O tome Vam (V veliko jer Vas poštujemo, jer realno nema mnogo ljudi koji nas čitaju, i ovde opstaju samo hard kor tipovi) pričamo. Neću da gledam majmuna sa roze frizurom i izdepiliranim nogama. Daj bre fudbal da malo gledamo, a uživamo, i da kada je 0-0 ima o čemu da diskutujemo. A ne buljokoljače koje kada pogledaš legnu i drže se za nogu i valjaju se levo desno ko da imaju napad epilepsije.

Jel se sećate na primer Reja Parlora? Taj tip je poprilično neophodan današnjem fudbalu. On je onaj koji pokazuje svoje fudbalsko umeće sa sve kriglom piva, i jebeno dobro to radi. Isto tako to je čovek iz naroda koji voli da sedne posle tekme u neki pab sa navijačima i običnim radnim ljudima i prodiskutuje o svemu uz pivo. I zato uživa veliko poštovanje na Ostrvu nevezano od navijačkog opredeljenja njegovog sagovornika. Taj baja 2002 se onesvesti od piva pred Mančester Junajted na Old Trafordu, kupe ga Adams i Kion pred meč, odlaze na stranu biju Fergusona uzimaju titulu, Parlor igrač tekme.. to je to. Jel možda treba bolje od ovog?

Pazi sad ovo. Jel se sećate Giorgia Kinkladzea? Mančester Siti, driblinzi, masakriranje protivnika itd… Taj brat iz Gruzije je bio na probi u Realu i Atletiku kao mlad, i stigao je čak da ode i u Boku Juniors, mada se nije zadržao tamo. Ali pazi sama pomisao, Gruyijac u Boki Juniors ti govori da je to mnogo luda glava. Realno, ajde stavite sada u jednu rečenicu, Gruzija, Boka Juniors. Pa ne ide brate, ne ide ko Vučićević i zubi. Ta njuška je slično i svakom Balkancu kukala za kućom, i onda je dovela i majku i familiju i komšije u Mančester da budu sa njim. Iako je samo tri sezone proveo na tada, Mejn Roudu, i dalje je jedan od ONIH za Sitijeve navijače. Ne ove pedere od kada su postali šeikov klub, nego ove što znaju šta je Mejn Roud.

A David Žinola? A? Kakav je taj gospodin bio. I gospodin i tabadžija kad treba. Iako je bio u zapećku Kantone, koji je isto tata, David je meni postavio standarde kakav treba da bude fudbaler gospodin na terenu.  Jebo ga Njukasl kada je otišao tamo. Umesto da je odabra Barsu ili bilo koji drugi klub on je otišao u majmunski Njukasl da njegovo umeće i prefinjena tehnika bude nipodaštavana od jebenih severnjaka koji nisu došli da gledaju fudbal nego da navijaju ko će koga da nabode glavom u muda. Možda i najprotraćeniji talenat, jer je posle trofeja u PSŽ-u mogao mnogo više ali jbg. Nije mu se namestilo. Zato ćemo ga mi uvek pominjati u svakoj situaciji, jer takvi likovi to zaslužuju.

Pazite sada. Pomenuli smo i Di Kanija i Džimija i Asprilju. Ajde po rečenica o svakom.

Realno, mnogo bih voleo da vidim Di Kanija i Nejmara oči u oči danas. Stvarno mislim da bi mu ‘talijan jebo mamu odmah u tunelu. To je ta njuška koja može da da gol, ali neće da bude pička kad mu leži protivnik na terenu. Jebi ga, nije taj, oće da te pobedi na muda a ne na kurvu, što bi rekli klinci. I jeste, mnogo psujemo, ali ovo je mesto za fudbal, pivo i eto poneku psovku. I Di Kanio je mnogo psovao pa ga gotivimo.

Džerel Flojd Haselbaink, zvani Džimi. Kakav car je to bio dok je igrao. Bio je 1999 i 2001 najbolji strelac Premijer Lige dok je igrao za Lids i Čelzi, i u međuvremenu jedan od najboljih u Španiji, dok je bio u Atletiku. Džimi je vanremenski špic i ubeđen sam da bi u bilo kojoj eri fudbala uvek isto davao golova. Jednostavno on je taj. Ne prilagođava se on odbrani, on bije i gura napred. Car bre.

Mislim, isto to važi i za Faustina Asprlju, koji je eto malo veći majmun on Haselbainka jer jelte, on voli da kupi i bundu i da ima tri lanca oko vrata, neće da igra protiv Noriča, ali hoće da utrpa Barseloni tri komada na Kamp Nou. Jebi ga, i on je otišao u Njukasl majmunski od cele Evrope, on će iz Kolumbije da ide gore u djavola na sever. Kratko je trajao on koliko je trebao, ali jebi ga, bio je čovek i voleo je i pice i žene i sve, još se povrh svega vratio u Južnu Ameriku, što znači da je verovatno cepao i koku i to je to.

Nismo rasisti, to smo dokazali milion puta. I evo još jedne potvrde. Rašid Jekini. Neko bi rekao Rašidi, ali to samo govore gejevi, mi nećemo to. Jel se sećate ’94 svetsko, Jekini daje gol Bugarima, koji je prvi ikada Nigerijin na SP, vrišti dok drži mrežu i raduje se do tačke bola. Ali bukvalno, njega boli koliko je radostan, koliko je ponosan i srecan. Kada kažemo Jekini, mislimo i na Amokačija, Sandeja Oliseha i naravno Babangidu i Babajara koji su neizostavni na onim prvim PES Sony igricama.

Idemo dalje.

Dijego Fuzer. Znači Milan, Lacio, Parma, Roma, svud igrao, svud golovi i 10 trofeja. Po meni, jedna od prvih impresija kada pomenemo Seriju A. Ok ovo je subjektivno ali toga se sećam kada sam bio klinac. Onaj crnogorac što je vodio i prenosio fudbal, njega se sećam kada kaže „rezantan udarac Fuzera“. Jbg, fleševi iz detinjstva.

Dankan faking Ferguson. E ovaj tip je video da nema vajde od Njukasla, došao, otišao oposle jedne sezone i jebite si mater svi. Everton je njegova kuća gde je bio taj. Legenda čovek, iako ništa nije osvojio sa Karamelama do jednog FA kupa, ali on je taj. Pravi onaj škot, što se naljulja viskija pred meč i gleda malo da odigra fudbal a malo Boga mi i da se pobije. E to je pravi igrač sa dušom, koji čini fudbal tako velikom i magičnom igrom. Nije sve do rezultata, uvek. Nešto je i do Vinjaka.

Dion Dablin je tip koji je krenuo od dna. Četvrta liga sa Kembridžom i sa svim propratnim. Tipa igraju finale na Vembliju za prolaz u viši rang on daje gol, a najjače je što je počeo kao štoper i u toku sezone oni provaljuju da je dobar špic. Pa to Vam je ono niži rang možda im  zafalio neko pa kao „Dion će u napad danas.“ Ide posle i Junajted (da, da čak je bio i prvak sa njima) Konventri, Aston Vila itd. Sve u svemu jedan od mnogih koji je bio taj 90’ih. Liči mu da bude pomenut kada se diskutuje o tom vremenu.

Ovo je sve za sad. Malo smo popili pa nas mrzi da pišemo dalje, a i igra Juventus guljavi, čekamo ga za pare pa odosmo da gledamo. Videćemo se.

Članak Pravi Fudbaleri – Prvi Deo se pojavljuje prvo na Kladza.

Prvi šampion Istočne Nemačke je bio tim SG Planitz, koji danas nosi naziv FSV Zwickau. Većina tih klubova koji su osvajali trofeje su u današnje vreme po nižim ligama u Nemačkoj i pod drugačijim imenima, jer ipak nisu mogli da se bore sa mnogo izdašnijim u finansijkom smislu Zapadnonemačkim klubovima u startu, a danas su već toliko umrtvljeni da im nema spasa. A i generalno, kada se neki klub sa tih prostora pojavi, uvek „pravična“ federacija mu nađe način da mu doaka ili da ga satanizuje, kao što je danas reč sa Red Bulom. Ali o tome kasnije, u našem zadnjem feljtonu.

Elem SG Planitz je taj prvi šampion, koji je osvojio prvenstvo 1948, i ponovio to 1950, samo pod nazivom ZSG Horch Zwikau (kasnije FSV Zwickau). Taj prvi šampionat je bio drugačiji od sledećih, jer još uvek nije bila formirana Oberliga. Bilo je i pomena da se igra neki plejof sa prvakom Zapadne Nemačke, međutim do toga nije došlo. Počela je već kriza Hladnog Rata. Ali ipak, 1950 su uspeli da budu i inaguralni šampioni tog novog takmičenja, koje je označilo početak zasebnih struktura takmičenja u Nemačkoj, i bio jedan od prvih naznaka da se Gvozdena Zavesa sprema. Pre toga je i bilo kontakta dve Nemačke u fudbalu,ali od tada ništa. Između te njihove dve titule je uskočio Union Hale.

U početku su se menjali šampioni, Hemija Lajpcig, Turbina iz Halea, koja je u stvari naslednik Uniona, zatim Turbina iz Erfirta sve dok se nije pojavio Wismut Aue kome je na silu dodato Karl-Marks Štadt u ime. To je bila prva, da se izrazimo dinastija Istočnonemačkog fudbala. Ovaj dodatak u imenu je bio tu jer je inicijalno planirano da se time iz Auea preseli u Karl-Marks Štadt, današnji Čemnicer. Ovaj ponosni klub. koji danas nosi ime Ercebriger Aue, je to odbio, i izborio se protiv nadređenih uz pomoć svojih vernih navijača koji takođe nisu želeli da dozvole premeštanje kluba u centar regije, pa čak i po cenu izbijanja sranja, koje baš nije bilo tolerisano u to doba. Mnogi od njih su bili rudari, i bogme napravili su protest tako što su štrajkovali i paralisali neki ugljenokop od koga je dosta toga zavisilo. Bilo kako bilo sa politikom i ostalim vanfudbalskim aktivnostima, osvojili su 4 titule u 5 sezona između 1955 i 1959, učestvovali su u Kupu Šampiona gde su igrali sa Gvardijom iz Varšave, Ajaksom, Jang Bojsima, Rapidom iz Beča itd. Inače, Wismut Aue je klub koji je odigrao najviše mečeva u Oberligi, čak 1,019. Rot Vajs Erfirt je sledeći sa 1,001. Stvarno impresivno.

P.S. oni su i osvajaći prve duple krune, 1955. jer su u finalu FDGB Kupa pobedili Motor Zwickau sa 2-1. Inače zbog zavrzlama oko kalendata igranja, koji se menjao iz proleće-jesen i obratno, 1955 imamo faktički dva šampionata, i pravo na titulu polažu i Wismut Aue i Turbina Erfirt.

Već krajem 50-ih počinje uspon kluba Vorvarts Berlin, koji je jedini i prekinuo dominaciju Auea 59-te i koji mu je disao za vratom u par navrata završavajući drugi. Od 60 do 69 oni dodaju još 5 titula, obeležavaju tu dekadu i postaju sila u ovoj državi.  Ali samo dve godine kasnije, doživljavaju sudbinu mnogih klubova i bivaju preseljeni u Frankfurt na Odri, na granici sa Poljskom. Nisu se oporavili od ovog šoka, i iako su 1983. bili drugi, titula im je uvek izmicala. Danas se zovu 1. FC Frankfurt, a inače su oni tim koji je iz Lajpciga preseljen u Berlin 1953.

70-te su zlatne godine Istočnonemačkog fudbala, i njih obeležavaju dva kluba, Magdeburg i nama najpoznatiji Dinamo iz Drezdena. Ova dva tima su se smenjivala kao šampioni, uz napomenu da je Magdeburg čak osvojio u Kup Pobednika Kupova u ono vreme. Tada je i repka bila na vrhuncu, dobili su svoje zapadne sunarodnike na Svetskom, i imali su dobre igrače. Svi su se u to vreme štrecali kada su trebali da igraju sa klubovima iz te zemlje.  Ali nakon ovog perioda kreće sunovrat fudbala. Nažalost.

Najtrofejniji klub Istočne Nemačke je bio Dinamo iz Berlina, koji je 10 puta uzastopno bio prvak. Ali nemojte se zavaravati da je to bio neki toliko dominantan klub zbog svojih kvaliteta. Njega je držao Štazi i bio je klasičan politčki projekat. Nešto tako Vam je verovatno poznato i gledate to svaki dan ovde u Srbiji. Od 1979. do 1988. ovaj tim je otimao, krao, svirali su mu se penali kakvi nisu viđani nigde, i sve ćemo to lepo opisati u nekom od naših daljih feljtona. Erih Mielke, predsednik Dinama i glavni u Štaziju je bukvalno na silu preselio Dinamo iz Drezdena nakon sezone 1979 u Berlin i napravio ovaj klub.

Inače, to je jedna samo tako veštačka tvorevina, koja je isto nastala preseljenjem tima iz Drezdena 1954. No, i o tome o drugi put.

Berlineri su bili najzaslužniji za propast Istočnonemačkog fudbala, jer su ostavljali iza sebe pustoš, demotivaciju među igračima protivnika, i što je najgore, terali su ljude sa stadiona. Tako da nije bilo spasa nikome pored njih.

Kada je počeo pad komunizma i Gvozdene Zavese, pao je i Dinamo iz Berlina jer je njegov idejni tvorac, Mielke pomeren sa mesta šefa Štazija. Dinamo iz Drezdena je dodao još dve titule (89,90).

Poslednjih šampion Istočne Nemačke je bila Hanza iz Roštoka, koja ja 1991. osvojila titulu ispred Dinama iz Drezdena.

Za kraj malo statistike.

Titule:

Dinamo Berlin 10

Dinamo Drezden 8

Vorvats Berlin 6,

Vismut Aue 4 (iako piše 3)

Karl-Cajs Jena, Magdeburg  3

Rot-Vajs Erfirt, Hemija Lajpcig, FSV Zwickau, Turbina Halle 2

Haza Roštok, Karl Marks Štadt  1

Nadamo se da smo Vas makar malo zaintrigirali za ovu temu. Trudićemo se da prihvatimo i uvažimo sve sugestije, tako da ukoliko imate neku, slobodno napišite u komentarima, da li na sajtu ili na Fejsu nije već bitno. Takođe, lajkujte našu stranicu, podelite nešto što Vam se dopada, i preporučite nas drugarima.

Do sledećeg susreta, sve najbolje.

Članak Fudbal u Istočnoj Nemačkoj (2) – Šampioni i Razdoblja se pojavljuje prvo na Kladza.

Vremenom smo postali i malo veštiji u tome i počele su da nas interesuju stvari koje nisu bile toliko mejnstrim u našim medijima, ili su jednostavno bile skrajnute, što zbog nedovoljnog interesovanja, ili pak zbog šupačke političke korektnosti koja generalno jebe ovu zemlju samo tako.

Tako smo pre nekoliko meseci, Profesor Paja, Vidoje i moja malenkost, zaseli u kafanu i počeli da pričamo o Dinamu iz Drezdena koji nam je neobično drag. Posebno piscu ovih redova. Zadržali su i dan danas taj svoj duh, koji je pomalo i istočnoevropski, i koji nije klasično germansko-gejevski kada je navijanje u pitanju. Idu bajo moj po 20,000 u Minhen i jebu progresivne i bogate Bavarce gde ih vide.

Zato nikada i neće moći da doguraju do Bundeslige, što nam je i rekao jedan naš, novostečeni, nemački prijatelj koji je zaglavio sa nama par večeri na pivu. Ali o tome ćemo kasnije.

Tako smo i stigli do ove teme koja je probudila u nama interesovanje i želju za istaživanjem. Istočna Nemačka.. fudbal..gvozdena zavesa i andergraund … nepoznata teritorija i puno zanimljivosti koje će definitivno privući našu pažnju.

Pa ko su bili ti Istočni Nemci, koja poznata imena imaju oni? Na primer Matijas Zamer, Ulf Kirsten, Olaf Maršal, Tomas Dol, Darius Voš… To su oni likovi koje mi pamtimo iz mladosti, a verovatno da starijim ljudima Joakim Streiš, Hans Jirgen Doner, Jirgen Kroj, Konrad Vize isto zvuče poznato.

Da Vam skratimo priču. Naša redakcija je odlučila da napravi jednu mini seriju tekstova o fudbalu u Istočnoj Nemačkoj, o tome kako se razvijao, uspesima, zanimljivostima i stvarima koje bi našeg prosečnog čoveka zainteresovale.

Verujte nam, biće Vam itekako čudno dok čitate o ovome, jer postoji mali milion stvari za koje niste znali, a poprilično su kul, iako je u pitanju zemlja koja je bila iza „Gvozdene Zavese.“

Današnja tema je kratak uvod koji će obuhvatiti postojanje lige Istočne Nemačke, ali to je samo osnova jer ćemo se kao i uvek rasplinuti u raznorazne detalje tokom našeg istraživanje. Tako da neka ovo bude osnova i neka polazna tačka, iz koje ćemo nastaviti dalje, i napraviti feljton o fuci u Istočnoj Nemačkoj.

Sovjeti su nakon okupacije Nemačke i nemilosrdne odmazde zabranili fudbal u delu koji su oni kontrolisali. Iako je veliki Helmut Šen držao neke prijateljske utakmice pokrajine Saksonije sa raznoraznim klubovima, sve je to prestalo jer je i on kasnije zbrisao na Zapad.

Najviši rang takmičenja u ovoj državi je bila Oberliga, koja je trajala od 1949 do 1991 godine i nije menjala svoj oblik nešto mnogo, 14 timova, dva ispadaju i to je to. Druga liga DDR-Liga je imala više imena i struktura. Tako je na primer bila izdeljena na Staffel A i Staffel B us svom svom trajanju, sem od ’55 do ’60 kada je bila jednistvena druga liga. Ispod toga su bili Staffel C,D,E itd.

Regionalni stupnjevi takmičenja su bili Bezirkslige kojih je bio pun djavo.

U početku se forsirao ruski sistem takmičenja koji je podrazumevao da se liga igra između proleća i jeseni, ali pošto su ukapirali da u centralnoj Evropi nema snega tokom cele godine, brzo su izmenili model i vratili se na normalan nam period jesen-proleće.

Prvi šampion joj je bio ZSG Horch Zwickau, koji je u zadnjem kolu prvenstva dobio Dresden Friedrichstadt  sa 5-1 i osvojio titulu, kako kažu na kontroverzan način jer im je sudija pomagao. Drezdenski klub je imao 8 igrača na terenu na kraju, i navijači su prekinuli meč.

Tokom trajanja takmičenja, videli smo mnogo različitih osvajača. Dinamo iz Drezdena, Vorvarts Berlin, Karl Cajs Jenu, Magdeburg itd. U suštini to je bilo jedno vrlo interesantno takmičenje sa tog aspekta jer su se šampioni menjali.

Sve dok nije jeda, vrlo verovatno impotentni idiot, u liku direktora Štazija (tajne službe) rešio drugačije. Erik Mielke, koji je verovatno loše karao, se palio na fudbal, i nakon poslednje utakmice u sezoni 1978 je bukvalno rasformirao Dinamo iz Drezdena  i prisilno prebacio mnoštvo igrača u Dinamo iz Berlina, i otvoreno preteći rekao momcima iz Drezdena da će Berlineri u sedećih 10 godina biti šampioni.

Što se i desilo. Tako je jedan isfrustrirani tip (nešto kao Čović) zajebavao čitav narod i ceo sistem. Ali o tome ćemo kasnije.

Kraj lige je bio tragičan pomalo. Godine 1990-91 je održana Oberliga po poslednji put, i to je bio tranzicioni period za ujedinjenu ligu Nemačke. U kojoj su nastupala samo dva kluba sa Istoka. Proveropski nema šta, sve podjednako i svima iste šanse.

Šampion te godine je bila Hanza iz Roštoka.

Poslednji šampion Istočne Nemačke.

Primetićete da su klubovi u toj državi imali ista imena kao i na našim prostorima, Dinamo, Lokomotiva, ili pak slična, Turbina, Motor,Traktor. Imalo je dosta i egzotike, ali i o tome ćemo kasnije.

Nadamo se da smo Vam zagolicali maštu sa ovim tekstom, jer ćemo u budućnosti da objavimo feljton o fudbalu u Istočnoj Nemačkoj, koji je posve nepoznat za šire mase.

Od sledećeg članka krećemo u razradu, a tema će biti šampioni Istočne Nemačke, i njeni najveći klubovi.

Nadamo se da ćete nas zapratiti na našoj Fejsbuk stranici, i tako ostati u toku sa našim novim tekstovima.

Članak Fudbal u Istočnoj Nemačkoj – Uvod se pojavljuje prvo na Kladza.

Isto tako se ophode prema drugoj najvećoj veličini Rome koju ja pamtim. Danijele De Rosiju.

Ako je Toti bio „Princ Rima,“ nema sumnje da je onda De Rosi Kapetan Večnog grada. Jer kako bi drugačije opisali tog beskompromisnog borca, čoveka koji je podjednako bio veran svom timu i gradu, iako je nikada nije bio broj 1. Ako je neko imao razlog da ode iz kluba to je bio on, jer ipak je uvek bio u senci najvećeg.

Ali ne. To nije bilo to, jer Roma je njegov život.

De Rosi je kao onaj tip iz filmova, sporedna glavna uloga, lik koji je u suštini jači karakter od glavnog junaka. Kada glavni protagonista zapadne u probleme, tada on stupa na scenu sa svojim bodrenjem i pojavljivanjem u osudnom momentu, daje onaj potrebni impuls energije svima da nastave dalje i krenu do pobede.

To je lik koji kada Roma gubi, daje gol glavom koji naizgled liči da je regularan. Ipak, on sam odlazi kod sudije i priznaje da je igrao rukom, i traži da se pogodak poništi. I svejedno Roma stiže do pobede. Sudija Mauro Bergonci i dan danas prepričava taj događaj sa meča Roma – Mesina iz 2006.

E to Vam je De Rosi.

Znate ko je još taj besni Italijan, koji nema običaj mnogo da se valja i da glumi nežnost kao njegovi sunarodnici. To je lik koji je jedan od poslednjih predstavnika one stare škole fudbala, gde kada te neko udari ne kukaš i ne gledaš da li ti je pramen kose ispao iz savršeno zalizane celine na tvojoj glavudži. Nego podigne palac i vis, kaže ok, i nastavi da igra muški.

U jednom intervjuu 2017. pričao je o tome kako je fudbal danas postao sranje, i da su mladi igrači danas u suštini jedne sisice kojima je Instagram centar života, a fudbal je samo oruđe da se što bolje pozicioniraju na istom.

„Kada vidim da imaju live prenose na Instagramu iz svlačionice pred neku utakmicu, rado bih uzeo bejzbolku i skrcao im zube.“

To je Danijele De Rosi.

Lik koji na desnom listu ima istetoviran znak kojim upozorava ostale igrače oko njega da je ispred njih zona u kojoj su klizeći startovi česti. I nije čudo kada mu je Roj Kin bio idol. Zbog njega, ali i datuma rođendana svoje ćerke Gaie, tokom karijere je uzeo broj 16 na dresu.

Malo je poznato da mu je prva žena, Tamara ćerka jednog od istaknutijih mafijaških njuški u Italiji, Masima Pisnolia koji je ubijen u međuvremenu. Ta prva žena sa kojom se razveo je kasnije uhapšđena zbog otmice.

Čovek kome su oba kluba iz Mančestera i Junajted i Situ nudili brdo keša, koga su i Barsa i Real videli kao deo njhovih super-ekipa. I dugo se lomio oko toga, jer ipak dani u Romi nisu lepi, posebno u eri Juventusa, a i ranije, kada su svi stizali na svoj red da uzmu titulu sem Vučice. Opisivao je svoja razmišljanja i osećanja u tim periodima kada je i sam klub bio zreo da ga proda, jer su enormni brojevi miliona bili u opticaju.

„Onih godina kada sam trebao da odem iz kluba, oči su mi bile pune suza priliko ulaska na teren. Gledam okolo i mislim da mi je ovo možda poslednji meč na Olimpiku… i tad shvatiš da zajebeš pare i sve, jer ne bih mogao da živim bez Rome.“

Pre nekih 8 godina, Roberto Mancini ga je očajnički želeo u Sitiju, i ponudio mu je još onda negde oko 180.000 evra nedeljno. Ali ne. Roma je život.

De Rosi je sa 12 godina došao u Vučicu, a za prvi tim je zaigrao u sezoni nakon one specijalne, kada su uzeli titulu. I od tada je tu, ne mrda nigde, skoro 19 godina kasnije. Fabio Kapelo ga je prvi pustio na teren, protiv Andrlehta na meču Lige Šampiona 10. Oktobra 2001. U Seriji A je debitovao 2003, 25. Januara protiv Koma. Navijači su mu tada dali nadimak „Capitan Futuro,“ ili na srpskom, Bucući Kapiten. Što je i postao, kada je Toti otišao.

Njegov ćale, Alberto, je bio bio igrač Rome, trener u Rominim mlađim kategorijama, i onda možete zamisliti kakvo shvatanje je njegov sinak imao o celoj organizaciji. I zašto je ostao toliko dugo lojalan istoj.

A da, nismo Vam rekli da je De Rosi u Rominoj filijali, koja se zove Ostia Mare Lido Calcio igrao špica, i kao takav prekomandovan u prvi tim.

Šta je posle radio, to Vam je već svima poznato. Nije se naosvajao trofeja, ali da jeste osvojio srca svih pravih poklonika fudbala, to je suva istina. Kup Italije u dva navrata 2007 i 2008, i Super Kup 2007  je sve što je Roma dala ovom tipu. Jednostavno, svoje najbolje godine je on dao njima, a za uzvrat porodice DiBenedeto i Palota nisu obezbedili ni njemu ni Totiju da obogate svoju karijeru i oplemene svoju vernost sa još nekim trofejom.

Ali to Vam je dragi naši čitaoci moderni fudbal. Odvratan, parocentričan, pun Instagrma i pederskih kompromisa sa degradiranom javnošću.

U reprezentaciji je bio jedan od bitnih šrafova prilikom osvajanja Svetskog Prvenstva 2006. u Nemačkoj. U finalu je postigao gol u penal seriji. Šest godina kasnije je osvojio srebro u Ukrajini i Poljskoj na Evropskom. Tada je i uvršten u najbolji tim šampionata. Godinu dana kasnije 2013. Italija je osvojila bronzu na Kupu Konfederacija. Istu medalju ima i sa Olimpijade iz Sidneja 2004. Tako da možemo reći da je možda imao i većih uspeha sa repkom nego sa svojim voljenim timom. Postao je drugi najefiikasniji veznjak reprezentacije posle II Svetskog rata sa 21 golom. Odigrao 117 mečeva, što ga je stavilo na 4. mesto po broju nastupa za Azure, a to je nešto što mora da se poštuje, jer ne može baš svako to da postigne.

Ali isto kako je iskusio i učestvovao u najsjajnijim momentima italijanskog reprezentativnog fudbala, tako je i sudelovao u onim najtragičnijim. Italija se nije plasirala na Svetsko u Rusiji, i prvi put posle 1958 i Švedske nije prisustvovala na završnoj smotri najboljih reprezentacija sveta. Upravo su ih Šveđani eliminisali u baražu. A šta je uradio De Rosi posle toga? Ušao je kod rivala u bus i čestitao na pobedi i izvinio se zbog reakcije publike na Švedsku himnu, kada su Žabari zviždali i urlikali.

To je, dakle, taj Danijele De Rosi.

Ali vidite to se danas ne ceni. U ovom sistemu vrednosti, u ovakvom sportu, to nema veze i nije bitno. Zbog toga Roma, na današnji dan, 14. Maja 2019. godine, izdaje saopštenje u kome kaže da na kraju sezone neće produžiti ugovor sa De Rosijem, iako je sam fudbaler želeo da se to desi po cenu da odigra i 5 utakmica, ili makar pomogne u svlačionici.

Citiraćemo njegovu izjavu:

„Osećam da sam mogao još malo da utičem na igru, da odigram 5 do 10 utakmica. Da pomognem u svlačionici…. Malo sam razočaran, jer nismo dovoljno razgovarali ove godine, i nadam se da će se moj status malo popraviti u budućnosti, jer ja sam i navijač ovog kluba.. ali razumem njihovu odluku.“

Znači čovek koji kada je mogao da ode za stotine miliona evra, a koji je izabrao da ostane u klubu koji voli za mnogo manje pare, će sada biti eto šutnut. Kurtoazno hvala, malo trallalal od navijača i ćao.

E to vam je moderni fudbal, pokenjam se na njega baš.

De Rosi će svoj zadnji meč za Romu odigrati 26. Maja protiv Parme. Rekao je da želi da nastavi da igra i da će to definitivno učiniti na nekoj drugoj adresi. Mnogo bi voleli da ostane u Italiji i da se najebe majke toj novoj Romi koju Džems Palota pravi. Da izađe na Olimpiko i proradi taj inat, bes i voljni momenat, i da navijači počnu da navijaju za njega, a ne za plastiku koja će da se snima za Instagram pre meča.

E to bi voleli.

Članak Danijele De Rosi – Kapetan Rima se pojavljuje prvo na Kladza.

Juve je konačno otvorio novčanik i počeo da gradi tim koji će napasti Ligu Šampiona, i koji će biti favorit, a ne podređena strana u bilo kom duelu.

E sada, pošto svi pričaju da će Juventus biti napadački tim i da će imati vrh ofanzivu sa Dibalom, Kuadradom ako ga ne utope negde, Ronaldom i ostatkom, mi moramo da reagujemo.

Ne slažemo se sa većinom koja misli da je dolazak Ronalda istorijska stvar koja će da postavi neke limite i granice u smislu Juventusovog napada.

Juve već ima svoj mit, svoju priču i dvojac o kome se govori sa pijetetom, i neopisivom količinom sete i čežnje. Jer ipak, da se sve skockalo, ONI su mogli da imaju sve. Pipo i Pinturićio. Oni su mogli da zgaze sve pred sobom i da budu ti.

No, kao i u životu i u fudbalu morate da imate dozu sreće da bi Vam se sve otvorilo i poklopilo. Ako je nemate, džaba sve.

Del Pjero je uveliko bio afirmisan kada je 1997. mlađani Filipo Inzagi došao u „Staru Damu“ iz Atalante, kao najbolji mladi igrač Italije. U istom trenutku on nije bio samo najbolji mladić, već i najbolji strelac Kalča, jer je u prethodnoj godini 24 puta zatresao mrežu protivnika, i što je najvažnije, svakom rivalu je zabio makar jednom, što je retko kome polazilo od ruke da učini u toku jedne sezone.

I mora se reći da je start ove dvojice bio stravičan, jer su dali 39 golova zajedno te godine u Seriji A, a 59 ukupno.

Zamislite, imate Del Pjera koji je tada bacao magiju oko šesnaesterca i koji je imao nogu za prekid samo takvu, a sa druge strane, sve što on nije mogao da uradi, radio je Pipo svojim šunjanjem, rovarenjem i postavljanjem u kaznenom prostoru.

Pride je iza njih bio veliki Zizu. Pa šta Vam više treba.

Odmah su proradili, posebno Inzagi koji je tresao mreže protiv svih protivnika, onako lagano, samo kako to on zna. Sa druge strane Del Pjero mu je nameštao dosta golova, ali je i sam uvek koristio svaku priliku da pokaže svoje umeće udarcima iz daljine. Sve je teklo kao podmazano, i Juve je te godine ovojio titulu u domaćem prvenstvu i stigao do finala Lige Šampiona, ali ih je Pedja Mijatović sprečio da podignu ušati pehar, koji je umesto ponovo u Torino otišao u Madrid posle 32 godine.

U tom trenutku činilo se da je to to. Da će Juve dugo godina biti u vrhu i da će Stara Dama dominirati Evropom, pa i svetom.

Ali.. Uvek ima to ali.

Pinturićio se povređuje početkom naredne kampanje, i to dosta urušava celu koncepciju Juvenstusa. Inzagi ostaje na visokom nivou, daje 20 golova tokom sezone, i gura Juve na evropskom planu do polufinala gde su ispali, nesrećno od Mančester Junajteda. Vodili su 2:0 posle 10 minuta na Dele Alpiju, Inzagi je oba puta pogodio, ali su nažalost izgubili taj meč, neverovatnim preokretom 2:3.

Kod kuće katastrofa. Sedmo mesto i jedan ogroman udarac za armiju navijača. Ali nada je uprkos tome buktala da će se Juve uzdići i sledeće godine vratiti stvari na staro mesto.

Ipak, to nije bilo presudno i uticajno koliko jedan detalj koji je usmerio tok odnosa ova dva fudbalska filigrana. U znak podrške Del Pjeru, Juve mu nudi do tada neviđeni ugovor koji je potpisan u vreme kada je bio van terena. To je malo bocnulo Inzagijevu sujetu.

Malo…

Sledeća sezona prolazi u Del Pjerovom traženju sebe, i traženju forme koja ga je je krasila dok se nije povredio. Za sve to vreme, Inzagi je taj koji vuče tim u smislu efikasnosti, i Pipo se bezrezervno daje klubu, ali ga i dalje tišti to što je Pinturićio najbolje plaćeni igrač sveta.

Za sve to vreme Del Pjero muči muku na svim frontovima. Izgubio je brzinu, agilnost, pa i samopouzdanje. Dao je samo 9 golova u Kalču te godine, a samo jedan iz igre, i to protiv Parme, sve ostalo iz jedanaesteraca. Podvrgao se režimu jačanja mišića i svojih fizikalija, jer je morao da menja stil igre nakon svih povreda i problema koje je imao. Ipak, izveštio se u dodavanjima, i nakupio 14 asistencija, koje su istini za volju, većina bile Inzagiju.

Intertoto Kup je osvojen te godine. I to je jedini trofej. Nije baš za pohvalu. Ali je strašan udarac doživljen u domaćem prvenstvu. Naime, Juve je imao sve u svojim rukama u poslednjem kolu. Dva boda prednosti, i šansu da osvoji još jedan Skudeto. Ali…

Ali, je teren tog dana bio najveći protivnik Stare Dame, uz veoma napaljenu Peruđu, koja je želela da sruši velikog rivala i nanese mu nemerljivu štetu.

Renato Kuri stadion je do poluvremena bio jedno lepo mesto, na kome se mislilo da će Juventusovi navijači slaviti titulu. I onda se nebo provalilo, i napravilo neverovatan potop, koji nije viđen tih godina u Italiji.Više od 80 minuta se čekalo na početak drugog dela meča, i Pjerluiđi Kolina koji je tada bio delegiran za taj meč, nije imao izbora nego da sedi u svojoj svlačionici i objašnjava svima kakva je situacija.

Juventusovi igrači su prema priči Karla Anćelotija koji je u to vreme bio trener, bili izuzetno nervozni, jer su znali na kom stadionu igraju. Renato Kuri je bio čovek koji se ne pamti po dobrom u Torinu, i čak šta, izaziva veliku nelagodnost. Dvadesetak godina ranije, ovaj igrač je u poslednjem kolu, Juventusu oteo titulu, i njegov gol je izazvao bujicu suza navijača Stare Dame, a doneo neopisivu radost drugoj, onoj najomraženijoj polovini Torina.

16. Maja 1976. Renato Kuri je unesrećio Juve, golom koji mu je uzeo titulu i zadnjem kolu, i ustoličio Torino kao novog šampiona.

Znali su to i Di Livio i Van Der Sar, i Anćeloti i porodica Anjeli.

I duhovi prošlosti su se pojavili u svlačionici na poluvremenu.

Samo četiri minuta nakon nastavka, Alesandro Kalori je savladao Letećeg Holanđanina, i utakmica se završila sa 1-0 za Peruđu, po očajnom terenu, gde se lopta jedna pomerala. U Juventusu opet muk. U Torinu suze, u drugom delu likovanje, a vi dragi čitaoci pamtite ovaj podatak, i imajte na umu kada igraju Juve i Preuđa u Torinu, da će Stara Dama gledati uvek da ugazi goste sa što većom razlikom.

Da se vratimo na Pinturikija i Pipa. 20. Februar je po mnogima odredio sudbinu ovog dvojca. Igralo se sa Venecijom, i Juve je rutinski odrađivao posao. Del Pjero je iz penala doveo njegov tim u vođstvo, i utakmica je kontrolisana poprilično lako. E tada je Inzagi stupio na scenu i po prvi put javno pokazao svoje nezadovoljstvo, tj nagovestio da stvari uopšte nisu idilične podno Alpa. Najpre je Pipo bio u šansi u toku prvog poluvremena, kada mu je Del Pjero maltene oteo loptu sa noge i promašio gol. E sada je došlo vreme za naplatu. Inzagi pred golmanom, ima saigrača iz špica saamog, ali ne, on ipak sam rešava situaciju.

Ništa specijalno rekli bi ste, pa to je Inzagi on je taj koji daje golove. Da, ali njegovo teatralno slavlje koje je bilo bez Del Pjera je odmah uočeno. Malo kasnije, ista situacija, Inzagi radi istu stvar samo maši. Zatim daje još jedan pogodak, da bi pred sam kraj, on ukrao loptu Del Pjeru, i samo je ugurao u gol, trčeći od svog saigrača da proslavi gol.

Ratne sekire su otkopane, zvanično.

Del Pjero daje izjave u novinama koje su pecnule Pipa, kako je srećno dao golove, kako nije u redu da ne doda loptu itd.

To je bio i kraj prijateljstva ova dva tipa. Sledeće godine je došao Trezege. Inzagi je polako ispadao iz postave, mada je uspeo da postigne 16 golova u svim takmičenjima, na manje utakmica nego Del Pjero koji je dao samo 9. Juventus je opet bio kratak za malo da osvoji titulu, koja je ovog puta otišla u Rim, kod Batistute i Rome.

Na kraju sezone 2001. Pipo odlazi u Milan, i tako se, nesrećno i neslavno završava epizoda koja je mogla da obečeži istoriju ove igre. U Juveu je postao prvi igrač u istoriji Lige Šampiona koji je postigao dva het-trika, srušio mnoge rekorde, i stvorio jedan mit, uz pomoć Pinturićija, koji i dalje živi u Torinu.

Mit da je Juve imao najbolji špic na svetu, i koji je mogao da bude najbolji ikada. O dva tipa koja su mogla da drže fudbal u šaci. Ovaj u šesnaest metara, ovaj van. Ovaj nogom, ovaj glavom, ovaj tehnikom, ovaj njuhom…

Mit o tandemu koji je mogao da ima sve….

Eh, ti lepi Kapa dresovi…

Članak A Mogli su da Imaju Sve – Pipo i Pinturićio se pojavljuje prvo na Kladza.

Prvi čovek koji je Barsi šuknuo tri komada u LŠ, i preduzetnik koji je lansirao svoj brend kondoma. Taj interval njegovog ludila Vam kazuje sve.

I sada će neko da mi kaže da ga ne voli. Nemoj to bratac, ako želiš da budeš poseban i vrlo namuđen, idi učalni se u LDP, pričaj kako si bolji od zemlje u kojoj živiš i odjebi odavde, sa ove stranice.

Faustino Hernan Asprilja Hinestroza, Tino. Bog, otac, heroj, idol.

ipak za neke nije. Za neke je primer sveg lošeg u fudbalu, pokondirenosti, nezrelosti i nadobudnosti.

I sami znamo da smo toliko bili providni, u smislu da nismo krili da nam je miljenik. Makar piscu ovih redova. A realno, kako i ne bi bio, jer retko ko je imao taj šmek prilikom nastupa, koji je mamio osmehe na lica, iako nije dao gol ili napravio neku ludu asistenciju.

Slično je i danas, mnogo godina nakon što je rekao da ide u penziju. Kucate na netu Asprilja i izađe Vam kako u kostimu dinosaurusa jaše svog konja na ranču, ili ide po kući i plaši narod ili stoji na onom huverbordu.

Jebiga, to je taj crni ganfer koji je uzeo lovu i sad radi šta mu padne na pamet, i koji ne boluje od onih snobovskih fazona da mora da bude po bontonu sve, i da se nafuran slika za Instagram i glumi ludilo.

Jok bre, ovaj me više podseća na Džekes.

Ali, Tino, nije bio takav dok je igrao fucu. Bio je možda i najubojitiji napadač koji je ikada hodao zemljom. Problem je bio što je njega mrzelo da poneki put hoda. O svim njegovim kontorverzama moći ćemo da napišemo ceo jedan odeljak u ovom tekstu. Verujte nam, biće Vam itekako zanimljivo.

Početak

Rođen 10. Novembra 1969. godine, u Tului u Kolumbiji, Asprilja je bio predodređen da bude fudbaler. U njegovom okruženju, po sopstvenim rečima, fudbal je bio religija, koja je bila važnija od bilo čega drugog. Nadimak mu je bio Oktopod, ali ne zbog svoje veštine baratanja loptom ili migoljenja iz naručija defanzivaca, već zbog svog apetita. Bukvalno je Asprilja mogao da pojede sve šta mu stavite na sto.

Ponikao je u srednjoškolskoj ekipi Karlos Sarimento, da bi kasnije prve profesionalne korake napravio u Kukuta Deportivu, gde je za 36 utakmica postigao 17 golova. Sa 19 godina ide u veliki Atletiko Nacional, gde postaje internacionalna zvezda jer u 78 tekmi beleži 28 golova, i samim tim privlači ogromnu pažnju klubova iz Evrope. U tom trenutku, porodica Tanci reaguje najbrže i dovodi Asprilju u Parmu u vreme kada su Mlekadžije bile najjače u svojoj istoriji. Već smo pisali o tome, tako da ako niste videli, taj tekst možete naći ovde. Inače te godine je postao i prvak Kolumbije sa Atletikom.

Transfer na Tardini je koštao zvanično 10.9 miliona dolara tada, mada ko zna koliko su braća Kolumbijci još dobili ispod stola.

Sa Mlekadžijama je pisao istoriju. Zaista, ono što su oni tada radili, sumnjamo da će više ijedna generacija ovog italijanskog velikana da ponovi.

Parma i Asprilja, Večna Ljubav

Uzeo je 5 trofeja sa njima, od toga čak četiri evropska, i učinio ovaj klub omiljenim milionima ljudi širom sveta. Jer radio je svašta, kako na terenu tako i van. U to vreme je bez ikakve skromnosti, moglo da se kaže da je najbolji ofanzivac na svetu jer je paralelno u reprezentaciji i u Parmi toliko dominirao da je bio i u izboru za najboljeg igrača sveta, a 1993. je završio kao šesti u zadnjem krugu glasanja.

On je bio taj koji je doneo tu drskost i bezobrazluk koji je Mlekadžijama falio u utakmicama sa velikim timovima Italije tog doba, Milanom, Juveom, Interom itd. Kada je on došao, nije to više bila ona jaka Parma koja ima tendenciju rasta, već je to bio klub koji je u svim aspektima igre mogao da odgovori pomenutim gigantima ravnopravno. Asprilja je bio taj koji je prekinuo niz Milana od 58 mečeva bez poraza, kada je dao gol iz slobodnjaka na San Siru. Isto tako je doneo i svoje ludilo u klub, i na primer doveo svoje saigrače na ivicu nervnog sloma pred finale Kupa Pobednika Kupova 1993.

Šta se dešavalo pitate se?

Pa vidite Asprilja je često znao da ode kući kad mu dune tako i pred utakmicu sa Antverpenom je otišao u Tuluu. Po njegovim rečima, vozač autobusa se zakucao u njegova kola, i onda je naravno mali cigiš hteo da se bije sa njim. Preplašeni lik je zatvorio vrata od busa, koja je špic Parme pokušao da razvali nogom, što mu je i uspelo, ali tako da je slomio staklo i da mu se isto zabolo u cevanicu.

Sva sreća pa je Parma dobila Belgijance sa laganih 3:1, inače bi bila bruka.

Tog leta se ipak oporavio za Kopa Ameriku koja se igrala u Urugvaju, gde je Kolumbiji za malo izmaklo finale , jer je domaćin pobedio Kafeterose sa 0:2.

Ipak i reprezentacija je takođe trpela njegove hirove. Samo mesec dana kasnije nakon bronze u Urugvaju su započele Južnoameričke kvalifikacije za Svetsko Prvenstvo. Argentina je gostovala u Bogoti i sve je trebalo da bude spektakl. E sada, trener Maturana je planirao da Asprilja krene sa klupe, ali mali cigiš je to shvatio naopako, i rekao svojim saigračima, da on ne može da sedi na klupi, jer je to loše za njegov imidž. Nije se ni pozdravio nego se samo okrenuo i otišao iz hotela. Njegov tim je opet pobedio, 2:1, ali je predsednik FS Kolumbije Huan Hoze Belini rešio da kazni Asprilju sa doživotnim izbacivanjem iz repke. Sve se to na kraju sleglo, i Asprilja je malo plakao na konferenciji za štampu kada se izvinjavao i opet je vraćen u tim.

Mesec dana kasnije je Kolumbija u Buenos Airesu demolirala Argentinu sa 0:5, a junak ove priče je dao dva gola i pišao na facu Argentincima posle meča dajući provokativne izjave. Inače, ovo je bio prvi poraz Argentine na svom terenu u takmičarskim utakmicama posle 6 godina. Takođe je ovaj meč poslao Kolumbiju na svoje treće Svetsko, i utro put ka konstantnom pojavljivanju ove selekcije na velikim takmičenjima.

A da ne zaboravimo, ova blamaža je naterala Maradonu da se vrati u tim,  što se završilo vrlo neslavno kada je na prvenstvu izbačen zbog efedrina.

1994. Asprilja nastavlja u svom stilu, donosi Parmi Super Kup Evrope, i igra finale KPK  protiv Arsenala, ali nažalost gubi. U isto vreme ženu i dete vraća kući u domovinu, a zabavlja se sa porno zvezdom u Italiji. Lepota. Nije se nešto nadavao golova, samo 16 na 44 meča u svim takmičenjima.

Na Svetskom Kolumbija ne opravdava očekivanja, i ispada već u grupi, ali tu su već bile neke vanfudbalske stvari upletene.

1995. je malo teža bila za ovog asa. Nije se toliko nalazio u planovima Nevia Skale, i već se osećala neka nesklad u odnosima dvojice.

Novu Godinu proslavlja tako što puca iz pištolja u nekom klubu i hapse ga.

Manje je davao na terenu, bio je bezvoljan, ali kako je sezona odmicala i kako je Parma gurala sve dalje u Evropi, Faustino se zahuhtavao. U polufinalu Kupa UEFA, u dve tekme sa Bajerom iz Leverkuzena je postigao tri gola, a u dvomeču finala protiv Juvea je bio i ponajbolji igrač iako nije postigao nijedan od dva gola Mlekadžija.

Javno je kritikovao Skalu na kraju sezone, govoreći da je on glavni krivac njegovih loših izdanja i da ne želi više nikada da igra za Parmu. I to ne da je kritikovao negde ovako, već u intervjuu za Gazeto delo Sport. Cigiš je to kenjao jer je imao pregovore sa Lidsom u toku, ali kada su se oni izjalovili, vrlo brzo je počeo da liže ono što je pljuvao i opet se na početku sezone 95/96 pojavio u dresu na kome je pisalo Parmalat.

U međuvremenu je osuđen na godinu dana uslovno zbog one pucnjave na Novoj Godini, i podelio je javnost u Kolumbiji. Neki su ga bezuslovno voleli, a neki su videli u njemu sve loše ovog sveta. Šest utakmica za 5 meseci su stvorile veliku tenziju i u Novembru te godine, bije nekog rendom lika u prodavnici u Tului, i preti da će da ga ubije, jer se istripovao da mu je ovaj ukrao kačket.

U toku zimskog prelaznog sezone 95/96, Tanci porodica se načelno dogovorila sa Fabiom Kapelom da preuzme tim. Čak se tu pominjao i neki predugovor koji je bio potpisan. No, za Asprilju je to značio odlazak iz kluba, jer je Kapelo decidirano rekao da mu Kolumbijac ne treba i da se mora prodati. Do tada su za njega stizale mnoge ponude, Intera, Reala, Atletiko Madrida, Borusije Dortmund, ali je Kalisto Tanci uvek stavljao veto na to. Sada nije imao kuda

Tada se iznenada javlja Kevin Kigen, i pravi najveću grešku svoje trenerske karijere….

Njukasl i Raspad Sistema

„Video sam na mapi da je Njukasl pored mora i šta sam drugo mogao da mislim sem da je tu plaža i da je toplo? Zamišljao sam jahte u luci i mnogo sunca“.

To su bile misli cigiša kada je gledao svoju sledeću destinaciju.

Asprilja je stigao na sever Engleske za 6.7 miliona funti. U vreme snežne oluje koja je besnela severom Engleske. Pred novinarima i navijačima se pojavio sa krznenim kaputom, kao pravi majmun, onaj gastarbajterski. U međuvremenu dok su pregovori trajali je pričao kako ga Njukasl zavlači i da nisu ozbiljni, ali je na kraju otišao u tada vodeći tim Engleske koji se klao sa Junajtedom za titulu.

Da budemo precizniji, nije se klao, jer je imao podosta bodova prednosti, i bio je viđen da posle dosta 69 godina, opet prigrabi tron u kolevci fudbala.

Kolumbijac nije želeo da ide tamo, ali nije imao izbora, jer je Parma čak i zapretila sudskom tužbom ukoliko ne prihvati transfer. A realno mu to u tim momentima nije trebalo. Tako da je njegova odiseja na Sent Džejmsu počela nevoljno. U međuvremenu kada je dogovor bio već postignut, Kapelo je dobio ponudu Real Madrida, i nonšalantno je okačio Mlekadžije na kitu, i zaputio se u prestonicu Španije.

Tino nije mnogo čekao na debi, jer ga je Kigen odmah uvrstio u tim na gostovanju protiv Midlzbra. Posle jedne čaše vina i upoznavanja sa saigračima, saopšteno mu je da se sprema i kreće u svlačionicu jer će sedeti na klupi. U tom momentu su Svrake imale četiri uzastopne pobede, a Boro je u Tyne-Tees derbi ušao sa šest poraza u nizu.  Ipak, na 25 minuta pred kraj tekme, gosti su gubili i Kigen je posegnuo za novopridošlicom, kome je dao šansu da uđe i pokaže šta ima. Naravno, stvari su se na terenu odmah promenile u korist Njukasla, jer je Asprilja dovodio protivničke igrače do ludila, i pravio im konstantne probleme. Asistirao je za poravnanje rezultata, i sa njim na terenu su Svrake uspele da dođu do celog plena.

Lepota, nije moglo bolje.

Ali… Opet to ali. Sledeća utakmica protiv Mančester Sitija koji je za razliku od današnjeg vremena u to doba bio jedna prosečna šupačka ekipa se završila vrlo neprijatno i za Asprilju i za Svrake. Remi, 3:3, uz suspenziju Kolumbijca i kaznu od 10 hiljada funti jer je laktom udarao Kita Kurla, defanzivca Sitija. Ovo je samo nagovestilo jedan od najvećih krahova u istoriji engleskog fudbala, koji se tiču šampionske trke.

Njukasl je uspeo da pobedi samo 3 od poslednjih 9 utakmica od kako je Tino došao na sever Engleske, uzimajući 21 bod u finalnih 14 mečeva sezone. On je okarakterisan kao glavni krivac za ovakav razvoj situacije, što donekle i jeste tačno, ali ne u toj meri koliko su engleski mediji kenjali.

Sve se to naravno reflektovalo i na njegovo ponašanje u reprezentaciji, gde je frajer jednom prilikom pred meč sa Bolivijom došao 9 sati kasnije od zakazanog vremena, jer je posmatra izložbu konja.

Inače, ako možemo da kažemo da je Asprilja uživao u još nekoj stvari osim fudbala, to bi bilo jahanje i konjički sportovi. Opčinjen je ovim životinjama, i voli ih do bola. Ima svoju ergelu koju non stop obilazi, licka i i dopunjava.

Elem, da se vratimo na ovo sa Bolivijom. Selektor Ernan Dario Gomez je rekao da ono što radi Asprilja nije niti normalno, niti humano, a i da pokazuje njegovo nepoštovanje prema ekipi. Ali ipak, mali cigan je dao 2 gola na toj utakmici, i Kafeterosi su pobedili sa 4:1.

Izjava trenera posle meča je bila sledeća.

„Ne smem da dozvolim da se ovako ponaša. Ali ljudi, dao je dva gola. Ja ne mogu da pobedim u ovom sukobu“

Kada je Širer došao u Njukasl sredinom 96. Asprilja se javio treneru iz Bogote, i to faksom, u kome je pisalo da ne može da dođe u Englesku jer mu avion nije poleteo. Naravno Njukasl poteže sve veze da se vidi kako šta da on dođe, da bi utvrdili da je avion uredno sleteo i da igrač nije došao.

„Ne znamo gde je“ je sve što je trener rekao novinarima na pitanja o Tinu.

U Januaru sledeće godine, Kigen je pobegao iz kluba glavom bez obzira, a nasledio ga je Keni Dagliš. I tu se ništa nije promenilo mnogo. Asprilja je pravio sranja, cepao je mreže na evropskim utakmicama, a ovo ostalo ga i nije mnogo doticalo.

Od sranja, da pomenemo da se bio sa Čilavertom na utakmici sa Paragvajem, i da je naboo policajca kada su ga izbacivali sa koncerta u svom rodnom gradu jer je pravio gužvu.

Sledećeg leta je opet faksom iz Kolumbije obavestio tim da ne želi da igra za njih više i da želi da se vrati u Parmu. Naravno da to legenda Liverpula nije dozvolila, i za momenat je oživela karijeru ovog temperamentnog Kolumbijca, a to potvrđuju i njegove partije iz sledeće sezone, a posebno ona kada je razneo Barselonu u Ligi Šampiona i postigao het-trik, vodeći Svrake do pobede od 3:2.

Ipak, iako je razvio dobru vezu sa Daglišom, stekao je mnogo neprijatelja unutar same organizacije u klubu, i često su medijima bile servirane priče od raznih insajdera, koji su štetili reputaciji igrača, ali i atmnosferi u svlačionici. I sam King Keni je o tome pričao u više navrata, tako da je Asprilja prodat nazad u Parmu na kraju 97/98 sezone za 7 miliona funti. Totalni učinak na Sent Džejms Parku, 61 meč, 18 golova.

Bezuspešni Povratak u Italiju

Nije se dugo čekalo na njegov novi gaf, i to je čak uspeo da učini pre nego što se dokopao dresa Parme. Naime, na Svetskom 1998. u prvoj utakmici turnira, Kolumbija je gubila od Rumunije sa 1:0, a Asprilja je bio zamenjen. I sami pogađate šta se desilo. Počeo je da divlja, da kenja po medijima da su drugi trebali da budu zamenjeni, ne on i onda je opet bio isteran iz repke. Iako se izvinio, nije mu dozvolje povrratak nazad u ekipu. Tek posle turnira, na zahteve i pritisak javnosti, opet je reintegrisan u nacionalni sastav.

Ali.. i to nije bilo dovoljno. Kada se 1999. početkom, u Februaru, vraćao iz Majamija sa ekipom, nakon prijateljske sa Nemcima, strašno je zamerio Fudbalskom savezu što je kupio karte za ekonomsku klasu. Jer jebiga, on je Asprilja, ne priliči mu da nije u onim elitnim i foteljama gde možeš da se širiš. Inače, koknuo je Švabama dva gola u remiju 3:3.

Kraj sezone završava carski jer je u Maju u Las Americas hotelu u Kartageni, pijan kao letva izvadio utoku i proveselio se kao mi Srbi. Ceo šaržer u nebo, iako je u zvaničnom izveštaju pisalo da je samo 7 metaka. U Kolumbiji je u to vreme bio na snazi neki zakon koji se odnosio na to da su kazne za šenlučenje srazmerno broju metkova koji ispalite.

Ovo je bila situacija preko koje ni navijači, a ni savez nije želeo da pređe, tako da je je isključen iz repke, nakon velike ankete koja je sprovedena, gde je po prvi put u svom životu, Faustino Asprilja izgubio podršku javnosti. On je naravno poče sve da napušava redom, a između ostalog je potkačio i Oskara Kordobu, tadašnjeg golmana, za koga je rekao da ga prima u bulju i da je gej, kao i nekolicina njegovih saigrača, koji su bili protiv njegovog prisustva u timu.

U Parmi se nije proslavio jer je u dve godine na 20 mečeva postigao 4 pogotka, što je značilo odlaza iz kluba.

Kraj

Sledeća destinacija je bio Palmeiras gde je za godinu ipo odigrao 21 tekmi u dao 3 gola, osvojivši dva manja trofeja, šampionat Ria i Kup Brazilskih Šampiona.

Onda na polusezoni 2000. odlazi u Fluminense, ali se sporo navikava na okruženja i igra samo dve tekme. Već sledeće sezone je onaj stari koji na 10 prvih tekmi daje 8 golova, no povreda ga stiže i šalje van terena podosta vremena.

Onda kreću selidbe, Atalante u Meksiku, Atletiko Nacional, Univerzidad de Čile, Estudijantes.. Ali se videlo da to nije taj Tino, jer mu je koleno već podosta bilo oštećeno.

Vreme mu je isteklo.

Iako je u Ateltiko Nacionalu na 13 tekmi dao 5 golova i bio solidan, videlo se da nije mogao da trči. Na pitanje kako se snalazi na terenu uprkos bolovima u kolenu i limitiranosti svojih fizičik mogućnosti, objasnio je da svi ostali mnogo više trče. Kako su na to pristali, ćemo Vam objasniti u sledećem paragrafu.

U jednoj situaciji neki novinar je bio prisutan na treningu Atletiko Nacionala. Bio je tu po kampusu radio neke intervjue itd. Tokom svega toga, začuo je neku viku i dranje, i ugledao Asprilju kako vitla pištoljem na terenu, i derući se da će sve redom da strelja ako ne trče više. Naravno skandal je odmah izbio. Aspriljina odbrana, a i samog kluba je bila da je to samo bila šala, jer je pištolj bio lažnjak, i da se omaleni napadač samo glupirao sa saigračima koji su znali za foru.

Sad da li je baš bilo tako ne znamo, ali ne bi nas ni čudilo da je bio ozbiljan u nameri da puca u nekog. To je Asprilja.

Inače, imao je ponudu Darlingtona 2002. godine da dođe da igra za njih. Oni su u tom momentu bili u trećoj diviziji, a kontroverzni vlasnik kluba Džor Rejnolds (koji je kasnije zaglavio zatvor zbog zajebancija sa porezom) mu je ponudio u to vreme 17 hiljada funti njedeljno. Pride je imao klauzulu po kojoj bi za Božić uzimao 20% od ulaznica. Na kraju taj eksperiment nije uspeo iako je Asprilja čak i predstavljen pred navijačima na Fithams stadionu. Obe strane su upirale prst u onu drugu, tvrdeći da je ona kriva. Asprilja je na kraju i rekao da je želeo da igra za Darlington jer je Njukasl u blizini, a njemu je želja bila da se trajno naseli u ovom gradu. Ali ipak sa tim novcem koji mu je ponuđen, to nije bilo moguće, jer njegov stil života zahteva mnogo više. Pazite, to je 2002. godina. Imao bi 800 hiljada funti godišnje i pride bonuse, što za to vreme uopšte nije loše. Ali…

Ili Možda Nije

Na terenu naravno, ali van njega je i dalje onaj isti cigan koji hoće da se bije sa svima i koji vadi utoku na keca.

2008. je izvadio frajer mašinku i krenuo da puca na neko obezbeđenje koje se nalazilo nedaleko od njegove farme. Naravno, zaradio je kućni pritvor iz momenta. Išao je po raznim rijalitima gde se napijao, drao, tukao.

Lansirao je svoj brend kondoma za koji je rekao da je mnogo kul.

Kao što smo rekli, iz nekog razloga sa kojim baš nismo upoznati, voli da se oblači u kostim dinosaurusa, ali ako, nama ne smeta, još nam je i zanimljivo.

Jer šta drugo očekivati od ovog lika? Nešto normalno sigurno ne. Oduševljavao nas je na terenu, oduševljavao nas je i van njega, i verujemo da će tako i biti u budućnosti.

Asprilja je, za mene, bio ne samo odličan fudbaler, već i tip koji boji ovaj naš život. Da nije takvih celo naše postojanje bi bilo monotono i sivo. Isti takav je bio i na terenu. Jednostavno utakmice sa i bez njega nisu za poređenje. Uvek je dizao atmnosferu, pravio tenziju, radio poteze zbog kojih se ta draljava utakmica sa Pjaćencom pamti za ceo život, iako je završena 0:0.

Njegova temperamentnost, i donekle nezrelost, je fudbal činila manje profesionalnim i uštogljenim. Jer realno, on je ciganin iz Kolumbije koji je došao do keša i neće nikome da se povinuje i sklanja. Sam je uzeo pare, sam se za njih izborio i ne da na sebe.

I dok se neki slikaju sa raznih ekskluzivnih lokacija i gala priredbi sa spiskom visokih zvanica, naš heroj, ili antiheroj kako god hoćete, uživa u svojim konjima.

I izigrava majmuna.

Članak Neukrotivi – Faustino Asprilja se pojavljuje prvo na Kladza.

Boje Reala iz Madrida su tokom svojih karijera branila takva imena da njihovu igru i umeće ne možemo nikako drugačije da nazovemo nego fudbalska poezija. U stvaranju poetike u fudbalu, od nastanka ovog kluba pa do danas, su učestvovale samo neke od legendi ovog sporta: Alfredo Di Stefano, Ferenc Puškaš, sadašnji selektor Furije Fernando Jero, Fabio Kanavaro… Tu su još bili, ili i danas igraju: Roberto Karlos, Klarens Sedrof, legende kluba Iker Kasiljas i Raul, Ronaldo, Figo, pa “mali” Ronaldo, Stiv Mekmanaman, Rikardo Karvaljo, Serhio Ramos, Dejvid Bekam, i mnoga druga.

Ipak, omiljeni i najčešće pominjani kod nas su Peđa Mijatović, naravno zbog svojih korena, i čarobnjak sa loptom i osvajač svega što u fudbalu može da se osvoji, Zinedin Zidan.

Uspešni francuz je tokom svojih igračkih, kao i trenerskih dana na Bernabeu, očaravao publiku širom sveta. Važi za najelegantnijeg i najelokventijeg igrača ikada. Ovakav stil igre je privatizovao i pretvorio u svoj zaštitni znak i lični uspeh, tako da kada govorimo o eleganciji i prvom kontaktu sa loptom mnogi će reći da tu nema dileme i da je Zizu najbolji svih vremena.

I mi nismo ovde da protivrečimo većini. Francuz jeste jedan od najuspešnijih i najboljih fudbalera koji su trčali travnatim terenima širom sveta od nastanka ove igre do danas. U jednoj stvari, ipak, ne možemo da se složimo, a to je da elegancija i prvi dodir sa loptom pripadaju njemu. Po nama on jeste komercijalizovao ove poteze, ali smatramo da oni pripadaju, kao prototip, drugom čoveku.

Ako smo zbog ovih teških reči na račun francuske legende ostali bez dobrog dela publike i čitalaca, mislimo da jedinu šansu imamo da se vrate i oproste nam ako kažemo da je jedini koji je “Zidanove“ poteze igrao bolje od Zidana bio jedan i jedini, Fernando Redondo.

LOPTA I OBRAZOVANJE

Rođen je 1969, godine kao Fernando Karlos Redondo Neri u predgrađu Buenos Airesa. Kako nije dolazio iz favela i siromašnih staleža Južne Amerike, već iz dobro stojeće porodice, nije igrao fudbal da bi pobegao od takvog načina života kao većina. Fernando je jednostavno igrao fudbal iz ljubavi prema igri.

Otac mu je bio ugledni industrijalac i malog Fernanda je usmeravao ka školovanju i obrazovanju, što je po njemu bilo veoma važno. Ali, nije samo to bilo bitno ocu junaka ove naše priče. Na našu sreću, i sreću svakog iskrenog ljubitelja fudbala, njegov otac je smatrao da je još jedna stvar jako bitna u odgajanju dece, a to je edukacija kroz sport, pa ga je od malih nogu usmeravao na razne fizičke aktivnosti. Kad je Fernando već dovoljno stasao da ne mora otac da mu bira sportove i aktivnosti, a kako je fudbal uvek bio najpopularniji sport u celoj Južnoj Americi pa su i svi njegovi drugovi uveliko “pikali” loptu, normalno je bilo da će i on da se opredeli za to. Otac mu je tada rekao da njemu uopšte nije bitno kojim će sportom da se bavi sve dok ima zdrave navike i ne preskače treninge, verovatno i ne sanjajući da će se on postati jedan od najomiljenijih igrača na planeti. Tako su se kod mladog Argentinca razvile dve ljubavi, prema lopti i knizi, koje su i kasnije nastavile da neraskidivo oblikuju njegovu ličnost. Tako je počela jedna od najuspešnijih fudbalskih karijera ikada viđenih širom svetskih stadiona.

Kako smo već napomenuli, mlađani Redondo je imao malo “deblji” novčanik od većine svojih vršnjaka, pa je počeo da trenira u malo boljim uslovima od ostalih, u zatvorenim dvoranama i “balonima”. Mnogi fudbalski stručnjaci su kasnije tvrdili da je baš to razlog njegove neverovatne kontrole lopte, i da je tu kontrolu stekao u takvim uslovima, manjim i skučenijim prostorima.

Bilo kako bilo, njegov talenat je bio primećen i dovoljan da ga Argentinos Juniorsi sa deset godina dovedu u svoju školu, gde je i ostao do svoje seniorske karijere.

Za seniorski tim je zaigrao prvi put 1985. godine sa nepunih šesnaest godina, baš kao i njegov sunarodnik i najveća legenda ovog kluba i argentinskog fudbala, Dijego Maradona. Maradona je tada za svakog živog Argentinca bio idol, ali ne i za Redonda. Redondo je idealizovao Rikarda Boćinija, kako je on govorio, majstora “zadrške” sa loptom. Iako potpuno nepoznat fudbaler za naše uslove, Fernando je toliko bio fasciniran njime i ovim potezom da je usavršavanje kontrole lopte bila jedina stvar koju je radio van treninga. Ovo je kasnije bio jedan od elemenata u njegovoj igri koji je i odlikovao njegovu karijeru. U Juniorsima se zadržao četiri godine.

E sad. Sećate se značaja obrazovanja koji je karakterisao porodicu Redondo. E pa, te četiri godine fudbal nije bila jedina stvar kojom se Fernando bavio. Paralelno sa profesionalnim igranjem fudbala, studirao je i pravni fakultet na univerzitetu u Buenos Airesu. Koliko je to njemu i njegovoj porodici bilo važno govori i sledeći podatak. Naime, dobio je poziv od selektora Karlosa Bilarda da zaigra na SP u Italiji 1990. godine. Ovaj je to odbio pod obrazloženjem da ima veoma važne ispite koje ne može da propusti. Ispite?! Mora da uči?! Sad, celoj naciji i svakom igraču i navijaču je ovo bilo neverovatno, ali ne i Fernandu. Ako mislite da je lako da se odbije selekcija zarad obrazovanja i svojih uverenja… probajte da završite fakultet dok se profesionalno bavite fudbalom na tom nivou. Kako god to svima zvučalo, teže je i mnogo veća muda treba za ovo što je on uradio.

Nekoliko godina kasnije je rekao da mu je to bio izgovor i da nije hteo da igra za reprezentaciju dok je Bilard na klupi, te da je on okoreli “Menotijevac”. Da objasnimo… u Argentini su postojale dve struje. Sledbenici selektora Cezara Menotija, koji je Argentini doneo prvu titulu šampiona sveta 1978. godine, i već pomenutog Karlosa Bilarda koji je to uradio osam godina kasnije u Meksiku. Menoti je važio za umetnika sa stilom i lepotom u igri, dok je Bilard bio razbijač i siledžija. Čuven je bio Bilardov motivacioni govor pre polufinalne utakmice u Meksiku: “Izađite tamo i pobijte ih sve do jednog… neću da gledam finale na TV-u!”. Redondo je reko da on uživa u igri i da ne želi da igra u takvoj organizaciji. Nikad mu niko nije poverovao u ove tvrdnje.

SA ONE STRANE “BARE”

Sa pozivom da učestvuje na SP jasno je bilo da je Fernando bio spreman za pomak u karijeri, pa je iste godine prešao okean i smestio se u Španiju, i to na Kanarska ostrva i klub o čijim smo poduhvatima sredinom devedesetih već pisali, CD Tenerife. Tekst o njima možete da vidite ovde.

Prve dve sezone za ostrvski klub prolaze nezapaženo i sezonu završavaju na četrnaestom, odnosno trinaestom mestu.

1992. godine klub preuzima Horhe Valdano i tu stvari kreću na bolje po Fernanda Redonda, kao i po CD Tenerife, što će kasnije biti odlična uvertira uspesima Jupa Henkesa i ovog kluba širom Pirinejskog poluostrva i Evrope. Ali, da se vratimo mi na temu naše priče. Fernando je te dve godine uživao potpuno poverenje trenera Valdana. Pod njegovim rukovodstvom naredne dve sezone završavaju na desetom i petom mestu u španskoj Primeri. Real iz Madrida je u te dve sezone gubio titulu od svog najvećeg rivala Barselone, oba puta u zadnjem kolu, i to baš protiv Tenerifea. Ovo je bilo dovoljno da Kraljevski Klub reaguje i dovede selektora koji im je dve godine za redom rušio snove. Valdano je prihvatio uslove ali je imao i jedan svoj, a to je da bez Redonda ne ide nigde. Igrač je dogovorio transfer i 1994. godine i nakon četiri godine provedene na Kanarima prelazi u glavni grad Španije.

EL PRINCIPE DE MADRID

Pre prelaska na novu adresu, ostala je samo jedna stvar za Redonda… učešće na SP 1994. godine u Americi. Iako standardan prvotimac u to vreme, dosta kontraverzi je pratilo njegov nastup zbog, kao što smo već pomenuli, odbijanja da učestvuje četiri godine ranije. Maradona je odstranjen sa prvenstva posle doping kontrole a Argentina je, u svoj toj neverici, bila unapred osuđena na propast. Tako je i prošla. Eliminisana je u osmini finala od Rumunije rezultatom 3-2.

Nova destinacija je bila kao stvorena za Redonda. Fudbalsko umeće mu nije manjkalo. Poznat trener, duga saradnja i apsolutno poverenje istog, i skup jednih od najboljih pojedinaca na planeti u novom klubu su mu omogućili da pokaže svoj najveći potencijal. Imao je sa kim da igra pa je mogao je da dozvoli sebi da “pođe” napred i da se malo više oproba u kreaciji, napadu i proigravanju protivničkih igrača. Ipak, Redondo je uz sav napadački mentalitet, jednako dobro obavljao i defanzivne zadatke. Trčao je više od 14km po utakmici što je mnogo i za današnje standarde. Upisivao je više od 80% dobijenih duela, kao i tačnih pasova, po utakmici. Bio je univerzalna “petica” u vreme kada je tehničko umeće defanzivnog veznog bilo u drugom planu. Koliko je tada bila ta pozicija od manjeg značaja za ofanzivni deo igre nego danas, govori i podatak da je Ivan Zamorano za njega rekao, kada ga je odabrao u idealnih jedanaest:

“Ima previše fudbala u njemu. Grehota je reći za njega da je zadnji vezni!”.

Jednostavno je imao sve u svojim nogama.

Odmah po dolasku ustalio se u prvi tim. Valdano je u svakoj situaciji računao na njega. Sezona 1994/95 je završena uspešno za klub. Madriđani su je završili sezonu na prvom mestu, ispred La Korunje, Betisa, Barselone i Sevilje. Ovo je bila prva titula šampiona Španije za Redonda.

Naredna sezona nije bila tako uspešna. Ispali su u četvrtfinalu Lige Šampiona, a u domaćem prvenstvu su izgubili trku za titulu od gradskog rivala, Atletiko Madrida, kog je tad vodio Radomir Antić.

Loši rezultati su bili povod za smenu Valdana. Smenjen je u Januaru 1996. godine i od tog trenutka Real doživljava pravi fijasko na klupi. Visente Del Boske se zadržava čitava tri dana, a nasleđuje ga Arsenijo Iglesijas i ostaje do Maja iste godine. U Julu stvari konačno dolaze na svoje mesto dolaskom Fabia Kapela.

Italijan je poznat po autoritetu, što je njima bilo neophodno u tom trenutku. Bio je poznat po tome da se vezuje za igrače sa kojima voli da sarađuje i da niko osim njega ne može da odlučuje ko će da dođe u klub, kao ni ko će da ode iz njega.

Redondo je bio jedan od igrača kojima se Kapelo divio. Apsolutno poverenje u igru Argentinca je dovelo Kapela dotle da je izašo iz okvira formacija koje je preferirao. Kako je i pre i posle saradnje sa Redondom forsirao formacije sa dva defanzivna vezna igrača, na pitanje novinara zašto to nije slučaj i sad nego igra samo Redondo, odgovorio je:

“Zato što mi nije potreban niko osim njega. Kad imam njega ne moram da mislim i da brinem. Ne gledam ni odbranu, niti gledam pozadi kada protivnik krene u napad. Gledam samo napred i razmišljam šta bismo mogli u sledećem napadu da probamo. Znam da nikad neću ni morati da brinem za odbranu i prenos lopte u napad sve dok budem imao njega u timu. Ako je on na terenu, ja imam petnaest igrača i u prednosti sam u odnosu na protivnika. A ako on dobije crveni ostajem sa deset.”

I ako pogledate igrače koji su nastupali za Real u sezoni 1996/97, primetićete da u celom timu nije bilo nikoga osim njega kome je to primarna pozicija, pa čak ni na klupi.

Kapelo je polako uvodio red, a sezonu su završili kao šampioni Primere i u sledeću sezonu ušli sa timom od kog se, od straha, unapred gube mečevi.

Kao što sad već znate, sa jedne strane smo imali uspehe Tenerifea i Jupa Henkesa, a sa druge Real, koji ne bih bio Real kad ne bih tražio hleba preko pogače i uvek video nešto bolje na nekom drugom mestu… Fabio Kapelo odlazi iz kluba, a preuzima ga uspešni Nemac. Redondo je nastavio gde je stao prethodne sezone i nastavio da od svakog trenera uživa apsolutno poverenje. Društvo su mu na terenu pravili:  Kanjizares, Roberto Karlos, Fernando Jero, Manolo Sančez, Klarens Sedorf, Amaviska, Mijatović, Šuker, i tada mladi Raul. Klupu su “grejali”: Kristijan Karembu, Panući, Morijentes, Guti, Bodo Ilner… Sezonu 1997/98 su završili na četvrtom mestu Primere, osvojivši Kopa Del Rej, kao i sedmu titulu u LŠ, u čuvenom finalu protiv Juventusa i gola Peđe Mijatovića.

E sad, kraj fudbalske sezone 1997/98, i kraj još jednog ciklusa od četiri godine, je značio i početak novog SP u Francuskoj. Partije koje je Redondo pokazivao nemalo deset godina su mu utemeljile mesto u prvom timu Gaučosa. Ali, Fernando ne bi bio sav svoj kad njegova učešća na Svetskim Prventstvima ne bi pratile razne kontraverze.

Reprezentaciju je posle debakla u Americi preuzeo Danijel Pasarela, još jedan osvajač “zlatne boginje” iz Meksika. Kao i mnogi karakteristični treneri Argentine pre njega, i on je imao nešto novo za uvesti u nacionalni tim. Zabranio je duge kose, minđuše, i homoseksualizam u svom timu. Ajde, za homoseksualizam i ok, mogu da razumem. Zamislite šta bi se desilo sa fudbalom i našim životima da saznamo da je neki naš idol, recimo Batistuta, bio „muda od ovuda“?! Ne znam za Vas, al’ ja bi se ubio majke mi. Ipak minđuše, duge kose… u vreme kada je ceo svet išo čupav… Bilo kako bilo, neki igrači nisu ni imali problem sa time kao Veron, neki su prihvatili uslove kao Batistuta, a dvojica buntovnika su ostala pri svome pa makar nikad više ne zaigrali za repku. To su bili ludi junak naše priče, i još luđi Klaudio Kaniđa, kog smo već pomenuli u jednom od naših članaka, a možete da ga pročitate ovde. Njih dvojica su ostali pri svome i Redondo je tad izjavio:

“Niko ne može da određuje kakvu ću frizuru da nosim. To je stvar principa a čovek mora da živi od principa. Ja sam tu da bi igrao fudbal, a ne da idem kod frizera. On je mogo da zabrani i heteroseksualcima da igraju, pa šta bismo onda radili, kolektivno postali homoseksualci?”.

Nije zaigrao na svetskom i tako je ostao na, za njegove kvalitete, skromnom jednom učešću na najvećoj fudbalskoj smotri. Upisao je svega 29 nastupa za plavo- bele i dao samo jedan gol.

Za to vreme Real je nastavio sve po starom. Otišao je Henkes, a zamenio ga Hoze Antonio Kamačo, koji se zadržao na klupi nepunih mesec dana, pa Gus Hidink naredne pola godine, pa Džon Tošak još pola godine. Tako je i prošla sezona 1998/99 po Madriđane, dosta promenjivo i polovično. Nisu podigli niti jedan trofej te godine, pravili promašaj za promašajem, a jedan od najpoznatijih grešaka madridskog kluba te godine je prodaja Samjuela Etoa.

Naredna sezona je ujedno i jedna od najboljih u karijeri Fernanda Redonda. Tu su, pored standardnih prvotimaca,  bili sad i Anjelka, Mekmanaman, Perica Ognjenović, Ivan Elgera, Kasiljas, Zarate. Real je po imenima jačao sve više i više ali se to na terenu nije primećivalo. Taj trend se nastavio i narednih nekoliko godina. Pod rukovodstvom Visentea Del Boskea, Primeru su završili na skromnom petom mestu, ispali iz Kopa Del Rej, i jedino što im je ostalo za vađenje je bila LŠ. Ostaće upamćen nastup ove legende protiv Mančester Junajteda na Old Trafordu u četvrtfinalu takmičenja. To što je viđeno tog dana od Redonda i danas stoji u fudbalskim udžbenicima. Svojim potezima je ismevao Gigsa, Skolsa i Kina jednim potezom… da bi na kraju Bergu petom proteo loptu kroz noge i asistirao Raulu za pogodak. Ser Aleks Ferguson je posle meča rekao:

“ Ja nikada nisam video ovako nešto. Ceo tim nije mogao da mi igra od njega. Šta taj momak ima u nogama, magnete? Jedva sam čekao da se utakmica završi samo da ovo prođe.”

LŠ je osvojena a Redondo je proglašen za najkorisnijeg igrača turnira.

Na kraju sezone Madrid ga je prodao Milanu za 11 miliona funti. To je izazvalo bojkot kod navijača i svakodnevne proteste ispred Santjago Bernabea. Želeli su da ostane njihov El Principe De Madrid (princ Madrida). Real je da bi umirio strasti izašao sa objavom da je igrač nezadovoljan u klubu i da je on želeo da ode. Redondo je negirao ove tvrdnje, navodeći da je to najobičnija laž, da je uvek bio srećan u Madridu, i da je tu hteo da završi karijeru. Rekao je još i da je za transfer saznao iz novina pa su mu tek onda saopštili da su se dogovorili sa italijanskim klubom. Ništa novo, to je samo Realov način poslovanja koji se mnogo puta ponavljao kroz istoriju i sa mnogom legendama kluba. Čim se navijači ne slažu sa njihovim finansijskim planom, tu su da svu svoju sramotu svale na igrača!

KRAJ JEDNE BLISTAVE KARIJERE

Njegovo vreme u Milanu je počelo na najgori mogući način. Povredio se na samom početku igranja za taj klub. Povreda kolena ga je izbacila iz igre naredne dve i po godine. Vratio se ali samo do sledeće povrede 2004. godine, kada je i završio karijeru. Odigrao je svega 16 utakmica za Rosonere pre nego što se povukao.

Vratio je celu svoju platu od oko 2.7 miliona po godini. Kuću i auto koje je dobio na poklon od kluba je takođe hteo da vrati, ali uprava Milana na to nije pristala, obrazloživši da je to bio poklon i da treba da ih zadrži.

FUDBAL I POEZIJA

Svemu što je lepo dođe kraj pa tako i jednoj blistavoj karijeri. Od klinca sa knjigama i loptom u rancu, do jedne od najsjajnijih zvezda fudbalske igre. Imao je trideset i četiri godine kad je fudbalu reko zbogom, a svet fudbala je ostao uskraćen za još jednog velikana.

Kako smo rekli na početku teksta, ima igrača koji nisu trčali po fudbalskim igralištima, već su po njima pisali fudbalsku poeziju. Fernando je svakako bio jedan od njih, poeta bez pera, pesnik bez papira, Tagore svetskog fudbala… Nobelovac među fudbalerima.

I vrlo bitno.

Gospodin.

Članak Fudbal, škola, principi, i čarolija se pojavljuje prvo na Kladza.

Taj lepi deo sveta, daleko od centra Evrope nikada nije bio toliko poznat po fudbalu, koliko po lepim ženama i plažama. Sve najbolje od arapske, afričke i evropske krvi se tu pomešalo, i dalo jedan prelep kolorit već fantastičnom pejzažu.

E, sredinom 90-ih na dve godine, cela Evropa je pričala o Tenerifama i fudbalu. Ali da počenmo od samog starta. Sve se to desilo kada je jedan Nemac odlučio da ode na odmor i da sebi oduška od fudbala na visokom nivou. Ili je bar tako mislio.

Jup Hajnkes je imao vrlo naporno i razočaravajuće iskustvo u Frankfurtu koje je počelo kada je 1994. preuzeo Ajntarht, sa kojim je imao velike ambicije, jer su u to vreme Orlovi imali strašan tim koji je važio za jednu narastajuću snagu u Nemačkoj. Sama imena Entoni Jebeo, Andreasa Kepkea, Mauricija Gaudina i Džej Džej Okoče su bila zalog za neku svetlu budućnost ovog tima, ali je sve krenulo po zlu. Svi sem golmana Kepkea su imali probleme sa glavom, neki zato što su, eto crnci, a neki kao Gaudino jer im je odbijen transfer u to vreme takođe jaki Kajzerslautern. Sada njih trojica su često znali da odbijaju autoritet Hajnkesa, i da oprave sranja, kao npr. odbijanje da igraju utakmice pripremne ili takmičarske, zbog navodnih povreda ili jednostavno nisu hteli da treniraju. Sve ovo je dovelo do sloma saradnje kluba i trenera, koji nije želeo ni da uzme otpremninu kada se sve završilo. Tipa ono, ma jebite se sa parama, samo da odem iz ove ludare.

E sada tu je upalo Tenerife, nikome nije jasno kako i zašto i odakle su se oni pojavili, ali šta je bitno, je da je Nemac odlučio da ode na ostrvce u Atlantiku i odradi dve sezone koje ima, verovatno misleći da će tamo da se malo odmori od pritisaka, i okrepi posećujući plaže. P.S. kada je već dogovorio sa Tenerifama ugovor, Barselona, velika i jaka u to vreme je želela da Krojfov „Tim Snova“ nasledi Hajnkes, ali je on odbio tu ponudu, jer je već dao REČ malom klubu. U tom momentu, on nije ništa potpisao, ali ipak za Švabu, pravog, ne ove sad miksovane i imigrantske, obećanje i reč su jači od papira.

I šta se dešava dalje. To malo Tenerife kreće da trsi sve. U sledeće dve sezone oni su bili ljubimci celog kontinenta i neutralnih ljubitelja fudbala u Španiji. Sezona 95-96 se završava na 5. mestu ispred jednog Reala iz Madrida, Sosijedada, Deportiva itd, ali uz utakmice koje su bile najatraktivnije u celom šampionatu. Godinu dana posle toga, polufinale Kupa UEFA i demoliranje velikana na domaćoj sceni i nestvarne scene na stadionu Heliodoro Rodríguez López.

Pa koga je to imao Hajnkes u svojim redovima. Kada je stigao, u prvoj sezoni je doveo samo dvojicu veznjaka. Pavela Hapala iz Bajera iz Leverkuzena i jednog štrklju iz Ovijeda pod imenom Slaviša Jokanović. Imao je iodlične starosedeoce da budemo iskreni, ali do tada neafirmisane i ne dovoljno poznate. Argentinski dvojac na golu Marselo Ojeda i Hoze Maria Buljubašić, ispred njih Agilera koji bio dugo vedeta Atletiko Madrida, Felipe, veliki Huanele i legendarni Huan Antonio Pici, koji je bio jedan od boljih napadača to doba. Svi oni su doprineli tome da Tenerife igra najlepši fudbal u La Ligi, i da na 42 utakmice te godine, padne 123 gola. Po tom parametru su bili treći u šampionatu iza Valensije i Real Madrida.

Pre te sezone niko ih nije video, ne među prvih 5 nego među prvih 15. Ali, ipak…

Sledeće sezone ih napušta Pici koji je bio najbolji strelac godinu ranije u Primeri, sa 31 pogotkom ispred Mijatovića koji je za Valensiju postigao 28. Šta je zanimljivo ovde, ili što bi neki novinari kazali trivija. Vidite Piciju je ovo bio drugi put da igra na Tenerifama (94-96), jer je ovde proveo dve godine od 91. do 93. Između toga je nastupao baš za tu Valensiju. Sve skupa na 141 utakmici u ovom klubu je pogodio 76 puta, i definitivno je možda i najomiljeniji i najveći igrač za sve navijače ostrvljana.

E sad ova sezone je vrlo verovatno i najbolja u istoriji ovog malenog kolektiva. Te godine su stigli do polufinala Kupa UEFA, gde su se lavovski borili protiv Šalkea i sudija, i nisu izgubili od prva dva tima na tabeli, Realom i Barsom. Čak su Blaugranu demolirali na Rodrigez Lopezu sa 4:0. Ipak završili su kao 9. i nisu uspeli da izbore još jednu evro avanturu, jer ipak su dva fronta za njih bila prevelika akcija.

Ali…Put u Evropi im je izgledao impresivno. Svi su navijali za njih i klicali im. Prvo su eliminisali Makabi Tel Aviv sa 4:3 ukupnim rezultatom, pa su Lacija izbacili sa 5:4, posle minimalnog poraza u Rimu u prvoj tekmi. Pa onda još jedan šok. 0:0 sa Fejenordom kući i demoliranje velikana na De Kajpu, sa 2:4. Fantatični Huanele je obeležio ove dve pobede sa po dva pogotka u svakoj. Onda je došao bolan poraz protiv Brondbija na svom terenu, 0:1, ali… Ali, golom Mate minut pred kraj drugog produžetka u Danskoj, Hajnkesovi momci prolaze dalje. I onda to polufinale. Pobeda kod kuće 1:0, i poraz na strani 2:0 posle produžetaka, uz pomalo moramo reći pristrasno suđenje Šandora Pula koji je tri godine ranije vodio finale Svetskog u Americi.

Suze, bol i ponos, to su bile tri stvari viđene na Kanarskim ostrvima te noći.

Ali, nešto što nije viđeno je da se stvorila legenda i mit, o ekipi koja nije trebala da se pojavi tu gde se pojavila, koja nije trebala da igra kako jeste. Jer, znate Barsa i Real Madrid su najatraktivniji za gledanje uvek bili i uvek biće. Sem u te dve godine.

Tada su svi sa oduševljenjem posmatrali Picija, Jokanovića, Nojvila (da, da Oliver Nojvila, kog je Hajnkes doveo iz Serveta i lansirao ga u orbitu), Meha Kodra koji je došao iz Barse i ostao tu četiri godine, velikog Huanelea itd.

Imali su kroz istoriju mnoge poznate ličnosti svoje avanture ovde. Npr, Rafa Benitez ih je uveo 2001. natrag u Primeru iz Segunde. Horhe Valdano im je bio trener početkom 90-ih, Klemente takođe.Od igrača su prošli Roj Makaj koji je malo kasnije posle ove generacije stigao, ali nije uspeo da spreči sunovrat tima i ispadanje iz najvišeg ranga takmičenja. Fernando Redondo je ovde započeo svoju Evropsku karijeru. Da ne nabrajamo dalje.

Tačno 10 godina je trajalo, da kažemo, to zlatno doba fudbala na Kanarima, kada su Tenerife igrale vrhunski fudbal, i čak dva puta Evropska takmičenja. Nakon toga, ništa. Tavorenje. Sada su na sredini druge lige. Nečemo o tome. Nećemo o ružnim stvarima kada je ovaj tekst u pitanju. Jer, iako su to samo uspomene, pamtimo samo lepe delove.

Ljudi i dalje pričaju o vremenu kada je štrklja iz Srbije dao tri komada velikoj Barseloni, kada ih je maleni klub sa ostrva razbio 4:0 u sezoni 96-97. Kada je jadni Vitor Baia klizao na kolena prilikom penala i gledao loptu kao mulac.

I naravno, o vremenu kada je jedan Nemac stajao kraj aut linije i drao se „atak, atak“…

Članak Kad Nemac ode na Odmor … Ili Bilo Jednom Jedno Tenerife se pojavljuje prvo na Kladza.

1. Ivan Zamorano.. 1+8.. Inter, Real, sve po redu za velikog Ivana koji je jebo redom
2. Faustino Asprilja.. Njegovo vreme u Parmi je uzor za sve špiceve
3. Ronaldo, originalni.. zar treba da išta objasnimo… kompletno najbolji špic ikada viđen.. NEVEROVATAN !!!
4. Pipo Inzagi .. Jel ima da ga neko nije voleo? A? To je špic, pravi špic, koji neće da izleda lepo njegov gol nego da ga da.. Onaj koji bi dete dao za gol..
5. Alan Širer … majmun, koji kad se ukopa, je taj… nema da mu uzmeš loptu.. ćao, pozdrav, sa visoko podignutum rukom u vazduhu..
6. Peđa Mijatović.. Voleli ga ili ne, Mijat je jedan od nekolicine likova koji su davali golove svuda i u svako vreme..
7. Raul … Auuuuu… kalav car.. kako je lagano davao golove.. tehnika u maksimum otišla
8. Andrej Ševčenko .. Het-trik na Kamp Nou sa Dinamom.. ja sam ljudi prebacio tada, za Vas ne znam..
9. Huan Ernan Krespo.. Kakav šupak, ali ga je hteo gol
10. Adrijano.. CAR !!! IMPERATORE !!! Svi smo ga voleli, i sada kada je propao, tek ga volimo, jer je ostao ciganin do kraja.. Pozdrav za Vasu Semena
11. Roberto Bađo.. Jel Vam se vraća detinjstvo ? Jel Vam je lepo?  Jedan od najomiljenijih likova ikada
12. RRRRROOOOOOMMMMMAAAARRRRRRIIIIIIIOOOOOOOOOOO …. JEBENIIIIII CAAAARRRR!!!!!!
13. Hristo Stoičkov… Vaistinu !!!
14. Fernando Tores ! Verovali ili ne, kada je moja sestra učila da priča, Tores je jedno od prvih reči koje je naučila
15. Gabrijel Omar Batistuta .. E ovo je druga reč … Najomiljeniji tip mog detinjstva.. Brate. Ko nije voleo Batija… Nađite mi tog kretena koji nije voleo ovog lika.. Srce nam se slama kada vidimo da sada ne može da hoda.. Ali verujte da je tako..
16. Pjanović .. Hej Pjano, puši ga lagano…
17. Kristijan Vijeri .. Da li je iko od fudbalera više jebo? Dobro, ne računamo Inzagija, bili su u istoj ekipi..
18. Majkl Oven.. A tako je mogao da pokori ceo svet…
19. Ole Gunar Solskjaer .. da li ste se ikada drali „Solskjer!!!“ kada date gol na fuci?
20. Džimi Flojda Haselbajnk !!!! EEEEJJJJJ Džimi Flojd Haselbajnk !!!!!!! To je taj !!!!
21. Žorž Vea.. Kakav gepard, kakav car, nešto što svet nije video.. Veliki Žorž
22. Jirgen, Smrdljivi, Klisman… dosta
23. Huan Esnajder .. Osvojiš  duplu krunu u Španiji sa Atletikom, i otpuste te
24. Hakan Šukur !!! Daj kožicuuu breee !
25. Beni MekKarti … Ej, to je taj špic, kog smo svi uzimali na menadžeru
26. Roj Makaj .. najproduktivniji od svih,.. ili dam gol kada pipnem loptu ili vratim veznjaku…
27. Adrijan Mutu ..Nema pasa unazad, u toku cele sezone
28. Tristan.. Dijego.. Jebem ti kakav špic !!!
29. I za kraj, atomska bomba Liveppula .. Robi Fauler !!!

Ova lista je totalno subjektivna, jer  jebi ga, kad si pijan nisi taj koji zrači nekom pravednošću i objektinošću.. ali vi dodajte Vaše miljenike.. Ubacićemo i to

Članak Najbolji Napadači Kojih Se Mi Sećamo…. Nostalgija se pojavljuje prvo na Kladza.

Da ne bih dolazilo do nepoverenja čitalaca moram, uz puno nelagodnosti, da vam kažem da je moguće da će kašnjenja da se povremeno ponavljaju, bar dok nam naš konsiljere, Veed-o-yeah, konačno ne priskoči u pomoć, i dok nas, kako on to kaže, svojim penkalom i potezima po papirusu ne razvali k’o votka maloletnicu. Znajući o kakvom sposobnom i svestranom umetniku se radi, ja sam ubeđen da nije preuveličavao i da će potpuno da opravda Vaša i naša očekivanja. Siguran sam da ćete biti zadovoljni njegovim uslugama, kao što su do sad bile naše najstarije sugrađanke i udovice širom naše čaršije.

Ali, o tom po tom. Dok se to ne desi zaglavljeni ste sa mnom i mojim subjektivnim mišljenjem, ko je sve zaslužio da se nađe na nastavku ove prestižne liste.

Serija A

Kako smo prošlog vikenda u prvom nastavku kolumne klasifikovali igrače PL-e zbog toga što smo smatrali da je najpraćenija i najzanimljivija za naše čitaoce, za drugi nastavak smo to radili pristrasno, i navijački i izborom lige zadovoljilji sami sebe. Tako smo odlučili da to bude italijanska Serija A, a izbor igrača sa ove liste ovaj put neću ni da obrazlažem, jer lično smatram da je italijanska liga od sredine 80-ih do kraja 90-ih i najbolji ligaški fudbal u istoriji ove igre. Mislim i da toliko kvalitetnih i jedinstvenih igrača i stilova neće više nikad da se ponove. Toliko je bilo dobrih igrača na jednom mestu da me sad, kad na TV-u vidim Milan, Inter ili Azure u kvalifikacijama za SP 2018, na njihov red sramota ko sve danas profesionalno igra fudbal.

I opet, kao i prošlog puta, zadatak eliminacije nekih fudbalera je bio jako težak. Trebalo je imati srca i izbaciti sa ove liste imena kao što su: Roberto Di Mateo, Kristijano Doni, pa i do kraja verni Antonio Di Natale… Ipak, nadamo se da će naš izbor izabranih igrača opravdati izbor onih koje smo morali da uklonimo.

Zbog moje naklonjenosti italijanskom fudbalu, želeo sam da sastavim listu samo sa italijanskim igračima ali su ipak dva čoveka morala da se umešaju i da mi to ne dozvole. Uz ta dva izuzetka, ovo su te face sa Apenina:

1. Klaudijo Kaniđa

Sin vetra! Jedan od najbržih i fizički najdominantnijih fudbalera ikada. Bio je dobar na terenu onoliko koliko je bio problematičan van njega, a živeo je onako kako je i igrao, ludo i brzo. Pre fudbala bavio se atletikom i najbrže vreme za koje je istrčao 100m u svojoj karijeri je 10.20s. Možda klubovi u kojima je nastupao širom “čizme” nisu bili dovoljno kvalitetni da osvoje Skudeto, ali je on svojom pojavom svakako sebi obezbedio mesto na ovoj listi. Zbog svoje naravi često je menjao klubove, najčešće posle jedne ili dve sezone. U Italiji je kao krilni igrač nastupao za Veronu, Romu, i Atalantu u dva navrata. U Seriji A je odigrao svega 138  utakmica i postigao 34 gola a da nije osvojio ni jedno odličije. Po dolasku u Rim su počeli njegovi problemi sa drogom i nesportskim načinom života. Najbolji prijatelj mu je bio, naravno, Maradona. Za Argentinu je nastupao 50 puta, i učestvovao je na 3 SP. Na SP 1990. godine je postao nacionalni heroj sa dva postignuta gola, od kojih je jedan postigao najvećem rivalu Brazilu, a drugi protiv domaćina Italije u polufinalu. U istom meču je zaradio i drugi žuti, zbog čega je propustio finale. Maradona je govorio svojevremeno da je jedini razlog što nije osvojio dva Mondijala taj što Kaniđa nije igrao finalnu utakmicu te večeri u Rimu. 1998. je propustio SP zbog toga što je odbio zahtev trenera Danijela Pasarele da ošiša kosu. To ga je sklonilo iz reprezentacije sve dok Pasarela nije smenjen. Nastupao je još i u Škotskoj, Kataru i rodnoj Argentini, a bio je i jedan od malog broja igrača koji su nastupali na derbiju Boka-River igrajući za oba kluba u dva vremenska razdoblja. Autor je čuvene rečenice: “Ako je kokain droga, ja sam narkoman!”.

2. Faustino Asprilja

Možda i najkontraverznija ličnost u istoriji fudbala. Ekscesi koji su pratili njegovu karijeru su bili toliko česti da pizdarije koje je pravio Mario Baloteli u poredjenju sa njegovim izgledaju kao da je Baloteli dečko za primer. Faustino Hernan „Tino“ Asprilja Hinestroza je svoje fudbalsko ime stvorio u Parmi i Njukastl Junajtedu pre povratka u domovinu. Kolumbijac je na terenu i van njega zahtevao toliko pažnje da bi smo imali dovoljno materijala da samo o njemu pišemo. Uspevao je da u isto vreme postane prvi fudbaler koji je postigao het-trik Barseloni u LŠ, i da lansira svoju ličnu marku kondoma. U Italiji je nastupao za Parmu, i to u oba zlatna doba ovog kluba devedesetih godina. Sa Parmom je u oba mandata osvajao po jedan italijanski kup, evropski super kup, i Kup Pobednika Kupova, a čak dva puta je podizao pehar Kupa UEFA. Njegove igre u Parmi su naterale “mesiju” kluba sa St. Džejms Parka, Kevina Kigena, da za njega izdvoji, za to vreme solidnih, 6.7 miliona funti. Posle odličnih partija za crno bele, izgubio je mesto u timu od Alana Širera, i vratio se u Parmu. Za reprezentaciju Kolumbije je odigrao 57 utakmica i postigao 20 golova. Prestao je da nosi žuti dres nakon što ga je selektor prvi put uvrstio među rezerve. Na jednu kvalifikacionu utakmicu za SP u kojoj je trebalo da nastupa je zakasnio 9 sati.

3. Salvatore Skilaći

Salvatore Toto Skilaći je obeležio istoriju italijanskog fudbala. Omaleni, ali brz i agilan napadač, rodjen i odrastao u ruralnom i siromašnom delu Sicilije, zbog čega je često je bio osporavan kao fudbaler. Kada je na SP 1990. prvi put pozvan u reprezentaciju činilo se da je cela nacija protiv njega jer nije mogao jedan “seljačić” da predstavlja rimske bogove. To je išlo toliko daleko da je dobijao konstantne pretnje smrću. Na okupljanju u trening kampu pred početak prvenstva 3000 navijača je, napavši ga, opkolilo njegov auto. Toto je iz toga izašao jači, uzeo loptu, i bio najbolji strelac prvenstva postavši tako heroj nacije od najomraženijeg fudbalera na apeninskom poluostrvu. U Mesini ima svoj spomenik. Igrao je za Mesinu, Juve, i Inter, i u 339 nastupa u Seriji A postigao 98 golova. Tokom karijere osvajao je italijanski Kup i dva puta UEFA Kup. Igrao je jedno Svetsko Prvenstvo i bio najbolji strelac sa 6 postignutih golova, dok je Italija zauzela 3. mesto. Iste godine je bio 2. u trci za Zlatnu Loptu. Trenutno živi u rodnom Palermu, gde ima svoju akademiju fudbala.

4. Antonijo Benarivo

Jedan od najboljih odbrambenih fudbalera ove igre. Bez obzira na kvalitet odbrambenih igrača koje je Italija imala 90-ih godina, ovaj momak je kod selektora Azura, Ariga Sakija uživao veliko poštovanje, pa je za drzavni tim, od 1993. do 1997. godine, upisao 23 nastupa. 1994. godine je bio standardni član tima za SP u Americi. Učestvovao je u finalnoj utakmici koju su “žabari” izgubili posle izvođenja jedanesteraca, a u meču protiv Nigerije je iznudio penal koji je Bađo realizovao i odveo italijane dalje. Nastupao je za Brindizi, Padovu, i Parmu, i nikad nije napuštao domovinu. Najduže se zadržao u Parmi i u plavo-žutom dresu je po broju nastupa u ligi i evro takmičenjima apsolutni rekorder. U Kalču je odigrao 403 meča. Jedina odličija je osvajao sa Parmom… po dva UEFA Kupa i Kupa Italije, i po jedan  UEFA Superkup, Supekup Italije i Kup Pobednika Kupova.

5. Luiđi De Agostini

Ovaj čovek je jednostavno mogao da igra na svim pozicijama. Sjajna kontrola lopte i shvatanje prostora omogućili su mu da tokom karijere jednako dobro igra kao centralni odbrambeni, krilni odbrambeni, kao i na svim pozicijama u veznom redu. Bio je i odličan izvođač penala, što je i dokazao u finalu UEFA Kupa 1990. godine kada je postigao gol za Juventus protiv Fiorentine. Igrao je u 8 italijanskih klubova, u 408 utakmica Serije A, a najviše je ostavio traga u Juventusu. Skudeto mu je uvek izmicao u nesretnim okolnostima. Naime, u Veronu je došao odmah naredne sezone posle osvojenog Skudeta, dok je u Juventusu bio još veći maler da dođe u klub sezonu nakon osvojenog 22., a napusti  ga sezonu pre 23. Skudeta. Plavi dres je nosio na EP 1988. i SP 1990.

6. Pjerluiđi Kaziragi

Ubojiti napadač je svoju karijeru počeo u Monci. Igrao je još i u Juventusu, Laciju i Čelziju. Do pre godinu dana obavljao je posao pomoćnog trenera Birmingema koji je sa klupe predvodio Djanfranko Zola. U Italijanskom prvenstvu se pojavljivao 332 puta i postigao 90 golova. Sa Starom Damom je osvajao dva UEFA kupa i Kup Italije. Sa Lacijom je ponovio uspeh osvojivši Kup Italije, dok je sa Čelzijem podigao pehar FA kupa i UEFA Super Kupa, doduše bio je van stroja zbog povrede. U Čelziju je odigrao samo deset utakmica do velike povrede ligamenata, i posle deset operacija nije uspeo da se vrati na teren. Ugovor sa Čelzijem mu je istekao tek dve godine kasnije kad je i zvanično okončana njegova karijera. Za Italiju je upisao 44 nastupa i bio učesnik SP 1994. i EP 1996.

7. Enriko Kijeza

Iako nikad nije igrao van Italije, nastupao je za 12 različitih klubova, igrajući pri tom rame uz rame sa najvećim fudbalerima tog vremena. Jedan od najnezgodnijih napadača 90-ih godina, najbolje partije je pružao u Parmi i Fiorentini, a najduže se zadržao u Sijeni, gde je ostao do kraja karijere. Sezone 1995/96 u Sampdoriji sa Manćinijem pravi jedan od najubojitijih tandema Serije A. Sa Sampdorijom je u svom prvom mandatu osvojio i Kup Pobednika Kupova. Najveći uspeh je došao po prelasku u Parmu, sa kojom je 1999. godine osvojio UEFA Kup, italijanski Kup i Superkup Italije. Te sezone je bio i najbolji strelac UEFA Kupa. Kup Italije je osvojio ponovo sa Violom dve godine kasnije. Za repku je zabeležio samo 22 nastupa i bio deo tima na EP 1996. i SP 1998. Bufon je tokom svoje karijere igrao sa i protiv Kijeze, i protiv Kijezinog sina koji trenutno nastupa za Fiorentinu.

8. Stefano Fiore

Kao ofanzivni ili krilni vezni igrač, Stefano Fiore je nastupao za 13 različitih klubova, sa jednim, retkim za italijane, izletom na Pirinejsko poluostrvo, tačnije u Valensiju. U Seriji A je debitovao za Parmu 1994. godine. Od tad pa do kraja karijere, Fiore je svojom kreacijom i tehnikom zadavao probleme protivnicima širom Azurne obale. Ubrzo posle debija, tadašnji menadžer plavo žutih, Nevio Skala, ga je stavio među startnih 11 za finale Kupa UEFA. Mladi Fiore je tada igrao rame uz rame sa Zolom, Fernandom Koutom, Dinom Bađom i mnogim drugim velikanima fudbala. U karijeri je zapažene uloge odigrao u Parmi, Laciju, Udinama i Valensiji, i sa njima je osvajao dva puta italijanski kup, dva Kupa UEFA, jedan UEFA Super Kup, jedan Intertoto Kup, i Super Kup Španije. U reprezentaciji je upisao 38 nastupa i dva gola. Na EP 2000. godine je bio jedini igrač koji je odigrao svaki minut na turniru. Njegov pogodak protiv Belgije je proglašen za gol turnira.

9. Luiđi Di Bjađo

Rođeni Rimljanin, posle Lacijove omladinske škole, debitovao je za Lacijo i to mu je ostao jedini nastup za svetlo-plave. Igrao je u nekoliko italijanskih klubova sa najviše uspeha u Romi i Interu. U 19 godina dugoj karijeri, u Kalču je zaigrao 482 puta i pogađao mrežu 66 puta. Iako je igrao sa mnogo uspeha u Romi, napustio je klub sezonu pre nego što će po poslednji put postati prvaci. U sezoni 2001-02, igrajući za Neroazure, titulu prvaka je izgubio u zadnjem kolu od Juventusa. Jedan od najpouzdanijih i najupornijih igrača sredine terena, Di Bjađo je nastupao za plavi dres u 31 utakmici, od toga na SP 1998 i SP 2002, kao i EP 2000. Trenutno je selektor italijanskih selekcija do 21. godinu, a do dolaska Manćinija na klupu seniorske selekcije je bio tranzicioni trener tima posle ispadanja Italije iz kvalifikacija za SP u Rusiji.

10. Dino Bađo

“Drugi Bađo”, kako ga zovu pristalice fudbala širom sveta je zbog prezimena uvek bio u nepravednoj senci svog pet godina starijeg saigrača iz kluba i reprezentacije, Roberta Bađa. Verovatnoća da njih dvojica budu saigrači tolike godine je, statistički gledano, bila jako mala. Po zvaničnim podacima, Bađo familija ima samo 1500 u Italiji, pa šansa da njih dvojica budu rodom iz istog mesta, Veneta, praktično nije ni postojala. Ipak, to se desilo, njih dvojica su se upisala u stranice fudbalske istorije, i to svako svojom zaslugom, ali pomažući jedan drugom na tom putu kao dugogodišnji saigrači. Debitovao je u Torinu i posle jednogodišnje pozajmice Interu, prelazi u Juve, gde po prvi put igra u paru sa “Malim Budom”, gde i dobija svoj nadimak koji će ga pratiti celu karijeru. Nakon Juventusa prelazi u Parmu, iako je prvobitno dogovoren transfer, tada mladog, Alesandra Del Pjera. Sa najviše uspeha igrao je baš u Juveu i Parmi, a nešto kasnije i u Laciju. U seriji A je odigrao 351 utakmicu. Svestrani igrač sredine terena je tokom svoje blistave karijere osvajač tri kupa UEFA, i po jedan italijanski kup u super kup. Za reprezentaciju je debitovao u Decembru 1990, godine, a čari svetskog prvenstva je osetio prvi put 1994. Ponovio je nastupe i na EP 1996. i SP 1998. godine. Plavi dres je nosio 60 puta.

11. Đuzepe Sinjori

Maestro sa loptom. Nedovoljno hvaljen i pominjan u svetu fudbala. Mozda je razlog tome, što u svojoj dvadeset dvogodišnjoj karijeri nije osvoji ništa osim Intertoto kupa 1998. godine sa Bolonjom. Moje mišljenje je da ovaj čovek treba da se pominje u rangu sa Maradonom, Peleom, Džordžom Bestom, i sličnim titanima ove igre. Brz i tehnički nepogrešiv, sa haubicom umesto leve noge, Đuzepe Bepe Sinjori je tri puta, u toku svoje blistave karije, bio najbolji strelac Serije A. Njegovo ime je upisano i među najboljih deset srelaca svih vremena. Izvanredan izvođač penala i slobodnih udaraca. Moram i da dodam, na razočarenje naših fanova Siniše Mihajlovića, da Miha nije jedini koji je postigao het trik iz slobodnih udaraca u istoriji Serije A. Nije bio ni prvi u tome. Bepe je to uradio četiri godine pre njega, takođe u dresu Lacija. Karijeru je počeo u Interovoj omladinskoj školi, koji ga je prodao zato što je bio suviše nizak. Pored Lacija i Bolonje igrao je još za sedam klubova. Njegov transfer u Parmu iz Lacija je bio dogovoren, ali je otkazan nakon nasilničkih demonstracija navijača tog kluba, koji su na sve načine pretili upravi kluba i njihovim porodicama, pa čak ih i fizički napadali i pretili im smrću. Zbog razlika između njega i tadašnjeg selektora Azura, Ariga Sakija, odigrao je svega 28 mečeva za reprezentaciju. Jedini veći turnir u plavom dresu je igrao na SP 1994. godine. Na istom turniru je upisao dve asistencije u odlučujućim utakmicama protiv Norveške i Španije. Mnogi i danas misle da je najveća greška Ariga Sakija što u tom čuvenom finalu nije uveo u igru Sinjorija pred izvođenje penal serije.

Članak Nekrunisani kraljevi fudbala – Serija A se pojavljuje prvo na Kladza.