemo da volimo, dresove koje ćemo da nosimo. Znamo da ih tokom života nemamo mnogo na raspolaganju i dok traje mora da bude posebno.

Jedino  što mi kvari taj praznični doživljaj o svetskom prvenstvu, pored Mladena Krstajića i fudbalera milijardera sa ružnim frizurama, su još ružniji dresovi.

I stvarno mi nije jasno da je ovo, posle ovoliko iščekivanja, najbolje što su Puma, Najk i Adidas mogli da osmisle. Ovim ostalima bi’ nekako moglo da se progleda kroz prste. Ipak, šta novo može Humel da smisli, ili Erea… A i osim tri gore navedena sponzora ovi manji “oblače” samo pet selekcija pa, nekako, nisu ni bitni. Ali ova tri velikana su morala da nam, u vreme 21. veka, visokih rezolucija, HD ekrana i televizora sa par miliona boja, osmisle takve dresove da se obradujemo ko bauštelac za radnu dozvolu.

Rusija, ne bih ga nosio „ni po kući“. Sve sam očekivao ali ovo nisam. Domaćin igara, navodno najvećeg i najboljeg SP do sad, kupio jedan’est Adidas majci u N Sportu (onom u Rodi). Švajcarska isto, samo nisu imali za gorivo do Rode pa ušli ljudi u najbližu prodavnicu, kad ono bile samo Pumine majce. Al’ zato je Najk razbio… naročito sa Nigerijom. Sad se kolebam kako da ga prokomentarišem da ne budem rasno netrpeljiv, ali ne postoji drugi termin za onaj dres nego “ciganski“. Alo bre, pa to je dres Nigerije. Svako normalan između 20 i 50 godina navija da se Nigerija kvalifikuje i čeka četiri godine samo da bi video taj dres. Argentina i Portugal kao da nisu promenili dres od SP 1990 u Italiji. Egipat i Engleska su trebali da bojkotuju dres i da traže da im izrade novi. Imali bi’ manje detalja jedino ako bi skinuli brojeve i grbove sa uniformi.

Ruku na srce, ima tu i poneke lepe “zakrpe”. Rezervni dres Belgije, Nemačke, Hrvatske i još po neki su tu da unesu neku svežinu, ali genralno, uradili su mnogo loš posao.

Snaga Zastave

Imali smo sreću da je jedan ljubitelj fudbala iz Irske profesionalni dizajner, i da deli moje mišljenje o urađenom poslu na dekoraciji tkanina koje će predstavnici zemalja koje učestvuju sa ponosom nositi na grudima.

Fil Sleteri je, nezadovoljan rezultatima i podstaknut bojama nacija koje ne nose boje koje se nalaze na zastavama (Australija, Nemačka…), rešio da napravi alternativne dresove za svaki tim koji učestvuje na SP, i da budu inspirisani isključivo zastavama  tih nacija.

Ja moram da priznam da sam očekivao kič, i da će kombinacije da izgledaju kao da su se igrači ogrnuli zastavama za vreme proslave nekog odličija. Ipak, prevariosam se, i sad mislim da bi celi dizajnerski timovi gore pomenutih velikana trebalo da se, da imaju imalo časti, raznesu bombom kao taliban u samoposluzi.

Sleteri je izdominirao, rezultati su fantastični, a ovdašnji dresovi bi, u poređenju sa njegovim, trebalo da služe za primer kako NE treba da izgleda dres.

Pogledajte “nepostojeću” garnituru  svih 32 ekipe učesnice (obratite pažnju na dres Srbije). Šta Vi mislite?!

Grupa A:

Grupa B:

Grupa C:

Grupa D:

Grupa E:

Grupa F:

Grupa G:

Grupa H:

Članak Buvljački dresovi Najkija i Adidasa se pojavljuje prvo na Kladza.

U tom svetlu i Kladža ima svoj stav. I većini se neće svideti, ali jebi ga, šta da se radi. I nama se ne sviđa što šta pa nas niko ništa ne pita.

Skeniraćemo repku od prvog do poslednjeg, zaključno sa onim tipom što izigrava selektora. Pa da krenemo.

Mustafa Stojković – Šalimo se mi malo sa Stojketom, i moramo da priznamo da nije baš to u redu, jer je on direktno najzaslužniji što smo u Rusiji i što gledamo još jednu debilnu reklamu Jelena i reprezentativaca. Jedina konstanta u pozitivnom smislu je bio on. Imao je kiks protiv Velsa u Bg, ali realno, branio je šta je mogao, i koliko je mogao, i svaka mu čast na tome. Nadamo se da će zadržati formu i na SP.

Rukavina – Pa ono, kad nemaš nikog drugog, šta da radiš. Nije blistao u kvalifikacijama ali je eto odrađivao posao. Ne može ništa a mu se stavi na dušu, igrao je koliko je mogao, i toliko. Centaršut mu je u rangu Ćirkovića možda čak i gori, ali eto to je to kod njega.

Bane Ivanović – Šta mislite protiv Švice, Bane reši da se najebe majke svima što su ga sjebali i zdali i nabili mu nož u leđa kad je pomeren sa mesta kapitena, i odigra u stilu Vidića, rukom u 16 i da to zadovoljstvo nekom Šipcu da nam da gol i oduzme Kosovo još više? Ne bi me čudilo. Bane je generalno bio podosta loš u repki tokom kvalifikacija, ne kao Kolarov, ali loš, tako da je diskutabilno kako će se ponašati u Rusiji. Najviše to kažemo jer je skoro izašao iz povrede.

Milenković – Još ranije je Nidža trebao da bude u sastavu, pre Vukovića, Maksimovića, kiks Nastasića i mnogih drugih tipova koji su nabijali cenu kroz repku. Po nama on treba da igra startnog štopera, iako je neiskusan. Da su bildei u savezu prepoznali kvalitet, mogao je da se išlifuje do početka, ali nema veze, uspeće i ovako.

Uroš Spajić- U 23 utakmice koje je odigrao u Beljgijskom šampionatu, njegov Andrleht je primio 37 golova.. Štoper… Pametnome dosta?

Veljković – Mi stvarno više ne znamo ko gura ovog tipa.. on možda jeste bio talenat u 15 godina, ali je na tom nivou i ostao. Gde god je otišao nigde ništa nije pokazao i nije nam jasno ko ga vuče više. Jedino to što je mlad može da ga vadi, ali ipak..

Duško Tošić – Karleuša nikad ne izneveri kada su guste utakmice u repki.. Možda je to zato jer se ništa ne nadamo od čoveka koji je oženio onog transformersa, ali ipak, budite iskreni i kažite kada je zakazao u nekoj bitnoj reprezentativnoj tekmi. I prijateljskim je smešan, itd, ali mislimo da on ne može da našteti selekciji. Ne treba mu ni ugovor nov niti šta, tako da će odigrati iz srca.

Kolarov – Kapiten !!!! Ideš, kapitenu, crveni ti sleduje protiv Švice, glavu na panj smem da stavim, da će da te iznervira Džemaili i da ćeš da mu polomiš nogu. Acika je bio odličan u Romi, ali zato u rep’staciji, užas. Ne trči, i kad istrči ne vraća se u odbranu, filozofira, ima neke nerazumne poteze, ali je sve to vešto sakrivala naša mnogobrojna odbrana kod Muslina. Kapiten će da obeli obraz svih nas pravih Srba, tako što će dobro da izubija nekog Svis-Šipca i srce će nam biti puno.

Milan Rodić – Pa kako Vi mislite da se Zvezda drugačije vadi iz dugova?

Milivojević – Dobar je Luka. Imao super sezonu u Palasu i postao konstantan na jednom visokom nivou. Šteta što ga ekpert Krstajić ne vidi u prvoj postavi, i što ima sada drugačije taktičke zamisli. Stvarno se nadamo da će tamo imati neko da ga uputi na ovog momka, da je on super zadnji vezni, koji može da džumbus napravi na protivnikovoj sredini. Pun je samopouzdanja i može se desiti da bude jedan od naših glavnih igrača. Ako ga Krstajić pusti u igru.

Matić – Ok je Nemča. Igra on svoje, uvek na nivou, ne interesuje ga šta ko radi, i ne želi da filozofira mnogo na terenu. Naš najbolji igrač na sredini, bez premca.

Milinković-Savić – Treba da se proda. Ako bude procenio da možda neko igra oštrije na njemu, za sekundu nemojte misliti da će dati 100%. Da se ne lažemo, strašan igrač. Ali da ti menjaš koncepciju zbog njega i da ti menjaš selektora i sve… Pa nisi Ronaldinjo brate.. I bre, nismo videli ništa u ovim utakmicama koje je igrao što bi to opravdalo.

Tadić – Strašan pad forme od polovine sezone.. Nema ga, i zato Ljajić polagano preuzima konce u svoje ruke. Mnogo priča i kenja pred prvenstvo i to nam se ne sviđa.

Ljajić – Ako konačno zablista, bićemo solidni napred. Ali to je ako. Ljajić je apsolutno naš najtalentovaniji igrač u poslednjih 10 godina, i nadamo se da će već jednom to prikazati.

Živković – I on je imao pad forme pred kraj sezone, ali raduje to što ovaj dečko igra za repku svim srcem. Biće zahvalan, jer je jedan od retkih naših igrača koji poseduje brzinu, i koji ne prodoran po strani. Uz sve to imao fudbalski inteligenciju na veoma zavidnom nivou.

Kostić – Nismo fanovi Filipa Kostića. Jeste on dobar igrač, ali je limitiran svuda, i nekako deluje bre prosečno u odnosu na bilo kog iole boljeg defanzivca. Ne bi se jebavao po timovima koji su u donjem domu Nemačke lige , nego bi igrao za Menhengladbah da vredi toliko.

Radonjić – ahahahahahahahahhahahahahahahahahahahahahahahahahhahahaha

Mitrović – Mitrogol je bre najbolje što imamo napred. Tačka. I posle dugog niza godina imamo špica koji dalje golove u kontinuitetu za repku.

Prijović – Ima želju do neba kada igra za Srbiju, i što je još bolje, igra odlično. Niko nikada ne preporučuje dva bilmeza u špicu zajedno, ali ova dvojica funkcionišu sasvim solidno. Tako da ćemo imati fizički možda i najjači napad na prvenstvu u situacijama kada su obojica na terenu.

Jović – Dobar je bio Luka cele godine i Ajntrahtu, i zaslužio je poziv. Mlad je, treba da oseti atmnosferu, ali teško da će igrati, i nemojte da zamerite, onom što glumi selektora ako ga ne uvede u igru.

Krstajić – Bolje da smo poveli Limenog da nam bude selektor nego Krstajić. Budite ubeđeni u to.

Članak Reprezentacija Srbije – Predstavljanje Svakog Člana Selekcije se pojavljuje prvo na Kladza.

Rusija je sedam mečeva bez pobede, a u poslednjih 8 uzastopnih su primili makar po gol

Saudijci su pak izgubili poslednja tri

Rusija – Saudijska Arabija Najava

Ono što smo čekali u poslednje četiri godine, upravo kreće. I da budemo iskreni, nije moglo da se otvori sa gorom utakmicom od ove. Verujte da bi utakmica između rekreativaca Crne Trave i Brze Palanke bila poprilično zanimljivija, bez ikave ironije i sarkazma. Jednostavno ocaj su i Rusi i Saudijci, sa naglaskom na tome da su naša braća, loša do koske i da jedva čekamo da igraju sa Egiptom i zategnemo na Afrikance i uzmemo pare. Ovaj meč je prevrtljiv, i da Vas ne lažemo, iako je mala kvota na Zbornaju, jedina njihova prednost je što su kući, pa ih možda sudije malo poguraju. U sledećem pasusu Vam donosimo predloge za klađenje, i tipove koji mogu da Vam namaknu neku kintu.

Rusija – Saudijska Arabija Tipovi

Rusi su primili gol na poslednjih 8 utakmica, dok su arapi uspeli da uvaljaju po jedan Italiji i Nemačkoj, tako da za sve Vas koji volite iznenađenja eto Vam šanse da se lepo zabavite. Rusi pored svega imaju strašne probleme pozadi i igra im Sergej Ignaševič koji i nije bio planiran da bude tu ali je zbog povreda dobio poziv da u 38 godina i dalje „brani“ Akinfeeva. Kvota na to da će gosti da daju makar jedan gol je 2, i za nas je to super posao. Ako imaju šansu da to urade, evo utakmice. A Vi znate šta šeik daje za gol. I kola, i pare i zlato i jeftine Čehinje.. sveeeee.

Što se tiče konačnog rezultata, mi se ne bi igrali sa tim, i to bi batalili. Iako su Rusi favoriti, njihova igra nam nije uopše za 1.45 koliko kladionica daje.

Članak Rusija – Saudijska Arabija Najava i Tipovi: Ludilo Počinje !!!! se pojavljuje prvo na Kladza.