Od finala FA Kupa 2006. godine, protiv Liverpula, nije se ni našao u društvu Engleskih velikana osim na utakmicama koje je, predviđene rasporedom, morao da odigra. Ruku na srce, i kad je najgore igrao znao je da, tokom godina, iznenadi iste te velikane sa toliko golova koliko nisu primali za ceo takmičarski mesec u PL.

Ono što ne možemo da ne primetimo je da su im u duelima protiv najjačih klubova širom ostva, muke na terenu zadavali baš igrači koji su ponikli i igrali na Apton Parku, boreći se za grimizno-plavi dres. I to ne jedan, dva, ili po neki, već su klubovi PL zadnjih pedesetak godina puni kvalitetnih igrača koji su naučili da igraju fudbal baš u njihovoj akademiji.

Šta je to što njihovu akademiju fudbala čini „Oksfordom” među svim ostalim školama engleskog fudbala?!

Železari sa Temze

Vest Hem Junajted je nastao 1895. godine kao Temz Ajronvorks FK (Thames Ironworks) u istočnom Londonu od strane radnika železare u radničkoj zoni grada, u blizini reke Temze, pa su tako i dobili ime.

U tom periodu bili su amaterski klub za koji su igrali radnici okolnih kompanija (brodogradilište, železara, itd.). U, tada, tamno plavim dresovima i Junion zastavom umesto grba sa ukrštenim čekićima su nastupali u regionalnom takmičenju, Vest Hem Čeriti Kupu, koji su osvojili odmah po osnivanju 1895. godine, kao i London Ligu dve godine kasnije. 1898. godine prelaze u profesionalnu Južnu ligu (Druga divizija), da bi se odmah sledeće godine plasirali u Prvu diviziju.

Čekićari

Sa ulaskom u pro rang takmičenja, u klubu shvataju da je potrebno da se stvari podignu na viši nivo, te u periodu od 1898. do 1900. godine menjaju ime u ovo pod kojim ih i danas znamo, kao i garnituru dresova u prepoznatljive boje, grimizno-crvenu i nebo-plavu kombinaciju. U odabiru ovih boja je veliku ulogu odigrala i opklada sa igračima Aston Vile koji su u to vreme bili šampioni Engleske. Iste godine je zamenjena i Junion zastava za grb sa tvrđavom i čuvenim čekićima koji će, uz sitne modifikacije, nositi na grudima punih 118 godina. Tornjevi na tvrđavi su predstavljali tamnicu Ane Bolen (žena Kralja Henrija VIII i majka kraljice Elizabete I) u kojoj je bila utamničena do pogubljenja.

Od 1904. godine igraju svoje mečeve na igralištu koje takođe nosi ime Bolen stadion, nama poznatiji kao Apton park (po delu grada u kom se klub nalazi). Prvi meč na Apton parku Čekićari su odigrali protiv svog najljućeg rivala, Milvola, za koji su u to vreme igrali igrači iz druge, konkurentne železare. Junajted je pobedio sa 3-0.

Tri godine kasnije, 1907. postaju šampioni Prve divizije.

1923. su učestvovali u svom prvom, i prvom održanom finalu FA Kupa na Vembli stadionu. Igrali su protiv Bolton Vonderersa, a finale je do danas ostalo upamćeno kao finale “belog konja”. Ovaj naziv je dobilo po Biliju, policijskom belom konju, koji je rasterivao dvesta hiljada pristalica oba kluba sa terena da bi se meč odigrao. Vest Hem je izgubio meč rezultatom 2-0.

U periodu od 1932. godine klub najviše vremena provodi u Drugoj diviziji engleske sve do dolaska bivšeg igrača, Teda Fentona, na klupu grimiznih. Fenton ih vraća u elitni rang takmičenja 1958. godine, i od tog trenutka počinje uspon i drugačiji pristup igri, klubu i razvoju akademije i igrača koji će u budućnosti, i sve do danas, predstavljati okosnicu engleskog fudbala.

Oksford fudbala

Fenton je bio vizionar igre i priprema. Uvodio je inovacije u sve delove treninga.

Drugačiji pristup pripremama igrača se bazirao na tri stvari kojie je Fenton hteo da promeni. Stil igre i igračke mogućnosti, ishrana, i značaj i iskorišćenje mladih igrača koji su ponikli u klubu.

Inspirisan Ferencom Puškašom i madjarskom reprezentacijom, koja je u to vreme harala Evropom, stilove i fizičku spremu je “krao” od najboljih igrača i klubova starog kontinenta.

Ono u čemu je Fenton najviše uspeo je njegov jedinstveni razvoj mladih igrača i prenošenje znanja sa kolena na koleno.

Zapaženu ulogu u ovom razvoju akademije, pored Fentona, imao je i igrač Malkolm Alison, koji je radio kao igrač i istovremeno pomagao Fentonu na treninzima. Njegove pripreme za trenerski posao su bile toliko zahtevne da su igrači po dolasku u klub prvo išli kod njega na provere. Tako se u Vest Hemu rodio jedinstveni sistem prenošenja i čuvanja znanja unutar kluba, koji je kasnije prešao u tradiciju i danas ima veliki značaj za klub.

Osim toga, Ted Fenton je prvi uveo termin „boot room” u fudbalske knjige, koji je kasnije postao sastavni deo treninga svih engleskih klubova. Bazirao se na tome da jedan deo treninga obavezno bude odvojen za okupljnje igrača u sasvim opuštenoj atmosferi, i sumiranju utisaka i mišljenja, čime je igrače konstantno podstrekivao na taktička razmišljanja, planove i sisteme igre, i razmišljanja drugih igrača. Za ove delove treninga, Vest Hemovci su koristili kafe Kaseteri (Cassettari Cafe) preko puta stadiona, po kome je i čitav program priprema nosio ime, Kaseteri program.

U ovakvom, jedinstvenom okruženju, nastala je jedna od najkvalitetnijih fudbalskih i trenerskih akademija na svetu. Samo neki od igrača koji su prošli kroz taj sistem edukacije su: Bobi Mur, Martin Piters, Džef Hurst, Hari Rednap, Dejv Sekston, Džimi Endrjus, Frenk Lampard stariji, kao i njegov sin Frenk Lampard mladji… Tu su još bili i: Pol Ins, Majkl Kerik, Rio Ferdinand, Džo Kol, Džon Teri, Sol Kembel, Glen Džonson, Anton Ferdinand, Džermejn Defo, i mnogi drugi.

Koliko je njihova škola bila uspešna govore i podaci u umešanosti njihovih mladih igrača u mnoge kasnije svetske fudbalske događaje.

Na primer, na SP 1966. godine kada su Englezi postali šampioni sveta, imali su u svom sastavu tri igrača iz omladinske škole Vest Hema. To su bili Martin Piters, Džef Hurst, i Bobi Mur. Mur je bio kapiten Albiona i Pele je za njega govorio posle tog SP da je najbolji defanzivac svih vremena. U finalu protiv Zapadne Nemačke, Hurst je dao, do dan danas,  jedini het trik ikada postignut u finalima SP.

Na Svetskom Prvenstvu, tačno četrdeset godina kasnije, 2006. u prvom timu Albiona je bilo pet prvotimaca iz podmladka čekićara. Isti igrači su u finalu LŠ 2008. godine delili teren, samo ovaj put na suprotnim stranama. Drugovi iz „škole“, saigrači i protivnici, u ovim utakmicama su bili Džo Kol, Frank Lampard, Džon Teri, Majkl Kerik i Rio Ferdinand.

Usponi i padovi

Posle uspostavljanja novog pristupa treningu, igri, i organizaciji kluba, Teda Fentona na klupi nasleđuje Ron Grinvud 1961. godine.

Već tri godine kasnije, predvođeni gore pomenutom trojkom na čelu sa mladim Bobijem Murom, osvajaju i prve značajnije trofeje, FA Kup 1964. godine, kao i Kup Pobednika Kupova.

Posle nekoliko godina i više uspeha Vest Hemovih igrača na reprezentativnom nego klupskom nivou, Grinvud se povlači sa mesta menadžera i za svog naslednika imenuje Džona Lajla. Ovo se odmah pokazalo kao uspeh jer je Lajl već u svojoj prvoj sezoni ponovio uspeh u osvajanju FA Kupa 1975. U finalu su pobedili Fulam rezultatom 2-0. Ovaj put je Bobi Mur finale igrao protiv svog voljenog kluba. U finalu Kupa pobednika kupova su izgubili od belgijskog Anderlehta.

Džon Lajl ostaje na klupi Vest Hema naredne tri godine do preuzimanja klupe Engleske reprezentacije.

1978. ispadaju iz Prve lige, ali ipak uspevaju da se plasiraju u finale FA Kupa 1980. godine. U finalu su pobedili Arsenal rezultatom 1-0 i tako podigli svoj poslednji značajniji pehar.

Od tada Vest Hem igra prosečan fudbal, sa dosta uspona i padova, uz koje su se smenjivali i neretki ulasci i izlasci iz prve i druge lige, uz jedan osvojen Intertoto Kup 1999. godine.

Ipak, do dan danas Vest Hem je jedan od šest klubova koji nikad u istoriji nisu ispadali iz drugog ranga takmičenja.

Možda njihove igre i nisu dorasle imenima igrača i trenera koji su prošli kroz klub. Samo neki od značajnihjih imena koji su na neki način obeležili igračke ili menadžerske dane na Apton Parku, osim onih koje smo već pomenuli, su Sem Alardajs, Najdžel Reo Koker, Paolo Di Kanio, Stjuart Pirs, Ijan Vrajt, Tomaš Repka, Davor Šuker, Đanfranko Zola, Alan Pardju, Bobi Zamora, Havijer Maskerano, Karlos Tevez, Fredrik Ljunberg, Kreg Belami, i mnogi drugi.

2016. godine prelaze na Londonski olimpijski stadion posle 112 godina igranja na Apton parku. Apton je srušen radi izgradnje stambenog kompleksa.

Iste godine menjaju i grb, uklonivši tvrđavu iza čekića, koji su nosili kako smo već rekli, od 1898. godine.

Samo neka traje

Sa ovakvim uspesima i razvojem igrača, Vest Hem je postao dobavljač kvalitetnih proizvoda za druge velike klubove.

Da li je to dobro ili loše?! Nije na nama da sudimo, ali ostaje činjenica da je Vest Hem sa svojim načinom poslovanja, kakav god on bio, uzimao uvek, prosečno upola manje para od onoga koliko su ti igrači koštali u njihovim sledećim transferima, a o punom zenitu vrednosti tih igrača je suvišno da pričamo.

Najbolji primer je Rio Ferdinand, čiji je transfer u trenutku prelaska sa Apton parka u redove Lids Junajteda vredeo osamnaest miliona funti, a iz Lidsa u Mančester čitavih trideset miliona. Njegova vrednost na vrhuncu karijere u Mančesteru je nemerljiva.

Ipak, ovakav način odlazaka i dolazaka igrača u klub se Vest Hemu do sad svakako isplatio, jer su njihova ukupna sezonska pojačanja uvek iznosila manje od prodaje jednog od njihovih ključnih fudbalera.

U kojoj meri im se isplatilo i kolike su njihove ambicije nećemo da diskutujemo i to ostavljamo samo njima, sve dok rade ovako dobar posao za svetski fudbal.

Članak Vest Hem Junajted – Zlatna koka engleskog fudbala se pojavljuje prvo na Kladza.

Boje Reala iz Madrida su tokom svojih karijera branila takva imena da njihovu igru i umeće ne možemo nikako drugačije da nazovemo nego fudbalska poezija. U stvaranju poetike u fudbalu, od nastanka ovog kluba pa do danas, su učestvovale samo neke od legendi ovog sporta: Alfredo Di Stefano, Ferenc Puškaš, sadašnji selektor Furije Fernando Jero, Fabio Kanavaro… Tu su još bili, ili i danas igraju: Roberto Karlos, Klarens Sedrof, legende kluba Iker Kasiljas i Raul, Ronaldo, Figo, pa “mali” Ronaldo, Stiv Mekmanaman, Rikardo Karvaljo, Serhio Ramos, Dejvid Bekam, i mnoga druga.

Ipak, omiljeni i najčešće pominjani kod nas su Peđa Mijatović, naravno zbog svojih korena, i čarobnjak sa loptom i osvajač svega što u fudbalu može da se osvoji, Zinedin Zidan.

Uspešni francuz je tokom svojih igračkih, kao i trenerskih dana na Bernabeu, očaravao publiku širom sveta. Važi za najelegantnijeg i najelokventijeg igrača ikada. Ovakav stil igre je privatizovao i pretvorio u svoj zaštitni znak i lični uspeh, tako da kada govorimo o eleganciji i prvom kontaktu sa loptom mnogi će reći da tu nema dileme i da je Zizu najbolji svih vremena.

I mi nismo ovde da protivrečimo većini. Francuz jeste jedan od najuspešnijih i najboljih fudbalera koji su trčali travnatim terenima širom sveta od nastanka ove igre do danas. U jednoj stvari, ipak, ne možemo da se složimo, a to je da elegancija i prvi dodir sa loptom pripadaju njemu. Po nama on jeste komercijalizovao ove poteze, ali smatramo da oni pripadaju, kao prototip, drugom čoveku.

Ako smo zbog ovih teških reči na račun francuske legende ostali bez dobrog dela publike i čitalaca, mislimo da jedinu šansu imamo da se vrate i oproste nam ako kažemo da je jedini koji je “Zidanove“ poteze igrao bolje od Zidana bio jedan i jedini, Fernando Redondo.

LOPTA I OBRAZOVANJE

Rođen je 1969, godine kao Fernando Karlos Redondo Neri u predgrađu Buenos Airesa. Kako nije dolazio iz favela i siromašnih staleža Južne Amerike, već iz dobro stojeće porodice, nije igrao fudbal da bi pobegao od takvog načina života kao većina. Fernando je jednostavno igrao fudbal iz ljubavi prema igri.

Otac mu je bio ugledni industrijalac i malog Fernanda je usmeravao ka školovanju i obrazovanju, što je po njemu bilo veoma važno. Ali, nije samo to bilo bitno ocu junaka ove naše priče. Na našu sreću, i sreću svakog iskrenog ljubitelja fudbala, njegov otac je smatrao da je još jedna stvar jako bitna u odgajanju dece, a to je edukacija kroz sport, pa ga je od malih nogu usmeravao na razne fizičke aktivnosti. Kad je Fernando već dovoljno stasao da ne mora otac da mu bira sportove i aktivnosti, a kako je fudbal uvek bio najpopularniji sport u celoj Južnoj Americi pa su i svi njegovi drugovi uveliko “pikali” loptu, normalno je bilo da će i on da se opredeli za to. Otac mu je tada rekao da njemu uopšte nije bitno kojim će sportom da se bavi sve dok ima zdrave navike i ne preskače treninge, verovatno i ne sanjajući da će se on postati jedan od najomiljenijih igrača na planeti. Tako su se kod mladog Argentinca razvile dve ljubavi, prema lopti i knizi, koje su i kasnije nastavile da neraskidivo oblikuju njegovu ličnost. Tako je počela jedna od najuspešnijih fudbalskih karijera ikada viđenih širom svetskih stadiona.

Kako smo već napomenuli, mlađani Redondo je imao malo “deblji” novčanik od većine svojih vršnjaka, pa je počeo da trenira u malo boljim uslovima od ostalih, u zatvorenim dvoranama i “balonima”. Mnogi fudbalski stručnjaci su kasnije tvrdili da je baš to razlog njegove neverovatne kontrole lopte, i da je tu kontrolu stekao u takvim uslovima, manjim i skučenijim prostorima.

Bilo kako bilo, njegov talenat je bio primećen i dovoljan da ga Argentinos Juniorsi sa deset godina dovedu u svoju školu, gde je i ostao do svoje seniorske karijere.

Za seniorski tim je zaigrao prvi put 1985. godine sa nepunih šesnaest godina, baš kao i njegov sunarodnik i najveća legenda ovog kluba i argentinskog fudbala, Dijego Maradona. Maradona je tada za svakog živog Argentinca bio idol, ali ne i za Redonda. Redondo je idealizovao Rikarda Boćinija, kako je on govorio, majstora “zadrške” sa loptom. Iako potpuno nepoznat fudbaler za naše uslove, Fernando je toliko bio fasciniran njime i ovim potezom da je usavršavanje kontrole lopte bila jedina stvar koju je radio van treninga. Ovo je kasnije bio jedan od elemenata u njegovoj igri koji je i odlikovao njegovu karijeru. U Juniorsima se zadržao četiri godine.

E sad. Sećate se značaja obrazovanja koji je karakterisao porodicu Redondo. E pa, te četiri godine fudbal nije bila jedina stvar kojom se Fernando bavio. Paralelno sa profesionalnim igranjem fudbala, studirao je i pravni fakultet na univerzitetu u Buenos Airesu. Koliko je to njemu i njegovoj porodici bilo važno govori i sledeći podatak. Naime, dobio je poziv od selektora Karlosa Bilarda da zaigra na SP u Italiji 1990. godine. Ovaj je to odbio pod obrazloženjem da ima veoma važne ispite koje ne može da propusti. Ispite?! Mora da uči?! Sad, celoj naciji i svakom igraču i navijaču je ovo bilo neverovatno, ali ne i Fernandu. Ako mislite da je lako da se odbije selekcija zarad obrazovanja i svojih uverenja… probajte da završite fakultet dok se profesionalno bavite fudbalom na tom nivou. Kako god to svima zvučalo, teže je i mnogo veća muda treba za ovo što je on uradio.

Nekoliko godina kasnije je rekao da mu je to bio izgovor i da nije hteo da igra za reprezentaciju dok je Bilard na klupi, te da je on okoreli “Menotijevac”. Da objasnimo… u Argentini su postojale dve struje. Sledbenici selektora Cezara Menotija, koji je Argentini doneo prvu titulu šampiona sveta 1978. godine, i već pomenutog Karlosa Bilarda koji je to uradio osam godina kasnije u Meksiku. Menoti je važio za umetnika sa stilom i lepotom u igri, dok je Bilard bio razbijač i siledžija. Čuven je bio Bilardov motivacioni govor pre polufinalne utakmice u Meksiku: “Izađite tamo i pobijte ih sve do jednog… neću da gledam finale na TV-u!”. Redondo je reko da on uživa u igri i da ne želi da igra u takvoj organizaciji. Nikad mu niko nije poverovao u ove tvrdnje.

SA ONE STRANE “BARE”

Sa pozivom da učestvuje na SP jasno je bilo da je Fernando bio spreman za pomak u karijeri, pa je iste godine prešao okean i smestio se u Španiju, i to na Kanarska ostrva i klub o čijim smo poduhvatima sredinom devedesetih već pisali, CD Tenerife. Tekst o njima možete da vidite ovde.

Prve dve sezone za ostrvski klub prolaze nezapaženo i sezonu završavaju na četrnaestom, odnosno trinaestom mestu.

1992. godine klub preuzima Horhe Valdano i tu stvari kreću na bolje po Fernanda Redonda, kao i po CD Tenerife, što će kasnije biti odlična uvertira uspesima Jupa Henkesa i ovog kluba širom Pirinejskog poluostrva i Evrope. Ali, da se vratimo mi na temu naše priče. Fernando je te dve godine uživao potpuno poverenje trenera Valdana. Pod njegovim rukovodstvom naredne dve sezone završavaju na desetom i petom mestu u španskoj Primeri. Real iz Madrida je u te dve sezone gubio titulu od svog najvećeg rivala Barselone, oba puta u zadnjem kolu, i to baš protiv Tenerifea. Ovo je bilo dovoljno da Kraljevski Klub reaguje i dovede selektora koji im je dve godine za redom rušio snove. Valdano je prihvatio uslove ali je imao i jedan svoj, a to je da bez Redonda ne ide nigde. Igrač je dogovorio transfer i 1994. godine i nakon četiri godine provedene na Kanarima prelazi u glavni grad Španije.

EL PRINCIPE DE MADRID

Pre prelaska na novu adresu, ostala je samo jedna stvar za Redonda… učešće na SP 1994. godine u Americi. Iako standardan prvotimac u to vreme, dosta kontraverzi je pratilo njegov nastup zbog, kao što smo već pomenuli, odbijanja da učestvuje četiri godine ranije. Maradona je odstranjen sa prvenstva posle doping kontrole a Argentina je, u svoj toj neverici, bila unapred osuđena na propast. Tako je i prošla. Eliminisana je u osmini finala od Rumunije rezultatom 3-2.

Nova destinacija je bila kao stvorena za Redonda. Fudbalsko umeće mu nije manjkalo. Poznat trener, duga saradnja i apsolutno poverenje istog, i skup jednih od najboljih pojedinaca na planeti u novom klubu su mu omogućili da pokaže svoj najveći potencijal. Imao je sa kim da igra pa je mogao je da dozvoli sebi da “pođe” napred i da se malo više oproba u kreaciji, napadu i proigravanju protivničkih igrača. Ipak, Redondo je uz sav napadački mentalitet, jednako dobro obavljao i defanzivne zadatke. Trčao je više od 14km po utakmici što je mnogo i za današnje standarde. Upisivao je više od 80% dobijenih duela, kao i tačnih pasova, po utakmici. Bio je univerzalna “petica” u vreme kada je tehničko umeće defanzivnog veznog bilo u drugom planu. Koliko je tada bila ta pozicija od manjeg značaja za ofanzivni deo igre nego danas, govori i podatak da je Ivan Zamorano za njega rekao, kada ga je odabrao u idealnih jedanaest:

“Ima previše fudbala u njemu. Grehota je reći za njega da je zadnji vezni!”.

Jednostavno je imao sve u svojim nogama.

Odmah po dolasku ustalio se u prvi tim. Valdano je u svakoj situaciji računao na njega. Sezona 1994/95 je završena uspešno za klub. Madriđani su je završili sezonu na prvom mestu, ispred La Korunje, Betisa, Barselone i Sevilje. Ovo je bila prva titula šampiona Španije za Redonda.

Naredna sezona nije bila tako uspešna. Ispali su u četvrtfinalu Lige Šampiona, a u domaćem prvenstvu su izgubili trku za titulu od gradskog rivala, Atletiko Madrida, kog je tad vodio Radomir Antić.

Loši rezultati su bili povod za smenu Valdana. Smenjen je u Januaru 1996. godine i od tog trenutka Real doživljava pravi fijasko na klupi. Visente Del Boske se zadržava čitava tri dana, a nasleđuje ga Arsenijo Iglesijas i ostaje do Maja iste godine. U Julu stvari konačno dolaze na svoje mesto dolaskom Fabia Kapela.

Italijan je poznat po autoritetu, što je njima bilo neophodno u tom trenutku. Bio je poznat po tome da se vezuje za igrače sa kojima voli da sarađuje i da niko osim njega ne može da odlučuje ko će da dođe u klub, kao ni ko će da ode iz njega.

Redondo je bio jedan od igrača kojima se Kapelo divio. Apsolutno poverenje u igru Argentinca je dovelo Kapela dotle da je izašo iz okvira formacija koje je preferirao. Kako je i pre i posle saradnje sa Redondom forsirao formacije sa dva defanzivna vezna igrača, na pitanje novinara zašto to nije slučaj i sad nego igra samo Redondo, odgovorio je:

“Zato što mi nije potreban niko osim njega. Kad imam njega ne moram da mislim i da brinem. Ne gledam ni odbranu, niti gledam pozadi kada protivnik krene u napad. Gledam samo napred i razmišljam šta bismo mogli u sledećem napadu da probamo. Znam da nikad neću ni morati da brinem za odbranu i prenos lopte u napad sve dok budem imao njega u timu. Ako je on na terenu, ja imam petnaest igrača i u prednosti sam u odnosu na protivnika. A ako on dobije crveni ostajem sa deset.”

I ako pogledate igrače koji su nastupali za Real u sezoni 1996/97, primetićete da u celom timu nije bilo nikoga osim njega kome je to primarna pozicija, pa čak ni na klupi.

Kapelo je polako uvodio red, a sezonu su završili kao šampioni Primere i u sledeću sezonu ušli sa timom od kog se, od straha, unapred gube mečevi.

Kao što sad već znate, sa jedne strane smo imali uspehe Tenerifea i Jupa Henkesa, a sa druge Real, koji ne bih bio Real kad ne bih tražio hleba preko pogače i uvek video nešto bolje na nekom drugom mestu… Fabio Kapelo odlazi iz kluba, a preuzima ga uspešni Nemac. Redondo je nastavio gde je stao prethodne sezone i nastavio da od svakog trenera uživa apsolutno poverenje. Društvo su mu na terenu pravili:  Kanjizares, Roberto Karlos, Fernando Jero, Manolo Sančez, Klarens Sedorf, Amaviska, Mijatović, Šuker, i tada mladi Raul. Klupu su “grejali”: Kristijan Karembu, Panući, Morijentes, Guti, Bodo Ilner… Sezonu 1997/98 su završili na četvrtom mestu Primere, osvojivši Kopa Del Rej, kao i sedmu titulu u LŠ, u čuvenom finalu protiv Juventusa i gola Peđe Mijatovića.

E sad, kraj fudbalske sezone 1997/98, i kraj još jednog ciklusa od četiri godine, je značio i početak novog SP u Francuskoj. Partije koje je Redondo pokazivao nemalo deset godina su mu utemeljile mesto u prvom timu Gaučosa. Ali, Fernando ne bi bio sav svoj kad njegova učešća na Svetskim Prventstvima ne bi pratile razne kontraverze.

Reprezentaciju je posle debakla u Americi preuzeo Danijel Pasarela, još jedan osvajač “zlatne boginje” iz Meksika. Kao i mnogi karakteristični treneri Argentine pre njega, i on je imao nešto novo za uvesti u nacionalni tim. Zabranio je duge kose, minđuše, i homoseksualizam u svom timu. Ajde, za homoseksualizam i ok, mogu da razumem. Zamislite šta bi se desilo sa fudbalom i našim životima da saznamo da je neki naš idol, recimo Batistuta, bio „muda od ovuda“?! Ne znam za Vas, al’ ja bi se ubio majke mi. Ipak minđuše, duge kose… u vreme kada je ceo svet išo čupav… Bilo kako bilo, neki igrači nisu ni imali problem sa time kao Veron, neki su prihvatili uslove kao Batistuta, a dvojica buntovnika su ostala pri svome pa makar nikad više ne zaigrali za repku. To su bili ludi junak naše priče, i još luđi Klaudio Kaniđa, kog smo već pomenuli u jednom od naših članaka, a možete da ga pročitate ovde. Njih dvojica su ostali pri svome i Redondo je tad izjavio:

“Niko ne može da određuje kakvu ću frizuru da nosim. To je stvar principa a čovek mora da živi od principa. Ja sam tu da bi igrao fudbal, a ne da idem kod frizera. On je mogo da zabrani i heteroseksualcima da igraju, pa šta bismo onda radili, kolektivno postali homoseksualci?”.

Nije zaigrao na svetskom i tako je ostao na, za njegove kvalitete, skromnom jednom učešću na najvećoj fudbalskoj smotri. Upisao je svega 29 nastupa za plavo- bele i dao samo jedan gol.

Za to vreme Real je nastavio sve po starom. Otišao je Henkes, a zamenio ga Hoze Antonio Kamačo, koji se zadržao na klupi nepunih mesec dana, pa Gus Hidink naredne pola godine, pa Džon Tošak još pola godine. Tako je i prošla sezona 1998/99 po Madriđane, dosta promenjivo i polovično. Nisu podigli niti jedan trofej te godine, pravili promašaj za promašajem, a jedan od najpoznatijih grešaka madridskog kluba te godine je prodaja Samjuela Etoa.

Naredna sezona je ujedno i jedna od najboljih u karijeri Fernanda Redonda. Tu su, pored standardnih prvotimaca,  bili sad i Anjelka, Mekmanaman, Perica Ognjenović, Ivan Elgera, Kasiljas, Zarate. Real je po imenima jačao sve više i više ali se to na terenu nije primećivalo. Taj trend se nastavio i narednih nekoliko godina. Pod rukovodstvom Visentea Del Boskea, Primeru su završili na skromnom petom mestu, ispali iz Kopa Del Rej, i jedino što im je ostalo za vađenje je bila LŠ. Ostaće upamćen nastup ove legende protiv Mančester Junajteda na Old Trafordu u četvrtfinalu takmičenja. To što je viđeno tog dana od Redonda i danas stoji u fudbalskim udžbenicima. Svojim potezima je ismevao Gigsa, Skolsa i Kina jednim potezom… da bi na kraju Bergu petom proteo loptu kroz noge i asistirao Raulu za pogodak. Ser Aleks Ferguson je posle meča rekao:

“ Ja nikada nisam video ovako nešto. Ceo tim nije mogao da mi igra od njega. Šta taj momak ima u nogama, magnete? Jedva sam čekao da se utakmica završi samo da ovo prođe.”

LŠ je osvojena a Redondo je proglašen za najkorisnijeg igrača turnira.

Na kraju sezone Madrid ga je prodao Milanu za 11 miliona funti. To je izazvalo bojkot kod navijača i svakodnevne proteste ispred Santjago Bernabea. Želeli su da ostane njihov El Principe De Madrid (princ Madrida). Real je da bi umirio strasti izašao sa objavom da je igrač nezadovoljan u klubu i da je on želeo da ode. Redondo je negirao ove tvrdnje, navodeći da je to najobičnija laž, da je uvek bio srećan u Madridu, i da je tu hteo da završi karijeru. Rekao je još i da je za transfer saznao iz novina pa su mu tek onda saopštili da su se dogovorili sa italijanskim klubom. Ništa novo, to je samo Realov način poslovanja koji se mnogo puta ponavljao kroz istoriju i sa mnogom legendama kluba. Čim se navijači ne slažu sa njihovim finansijskim planom, tu su da svu svoju sramotu svale na igrača!

KRAJ JEDNE BLISTAVE KARIJERE

Njegovo vreme u Milanu je počelo na najgori mogući način. Povredio se na samom početku igranja za taj klub. Povreda kolena ga je izbacila iz igre naredne dve i po godine. Vratio se ali samo do sledeće povrede 2004. godine, kada je i završio karijeru. Odigrao je svega 16 utakmica za Rosonere pre nego što se povukao.

Vratio je celu svoju platu od oko 2.7 miliona po godini. Kuću i auto koje je dobio na poklon od kluba je takođe hteo da vrati, ali uprava Milana na to nije pristala, obrazloživši da je to bio poklon i da treba da ih zadrži.

FUDBAL I POEZIJA

Svemu što je lepo dođe kraj pa tako i jednoj blistavoj karijeri. Od klinca sa knjigama i loptom u rancu, do jedne od najsjajnijih zvezda fudbalske igre. Imao je trideset i četiri godine kad je fudbalu reko zbogom, a svet fudbala je ostao uskraćen za još jednog velikana.

Kako smo rekli na početku teksta, ima igrača koji nisu trčali po fudbalskim igralištima, već su po njima pisali fudbalsku poeziju. Fernando je svakako bio jedan od njih, poeta bez pera, pesnik bez papira, Tagore svetskog fudbala… Nobelovac među fudbalerima.

I vrlo bitno.

Gospodin.

Članak Fudbal, škola, principi, i čarolija se pojavljuje prvo na Kladza.

Batica najverovatnije ne zna ni da mi postojimo. Kažem, najverovatnije, jer nismo komercijalna redakcija pa je sasvim logična pretpostavka da nije ni čuo, a opet, toliko sam ga idealizovao od Oktobra 1999. godine i maksimirskog “boja”, da sam počeo da verujem da Bata mora da zna sve.

Mislim da ne moram ni jednog “normalnog“ čoveka da podsećam šta je uradio jedini Grobar kome sam se u životu divio. Pa jebo mater, mogli su i da izgube sa deset razlike polse toga i sve bi mi jedno bilo. Opraštamo ti i crveni karton i svaki naredni loš nastup za repku, ma sve. Ako ništa ne uradiš sad u Partizanu i to ti opraštam u ime svih Srba u zemlji i dijaspori. Samo nek si ti, kralju, Jarniju odradio trajnu kontracepciju i dao nam jedno sretno sećanje do kraja naših života. A kako ja, iako trenutno tako ne deluje, nisam nacionalista, i ne želim da mešam politiku i nesrećne događaje sa sportom… mislim i da si jedini koji stvarno može da nam kaže ko ima najveća muda u „komšiluku”. Rivalstvo je zdravo, navijanje, pobeda… kad zajebeš nekog iz suparničkog tabora… sve je to ono što nas tera da kolektivno podržavamo neku sportsku organizaciju. Još ako ima veću težinu kao u ovom slučaju, ma milina. To imaju i Argentina i Brazil, Englezi i Nemci, Flamengo i Flumineze, Roma i Lacio, Zvezda i Partizan… I to je normalno. Tako treba da bude i sa našim komšijama.

I upravo to je povod ovog mog piskaranja. Ne mogu više da uđem na neki portal da malo prodiskutujem sport i razmenim neku informaciju i mišljenje a da se neko ne prepucava. ‘Ajde ovi što im vene na čelu odmah iskoče kad se dohvate ratova, žrtava, i svih nesreća koje su nas snašle. Njih ne računam i time neću da se bavim. To nije sportska diskusija a i, što bi Vidoje reko, za mene su ratovi završeni pre dvadeset godina. (Inače Vidoje se tripuje da je Bosanac i ima 29 godina, a iz jednog sela po imenu Nabrđe je).

Ovi drugi što se prepucavaju ko je uspešniji u sportu su mi interesantniji. Konstantno. E tu već volim da se teram. I moram da primetim da su tu Hrvati iskompleksiranija strana. Dok je trajalo Svetsko Prvenstvo u Rusiji, više su provodili vreme po našim portalima nego u kafani slaveći. Milion ih je bilo na Telegrafu, Blicu, Novosti… svuda bre. Nisam znao ni da ih ima toliko. Kad su izbori kod njih, njima je jedina politička kampanja da pljuju po nama. Ako naprave neki sportski uspeh odmah trče na naše portale. Pa braćo bre, ja naše političare nisam nikad čuo da Vas pomenu kad su u Srbiji izbori. Nikad, ni jednog, a Bog nam je svedok da ih je bilo previše. Mislim i da niko nikad nije otišao ni na jedan hrvatski medij da se raspravlja. Ja ne znam ni kako se zovu vaši portali… jebemligakoji.hr.

E sad, pošto ste nam seli na karu, i to onu od Bate Mirkovića, rešili smo da izvagamo ko je stvarno bolji i u kojim sportovima. Parametri će da nam budu isključivo medjusobni dueli i ništa drugo.

Uz još jednu važnu stvar! Znači, ne bavimo se time dal je Slovenac u hrvatskoj repki, ili Mađar u srpskoj itd. Toga je uvek bilo i biće, živimo na međi jedni sa drugima, a i do juče smo živeli zajedno i zapošljavali se širom cele Juge, nebitno odakle smo. Te izgovore otpišite… ako je neki sportista odabrao da igra za neku zemlju, računa se samo to.

Dakle, individualne sportove nećemo da merimo. Besmisleno je i ne može da se izvaga, ne bavimo se i nisu nam primarne iste grupe sportova, a i rekli smo da računamo samo direktne okršaje. Ono što nas sve interesuje i ono za šta se oni prvo hvataju su kolektivni sportovi.

Tako ćemo da prebrojimo najpopularnije kolektivne sportove. To su naravno fudbal, košarka, vaterpolo, rukomet i odbojka. E jbg sad, nemamo sa kim da se merimo u odbojci. Ništa, evo i nju izbacujemo dok komšije ne nauče da je igraju pa ćemo da je vratimo za jedno 500 godina. Ostajemo sa ova četiri.

Idemo redom:

FUDBAL

Kvalifikacije za EP2000 (Beograd): SR Jugoslavija – Hrvatska 0:0, čuveni meč u toku kog je nestala struja na Marakani.

Kvalifikacije za EP2000 (Zagreb): Hrvatska – SR Jugoslavija 2:2, već pomenuti meč i legendarni obračun Bate Mirkovića i Roberta Jarnija. Ovaj meč je odveo Jugoslaviju dalje dok su kockasti ostali bez plasmana za EP.

Kvalifikacije za SP2014 (Zagreb): Hrvatska – Srbija 2:0.

Kvalifikacije za SP2014 (Beograd): Srbija – Hrvatska 1:1, ishod koji je bio dovoljan da, ovaj put, Hrvatska putuje u Brazil a mi ostanemo kući.

Ukupan bilans: 1 pobeda Hrvatske i 3 nerešena duela

KOŠARKA

EP1997 (NT): SR Jugoslavija – Hrvatska 64:62, u čuvenoj pobedi trojkom Saleta Đorđevića u zadnjoj skundi.

EP2001 (NT): SR Jugoslavija – Hrvatska 80:66

SP 2010 (NT): Srbja – Hrvatska 73:72

OI 2016 (NT): Srbija – Hrvatska 86:83

Ukupan bilans: 4 pobede Srbije

VATERPOLO

OI1996 (NT): SR Jugoslavija – Hrvatska 6:8

EP1997 (NT): SR Jugoslavija – Hrvatska 8:7

SP1998 (NT): SR Jugoslavija – Hrvatska 6:5

EP1999 (NT): SR Jugoslavija – Hrvatska 7:9

OI2000 (NT): SR Jugoslavija – Hrvatska 4:4

EP2001 (NT): SR Jugoslavija – Hrvatska 8:6

EP2003 (NT): Srbija i Crna Gora – Hrvatska 9:8

OI2004 (NT): Srbija i Crna Gora – Hrvatska 11:8

SP2005 (NT): Srbija i Crna Gora – Hrvatska 5:4

SP2007 (NT): Srbija – Hrvatska 7:10

OI2008 (NT): Srbija – Hrvatska 8:11

SP2009 (NT): Srbija – Hrvatska 12:11

EP2010 (Zagreb): Srbija – Hrvatska 9:10

EP2003 (NT): Srbija – Hrvatska 9:8

EP2012 (NT): Srbija – Hrvatska 15:12

EP2014 (NT): Srbija – Hrvatska 8:8

SP2015 (NT): Srbija – Hrvatska 11:4

EP2016 (Beograd): Srbija – Hrvatska 13:6

OI2016 (NT): Srbija – Hrvatska 11:7

SP2017 (NT) Srbija – Hrvatska 11:12

EP2018 (NT): Srbija – Hrvatska 9:7

Ukupan bilans: 13 pobeda Srbije, 6 pobeda Hrvatske, i 2 nerešena duela

RUKOMET

EP1996 (NT): SR Jugoslavija – Hrvatska 27:24

SP1999 (NT): SR Jugoslavija – Hrvatska 30:23

EP2002 (NT): SR Jugoslavija – Hrvatska 34:22

SP2005 (NT): Srbija i Crna Gora – Hrvatska 23:24

EP2006 (NT): Srbija – Hrvatska 30:34

SP2011 (NT): Srbija – Hrvatska 24:24

EP2012 (Beograd): Srbija – Hrvatska 26:22

OI2012 (NT): Srbija – Hrvatska 23:31

EP2018 (Zagreb): Srbija – Hrvatska 22:32

Ukupan bilans: 4 pobede Srbije, 4 pobeda Hrvatske, i 1 nerešen duel

TOTAL: 21 pobeda Srbije, 11 pobeda Hrvatske, i 6 nerešenih duela

Tako stoje stvari. Da ne smišljamo kreativne zaključke, mislimo da je sve jasno.

Fudbal ok, priznajemo, bolji ste za malo, ali ne ko što se zanosite.

Rukomet… ni sam nisam verovao da nemamo negativan skor jer je ipak Vaš trofejniji sport. Valjda je i naš prosečan trud dovoljan da smo u istoj ravni. Sve u svemu, niste ni u rukometu bolji.

Barakude su ok, dobri ste ali ne dovoljno dobri. Ipak nije to taj nivo, morate još mnogo da radite. Mnogo smo domonantni i ne vidim da će to nekad da se promeni. Bar dok je Deki Savić živ.

Košarka… hahahaha, daj uozbiljite se, nemojte da se zajebavamo. Košarkašku reprezentaciju i Severinu Vam nismo karali samo kad smo žurili na autobus! Bolje bi prošli da se, nakon onog silaženja sa postolja 1995. godine u Atini, nikad niste ni vratili na neki turnir. Lično smatram da ste tim postupkom zacrtali sebi mesto i istoriji sportskih propaliteta. Kolika ste govna pokazuje i to što ni jedan od Vaših košarkaša nije ostao ili imao drugačije mišljenje od direktive koju ste dobili, pa makar i sam ostao. Ja bih smeo svoju glavu na panj da stavim da jedan Sale Đorđević, Željko Obradović ili Duda Ivković to nikad ne bi uradili pa makar ih streljali. Među onim šupcima koji su tog dana sišli sa podijuma imate samo bezvredne pičkice… nemate ni jednog kojim ćete moći da se ponosite. A Vi ćete baš njih da veličate… e zato smo bolji od Vas i uvek ćemo da budemo.

Mogu da ti puše Batice, Batice, Baticeee-ee!!!

Članak Pitali smo Batu Mirkovića… Kolika su Muda u Hrvatskih Sportista? se pojavljuje prvo na Kladza.

Da ne bih dolazilo do nepoverenja čitalaca moram, uz puno nelagodnosti, da vam kažem da je moguće da će kašnjenja da se povremeno ponavljaju, bar dok nam naš konsiljere, Veed-o-yeah, konačno ne priskoči u pomoć, i dok nas, kako on to kaže, svojim penkalom i potezima po papirusu ne razvali k’o votka maloletnicu. Znajući o kakvom sposobnom i svestranom umetniku se radi, ja sam ubeđen da nije preuveličavao i da će potpuno da opravda Vaša i naša očekivanja. Siguran sam da ćete biti zadovoljni njegovim uslugama, kao što su do sad bile naše najstarije sugrađanke i udovice širom naše čaršije.

Ali, o tom po tom. Dok se to ne desi zaglavljeni ste sa mnom i mojim subjektivnim mišljenjem, ko je sve zaslužio da se nađe na nastavku ove prestižne liste.

Serija A

Kako smo prošlog vikenda u prvom nastavku kolumne klasifikovali igrače PL-e zbog toga što smo smatrali da je najpraćenija i najzanimljivija za naše čitaoce, za drugi nastavak smo to radili pristrasno, i navijački i izborom lige zadovoljilji sami sebe. Tako smo odlučili da to bude italijanska Serija A, a izbor igrača sa ove liste ovaj put neću ni da obrazlažem, jer lično smatram da je italijanska liga od sredine 80-ih do kraja 90-ih i najbolji ligaški fudbal u istoriji ove igre. Mislim i da toliko kvalitetnih i jedinstvenih igrača i stilova neće više nikad da se ponove. Toliko je bilo dobrih igrača na jednom mestu da me sad, kad na TV-u vidim Milan, Inter ili Azure u kvalifikacijama za SP 2018, na njihov red sramota ko sve danas profesionalno igra fudbal.

I opet, kao i prošlog puta, zadatak eliminacije nekih fudbalera je bio jako težak. Trebalo je imati srca i izbaciti sa ove liste imena kao što su: Roberto Di Mateo, Kristijano Doni, pa i do kraja verni Antonio Di Natale… Ipak, nadamo se da će naš izbor izabranih igrača opravdati izbor onih koje smo morali da uklonimo.

Zbog moje naklonjenosti italijanskom fudbalu, želeo sam da sastavim listu samo sa italijanskim igračima ali su ipak dva čoveka morala da se umešaju i da mi to ne dozvole. Uz ta dva izuzetka, ovo su te face sa Apenina:

1. Klaudijo Kaniđa

Sin vetra! Jedan od najbržih i fizički najdominantnijih fudbalera ikada. Bio je dobar na terenu onoliko koliko je bio problematičan van njega, a živeo je onako kako je i igrao, ludo i brzo. Pre fudbala bavio se atletikom i najbrže vreme za koje je istrčao 100m u svojoj karijeri je 10.20s. Možda klubovi u kojima je nastupao širom “čizme” nisu bili dovoljno kvalitetni da osvoje Skudeto, ali je on svojom pojavom svakako sebi obezbedio mesto na ovoj listi. Zbog svoje naravi često je menjao klubove, najčešće posle jedne ili dve sezone. U Italiji je kao krilni igrač nastupao za Veronu, Romu, i Atalantu u dva navrata. U Seriji A je odigrao svega 138  utakmica i postigao 34 gola a da nije osvojio ni jedno odličije. Po dolasku u Rim su počeli njegovi problemi sa drogom i nesportskim načinom života. Najbolji prijatelj mu je bio, naravno, Maradona. Za Argentinu je nastupao 50 puta, i učestvovao je na 3 SP. Na SP 1990. godine je postao nacionalni heroj sa dva postignuta gola, od kojih je jedan postigao najvećem rivalu Brazilu, a drugi protiv domaćina Italije u polufinalu. U istom meču je zaradio i drugi žuti, zbog čega je propustio finale. Maradona je govorio svojevremeno da je jedini razlog što nije osvojio dva Mondijala taj što Kaniđa nije igrao finalnu utakmicu te večeri u Rimu. 1998. je propustio SP zbog toga što je odbio zahtev trenera Danijela Pasarele da ošiša kosu. To ga je sklonilo iz reprezentacije sve dok Pasarela nije smenjen. Nastupao je još i u Škotskoj, Kataru i rodnoj Argentini, a bio je i jedan od malog broja igrača koji su nastupali na derbiju Boka-River igrajući za oba kluba u dva vremenska razdoblja. Autor je čuvene rečenice: “Ako je kokain droga, ja sam narkoman!”.

2. Faustino Asprilja

Možda i najkontraverznija ličnost u istoriji fudbala. Ekscesi koji su pratili njegovu karijeru su bili toliko česti da pizdarije koje je pravio Mario Baloteli u poredjenju sa njegovim izgledaju kao da je Baloteli dečko za primer. Faustino Hernan „Tino“ Asprilja Hinestroza je svoje fudbalsko ime stvorio u Parmi i Njukastl Junajtedu pre povratka u domovinu. Kolumbijac je na terenu i van njega zahtevao toliko pažnje da bi smo imali dovoljno materijala da samo o njemu pišemo. Uspevao je da u isto vreme postane prvi fudbaler koji je postigao het-trik Barseloni u LŠ, i da lansira svoju ličnu marku kondoma. U Italiji je nastupao za Parmu, i to u oba zlatna doba ovog kluba devedesetih godina. Sa Parmom je u oba mandata osvajao po jedan italijanski kup, evropski super kup, i Kup Pobednika Kupova, a čak dva puta je podizao pehar Kupa UEFA. Njegove igre u Parmi su naterale “mesiju” kluba sa St. Džejms Parka, Kevina Kigena, da za njega izdvoji, za to vreme solidnih, 6.7 miliona funti. Posle odličnih partija za crno bele, izgubio je mesto u timu od Alana Širera, i vratio se u Parmu. Za reprezentaciju Kolumbije je odigrao 57 utakmica i postigao 20 golova. Prestao je da nosi žuti dres nakon što ga je selektor prvi put uvrstio među rezerve. Na jednu kvalifikacionu utakmicu za SP u kojoj je trebalo da nastupa je zakasnio 9 sati.

3. Salvatore Skilaći

Salvatore Toto Skilaći je obeležio istoriju italijanskog fudbala. Omaleni, ali brz i agilan napadač, rodjen i odrastao u ruralnom i siromašnom delu Sicilije, zbog čega je često je bio osporavan kao fudbaler. Kada je na SP 1990. prvi put pozvan u reprezentaciju činilo se da je cela nacija protiv njega jer nije mogao jedan “seljačić” da predstavlja rimske bogove. To je išlo toliko daleko da je dobijao konstantne pretnje smrću. Na okupljanju u trening kampu pred početak prvenstva 3000 navijača je, napavši ga, opkolilo njegov auto. Toto je iz toga izašao jači, uzeo loptu, i bio najbolji strelac prvenstva postavši tako heroj nacije od najomraženijeg fudbalera na apeninskom poluostrvu. U Mesini ima svoj spomenik. Igrao je za Mesinu, Juve, i Inter, i u 339 nastupa u Seriji A postigao 98 golova. Tokom karijere osvajao je italijanski Kup i dva puta UEFA Kup. Igrao je jedno Svetsko Prvenstvo i bio najbolji strelac sa 6 postignutih golova, dok je Italija zauzela 3. mesto. Iste godine je bio 2. u trci za Zlatnu Loptu. Trenutno živi u rodnom Palermu, gde ima svoju akademiju fudbala.

4. Antonijo Benarivo

Jedan od najboljih odbrambenih fudbalera ove igre. Bez obzira na kvalitet odbrambenih igrača koje je Italija imala 90-ih godina, ovaj momak je kod selektora Azura, Ariga Sakija uživao veliko poštovanje, pa je za drzavni tim, od 1993. do 1997. godine, upisao 23 nastupa. 1994. godine je bio standardni član tima za SP u Americi. Učestvovao je u finalnoj utakmici koju su “žabari” izgubili posle izvođenja jedanesteraca, a u meču protiv Nigerije je iznudio penal koji je Bađo realizovao i odveo italijane dalje. Nastupao je za Brindizi, Padovu, i Parmu, i nikad nije napuštao domovinu. Najduže se zadržao u Parmi i u plavo-žutom dresu je po broju nastupa u ligi i evro takmičenjima apsolutni rekorder. U Kalču je odigrao 403 meča. Jedina odličija je osvajao sa Parmom… po dva UEFA Kupa i Kupa Italije, i po jedan  UEFA Superkup, Supekup Italije i Kup Pobednika Kupova.

5. Luiđi De Agostini

Ovaj čovek je jednostavno mogao da igra na svim pozicijama. Sjajna kontrola lopte i shvatanje prostora omogućili su mu da tokom karijere jednako dobro igra kao centralni odbrambeni, krilni odbrambeni, kao i na svim pozicijama u veznom redu. Bio je i odličan izvođač penala, što je i dokazao u finalu UEFA Kupa 1990. godine kada je postigao gol za Juventus protiv Fiorentine. Igrao je u 8 italijanskih klubova, u 408 utakmica Serije A, a najviše je ostavio traga u Juventusu. Skudeto mu je uvek izmicao u nesretnim okolnostima. Naime, u Veronu je došao odmah naredne sezone posle osvojenog Skudeta, dok je u Juventusu bio još veći maler da dođe u klub sezonu nakon osvojenog 22., a napusti  ga sezonu pre 23. Skudeta. Plavi dres je nosio na EP 1988. i SP 1990.

6. Pjerluiđi Kaziragi

Ubojiti napadač je svoju karijeru počeo u Monci. Igrao je još i u Juventusu, Laciju i Čelziju. Do pre godinu dana obavljao je posao pomoćnog trenera Birmingema koji je sa klupe predvodio Djanfranko Zola. U Italijanskom prvenstvu se pojavljivao 332 puta i postigao 90 golova. Sa Starom Damom je osvajao dva UEFA kupa i Kup Italije. Sa Lacijom je ponovio uspeh osvojivši Kup Italije, dok je sa Čelzijem podigao pehar FA kupa i UEFA Super Kupa, doduše bio je van stroja zbog povrede. U Čelziju je odigrao samo deset utakmica do velike povrede ligamenata, i posle deset operacija nije uspeo da se vrati na teren. Ugovor sa Čelzijem mu je istekao tek dve godine kasnije kad je i zvanično okončana njegova karijera. Za Italiju je upisao 44 nastupa i bio učesnik SP 1994. i EP 1996.

7. Enriko Kijeza

Iako nikad nije igrao van Italije, nastupao je za 12 različitih klubova, igrajući pri tom rame uz rame sa najvećim fudbalerima tog vremena. Jedan od najnezgodnijih napadača 90-ih godina, najbolje partije je pružao u Parmi i Fiorentini, a najduže se zadržao u Sijeni, gde je ostao do kraja karijere. Sezone 1995/96 u Sampdoriji sa Manćinijem pravi jedan od najubojitijih tandema Serije A. Sa Sampdorijom je u svom prvom mandatu osvojio i Kup Pobednika Kupova. Najveći uspeh je došao po prelasku u Parmu, sa kojom je 1999. godine osvojio UEFA Kup, italijanski Kup i Superkup Italije. Te sezone je bio i najbolji strelac UEFA Kupa. Kup Italije je osvojio ponovo sa Violom dve godine kasnije. Za repku je zabeležio samo 22 nastupa i bio deo tima na EP 1996. i SP 1998. Bufon je tokom svoje karijere igrao sa i protiv Kijeze, i protiv Kijezinog sina koji trenutno nastupa za Fiorentinu.

8. Stefano Fiore

Kao ofanzivni ili krilni vezni igrač, Stefano Fiore je nastupao za 13 različitih klubova, sa jednim, retkim za italijane, izletom na Pirinejsko poluostrvo, tačnije u Valensiju. U Seriji A je debitovao za Parmu 1994. godine. Od tad pa do kraja karijere, Fiore je svojom kreacijom i tehnikom zadavao probleme protivnicima širom Azurne obale. Ubrzo posle debija, tadašnji menadžer plavo žutih, Nevio Skala, ga je stavio među startnih 11 za finale Kupa UEFA. Mladi Fiore je tada igrao rame uz rame sa Zolom, Fernandom Koutom, Dinom Bađom i mnogim drugim velikanima fudbala. U karijeri je zapažene uloge odigrao u Parmi, Laciju, Udinama i Valensiji, i sa njima je osvajao dva puta italijanski kup, dva Kupa UEFA, jedan UEFA Super Kup, jedan Intertoto Kup, i Super Kup Španije. U reprezentaciji je upisao 38 nastupa i dva gola. Na EP 2000. godine je bio jedini igrač koji je odigrao svaki minut na turniru. Njegov pogodak protiv Belgije je proglašen za gol turnira.

9. Luiđi Di Bjađo

Rođeni Rimljanin, posle Lacijove omladinske škole, debitovao je za Lacijo i to mu je ostao jedini nastup za svetlo-plave. Igrao je u nekoliko italijanskih klubova sa najviše uspeha u Romi i Interu. U 19 godina dugoj karijeri, u Kalču je zaigrao 482 puta i pogađao mrežu 66 puta. Iako je igrao sa mnogo uspeha u Romi, napustio je klub sezonu pre nego što će po poslednji put postati prvaci. U sezoni 2001-02, igrajući za Neroazure, titulu prvaka je izgubio u zadnjem kolu od Juventusa. Jedan od najpouzdanijih i najupornijih igrača sredine terena, Di Bjađo je nastupao za plavi dres u 31 utakmici, od toga na SP 1998 i SP 2002, kao i EP 2000. Trenutno je selektor italijanskih selekcija do 21. godinu, a do dolaska Manćinija na klupu seniorske selekcije je bio tranzicioni trener tima posle ispadanja Italije iz kvalifikacija za SP u Rusiji.

10. Dino Bađo

“Drugi Bađo”, kako ga zovu pristalice fudbala širom sveta je zbog prezimena uvek bio u nepravednoj senci svog pet godina starijeg saigrača iz kluba i reprezentacije, Roberta Bađa. Verovatnoća da njih dvojica budu saigrači tolike godine je, statistički gledano, bila jako mala. Po zvaničnim podacima, Bađo familija ima samo 1500 u Italiji, pa šansa da njih dvojica budu rodom iz istog mesta, Veneta, praktično nije ni postojala. Ipak, to se desilo, njih dvojica su se upisala u stranice fudbalske istorije, i to svako svojom zaslugom, ali pomažući jedan drugom na tom putu kao dugogodišnji saigrači. Debitovao je u Torinu i posle jednogodišnje pozajmice Interu, prelazi u Juve, gde po prvi put igra u paru sa “Malim Budom”, gde i dobija svoj nadimak koji će ga pratiti celu karijeru. Nakon Juventusa prelazi u Parmu, iako je prvobitno dogovoren transfer, tada mladog, Alesandra Del Pjera. Sa najviše uspeha igrao je baš u Juveu i Parmi, a nešto kasnije i u Laciju. U seriji A je odigrao 351 utakmicu. Svestrani igrač sredine terena je tokom svoje blistave karijere osvajač tri kupa UEFA, i po jedan italijanski kup u super kup. Za reprezentaciju je debitovao u Decembru 1990, godine, a čari svetskog prvenstva je osetio prvi put 1994. Ponovio je nastupe i na EP 1996. i SP 1998. godine. Plavi dres je nosio 60 puta.

11. Đuzepe Sinjori

Maestro sa loptom. Nedovoljno hvaljen i pominjan u svetu fudbala. Mozda je razlog tome, što u svojoj dvadeset dvogodišnjoj karijeri nije osvoji ništa osim Intertoto kupa 1998. godine sa Bolonjom. Moje mišljenje je da ovaj čovek treba da se pominje u rangu sa Maradonom, Peleom, Džordžom Bestom, i sličnim titanima ove igre. Brz i tehnički nepogrešiv, sa haubicom umesto leve noge, Đuzepe Bepe Sinjori je tri puta, u toku svoje blistave karije, bio najbolji strelac Serije A. Njegovo ime je upisano i među najboljih deset srelaca svih vremena. Izvanredan izvođač penala i slobodnih udaraca. Moram i da dodam, na razočarenje naših fanova Siniše Mihajlovića, da Miha nije jedini koji je postigao het trik iz slobodnih udaraca u istoriji Serije A. Nije bio ni prvi u tome. Bepe je to uradio četiri godine pre njega, takođe u dresu Lacija. Karijeru je počeo u Interovoj omladinskoj školi, koji ga je prodao zato što je bio suviše nizak. Pored Lacija i Bolonje igrao je još za sedam klubova. Njegov transfer u Parmu iz Lacija je bio dogovoren, ali je otkazan nakon nasilničkih demonstracija navijača tog kluba, koji su na sve načine pretili upravi kluba i njihovim porodicama, pa čak ih i fizički napadali i pretili im smrću. Zbog razlika između njega i tadašnjeg selektora Azura, Ariga Sakija, odigrao je svega 28 mečeva za reprezentaciju. Jedini veći turnir u plavom dresu je igrao na SP 1994. godine. Na istom turniru je upisao dve asistencije u odlučujućim utakmicama protiv Norveške i Španije. Mnogi i danas misle da je najveća greška Ariga Sakija što u tom čuvenom finalu nije uveo u igru Sinjorija pred izvođenje penal serije.

Članak Nekrunisani kraljevi fudbala – Serija A se pojavljuje prvo na Kladza.

Ako ste i vi, kao i Raka, pročitali naš tekst, mogli ste da primetite da je, po nama, najveće merilo  vrednosti nekog vozača sposobnost istog da jednako kvalitetno vozi različite mašine.

Mi smo u tom tekstu najveći respekt pokazali prema Kejsiju Stoneru, jer jebi ga, dok neko drugi ne uspe da uradi nešto značajnije na Dukatiju on je za nas jedan i jedini koji može ono što drugi ne mogu.

Ipak, Kejsi je to uradio na jedinoj mašini na kojoj niko drugi nije pa ga je to izdvojilo, ali nije jedini koji je to radio sa dva različita konstruktora. Da ne bismo bili površni i nepravedni prema ostalima koji su nam dali povoda da ih smatramo najboljima, rešili smo da odvojimo malo vremena i prostora i za njih.

Kako je do sad bilo pet vozača kojima je to do sad polazilo za rukom, mi smo rešili da Vam predstavimo listu tih pet velikana ovog sporta.

Listu smo sastavili prema godinama učešća u karnevalu, od najdavnijeg  do poslednjeg koji je to uradio.

Uživajte!

1. Džef Djuk (Norton i Đilera)

Popularni Vojvoda je, pedesetih godina prošlog veka, bio jedan od najpopularnijih vozača u Engleskoj.

U svojoj blistavoj karijeri se oprobao u svim MotoGP kategorijama, ali i na čuvenom uličnom trkalištu TT Isle of Men, i to čak devet puta, od kojih je bio najbolji na šest trka. U to vreme TT je bila najprestižnija trka među svetskim šampionatima.

U Moto GP-u se takođe takmičio u devet sezona, i to u tadašnjim kategorijama od 350cc i 500cc. U obe kategorije je imao ukupno šest trofeja najboljeg, a premijum klasu je osvajao 1951. godine sa Nortonom, kao i sa Đilerom u periodu od 1953. do 1955, godine. Njegov prelazak na italijanski motor je bio loše prihvaćen među navijačima na ostrvu.

Ostaće upamćen i kao prvi vozač u motociklizmu koji je koristio jednodelno odelo.

Do kraja života je ostao vezan za ovaj sport, živeo je pored staze gde se TT Isle of Men vozio, a nakon njegove smrti je auto sa njim prošao celom dužinom staze pre nego što ga je odvezao na večni konak. Jedna deonica rute tog takmičenja je nazvana po njemu.

2. Đakomo Agostini (MV Agusta i Jamaha)

Italijan je neosporiva legenda ovog sporta.

Apsolutni rekorder sa 15 osvojenih šampionskih titula i 159 podijuma od kojih su 122 pobede. Zbog ovog izvanrednog rekorda koji do danas nije oboren smatra se najboljim vozačem svih vremena.

U četrnaest godina dugoj karijeri, sedam puta je bio šampion u kategoriji od 350cc, i osam puta u 500cc. Bitno je i da napomenemo da je u to vreme, kao i u Djukovo vreme bilo dozvoljeno da vozači voze više kategorija u jednoj sezoni. Titule u kraljevskoj kategoriji je osvajao na MV Agusti, i to šest puta, od 1967. do 1972. godine, kao i dve na Jamahi 1974. i 1975, godine.

Kao i Džef Djuk, vozio je i TT Isle of Men čak osam puta, sve do pogibije Žilberta Parlotija na ovoj trci.

Iz motociklizma se povukao 1977. godinea kasnije se oprobao i u auto sportovima. Bio je menadžer mnogim uspešnim vozačima moto i auto trka, kao i formule 1.

3. Edi Lovson (Jamaha i Honda)

Lovson je nakon dve titule svetskog prvaka na Kavasakiju u Supebike-u dobio ponudu Jamahe da pređe u MotoGP, koju nije mogao da odbije.

Amerikanac je MotoGP-u je proveo devet godina. Na Jamahi je osvajao titule 1984.,1986., i 1988. godine. Posle poslednje titule sa Jamahom, šokirao je svet sporta kada je prešao u tabor njihovog najvećeg rivala, Honde. Odmah naredne godine je ponovio uspeh i osvojio titulu, postavši tako prvi vozač kome je to pošlo za rukom dve vezane sezone ali sa različitim proizvođačima.

Jedan od retkih koji je sve Japance izvozao i izdominirao na njima.

Nakon završene karijere u moto sportovima oprobao se i u IndyCar-u i kartingu.

4. Valentino Rosi (Honda i Jamaha)

Popularnog Doktora ne treba previše predstavljati. Jedan od najuspešnijih vozača ovog takmičenja i miljenik navijača.

Još uvek aktivan, svoju prvu trku u kraljevskoj kategoriji je izvezao 2000. godine, i od tada se sedam puta kitio titulom najboljeg vozača. Prve četiri sezone je vozio za Hondu i osvojio tri vezane titule u periodu od 2001. do 2003. godine. Od 2004. prelazi u Jamahu i nastavlja taj niz i naredne dve sezone. Ovaj uspeh, od dve vezane titule šampiona za Jamahu je ponovio i u sezonama 2008 i 2009. Vozio je još i za Dukati, a 2015. godine je zbog kontraverznog duela sa Markom Markezom i još kontraverznijom odlukom da bude kažnjen, izgubio trku za titulu u zadnjem kolu od klubskog kolege Horhea Lorenca. U trenutku kad je kažnjen, Rosi je vodio u šampionatu ispred Lorenca.

Istinska legenda ovog sporta i čovek koji će nas i u pedesetoj godini, oduševljavati svojim umećem na stazi.

5. Kejsi Stoner (Dukati i Honda)

Kao što smo već napomenuli na početku teksta, o Kejsiju smo dosta iscrpno pisali u prethodnom članku. U interesu čitalaca i da se ne bismo ponavljali, detaljan tekst o ovom vozaču možete da pronađete na ovom linku ovde.

P.S. Veliki pozdrav za Raku, Lidiju koja brine o tome da su nam čaše uvek pune, celu ekipu u Prolazu, sve naše strateške partnere, stručne i nestručne saradnike, ljubitelje piva i sporta! Bez vas ne bismo bili ovde!

Članak Samo su Oni Mogli Sve da Voze se pojavljuje prvo na Kladza.

U pet najjačih liga evrope nekih većih iznenađenja u borbi za titule nije ni bilo, kao ni prethodnih nekoliko godina (Lester ne računam). Mančester Siti, Barselona, Juventus, PSŽ i Bajern su sebi učvrstili mesta koja će im doneti epitet najbolje ekipe po ko zna koji put (neki čak i u nizu) i tako nas naterali da se ponovo pitamo: ”Hoće li nekad nešto da se desi?”

I stvarno, ne znam za Vas, ali ja bih voleo da vidim ponovo neku Valensiju kako podiže pehar najboljeg tima u sezoni. Ili, recimo, Napoli, Totenhem, Romu, K’lautern, Liverpul… Ma bilo ko samo ne Gvardiola. Ili ne daj bože Roben i Riberi, Pike ili Ramos, Bufon i Kjelini…

Kako su nas njihovi uspesi doveli do hronične depresije, a s obzirom da mi nismo obična redakcija i volimo da veličamo neuspehe, rešili smo da Vam predtsavimo neke od igrača koji nikad nisu osvojili neku od liga u kojima su nastupali, a apsolutno su to zaslužili.

Pošto je takvih igrača bilo jako puno (ne mogu svi da budu Ronaldo i Mesi), mi smo rešili da liste napravimo prema ligama (PL, Serija A,…) i da Vam svakog fudbalskog vikenda poklonimo po jednu. Trenutno najatraktivnija liga na svetu, kao i prethodnih nekoliko godina je engleska PL pa smo sebi dali slobodu da počnemo od nje.

Premijer Liga

Sa najviše kvalitetnih i gigantskih klubova, kao i najviše registrovanih fudbalera po broju stanovnika, englezi su nam ovaj posao učinili jako teškim. Jedina olakšica nam je činjenica da se engleska liga igra, u ovoj formi u kojoj je danas, od 1992-e godine. Mada nismo želeli nikoga da izostavimo, listu smo morali da skratimo i odlučili smo da to bude lista od simboličnih jedanaest igrača.

Prema našem mišljenju na njoj ne treba da se nađu igrači koji se još aktivno bave fudbalom (Geret Bejl, Luiz Suarez, Fernando Tores…), igrači koji su PL igrali prekratko da bi je osvojili (Rud Gulit, Đanluka Vijali,…), kao ni igrači koji su većim delom karijere učestvovali u sistemu takmičenja koji je prethodio reformi istog (Stjuart Pirs). Bilo je tu i igrača kojima je titula jedva izmicala, onih koji su to zaslužili ali su bili u nedovoljno dobrim klubovima, itd. Ćabi Alonzo, Faustino Asprilja, Džimi Flojd Haselbajnk, su samo neka od imena koja su svojim performansama na terenu ovo sigurno i zaslužili ali mi ne bismo bili najbolja redakcija da ne donosimo surove odluke. Za ove fudbalske šmekere smo se mi odlučili:

1. Dejvid Džejms

Harizmatični golman, nezgodnog temperamenta. Sigurno je bilo atraktivnijih igrača u PL ali jednostavno, niko nije zaslužio da zbaci legendu Liverpula i Engleske reprezentacije sa ove liste. U 25 godina dugoj karijeri i na 572 nasupa je branio boje osam klubova u PL od kojih je najveći trag ostavio u Liverpulu sa 214 nastupa. Za reprezentaciju je zabeležio 53 nastupa. Držao je rekord po broju utakmica na kojima nije primio gol (170), sve dok ga Peter Čeh nije pretekao 2015-e godine. Ruku na srce, bio je sklon i neverovatnim kiksevima ali je, zbog svoje ličnosti, i tad brao simpatije navijača čirom sveta.

2. Džejmi Karager

Jedan od poslednjih mohikanaca koji su celu karijeru posvetili samo jednom klubu, što mu obezbeđuje mesto na našem prebrojavanju. Centralni odbrambembeni fudbaler je sa 737 nastupa za Liverpul u svim takmičenjima rezervisao sebi drugo mesto igrača koji su najviše puta zaigrali za klub, odnosno prvo mesto u Evropskim takmičenjima sa 150 nastupa. Za reprezentaciju je zabeležio skromnih 38 utakmica, što i nije iznenađujuće s obzirom na igrače koji su u vreme kada je Karager igrao sačinjavali zadnju liniju odbrane. Jedini je Liverpulov fudbaler u istoriji koji je promenio čak 6 trenera. Najviše duela je odigrao protiv Čelzija, čak 45 puta. Odraso je kao navijač Evertona. Trenutno radi kao sportski komentator i konsultant i sa tog mesta je nedavno suspendovan zbog pljuvanja navijača i deteta, čime je uprljao svoju besprekornu karijeru. Ali to je valjda Karager, tip koji je Stivu Finanu rekao da će da mu polomi obe noge ako mu preuzme mesto u startnih jedanaest Liverpula.

3. Met LeTisije

Čovek koji je, kao i Karager, celu profesionalnu karijeru posvetio samo jednom Klubu. Svojom odanošću i nastupima je postao istinska legenda i oličenje časti Engleskog fudbala. 1990-e godine je dobio rekordnu ponudu Totenhema da pređe na Vajt Hart Lejn i odbio je. Verovatno je jedini na ovoj listi koji zbog odanosti klubu nije osvojio ni jedan trofej u karijeri. Za svoj klub je odigrao 443 utakmice i postigao 161 gol. Bio je prvi igrač sredine terena koji je u karijeri dao više od 100 golova u PL. Bio je poznat po uspešnosti sa bele tačke. I danas drži rekord sa samo jednim promašenim penalom u karijeri (47/48). Jedini penal koji nije realizovao je zaustavio Mark Krosli, golman Notingem Foresta početkom 90-ih godina. Glen Hodl ga nije uvrstio u tim Engleske za svetsko prvenstvo 1998-e godine uz obrazloženje da mu ne treba dobar izvođač penala. Engleska je kasnije ispala na penale. Zabeležio je samo 8 nastupa za nacionalnu selekciju.

4. Les Ferdinand

Brat Rija Ferdinanda je u 20 godina dugoj karijeri promenio 10 premijerligaških klubova bez osvojenog trofeja, zbog čega je važio za najvećeg malera PL-e. Najzapaženije su mu partije koje je pružao u Kvins Park Rendžersima, Totenhemu i Njukastlu, u kom je dve godine za redom završavao sezonu kao drugoplasirani na tabeli iza Mančester Junajteda, sa 4 i 7 bodova zaostatka. Osmi je na listi strelaca PL sa 149 pogodaka. Za reprezentaciju je upisao samo 17 nastupa i postigao 5 golova. Zbog doprinosa fudbalu nagrađen je Britanskim ordenom časti.

5. Geri Spid

Mada je sa Lids Junajtedom osvojio prvenstvo godinu dana pre formiranja PL-e, Geri Spid važi za još jednog malera po klubove u kojima je igrao. Pored Lidsa u kom je odigrao najviše utakmica, velšanin je igrao za još četiri ostrvska kluba, sa najviše uspeha u Njukastl Junajtedu i Bolton Vonderersima. Spid je za selekciju Velsa nastupio 85 puta što ga stavlja na drugo mesto po broju nastupa za tu zemlju. U PL-i je zabeležio 840 nastupa u svim takmičenjima i u trenutku njegove smrti, 2011. godine, jedino su više imali Rajan Gigs i gore pomenuti Dejvid Džejms. Spidova smrt je ostavila neizbrisiv trag u svetu fudbala.

6. Marsel Desai

Jedan od najboljih odbrambenih fudbalera svih vremena, u periodu kad je fudbal bio na vrhuncu. Poznat po snazi i dominaciji u duel igri, zbog čega je i dobio nadimak “stena”. U svojoj bogatoj klupskoj i reprezentativnoj karijeri osvojio je sve osim PL. Osvajač je Svetskog Prvenstva 1998-e godine, kao i Evropskog dve godine kasnije, sa selekcijom Francuske. Sa 116 odigranih utakmica za “petlove”, bio je rekorder dok ga na tom mestu nije pretekao Lilijan Tiram 2006-e godine. U Evropi je igrao za četiri velikana, od kojih je osvajao Ligu Šampiona sa Olimpikom iz Marseja 1993-e i sa Milanom odmah naredne godine, postavši tako prvi igrač koji je sa dva različita kluba osvajao ovo takmičenje dve uzastopne sezone. U tom finalu je postigao i gol za Milan u pobedi od 4-0 nad Barselonom. U Čelzi je iz Milana prešao 1998. godine kao svetski šampion i odigrao 158 utakmica u PL a da nije podigao pehar. Za utehu ostaje činjenica da je sa timom iz severnog Londona osvojio FA Kup 2000-e godine.

7. Paolo DiKanio

Lud ko Šešelj. Jedinstveni italijan, prekog karaktera koga su se i saigrači bojali na terenu. Borben, srdačan, uvek je na sebi svojstven način branio boje klubova za koje je igrao i tako postao favorit navijača gde god bih igrao. Možda nije bio najbolji igrač sa ove liste, kao ni klubovi za koje je nastupao, ali je zbog posvećenosti fudbalu i klubovima, kao i zbog ludila koje je donosio sa sobom na teren, obezbedio sebi mesto na ovoj listi. Posle nastupa za najuspešnije italijanske klubove oprobao se na ostrvu, gde je branio boje Šefild Vensdeja, Vest Hema i Čarlton Atletika, od kojih je najviše uspeha imao sa Čekićarima. U PL je postigao 190 golova za sedam godina igranja. Hari Rednap je za njega govorio da može sa loptom da radi ono o čemu drugi mogu samo da sanjaju. Javno se deklarisao kao fašista i imao je tetovažu “Il Duce”, što je bio nadimak Benita Musolinija.

8. Đanfranko Zola

U izboru navijača je izglasan za najboljeg igrača Čelzija svih vremena. Posle uspešnih nastupa u Italiji, od kojih je najviše postigao sa Napolijem, igrajući rame uz rame sa Maradonom, prelazi u Čelzi. U Čelziju je za 7 godina odigrao 229 mečeva u PL i postigao 59 golova. Za Azure je odigrao 35 utakmica i nastupao na Svetskom Prvenstvu u Americi 1994-e godine, kao i na Evropskom 1996-e. Omaleni polušpic je bio jedan od najinteligentnijih i tehnički najboljih igrača koje je ova igra videla, sa perfektnim osećajem za prostor i kreiranje igre. Kada je Fernando Tores prešao iz Liverpula u Čelzi, Zola je za njega reko: “ Ima volju ali on ne voli Čelzi. Možete da kupite njegove usluge, ali ne možete da kupite njegovu ljubav prema Liverpulu”.

9. Pol Gaskojn

Jedan od najtalentovanijih ali i najkontraverznijih fudbalera svih vremena. Rođen i odraso u radničkoj četvrti u blizini Sejnt Džejms Parka gde je i počeo fudbalsku karijeru. Popularni Gaza je svoj fudbalski zenit dostigo u Njukastlu i Totenhemu. Za Englesku reprezentaciju je odigrao 75 mečeva i postigao 14 golova. Možda bi njegovi lični uspesi bili veći da nije voleo piće jednako kao i fudbal, ali onda ne bih bio jedan i jedini Gaza. Alan Širer je za njega govorio da je mogao ujutru da popije litar Džina i da popodne izađe na teren i bude igrač utakmice. Jednom je posle utakmice Engleske reprezentacije sa Denijem Bejkerom I Džonijem Evansom otišao u pab u kompletnoj fudbalskoj opremi u kojoj je igrao. Gari Lineker i Žoze Murinjo su u više navrata tvrdili da je on najbolji i najtalentovaniji fudbaler svih vremena.

10. Stiven Džerard

Možda i najomiljeniji igrač Liverpula svih vremena. Sa Liverpulom je igrao i osvojio čuveno finale LŠ protiv Milana 2005-e, kao i finale FA kupa protiv Vest Hema 2006-e, u kojima je i postigao po gol. Osvojio je još jedan FA kup i kup UEFA 2001-e, dva puta evropski super kup, tri puta Liga kup i dva puta Komjuniti Šild. Popularni kapiten crvenih je igrao za Liverpul 17 godina u 504 utakmica u PL i 120 postignutih golova. Kapiten je bio od 2003-e godine. Bio je i član Gordog Albiona 14 godina na 114 utakmica. Sa 13 godina je bio na probi u Mančester Junajtedu, ali srećom po navijače sa Enfilda do realizacije tog transfera nije došlo. Vlasnik je i jednog neslavnog rekorda u dresu svog omiljenog kluba kao igrač sa najviše crvenih kartona u istoriji tog kluba. Jedini je igrač ikada koji je postizao golove u FA kupu, Liga kupu, LŠ i UEFA kupu. Više nastupa za jedan klub su od njega imali samo Rajan Gigs (632) i Džejmi Karager (508). Više golova golova za jedan klub u PL od Džerarda su postigli samo Vejn Runi, Tijeri Anri, Alan Širer, Frenk Lampard i Robi Fauler, od kojih samo on i Lampard nisu bili napadači. Upisao je i najviše asistencija od osnivanja PL (92).

11. Robi Fauler

Brat je “vuko crtu” sa gol-aut linije! Tačka !

Članak Nekrunisani Kraljevi Fudbala – Premijer Liga se pojavljuje prvo na Kladza.

Isto tako znam i da sam time pogazio sva načela ovog portala za koji pišem, kome je, kao što smo više puta naglasili, osnovni cilj razmena mišljenja, stavova i podataka o sprtskim akterima i događajima.

I jesam, svesno i bez pardona. Bez ustezanja i trunke uviđajnosti, po prvi put ne ostavljam čitaocu prostor za mišljenje. Prvi put da uopšte neću da biram reči kao što su “moje mišljenje”, “ja pretpostavljam”, i bilo koji drugi termin koji će da me ogradi od tuđih ubeđenja. Toliko je moje uverenje, da je on najbolji, veliko.

Svestan sam i da ima mnogo popularnijih vozača od njega. Kao i onih koji imaju više odličija, oborenih rekorda, individualnih priznanja, broja pobeda i pol pozicija… Treba biti, ili glup, ili samouveren, ili oba, da pored imena kao što su Valentino Rosi, Maks Bjađi, Niki Hejden, Mark Markez, Horhe Lorenco, Majk Duan, i mnoga druga, jednostavno kažeš: “On je najbolji!”. E pa, ja jesam toliko uveren u svoje mišljenje da ću to da kažem kratko i jasno, i time, rado prihvatim i onu drugu mogućnost da sam glup.

KO JE OMALENI AUSTRALIJANAC ?

“Kengur” je rođen je u Australiji 1985. godine. Interesovanja i potrebu za brzinom je pokazao kao jako mlad, te je prvi put seo u sedište motora sa četiri godine.

Prve krugove u svojoj karijeri je izvezao u svojoj domovini na kros-trkama. Nakon prve pobede, kada je imao šest godina, nastavio je u istom ritmu. Do četrnaeste godine, je već odneo 41. pobedu na lokalnom šampionatu, i 70 na državnom. U jednom trenutku juniorske karijere je za nekoliko dana vozio pet različitih kategorija po sedam trka, odnosno trideset i pet ukupno. Pobedio je u trideset i dve trke i osvojio svih pet titula sa različitim motorima. Njegova sposobnost da upravlja mašinama sa različitim agregatima i ramovima je bila jasna još tada. Upravo ova veština ga je krasila i tokom profesionalne karijere, što je i glavni razlog mog mišljenja da je on superiorniji od svih drugih vozača koji su se oprobali u ovom sportu, ali o tome ćemo nešto kasnije.

Kako je u Australiji pokazao do tad neviđeno umeće, vreme je bilo za korak dalje. Stoneru je talenat dozvoljavao da pređe na asfaltom prekrivena trkališta, ali zakoni u Australiji nisu. Zbog vladajućih zakona o odnosu godina starosti kod vozača i kategorije mašina na trkama, Kejsi je bio prinuđenen da se preseli sa roditeljima u Evropu koja je u tom trenutku bila mnogo liberalnija po trkačke zakone.

Smestio se u Englesku, i 2001. godine je vozio engleski, kao i španski šampionat do 125 kubika, koji je i osvojio.

Odmah naredne godine je prešao u GP250cc, ali se prva saradnja njega i LCR Aprilije pokazala kao pogrešna bez i jednog podijuma za njega.

Od 2003. godine vozi za isti tim, samo ovaj put GP125cc takmičenje. Ovde su stvari krenule na bolje, te je odneo svoju prvu pobedu u GP kategorijama, i sezonu završio na osmom mestu.

Naredne sezone ostaje u istom rangu takmičenja ali prelazi u Red Bul KTM i ponavlja uspeh od jedne osvojene trke, što je ujedno bila i prva osvojena trka za KTM-ov agregat ikada. Sezonu završava na petom mestu.

U svojoj sledećoj sezoni se vraća saradnji sa LCR Aprilijom u GP250cc i u vrlo neizvesnoj takmičarskoj godini, sa pet pobeda završava na drugom mestu iza tadašnjeg šampiona Danija Pedrose.

KRALJEVSKA KLASA I ŠAMPIONSKE GODINE

U GP klasi je debitovao 2006. godine na LCR Hondi. U najvišu klasu je prešo zajedno sa LCR timom, ali je dosta kontraverzi pratilo agregate koje će tim koristiti. Nakon što je posao bio skoro dogovoren sa Jamahom i Honda Pons timom, ipak je Honda dogovorila odvojeno sponzorstvo sa LCR-om, što se pokazalo kao nestabilna saradnja. Sezonu je završio na osmom mestu bez i jedne pobede.

Nezadovoljstvo australijskog vozača iskoristio je Dukati i doveo ga u svoje redove. Odneo je pobedu na samom otvaranju sezone 2007. godine. Kasnije je nastavio da niže pobede, i sa deset pobeda, i najniže rangiranim šestim mestom u Japanu, postao je prvi put šampion sveta u kraljevskoj kategoriji. Od osnivanja MotoGP karnevala do danas, ovo ostaje jedina šampionska titula za renomiranog italijanskog proizvođača, kao i za neki ne-japanski agregat od 1974. godine i MV Aguste.

Sezonu 2008. je počeo jednako dobro kao i prethodnu, obezbedivši sebi sedam pol pozicija, od kojih je tri uspeo da završi na prvom mestu. Ipak, tri malerozna pada su ga izbacila iz trke za titulu. Sezonu je završio na drugom mestu iza Valentina Rosija sa šest pobeda i 280 bodova, što je najveći broj bodova ikada napravljen bez osvojene titule.

Naredna sezona je bila još maleroznija po Stonera. Sve je krenulo lepo po njega i do desete trke u sezoni je vodio ljutu bitku sa, tada nepobedivim dvojcem Jamahe, Rosijem i Lorencom, kada mu je otkriven redak oblik anemije, zbog koje je propustio naredne tri trke. Bodovna razlika njih trojice u tom trenutku je bila svega 16 bodova. U periodu odsustva prvi motor ekipe je preuzeo Mika Kalio. Stoner se vratio sa pobedom, i do kraja vozio briljantno, ali je nedostatak bodova iz nekoliko trka bio nedostižan. Završio je sezonu na, za njega, skromnom četvrtom mestu.

2010. je po Australijanca prošla sa dosta uspona i padova pa je ponovio rezultat iz prethodne sezone.

Kako je delovalo da dominaciji dvojca na Jamahama tih nekoliko sezona nema kraja, Honda je morala da napravi promene. Kejsi se uklapao u planove, transfer je rešen, prešao je da vozi za japanskog proizvođača, a njega je u Dukatiju zamenio Valentino Rosi.

Odmah je krenuo da niže pobede, osvojivši tri od prvih pet trka u šampionatu. Konkurencija je bila možda i najjača ikada. Kao suvozače u timu je tada imao Danija Pedrosu i Andreu Dovicioza. Ipak, najveću bitku je vodio sa aktuelnim šampionom sveta, Lorencom. Nastavio je da bude siguran u sebe do kraja sezone i još jednom se okitio odličijem najboljeg vozača godine. Iste sezone u oktobru je poginuo i Marko Simončeli, što će kasnije da se navodi kao jedan od glavnih razloga iznenadnog povlačenja Australijanca iz motociklizma. Stoner je uvek negirao te tvrdnje.

Naredna godina je, pored toga što će ostati upamćena po njegovom iznenadnom povlačenju iz moto sporta, za Kejsija počela izvanredno. Otvorio je sezonu sa dve pobede u prve dve trke. U dosta jakoj konkurenciji, na Velikoj nagradi Katalonije je završio na četvrtom mestu, i to je bio prvi put u četrnaest meseci da se nije popeo na podijum. U Indijanapolisu je na treningu doživeo težak pad, trku je ipak izvezao, a nakon nje je dao zvanično obaveštenje da su ligamenti zglobova pogidani i da propušta naredne tri trke. Ovo ga je automatski isključilo iz trke za titulu.

U Maju iste godine, pred trku za veliku nagradu Francuske, Kejsi je na konferenciji za medije objavio da se povlači, i tako je svakog ljubitelja ovog sporta ostavio u neverici.

Kao glavne razloge za tu odluku je naveo umešanost DORNA-e (ekskluzivni vlasnik prava prenosa i sponzorstava) i politike u moto sport. Rekao je i da ne želi da bude više deo ovakvog sistema, da zbog toga više ni malo ne uživa u vožnji, kao i da mu najviše nedostaje period kada je vozio niže kategorije jer je tad, kako kaže, mogao samo da se trka i da nije bilo ni upola sranja kao danas. Odluku je doneo i objavio u trenutku kada je bio aktuelni svetski šampion.

Kao što smo već napomenuli, krenula su razna nagađanja oko toga šta je pravi razlog njegove odluke. Moje lično mišljenje je da ne postoji nikakav skriveni motiv i da su razlozi koje je naveo i jedini i pravi, što se kasnije i obistinilo. Danas imamo DORNA-u, koja definitivno nema iste kriterijume za sve, a i ti kriterijumi zavise isključivo od zarade, pogotovu u sumnjivim situacijama i kontaktima na stazi. Osim toga imamo i majstore ovog sporta koji su u stanju da voze svoje mašine do 350 km/h, a ipak se ponašaju kao devojčice u pubertetu. Ako je meni više jadno, mizerno i degutantno da ih gledam, verujem da Kejsiju nisu trebali nikakvi dodatni razlozi i izgovori da napusti sve dok je na vrhuncu.

I, ZAŠTO JE ON NAJBOLJI?

Moje mišljenje je da je on, iako jako nadmen i uobražen, najveći čovek od svih vozača koji su vozili ili i dalje voze u MotoGP, baš zbog činjenice da je rekao ono što svi znaju ali ćute zbog ličnih interesa, sve dok nije na njihovu štetu. Pa i tad krive jedni druge kao male pizde i niko se ne usuđuje da kritikuje sistem, jer im taj sistem donosi sve veću lovu iz sezone u sezonu.

Kako, naravno, to nisu pravi razlozi mog uverenja o njegovim vozačkim kvalitetima ali sam morao da pomenem, prećiću na stvar i biću vrlo konkretan.

Najbolji je jer je osvajao titule na dva različita motora. Kako nije jedini kome je to pošlo za rukom, nastaviću svoje obrazloženje činjenicom da je jedini koji je to uradio na Dukatiju, i to dominantno.

Ako pogledamo laički, svaki vozač koji je probao da “jaše” crvenu zver je ispao smešan, čak i legendarni Doktor. Doktor je govorio, još, i da je Dukati najnervoznija mašina na koju je ikada seo. Doviju su trebale godine da ga vozi na ovom nivou i taman kad se prošle sezone činilo da ima šanse on je ponovo pokazao suprotno. Lorencu je uvek neko drugi kriv, a o ovima ostalima ne moramo ni da diskutujemo. Stoner je seo, upalio motor, i objasnio kako se to radi.

Kristijan Gabarini, šef ekipa mnogih vrhunskih vozača, je rekao za njega: ”On je jedini vozač na svetu koji može da vozi svaku mašinu, u svakoj kategoriji, i u svakoj vrsti moto sporta!”

Druga stvar koja mi je kod njega impozantna je stil vožnje. Ovo je uvek bila neiscrpna tema za diskusiju. Po meni je stil vožnje način na koji vozač savladava krivine, priprema za krivinu, i izlazak iz nje. Pravci su, pa, pravci… ne verujem da neko ima neki specifičan stil i znanje za vožnju na pravcu. Znači, kasno ili rano kočenje, širi ili uži ulaz, kao i izlaz, voženje na zadnjem točku i maksimalno iskorišćenje istog, ili na prednjem kao Markez, je sve ono što definiše stil vožnje nekog vozača.

Ono što je definisalo Kejsijev stil vožnje, ili bolje da kažem stilove, je to da je bio jedini vozač koji nije podredjivao motor svom stilu, niti stil motoru, već je prilagođavao  vožnju uslovima koji su ga zadesili na stazi u tom trenutku. Kad ste videli Rosija da vozi u krivini kao Markez sa proklizavanjem? Kad ste videli Markeza da pripremu za ulaz i sam ulaz u krivinu izvodi kao Rosi? Ili da Doviciozo agilno vozi motor kao Markez? Pa da se Lorenco adaptira motoru i gumama a ne da jurne  nekoliko krugova i onda izgori?

E pa, Markez se prilagodio Hondi i to jeste vrhunski spoj. Rosi je prilagodio Jamahu sebi, Lorenco nešto treće, Dovi četvrto… Kejsi je radio sve to kad je trebalo. Jednostavno je bio ono što se od njega zahteva. Bio je svaki od tih vozača ako je to bilo potrebno.

Jednostavno, sve što krasi neke vozače i što je za njih karakteristično, kod Kejsija je već viđeno.

Lusio Sesinelo (LCR – Lucio Cecchinello Racing) ga je opisivao rečima: ”On nam je predstavio novi stil vožnje. Koristio je obrtni moment zadnjeg točka kao niko, ni pre ni posle njega. Još je neverovatnije što je to radio i na Dukatiju, koga je on jedini znao da vozi.”

I treća, ali ne i najmanje bitna stvar, je da je Kejsi nakon završetka karijere, osim što se oprobao u automobilizmu, radio na razvoju Honde i Dukatija koje danas vidimo u šampionatima.

Naime, u Hondi je kao test vozač i u razvojnom timu Honde bio od 2013. do 2016. godine, da bi od 2016. prešao da obavlja isti posao u Dukatiju i ostao do danas. Hteli, ne hteli, moramo da priznamo da je, bar što se te dve ekipe tiče, baš u tim periodima dok je on radio na usavršavanju motora, odrađen odličan posao. Honda je dovela motor do savršenstva, a Dukati je napredovao za klasu u odnosu na ranije godine i doveo se u poziciju da se ravnopravno bori za podijume.

I DALJE VOZIŠ

Da bih ste shvatili koliko smatram da sam realan kada kažem da je baš on najbolji svih vremena, moram i da dodam da sam ja već dvadeset godina fan Valentina Rosija, a ne Stonera. O trenutnim vozačima imam najbolje mišljenje. Doktoru je potrebna evolucija motora. O Markezu mislim da je neverovatan spoj sa baš tom mašinom koja je ispod njega, ali da bi sa drugom bilo drugačije. O Lorencu da je trenutno najbolji vozač u Moto GP-u iako se to ne vidi iz rezultata, ali kao što već rekosmo, italijanska zver nije za svakoga. Dovi nema to što je potrebno da se izdvoji do titule, i jednostavno nije dobar vozač kao ova trojica.

Jedino što današnjem šampionatu fali je Kejsi Stoner. I iskreno, dan kad je on “skinuo kacigu” je po meni najveća šteta za ovaj sport.

Ostaje nada da će ,možda, kroz test vožnje da poželi da se vrati svom starom poslu i ponovo pridobije srca navijača širom sveta.

Ovo je bila nerealna želja jednog ljubitelja ovog cirkusa, ali ne može da škodi da poželimo tako nešto, jer ako neko može da nam ispuni nerealne želje onda je to Kejsi.

A i ako se to nikad ne desi, mi ćemo uvek da te se sećamo!

Članak Ko je Najbolji na Dva Točka Svih Vremena, i Zašto Kejsi Stoner se pojavljuje prvo na Kladza.

I to tako, jednostavno, mora. Nismo mi krivi, rasli smo uz to i sad nam je u krvi. To je najveća svetska fudbalska smotra. To je svakom verniku bilo koje vere najveći praznik i tad je sve jednostavno drugačije. Tribine, boje, navijači… sve je to ono što smo čekali četiri godine. Uz neka stara prvenstva smo se opredeljivali za timove koje ćemo da bodrimo u buduće, igrače koje ćemo da volimo, dresove koje ćemo da nosimo. Znamo da ih tokom života nemamo mnogo na raspolaganju i dok traje mora da bude posebno.

Jedino  što mi kvari taj praznični doživljaj o svetskom prvenstvu, pored Mladena Krstajića i fudbalera milijardera sa ružnim frizurama, su još ružniji dresovi.

I stvarno mi nije jasno da je ovo, posle ovoliko iščekivanja, najbolje što su Puma, Najk i Adidas mogli da osmisle. Ovim ostalima bi’ nekako moglo da se progleda kroz prste. Ipak, šta novo može Humel da smisli, ili Erea… A i osim tri gore navedena sponzora ovi manji “oblače” samo pet selekcija pa, nekako, nisu ni bitni. Ali ova tri velikana su morala da nam, u vreme 21. veka, visokih rezolucija, HD ekrana i televizora sa par miliona boja, osmisle takve dresove da se obradujemo ko bauštelac za radnu dozvolu.

Rusija, ne bih ga nosio „ni po kući“. Sve sam očekivao ali ovo nisam. Domaćin igara, navodno najvećeg i najboljeg SP do sad, kupio jedan’est Adidas majci u N Sportu (onom u Rodi). Švajcarska isto, samo nisu imali za gorivo do Rode pa ušli ljudi u najbližu prodavnicu, kad ono bile samo Pumine majce. Al’ zato je Najk razbio… naročito sa Nigerijom. Sad se kolebam kako da ga prokomentarišem da ne budem rasno netrpeljiv, ali ne postoji drugi termin za onaj dres nego “ciganski“. Alo bre, pa to je dres Nigerije. Svako normalan između 20 i 50 godina navija da se Nigerija kvalifikuje i čeka četiri godine samo da bi video taj dres. Argentina i Portugal kao da nisu promenili dres od SP 1990 u Italiji. Egipat i Engleska su trebali da bojkotuju dres i da traže da im izrade novi. Imali bi’ manje detalja jedino ako bi skinuli brojeve i grbove sa uniformi.

Ruku na srce, ima tu i poneke lepe “zakrpe”. Rezervni dres Belgije, Nemačke, Hrvatske i još po neki su tu da unesu neku svežinu, ali genralno, uradili su mnogo loš posao.

Snaga Zastave

Imali smo sreću da je jedan ljubitelj fudbala iz Irske profesionalni dizajner, i da deli moje mišljenje o urađenom poslu na dekoraciji tkanina koje će predstavnici zemalja koje učestvuju sa ponosom nositi na grudima.

Fil Sleteri je, nezadovoljan rezultatima i podstaknut bojama nacija koje ne nose boje koje se nalaze na zastavama (Australija, Nemačka…), rešio da napravi alternativne dresove za svaki tim koji učestvuje na SP, i da budu inspirisani isključivo zastavama  tih nacija.

Ja moram da priznam da sam očekivao kič, i da će kombinacije da izgledaju kao da su se igrači ogrnuli zastavama za vreme proslave nekog odličija. Ipak, prevariosam se, i sad mislim da bi celi dizajnerski timovi gore pomenutih velikana trebalo da se, da imaju imalo časti, raznesu bombom kao taliban u samoposluzi.

Sleteri je izdominirao, rezultati su fantastični, a ovdašnji dresovi bi, u poređenju sa njegovim, trebalo da služe za primer kako NE treba da izgleda dres.

Pogledajte “nepostojeću” garnituru  svih 32 ekipe učesnice (obratite pažnju na dres Srbije). Šta Vi mislite?!

Grupa A:

Grupa B:

Grupa C:

Grupa D:

Grupa E:

Grupa F:

Grupa G:

Grupa H:

Članak Buvljački dresovi Najkija i Adidasa se pojavljuje prvo na Kladza.