Rekli smo Vam da smo bili u Istanbulu i gledali UEFA Super Kup Evrope između Liverpula i Čelzija. E sad ćemo da pokušamo da Vam približimo šta smo sve tamo videli, počevši od fudbala i tog sportskog dela priče, preko kulture, istorije, klope i svakodnevnice ovog megalomanskog grada. A verujte ima svašta nešto da Vam kažemo, i možda nećemo umeti to lepo da prezentujemo, jer je bilo i previše impresija.

A kako i ne bi bilo, kada ima 20 miliona ljudi, ili ti tri Srbije, kada je bio prestonica dva ogromna carstva i kada gde god zgazite nailazite na nešto veoma bitno sa istorijskog aspekta. Videli smo sva četiri stadiona, sa tim da smo na dva usli, na dva ne. Videli smo razne kulturne spomenike, i atrakcije koje su ostavile popriličan utisak na nas, i koliko je to već moguće za dva puna dana i jedno pre i posle podne pokušali da upoznamo i upijemo što više informacija i kutaka ovoga uistinu fascinantnog grada.

Elem, krenuli smo u Ponedeljak ujutru u pola 5, projezdili kroz fantastičnu Sićevačku klisuru pre nego izbili kod Pirota i Dimitrovgrada. Granica očas posla ni 20 minuta, i prva pauza. Nismo nešto mnogo stajali kroz Bugarsku, koja kolikog god je prirodno lepa, je sjebana u svakom drugom pogledu. Ali istini za volju, jeste lepa zemlja.

Turska granica niko nas ništa ne pita idemo, prolazimo Jedrene, i posle par sati vožnje Istanbul. Tipa nekih dva sata smo vozili autoputem kroz njega dok smo došli do našeg odredišta. Pa dok smo našli parking, malo lutali tamo amo, izgubili jedan satić tu,tražili garažu, malo doživljavali nervne slomove (Paja, jer je vozio sam) ali smo na kraju priehali cilju.

AirBNB je šljakao oko smeštaja, koji realno je bio preočajan, i više podsećao na jazbinu, ali na jazbinu koja je na najboljoj lokaciji na svetu. Inače, bili smo smešteni prekoputa Topkapi palate i Aja Sofije. Ko je bio u Konstantinopolju zna na šta mislimo.

Odmah juriš u grad, da obiđemo centar, i da bacimo pogled na istorijske spomenike. Svete Sofija i Plava Džamija izdaleka, vrt Topkapija, Hipodrom, Obelisci i milion nekih malih zadužbinica. Naravno odmah doneri, kebabi, i ostala sranja.. P.S. Cena manja i slična nego u BGu, a ovo je sami centar turističke zone.

Išli gore dole po tom užem centru gledali šta ima i divili se. Jer realno, ima svašta ljudi, ali bukvalno svašta. Ali polako skakaćemo sa teme  na temu. Centralno šetalište koje je nekada bilo hipodrom i koje je između Svete Sofije i Obeliska je fantazija, sa svim sjajem flore orjenta, od raznobojnih turskih karanfila, kadifa, tamariksa i raznih drugih biljaka, preko fontana koje su sklad za svako oko.

Utorak jutro je rezervisano da šetnemo do Egipatske pijace i vidimo te začine i ludila, ali uz put, i da pisac ovih redova svrati do Bešiktašove radnje i kupi neki dres. Ali pijaca nije radila, iz nama  tada nepoznatih razloga, koji će se kasnije ispostaviti da su nam legli kao budali šamar. Oke, nema začina, nema veze , traži se radnja, koja je gle čuda jedna pored druge sa Galatinom. Za svakog pravog fana fudbala, ovo je pa kao da je dete ušlo u prodavnicu čokolade.. Ili kod Mutafe Hafiza.. ništa pedofilija, pojasnićemo kasnije sve. Pazari se dres ovaj, onaj, majce, šorcevi, kod Galate šalovi, majčice isto, i tipa prejeftino je. Bešiktašov dres za ovu sezonu, original Adidas Vam je 40 jura.. pa vi uporedite sa ostalima po Evropi, a i kod nas.

Ali kada je već kupljen dres zašto ne otići do stadiona i videti gde će da se igra taj veliki meč. Šetnja preko Galata mosta, pitanje za instrukcije, i odgovor koji je poprilično obradovao nas trojicu. Pošto je Bajram i državni je praznik prevoz je džabe… sve drugo što ću Vam reći je da sam tog dana proveo negde oko 150 kilometara u metroima i trolama.

Elem, vadi se kartica za prevoz koju eto morate da imate iako je dž, i prate uputstva kako do Vodafon Arene. Skače se u T1 trolu i via zadnja stanica.. a u troli, cepa se srpski jezik.. Malo bosanskog naglaska, neki jaran skontao da su još dvojica pored njega naši i rasprdeo se. Isto tako iza leđa pisca penzioneri, gospodin i gospođa parlaju na našem.

Posle pitanja „Ima li nekog ko ne priča naš jezik ovde?“, odgovor razvezanog jarana je, da su Turci kod nas bili 300 godina, sad je red mi kod njih malo. Po izlasku sa stanice, ljubazni penzioneri koji su pomenuti malo čas su mi dali instrukcije kako do stadiona, jer su tu sa Taksima. Na pitanje odakle su, odgovorili su iz Istanbula. Poprilično radoznao sam pitao otkud pričaju na srpskom, gde su oni rekli da su njihovi iz Jugoslavije i da se u kući priča srpski, i da njihova deca koja su već druga generacija isto tako rade.

Eto nauka za one gastroše iz Nirnberga i Dizeldorfa koji su posle 5 meseci tucanja kamenja i čišćenja govana zaboravili naš jezik, kako bi trebalo da vaspitavaju svoju decu, koja već uveliko ne znaju ni reč srpskog.

Na stranu sad sve to.. Vodafona Arena.. lepa kao dukat, u sred ludog Istanbula. Okićena, sređena i nova. Lepa fasada stadiona je ostavila utisak na mene, kao nekog ko voli te tonove kamena, jer to dominira celim njenim južnim delom. Ispred je orao simbol kluba, i mesto gde bi trebalo da se nalaze navijači Čelzija, mada njih nije bilo mnogo ispostaviće se kasnije. Nije bilo nešto mnogo euforije oko tekme tog dana, čak nije bilo ni mnogo turista oko stadiona. Sem mene koji je zevao kao majmun i slikao sve živo.

Naravno odmah se tražila sledeća destinacija, i Fenerov stadion je izgledao najbliže, tako da je odmah uledio pohod na Azijsku stranu grada. E sada jedino što se tih dana plaćalo jeste taj metro na Marmaraj, koji je u stvari veza Evrope i Azije ali koja ide ispod mora. Da, da, turci ne da imaju samo metro, već idete nekih 200 metara pod zemlju, pa ispod Mramornog mora prolazire pre nego izađete u Aziju. Sirkeči stanica, poslednje stajalište legendarnog Orijent Ekspresa je moja polazna tačka bila u tom slučaju.

Tek tada sam ja ukapirao koliko su u stvari turci otišli u tačku. Ali baš baš. Metro im je gigantskih razmera a 200 metara je pod zemljom. Ne ono Budimpešta i Atina, gde sam eto ja imao prilika da idem, već baš baš jebeno mega. I eto taj prevoz vas košta nekih 100 dinara, pod morem. U BG bi ste za sto kinti mogli da uhvatite konduktera za jaja i da izađete napolje. Na pitanje nekog redara ili obezbeđenja „Šukru Saračoglu hau tu get der?“, zdepasti gospodin je samo poče da cokće i maše rukom i priča „no, no. Vodafon Arena“ kaže on, a ja vadim Bešiktašov dres i objašnjavam da majca koju nosim je Partizanova, gde on već počinje mnogo bolje da objašnjava šta i kako, jer stari majmun zna za crno bele boje. Uglavnom informacije se skupljaju, treća stanica odatle se izlazi i to je to.

Moje oduševljenje prizorom koji sam zatekao kada je metro izašao na površinu i kada je stigla ta treća stanica je bilo onako baš poprilično, jer već iz samog voza možete videti stadion. Tog dana nisam imao vremena za turu, jer je dogovor bio da se nađemo svi u centrali oko 1, a nismo imali neta i sranja za neku drugu komunikaciju. Elem, brz obilazak šopa gde za 15 jura uzimate prošlogodišnji dres, jedan krug oko stadiona, i natrag.

Brz povratak u centralu, obaveštavanje Profesora Paje i Mladena da je prevoz besplatan i juriš na ostatak grada. To je manje više bio plan.

Tako Vam ja krenem ka zdanju gde će se igrati sledeće finale Lige Šampiona, Nacionalni Stadion ili Atakturk. Nisam još uvek bio upoznat sa svim forama i linijama metroa pa sam malo isao duže trolom, što se ispotavilo kao pun pogodak, jer sam imao prilike da malo i šetnem više nego planirano i vidim neke delove Istanbula koje nisam ni planirao, a iskreno da Vam kažem ni sada znam kako se zovu.

Elem Ataturk je u lepoj pizdi materini, zadnja stanica, negde u pm, i kada izađete iz metroa vidite onaj megalopolis u kome ste malo čas bili u daljini. I ispred vas ogromna zaravan, pista može se reći, i u daljini svodovi krovova stadiona. Na pola te piste je kućica sa čuvarem, koji mi nije dao da idem ka stadionu, mumlajući nešto na turskom, i dodajući „no foto, no turist“, a ja sam pak pokušavao da mu objasnim da hoću da vidim ništa slikanje.

Naravno, nismo se sporazumeli jer ne zna engleski, pa sam probao na srpskom, gde se ispostavlja da dotični kaže da „razbira“ jer je Bugarin i „priča si srpski jer poznava Srbi dosta.“ Objasnio mi je lepo da Turci ne dozvoljavaju nikako slikanje niti razgledanje stadiona van termina tekmi i da su baš rigorozni po tom pitanju, jer eto nacionalni stadion pa su kao to zategli na taj način. Nekih 5 minuta priče sa batkom, i povratak ka metrou, uz put me je jebeni mešanac turskog kangala i nekog njihov džukca malo pojurio, ali sve u svemu nije bilo ujedanja. Mada bilo je zajebano za momenat.

Iako sam bio stisnut sa vremenom jer se opet moralo natrag u centralu, plan je bio da pokušam da vidim Turk Telekom Arenu, i putovao sam nekih 45 minuta da bih samo došao do nadvožnjaka na nekih pola kilometra od nje bacio pogled i krenuo nazad.

Inače pošto je Bajram, po metrou i svuda po gradu možete naleteti na derviše i mlade ljude koji su svoj život posvetili veri, da se ne uvrede pojedinci, ja ne znam tačno kako se zovu. Oni Vam nude tipa malo eteričnog ulja koje fantastično miriše, da se isitm ritualno umijete i osvežite, pa sam eto i ja to odradio. Kroz neku priču malo sam se mislio da li da kažem odakle sam, jer opet nisi siguran ko je ko, i da li ću možda da dobijem jatagan u bibreg, ali mislim da ih je baš boleo kurac kad sam rekao da sam iz Srbije. Lepo smo se ispričali, znaju oni za Sirbistan, znaju vrv i da je makar jedan od njih poreklom odatle, tako da je ovo bilo jedno OK iskustvo.

U bazi su Mladen i Profesor već čekali. Imao sam kartu viška pa smo skoknuli opet do Vodafon Arene da utopimo jednom Nemcu koji ima grupu za to na FB. Mamu mu jebem švaba, misli da smo i dalje mi oni koji grizu koru od drveta da jedu, i da smo krvoločne komunjare. Hladan, proračunat, i generalno gembav tip, ali mu uvaljujemo kartu skuplje nego što smo je platili i idemo dalje. Danke, hvala, vidimo se sledeći put.

Obilazak Istanbula noću je nešto neverovatno, i to jednostavno morate da vidite. Ove slike koje i video zapisi koje ćemo tek postaviti su ništa spram onog što smo mi videli i verujte, ako se ikada nekome od Vas otvori mogućnost da poseti ovaj grad mora to da odradi.

Da Vas ne bi mnogo smorili podelili smo priču i dva dela, tako da uskoro sledi još jedan članak. Nadam se ne za neka tri meseca.

Članak Via Istanbul – Put na UEFA Super Kup (1) se pojavljuje prvo na Kladza.

No, da se vratimo na ono zbog čega smo ovde. Vidite mi smo sportski sajt, i kao takav mi volimo da butamo i istražujemo po škakljivim i interesantnom temama. Jedna od takvih je i ova današnja.

Fudbal u doba nacizma, u Nemačkoj. Švabe su nas razočarale pomalo ovih dana, jer su ispale već u prvoj rundi u Rusiji. Ali ako ćemo iskreno, pa kad su se oni dobro proveli u toj zemlji kroz svoju istoriju. Ipak, njihova istorija, fudbalska, je fascinantna, i kopajući kroz nju, pažnju nam je privukao ovaj period, o kome se iz političke korektnosti ne priča baš. I baš zato nam je interesantan. Jer mi nismo politički korektni. Tj, nismo uopšte korektni.

Šta god mislili o Švabama u to doba, vrlo je verovatno da su imali najuređeniju i najsavršeniju organizaciju lige, a i kupa, u to vreme. Donekle je tako i danas, i umnogome je upravo ovaj period odredio tako nešto, svojim pravilima i rešenjima koja su bila vrhunska. Ali počećemo polako sve od starta, da objasnimo kako je sve krenulo.

Početak svega se desio 1933. kada je krenula apsolutna dominacija Hićkove partije. Isprva je pokušano da se osnuje takmičenje koje bi bilo nalik današnjem, sa jednim najvišim rangom , ali to nije uspelo, pa je iz toga proistekla GAULIGEN. U suštini to je takmičenje koje se sastojalo iz 16 regionalnih liga, koje su kasnije davale po jednog ili dva predstavnika, i gde se formiralo kup takmičenje ili neka vrsta mini prvenstva iz grupa, nalik tekućem Svetskom. Gau na nemačkom znači region, oblast i u Nemačkoj ih je po tada utvrđenom administrativnom delu bilo 16. Kako su rasle Nemačke teritorije pod okupacijom, i broj Gauliga je takođe rastao, pa su neke bile pridodate tokom vremena. Sve je to trajalo do 1945. i kraja rata.

Sve je ovo uredio Hans fon Tšamer und Osten (Hans von Tschammer und Osten). Kakvo ime a? Valjda smo ga lepo interpretirali. U to vreme ovaj baja je bio glavni za sport u Trećem Rajhu, iliti Reichssportführer.

Na njegovo insistiranje je napravljeno kup takmičenje koje do tada nije postojalo u Nemačkoj i ono i dan danas postoji, i mi ga znamo kao DFB Pokal.  1935. kada je odigrano prvi put, u čast svog osnivača dobilo je ime Tschammerpokal. Nije mnogo trajalo, nekih 8 godina, ali je ipak ostavilo dubok trag u Nemačkom fudbalu i ostalo do dan danas. Pod drugim imenom, ali mnogo toga iz nacizma je samo presvuklo obeležija i nastavilo da šljaka. Ustrojio je fudbalsku organizaciju, koja iako nije imala mnogo slobode u nekim oblastima, je bila vrlo rentabilna i profesionalna. Da skratimo. Ovej tip je napravio fudbal u Švabiji kakvim ga mi danas poznajemo.

Pazite sada ovo. Finansije su bile uređene do bola, a delile su se na jedan vrlo fer i pravedan način, koji ćemo opisati u sledećih par rečenica.

Uz sponzore koji tada nisu imali veliku ulogu kao što je to danas, najbitniji i osnovni izvor prihoda su bile ulaznice. E sada, kako je sve to bilo uređeno. Celokupna suma od ulaza je deljena na tri dela. Fudbalskom savezu je išlo 5% a ostatak je deljen između timova, nakon odbitka 10% za domaćina čiji je teren korišćen, i 5% koji su takođe išli njemu u korist jer je imao administrativne troskove. Ostalih 80% je deljeno na ravne časti.

Ovo pravilo se menjalo kada se neke utakmice odigravaju na neutralnom terenu, jer se u kasnijim fazama takmičenja dešavalo i to. U tom slučaju 15% je išlo klubu vlasniku terena, a po 25% ostalim trima stranama, tj klubovima i savezu.

Kada su pak igrana polufinala i finala takmičenja, nakon odbitka 15% koji su išli domaćinu, klubovi su dobijali 20% odnosno 15% finalna utakmica. Realno, ovaj ključ je veoma dobar, jer što si atraktivniji tim, i što imaš više navijača, više ćeš i para imati, i to je teralo klubove u to vreme da se trude oko pridobijanja novih fanova. A isto tako je i davao šansu nekim malo manjim timovima da dobiju finansijsku injekciju kada im dolazi ili kada idu nekoj velikoj aždaji na noge.

Sada kad smo već kod aždaja tog vremena, nesumnjivo nauspešniji klub je bio Šalke 04. I zbog toga ih i dan danas bije glas da su bili Hitlerov omiljeni klub. Otuda toliki animozitet između njih i Borusije i Bajerna iz Minhena. Potonja dva su bila šikanirana za vreme Nacista. Borusija jer je imala levičare navijače, a Bajern jer je imao Jevreje u upravi i klubu. No, da se vratimo mi na Šalke. Oni su tada osvojili 6 titula i jedan kup. I moramo da dodamo da su igrali još jedno finale prvenstva i još čak četiri finala kupa. Dvojac koji ih je predvodio tada i koji je predstavljao najbolje što Nemci imaju su bili Ernst Kucora i Fric Szepan. Nisu baš imali arijevska pretimena ali su poslužili svrsi. Oni su odigrali zajedno više od po 350 utakmica za Rudare i postigli preko 500 golova kombinovano. U svim uspesima ovog kluba su oni učestvovali, i ne samo to, već su daleko bili najzaslužniji.

Iza njih su po trofejima bili Dresdener FC sa po dva trofeja u oba takmičenja i Nirnberg koji je imao dva kupa i jednu titulu. Pored njih su titule još osvajali i Hanover i verovali ili ne Rapid iz Beča koji je 1941. osvojio šampionat, jer su tada Nemačka i Austrija bile jedna zemlja. Isto tako je zadnji kup osvojio 1943. First Vienna FC, dok je Rapid 1938. osvojio takođe isto takmičenje. Kup su podizali i igrači Minhena 1860 kao i VFB Lajpciga.

Tako da eto, Rapid iz Beča ima i dva trofeja u Nemačkoj, može da se pohvali i time. Ono što je interesantno je da se finale koje su oni osvojili protiv Šalkea, održalo 22. Juna 1941. na dan kada je otpočela invazija Nemaca na Sovjetski Savez.

Što se posećenosti tiče, i tada kao i sada Nemački fudbal je prednjačio po broju gledalaca u Evropi. Ne želimo da ulazimo u to da li je ovo produkt naci kampanje ili ne, ali finala su retko kada bila ispod 100 hiljada ljudi. A i kada su bila, ta cifra je bila impozantna.

Zamislite vi te ludake. Saveznici su uveliko napredovali na njihovoj teritoriji, Rusi su jurili ka Berlinu, da stignu prvi, ali fudbal nije smeo da stane. Gauliga se zadnje godine nije igrala već su bile sitnije lige koje su bile regionalnog tipa da bi se smanjili troškovi i zbog toga što je dosta ljudi već bilo regrutovano i jedinice Vermahta. Sezona 43-44 je bila otkazana, ali su se ljudi pobunili zbog toga i nisu želeli da fudbal trpi zbog rata.

Poslednja utakmica odigrana u doba Trećeg Rajha je po mnogima bio minhenski derbi pred nekih 45,000 ljudi, u kome je Bajern pobedio Minhen 1860 rezultatom 3:2. To se desilo 23. Aprila 1945. E sada postoji i teorija da se poslednji oficijelni meč u doba nacizma odigrao u Hamburgu između istoimenog tima i Altone, što je takođe bio gradski derbi, i pobednik je bio poznatiji tim, 4:2. Datum 29. April. Manje od dve nedelje kasnije, Nemačka je kapitulirala, bezuslovno.

Kada smo nabrajali sve prvake i osvajače takmičenja, zaboravili smo da popričamo malo i o samim trofejima. Nismo Vam rekli za legendarnu Viktoriju, koja se dodeljivala prvacima od 1903 do 1944. Ovaj lep trofej je predstavljao Viktoriju, boginju pobede u starom Rimu. Kada su došli Rusi i saveznici neki fudbalski zaljubljenik ga je sklonio i sakrio, da bi u sveopštem metežu sačuvao ovo zaista lepo umetničko delo, koje za sebe ipak vezuje sportske motive, a ne političke. 1990. je ponovo ugledao svetlost dana,posle nekih 45 godina čamljenja u sefu nekom podrumu u Istočnom Berlinu. Sada je u Nemačkom muzeju fudbala u Dortmundu.

Trofej kupa u to vreme se zvao Goldfasan-pokal i on je uredno bio dodeljivan sve do 1965. kada je tadašnji predsednik Nemačke fudbalske asocijacije naredio da se zameni novim, koji se inače i dan danas dodeljuje, iz razloga jer ga je stari podsećao na vreme nacizma i nije želeo da ga gleda. Ipak Helmuta Šena je mogao da gleda, nevezano sa njegovim vezama sa nacistima. P.S. taj predsednik se zvao Peter Bauvens i ako imate vremena procitajte koliki je to licemer bio, nas mrzi iskreno da pišemo o ovakvim ljudim. I trofej kupa se nalazi u muzeju u Dortmundu tako da ako ikada naletite na taj objekat, ne propustite da ga posetite. Moći ćete da vidite ova dva istorijska dela uživo.

Možda država jeste bila ruinirana do bola, ali fudbal ove države je svoje temelje postavio upravo u ovom periodu. Mnoga imena koja su obeležila istoriju ove lepe igre su isplivala na površinu baš tada, dobijajući prostor da se razmašu i da se ostvare i usavrše u ovoj oblasti. Sep Herberg, Helmut Šen koji je igra za Dresdener FC i bio ponajbolji igrač. Ova dva tipa su osvajala Svetska Prvenstva sa Švabama, i tada se niko nije bunio što su često u prošlosti zig-hajlovali Hići i ekipi, ali ok nije to bitno sada. Poenta je da je u doba najvećeg zla na svetu, postavljen temelj za jednu od najboljih škola i reprezentacija na svetu.

Ne želimo da kažemo da je išta dobro ostalo iza Trećeg Rajha, ali ako nas baš neko pita šta bi moglo da se kaže da je pozitivno napravljeno u to doba, mi bi reklu fudbal.

Jer ipak je to igra koju, za razliku od ratova, uvek dobiju Nemci.

Jedna mala molba. Mi smo nov i mlad sajt, koji se trudi da nema pristup koji forsiraju današnji mediji, jer želimo da budemo malo realniji i drugačiji od svih. Tako da nam je potrebna Vaša podrška u tome. Lajkujte našu Facebook stranicu. I samo to, već nam uvek kažite gde grešimo, i naravno uvek iznesite svoje mišljenje, jer je to osnov našeg funkcionisanja. Sportski pozdrav !

Članak Fudbal u Doba Trećeg Rajha se pojavljuje prvo na Kladza.

Batica najverovatnije ne zna ni da mi postojimo. Kažem, najverovatnije, jer nismo komercijalna redakcija pa je sasvim logična pretpostavka da nije ni čuo, a opet, toliko sam ga idealizovao od Oktobra 1999. godine i maksimirskog “boja”, da sam počeo da verujem da Bata mora da zna sve.

Mislim da ne moram ni jednog “normalnog“ čoveka da podsećam šta je uradio jedini Grobar kome sam se u životu divio. Pa jebo mater, mogli su i da izgube sa deset razlike polse toga i sve bi mi jedno bilo. Opraštamo ti i crveni karton i svaki naredni loš nastup za repku, ma sve. Ako ništa ne uradiš sad u Partizanu i to ti opraštam u ime svih Srba u zemlji i dijaspori. Samo nek si ti, kralju, Jarniju odradio trajnu kontracepciju i dao nam jedno sretno sećanje do kraja naših života. A kako ja, iako trenutno tako ne deluje, nisam nacionalista, i ne želim da mešam politiku i nesrećne događaje sa sportom… mislim i da si jedini koji stvarno može da nam kaže ko ima najveća muda u „komšiluku”. Rivalstvo je zdravo, navijanje, pobeda… kad zajebeš nekog iz suparničkog tabora… sve je to ono što nas tera da kolektivno podržavamo neku sportsku organizaciju. Još ako ima veću težinu kao u ovom slučaju, ma milina. To imaju i Argentina i Brazil, Englezi i Nemci, Flamengo i Flumineze, Roma i Lacio, Zvezda i Partizan… I to je normalno. Tako treba da bude i sa našim komšijama.

I upravo to je povod ovog mog piskaranja. Ne mogu više da uđem na neki portal da malo prodiskutujem sport i razmenim neku informaciju i mišljenje a da se neko ne prepucava. ‘Ajde ovi što im vene na čelu odmah iskoče kad se dohvate ratova, žrtava, i svih nesreća koje su nas snašle. Njih ne računam i time neću da se bavim. To nije sportska diskusija a i, što bi Vidoje reko, za mene su ratovi završeni pre dvadeset godina. (Inače Vidoje se tripuje da je Bosanac i ima 29 godina, a iz jednog sela po imenu Nabrđe je).

Ovi drugi što se prepucavaju ko je uspešniji u sportu su mi interesantniji. Konstantno. E tu već volim da se teram. I moram da primetim da su tu Hrvati iskompleksiranija strana. Dok je trajalo Svetsko Prvenstvo u Rusiji, više su provodili vreme po našim portalima nego u kafani slaveći. Milion ih je bilo na Telegrafu, Blicu, Novosti… svuda bre. Nisam znao ni da ih ima toliko. Kad su izbori kod njih, njima je jedina politička kampanja da pljuju po nama. Ako naprave neki sportski uspeh odmah trče na naše portale. Pa braćo bre, ja naše političare nisam nikad čuo da Vas pomenu kad su u Srbiji izbori. Nikad, ni jednog, a Bog nam je svedok da ih je bilo previše. Mislim i da niko nikad nije otišao ni na jedan hrvatski medij da se raspravlja. Ja ne znam ni kako se zovu vaši portali… jebemligakoji.hr.

E sad, pošto ste nam seli na karu, i to onu od Bate Mirkovića, rešili smo da izvagamo ko je stvarno bolji i u kojim sportovima. Parametri će da nam budu isključivo medjusobni dueli i ništa drugo.

Uz još jednu važnu stvar! Znači, ne bavimo se time dal je Slovenac u hrvatskoj repki, ili Mađar u srpskoj itd. Toga je uvek bilo i biće, živimo na međi jedni sa drugima, a i do juče smo živeli zajedno i zapošljavali se širom cele Juge, nebitno odakle smo. Te izgovore otpišite… ako je neki sportista odabrao da igra za neku zemlju, računa se samo to.

Dakle, individualne sportove nećemo da merimo. Besmisleno je i ne može da se izvaga, ne bavimo se i nisu nam primarne iste grupe sportova, a i rekli smo da računamo samo direktne okršaje. Ono što nas sve interesuje i ono za šta se oni prvo hvataju su kolektivni sportovi.

Tako ćemo da prebrojimo najpopularnije kolektivne sportove. To su naravno fudbal, košarka, vaterpolo, rukomet i odbojka. E jbg sad, nemamo sa kim da se merimo u odbojci. Ništa, evo i nju izbacujemo dok komšije ne nauče da je igraju pa ćemo da je vratimo za jedno 500 godina. Ostajemo sa ova četiri.

Idemo redom:

FUDBAL

Kvalifikacije za EP2000 (Beograd): SR Jugoslavija – Hrvatska 0:0, čuveni meč u toku kog je nestala struja na Marakani.

Kvalifikacije za EP2000 (Zagreb): Hrvatska – SR Jugoslavija 2:2, već pomenuti meč i legendarni obračun Bate Mirkovića i Roberta Jarnija. Ovaj meč je odveo Jugoslaviju dalje dok su kockasti ostali bez plasmana za EP.

Kvalifikacije za SP2014 (Zagreb): Hrvatska – Srbija 2:0.

Kvalifikacije za SP2014 (Beograd): Srbija – Hrvatska 1:1, ishod koji je bio dovoljan da, ovaj put, Hrvatska putuje u Brazil a mi ostanemo kući.

Ukupan bilans: 1 pobeda Hrvatske i 3 nerešena duela

KOŠARKA

EP1997 (NT): SR Jugoslavija – Hrvatska 64:62, u čuvenoj pobedi trojkom Saleta Đorđevića u zadnjoj skundi.

EP2001 (NT): SR Jugoslavija – Hrvatska 80:66

SP 2010 (NT): Srbja – Hrvatska 73:72

OI 2016 (NT): Srbija – Hrvatska 86:83

Ukupan bilans: 4 pobede Srbije

VATERPOLO

OI1996 (NT): SR Jugoslavija – Hrvatska 6:8

EP1997 (NT): SR Jugoslavija – Hrvatska 8:7

SP1998 (NT): SR Jugoslavija – Hrvatska 6:5

EP1999 (NT): SR Jugoslavija – Hrvatska 7:9

OI2000 (NT): SR Jugoslavija – Hrvatska 4:4

EP2001 (NT): SR Jugoslavija – Hrvatska 8:6

EP2003 (NT): Srbija i Crna Gora – Hrvatska 9:8

OI2004 (NT): Srbija i Crna Gora – Hrvatska 11:8

SP2005 (NT): Srbija i Crna Gora – Hrvatska 5:4

SP2007 (NT): Srbija – Hrvatska 7:10

OI2008 (NT): Srbija – Hrvatska 8:11

SP2009 (NT): Srbija – Hrvatska 12:11

EP2010 (Zagreb): Srbija – Hrvatska 9:10

EP2003 (NT): Srbija – Hrvatska 9:8

EP2012 (NT): Srbija – Hrvatska 15:12

EP2014 (NT): Srbija – Hrvatska 8:8

SP2015 (NT): Srbija – Hrvatska 11:4

EP2016 (Beograd): Srbija – Hrvatska 13:6

OI2016 (NT): Srbija – Hrvatska 11:7

SP2017 (NT) Srbija – Hrvatska 11:12

EP2018 (NT): Srbija – Hrvatska 9:7

Ukupan bilans: 13 pobeda Srbije, 6 pobeda Hrvatske, i 2 nerešena duela

RUKOMET

EP1996 (NT): SR Jugoslavija – Hrvatska 27:24

SP1999 (NT): SR Jugoslavija – Hrvatska 30:23

EP2002 (NT): SR Jugoslavija – Hrvatska 34:22

SP2005 (NT): Srbija i Crna Gora – Hrvatska 23:24

EP2006 (NT): Srbija – Hrvatska 30:34

SP2011 (NT): Srbija – Hrvatska 24:24

EP2012 (Beograd): Srbija – Hrvatska 26:22

OI2012 (NT): Srbija – Hrvatska 23:31

EP2018 (Zagreb): Srbija – Hrvatska 22:32

Ukupan bilans: 4 pobede Srbije, 4 pobeda Hrvatske, i 1 nerešen duel

TOTAL: 21 pobeda Srbije, 11 pobeda Hrvatske, i 6 nerešenih duela

Tako stoje stvari. Da ne smišljamo kreativne zaključke, mislimo da je sve jasno.

Fudbal ok, priznajemo, bolji ste za malo, ali ne ko što se zanosite.

Rukomet… ni sam nisam verovao da nemamo negativan skor jer je ipak Vaš trofejniji sport. Valjda je i naš prosečan trud dovoljan da smo u istoj ravni. Sve u svemu, niste ni u rukometu bolji.

Barakude su ok, dobri ste ali ne dovoljno dobri. Ipak nije to taj nivo, morate još mnogo da radite. Mnogo smo domonantni i ne vidim da će to nekad da se promeni. Bar dok je Deki Savić živ.

Košarka… hahahaha, daj uozbiljite se, nemojte da se zajebavamo. Košarkašku reprezentaciju i Severinu Vam nismo karali samo kad smo žurili na autobus! Bolje bi prošli da se, nakon onog silaženja sa postolja 1995. godine u Atini, nikad niste ni vratili na neki turnir. Lično smatram da ste tim postupkom zacrtali sebi mesto i istoriji sportskih propaliteta. Kolika ste govna pokazuje i to što ni jedan od Vaših košarkaša nije ostao ili imao drugačije mišljenje od direktive koju ste dobili, pa makar i sam ostao. Ja bih smeo svoju glavu na panj da stavim da jedan Sale Đorđević, Željko Obradović ili Duda Ivković to nikad ne bi uradili pa makar ih streljali. Među onim šupcima koji su tog dana sišli sa podijuma imate samo bezvredne pičkice… nemate ni jednog kojim ćete moći da se ponosite. A Vi ćete baš njih da veličate… e zato smo bolji od Vas i uvek ćemo da budemo.

Mogu da ti puše Batice, Batice, Baticeee-ee!!!

Članak Pitali smo Batu Mirkovića… Kolika su Muda u Hrvatskih Sportista? se pojavljuje prvo na Kladza.

Novi trener biće Klaudio Ranijeri. Interesantna stvar, Ranijeri je potpisao višegodišnji ugovor odmah.

Članak Jokanovic Smenjen, Ranijeri Novi Trener Fulama se pojavljuje prvo na Kladza.

„Ja nemam problema da ponovim ono što sam već rekao, a to je da je lopta prilikom Boaćijevog gola prešla liniju pola metra. Drago mi je što su to mediji u Srbiji preneli, jer ja nemam problema da kažem istinu. Isto tako mogu sa sigurnošću da kažem da je golman Crvene Zvezde zaslužio crveni karton u Kruševcu jer je namerno igrao rukom. Svako namerno igranje van šesnaest metara je kažnjivo crvenim kartonom“

Izgleda da Kolina pomno prati naše prvenstvo. Ovaj intervju možete naći na web stranici Top Gol emisije, odmah pored onog vezanog za Veciti Derbi koji je Blic preneo. Isto tako apelujemo na Blic da prenese i ovaj članak.

Članak Kolina se Opet Oglasio u Slučaju Zvezda !!! se pojavljuje prvo na Kladza.

Ako ste i vi, kao i Raka, pročitali naš tekst, mogli ste da primetite da je, po nama, najveće merilo  vrednosti nekog vozača sposobnost istog da jednako kvalitetno vozi različite mašine.

Mi smo u tom tekstu najveći respekt pokazali prema Kejsiju Stoneru, jer jebi ga, dok neko drugi ne uspe da uradi nešto značajnije na Dukatiju on je za nas jedan i jedini koji može ono što drugi ne mogu.

Ipak, Kejsi je to uradio na jedinoj mašini na kojoj niko drugi nije pa ga je to izdvojilo, ali nije jedini koji je to radio sa dva različita konstruktora. Da ne bismo bili površni i nepravedni prema ostalima koji su nam dali povoda da ih smatramo najboljima, rešili smo da odvojimo malo vremena i prostora i za njih.

Kako je do sad bilo pet vozača kojima je to do sad polazilo za rukom, mi smo rešili da Vam predstavimo listu tih pet velikana ovog sporta.

Listu smo sastavili prema godinama učešća u karnevalu, od najdavnijeg  do poslednjeg koji je to uradio.

Uživajte!

1. Džef Djuk (Norton i Đilera)

Popularni Vojvoda je, pedesetih godina prošlog veka, bio jedan od najpopularnijih vozača u Engleskoj.

U svojoj blistavoj karijeri se oprobao u svim MotoGP kategorijama, ali i na čuvenom uličnom trkalištu TT Isle of Men, i to čak devet puta, od kojih je bio najbolji na šest trka. U to vreme TT je bila najprestižnija trka među svetskim šampionatima.

U Moto GP-u se takođe takmičio u devet sezona, i to u tadašnjim kategorijama od 350cc i 500cc. U obe kategorije je imao ukupno šest trofeja najboljeg, a premijum klasu je osvajao 1951. godine sa Nortonom, kao i sa Đilerom u periodu od 1953. do 1955, godine. Njegov prelazak na italijanski motor je bio loše prihvaćen među navijačima na ostrvu.

Ostaće upamćen i kao prvi vozač u motociklizmu koji je koristio jednodelno odelo.

Do kraja života je ostao vezan za ovaj sport, živeo je pored staze gde se TT Isle of Men vozio, a nakon njegove smrti je auto sa njim prošao celom dužinom staze pre nego što ga je odvezao na večni konak. Jedna deonica rute tog takmičenja je nazvana po njemu.

2. Đakomo Agostini (MV Agusta i Jamaha)

Italijan je neosporiva legenda ovog sporta.

Apsolutni rekorder sa 15 osvojenih šampionskih titula i 159 podijuma od kojih su 122 pobede. Zbog ovog izvanrednog rekorda koji do danas nije oboren smatra se najboljim vozačem svih vremena.

U četrnaest godina dugoj karijeri, sedam puta je bio šampion u kategoriji od 350cc, i osam puta u 500cc. Bitno je i da napomenemo da je u to vreme, kao i u Djukovo vreme bilo dozvoljeno da vozači voze više kategorija u jednoj sezoni. Titule u kraljevskoj kategoriji je osvajao na MV Agusti, i to šest puta, od 1967. do 1972. godine, kao i dve na Jamahi 1974. i 1975, godine.

Kao i Džef Djuk, vozio je i TT Isle of Men čak osam puta, sve do pogibije Žilberta Parlotija na ovoj trci.

Iz motociklizma se povukao 1977. godinea kasnije se oprobao i u auto sportovima. Bio je menadžer mnogim uspešnim vozačima moto i auto trka, kao i formule 1.

3. Edi Lovson (Jamaha i Honda)

Lovson je nakon dve titule svetskog prvaka na Kavasakiju u Supebike-u dobio ponudu Jamahe da pređe u MotoGP, koju nije mogao da odbije.

Amerikanac je MotoGP-u je proveo devet godina. Na Jamahi je osvajao titule 1984.,1986., i 1988. godine. Posle poslednje titule sa Jamahom, šokirao je svet sporta kada je prešao u tabor njihovog najvećeg rivala, Honde. Odmah naredne godine je ponovio uspeh i osvojio titulu, postavši tako prvi vozač kome je to pošlo za rukom dve vezane sezone ali sa različitim proizvođačima.

Jedan od retkih koji je sve Japance izvozao i izdominirao na njima.

Nakon završene karijere u moto sportovima oprobao se i u IndyCar-u i kartingu.

4. Valentino Rosi (Honda i Jamaha)

Popularnog Doktora ne treba previše predstavljati. Jedan od najuspešnijih vozača ovog takmičenja i miljenik navijača.

Još uvek aktivan, svoju prvu trku u kraljevskoj kategoriji je izvezao 2000. godine, i od tada se sedam puta kitio titulom najboljeg vozača. Prve četiri sezone je vozio za Hondu i osvojio tri vezane titule u periodu od 2001. do 2003. godine. Od 2004. prelazi u Jamahu i nastavlja taj niz i naredne dve sezone. Ovaj uspeh, od dve vezane titule šampiona za Jamahu je ponovio i u sezonama 2008 i 2009. Vozio je još i za Dukati, a 2015. godine je zbog kontraverznog duela sa Markom Markezom i još kontraverznijom odlukom da bude kažnjen, izgubio trku za titulu u zadnjem kolu od klubskog kolege Horhea Lorenca. U trenutku kad je kažnjen, Rosi je vodio u šampionatu ispred Lorenca.

Istinska legenda ovog sporta i čovek koji će nas i u pedesetoj godini, oduševljavati svojim umećem na stazi.

5. Kejsi Stoner (Dukati i Honda)

Kao što smo već napomenuli na početku teksta, o Kejsiju smo dosta iscrpno pisali u prethodnom članku. U interesu čitalaca i da se ne bismo ponavljali, detaljan tekst o ovom vozaču možete da pronađete na ovom linku ovde.

P.S. Veliki pozdrav za Raku, Lidiju koja brine o tome da su nam čaše uvek pune, celu ekipu u Prolazu, sve naše strateške partnere, stručne i nestručne saradnike, ljubitelje piva i sporta! Bez vas ne bismo bili ovde!

Članak Samo su Oni Mogli Sve da Voze se pojavljuje prvo na Kladza.

Jučerašnja utakmica protiv Dinama iz Vranja je i definitivno potvrdila premisu da FK Partizan ima veoma lošeg trenera. I to je ono što je srž problema kada se dotaknemo očajne igre koju Partizan pruža u poslednjih par meseci.

Šta to konkretno zameram Đukiću, svetskom putniku iz Štitara koji svima nama drži predavanja o tome kako je Tito umro i kako mi živimo u Andergraund filmu?

Pa pod broj jedan, to izigravanje gospodina, koje poprilično iritira većinu navijača Partizana. Dragi gospodine Đukiću, jedina stvar u kojoj ja povezujem Andergraund film sa Vašim izlaganjem jeste Soni. Znate onaj simpatični majmun koji je ušao u tenak. E tako imam utisak da je i gospodin Đukić u situaciji u Partizanu. On je ušao u Partizan i biće katastrofe.

Ograničićemo se samo na igru Partizana koji je, iskreno govoreći, katastrofalno odradio posao u prelaznom roku i još gore odradio pripreme.

Naime, mi nemamo rešenja za bunkere. Tačka. Đukić već bezmalo godinu dana ne može da pronađe igru kroz koju Partizan može da postigne pogodak kada se protivnik brani. I ne samo to, kod njega za godinu dana nije primeđen napredak niti u jednom segmentu igre. Odbrana je bušna, napad sterilan, a na sredini terena Partizan je izgubio svoj zaštitni znak a to je igra kratkim pasovima. Naravno, neko će reći da nema igrača za tako nešto, ali onda gospodine Đukiću, zašto ne izađete i ne kažete da su potrebni nova pojačanja.

U Surdulici protiv Dinama se čekalo na izmenu do 20 minuta pred kraj, iako je već na poluvremenu bilo jasno da je potrebno dosta toga menjati.

Napravljena su dva ogromna promašaja prilikom sastavljanja ovog tima. Prvi je Saša Zdjelar, na čije dovođenje se utrošilo više od dve godine cimanja. Za sada, tj od kada je stigao među crno-bele, ovaj mladić nije pokazao ništa sem zavidnog repertoara psovki na račun sudija. Pas očajan, kontrola lopte i tehnika očajni, bez ikakve ideje. I što je najgora stvar, ne može, jednostavno on ne može da bude moderan zadnji vezni, jer taj njegov bezobrazluk koji ima, ne prati besomučno trčanje i borba kao što je bio slučaj kod Evertona.

Drugi promašaj je zamisao da Danilo Pantić može da bude organizator igre i lider tima. Sa tim je Partizan i definitivno predao Crvenoj Zvezdi titulu već sada. Mladi „Čelzijevac“ je igrao kao, što bi rekao jedan stariji fudbalski radnik koji posećuje kladionicu u kojoj pisac ovih redova svraća, kikirez. Glumata, bespotrebno gnjavi loptu u stilu Stefana Babovića, i ekstremno zanemaruje odbranu, a naročito nakon njegovih grešaka. Posle načina na koji je napustio Humsku u prvom navratu, logično se postavljalo pitanje da li je pametno davati mu još jednu šansu, ali se veliki skauting mag Ivica Ilijev tvrdo založio za ovog momka.

Inače, mag Ilijev je ponudio svoju ostavku ukoliko Partizan ne bude bio prvak na kraju sezone. Nadamo se da je čovek od reči.

Daćemo Vam jedan plastičan primer zašto je Partizan u ovakvoj situaciji. Sada isplivava na površinu kvalitet Marka Nikolića iza koga su se svi krili. Ilijev je kupio zasluge kako je doveo dobra pojačanja, rukovodstvo kako eto pobeđuje i sudije i sve redom. Đukić je sa maltene istim timom, bez Nikole Milenkovića već protiv Olimpijakosa nagovestio da nije kadar da se nosi sa situacijom u klubu. Kasnije kada su dolazili drugi igrači, koje je mag Ilijev dovodio u dogovoru sa gospodinom Đukićem, i navijači su shvatili da su ustvari potonja dvojica vrlo taknki sa znanjem. Sve se ranije pokrivalo kvalitetom jednog odličnog trenera koji znao da ispravi i zamaskira sve mane tima, a da na drugoj strani usavrši sve prednosti.

To nažalost gospodin Đukić, veliki mondijalista iz Štitara ne zna.

Takođe ne smemo zanemariti ni faktore koji su van terean, od inertne uprave i sudija koji, budimo iskreni, sve što je možda ovako ili onako ne sude Partizanu. Izgleda da ćemo još jednom gledati besomučno orgijanje Crvene Zvezde nad celom ligom i silovanje gledalaca i timova, kojoj se pak sve sumnjive situacije sviraju u njenu korist.

Ali, nećemo o Zvezdi ovde, jer je Marko Nikolić bio u istoj situaciji, pa je uspeo da se izbori sa tim.

Ono što se nama čini je da uprava i gospodin Đukić igraju jedno vrlo dobru igru, u kojoj su gubitnici samo navijači, ljubitelji Partizana. Gospodin Đukić se složio da bude kišobran svemu, i da su sve kritike usmerene ka njemu, dok je uprava i pre sezone digla ruke od trke za titulu. Ovako nešto svima ide u korist. Đukić nema presiju, radi svoj posao i prima parice, a ako bude otpušten biće u debelom plusu zbog penala koje će klub morati da plati. Sa druge strane mag Ilijev i ekipa imaju odličan alibi, u vidu mondijaliste iz Štitara zašto će titula opet otići na Marakanu.

Sve je ovo jedna lepa igrica u kojoj se pravi ljubitelji fudbala nerviraju.

A kako i ne bi, kada vide tu indolentnost na sredini terena. Jankovića npr., koga je u par navrata do nebesa hvalio gospodin Vlajić iz Sportskog Žurnala. Janković je možda i najgori igrač u Partizanu od Stefana Babovića, jer carini loptu non stop, i usporava svaki mogući napad. Ipak kao što smo rekli ima strašnu konkurenciju u Zdjelaru i Pantiću. Oni kao najmlađi i nemaju želju da se trgnu i podignu tim. Još kad nam Lola bude došao pa u paru krene da psuje sudiju, imaćemo crvenih kao pleve. Nadamo se da se malo stišao što se temperamenta tiče.

Dalje, Miroslav Vulićević koji je nekada zaista bio moderan i dobar bek je trenutno invalid. Njegova stratnost i okretnost su na minimumu minimuma, i kao glavni dokaz nam je prišli i pretprošli derbi kada je svaki put kasnio u osudnim momentima.

Kosović, ljubimac Đukića je još jedan promašaj. Setite se samo kako je „doktorski“ odigrao protiv Olimpijakosa u BGD prošle godine. Ben je protčao pored njega i oduvao ga. Sada je pokazao u poslednje dve utakmice koliko vredi. I to protiv timova koji nisu, da budemo iskreni, kvalitetni.

I što se tiče Ožegovića, moram da se oglasim. Svaka mu čast, ne mogu da kažem da se ne trudi. Ubedljivo najviše batina dobija, ali ne ume, i to je činjenica, ne ume da da gol. Ili zna, ali ga jednostavno neće. Iskreno mnogo više nade je polagano u njega, ali se nije snašao, da li zbog loše postavke trenera što je vrlo moguće, ili prosto mu se ne da, kako god, poenta je da smo mnogo bodova i zbog njega pogubili.

Ali sve je to isključivo na duši trenera, koji i nema kvalitet, a nema ni želju da popravi nešto.

A posle svih komentara i rasprava sa medijima i imaginarnim protivnicima, možemo slobodno reći da nema ni obraza.

P.S. Trener Dinama iz Vranja, reče jedan gospodin na pijaci, može da poduva kitu za onaj kometar na kraju utakmice, da su igrali 11 na 14. Pola sata od 90 minuta su ležali na travi. Tako kaže ovaj neznani gospodin, ne mi. Mi samo citiramo, bez namere da uvredimo nikoga.

A vi izguglajte malo kako je došao do 20 miliona dinara za svoj klub skoro. Kucajte na Guglu i sve će Vam biti jasno kako se pažnja skreće sa ofsajda Zvezde i penala koji nije ni postojao, i sa penala DVA koja nama nisu suđena, na šatro krađu u korist PFC.

Članak Šta se Dešava sa FK Partizan? se pojavljuje prvo na Kladza.

Reprezentacija Srbije, fudbalska, odavno ne bi trebalo da se gleda. Zašto? Jer kada se i napravi nešto dobro, naš menadžerski lobi to vrlo brzo razjebe…Na fascinantan i efikasan način. Vrlo verovatno je većina Vas na poluvremenu utakmice protiv Švajcarske videla Zvezdana Terzića kako u tunelu čeka naše reprezentativce… Sve je bilo jasno posle toga, ali baš sve.

Znači da sublimiramo stvari. Muslin nas je tamo odveo, imali smo igru kakvu takvu sa njim, zamenjen je zbog SerGEJA, koji ništa nije uradio, gurani su raznorazni likovi i izduvali smo ga. Delom zbog sudije, a velikim delom zbog trupca Krstajića, kog smo već označili i pre prvenstva kao najslabiju kariku ove selekcije, i to pročitajte u ovom tekstu. Ukratko to je to..

Sada idemo korak po korak i predstavljamo svakog igrača koji je kročio na teren, zajedno sa trupcem Krstajićem koji će na kraju takođe dobiti svoju valorizaciju.

Stojković 8

Da li će zaista neko da mi kaže da Mustafa nije intervenisao najbolje što je mogao, kad god je primio gol? Šta mislite, sjebo ga Paulinjo jedan na jedan, i Šaćiri u kontri, a on nije ispružio ruku ili nogu dovoljno brzo. Velika većina tipova koje ovo govori, ne stigne da obriše sline kad im procuri nos, a tek da ne pričamo o situacijama kad lopta ide ka njima 5 puta sporije nego ka golmanu Partizana. Ono što je on odbranio, je za svaku pohvalu, i bili bi mnogo ubedljivije poraženi da nije bilo njega, tako da, on je svoje odradio najbolje što je mogao. Realno.

Kolarov 6.5

Ovo 0.5 je samo zbog toga što je dao gol protiv Kostarike. U oba sledeća meča je podbacio, nije ništa napravio na terenu. Stanite za momenat i razmislite o tome. Napred neubedljiv, pozadi, hajde da kažemo solidan, ali od njega je mnogo više očekivano od ovog prikazanog. Kao kapiten, nije znao da kontroliše ekipu na terenu, niti daje usmerava, a pored slabog trenera kakav je trupac Krstajić, treba ti jedna dominantna figura da vodi sve to. Donji prosek, kranja ocena.

Tošić 6.5

Koliko je dobro odigrao protiv Kostarike, toliko je ukenjao protiv Švajcarske. I ne mislimo to zbog gola koji je primljen na kraju, već zbog toga što nije dao jebeni gol sa tri metra. U suštini nije imao velike kikseve i ovo što mu se desilo protiv Šipaca je posledica toga što je Luka Milivojević izvučen iz igre.

Milenković 10+

Dobili smo jednog štopera za sledećih 10 godina, vrlo verovatno i boljeg nego Vidića. Alal mu vera kako je igrao. Niko ga nije nadmudrio, ali niko, čak ni Nejmar i Brazilci. Stvarno je bio naš najbolji igrač na celom šampionatu, i može se reći da je dečko bomba i da ga Simeone ne traži bez razloga.

Ivanović 6.5

Nit smrdi Bane nit miriše. U skladu sa svojim mogućnostima je i odigrao i to je to, nema neke preterane filozofije u njegovim nastupima.

Luka Milivojević 9.5

Odmah iza malog Milenkovića. Znači gde je lopta tu je on. Tačka. Da nije bilo njega mi bi samo tako bili bušni na sredini. Pogledajte protiv Kostarike i Švajcaraca kako je jurcao tamo amo i pokrivao jebenog SerGEJA i njegova leđa, koja su uvek uvek bila zaštićena. Kidisao je sa sve povredom, ali to niko nije primetio, jer su svi bili zauzeti drugim stvarima. Svaka čast butaz, majke mi.

Matić 5

Uz SerGEJA, najveće razočarenje.. Brate, malo manje DAVI JEBENU LOPTU i dodaj je nekome… znači smorio je koliko je vukao loptu i neki se kurac gurao sa svima kao da hoće da pokaže da je najjači na terenu. Ničemu nisi doprineo i ništa nisi uradio. A sad bi da se povučeš, zasitio si se. Ma jedi bre govna.

SerGEJ 0

Jedna velika nula za tim, ali zato kad se svi tale oko njega biće fino. Uglavnom za nas obične posmatrače kurac, kao i za repku, ali eto para Boga ne moli. Oterasmo Muslina zbog njega i šta smo dobili? Karinu braćo. Šiptarsku karinu. Niko nije smeo da ga izvuče iz igre, a on se ukopavao na polovini i ništa nije uradio. NIŠTA. I zato 0 ovom geju od nas, i jebali te tih 100 miliona.

Ljajić 6.5

Uvek žrtva taktike, kod svakog trenera, pa i sad kod trupca Krstajića. Umesto da izvuče ovog pederka iz Lacija i ubaci njega odmah na poluvremenu protiv Švajcarske on ga na kraju stavlja na bok.. Pa bravo budače jedan. Nije bio loš protiv Kostarike, a protiv Brazila usamljen, tako da jebi ga, nije to to, i nikada neće ni biti, jer u našoj reprezentaciji neće moći da igra na svojoj poziciji, iza napadača.

Tadić 6.5

Na momente prikazivao svoje umeće, ali samo na momente. Sem šuta protiv Šipaca, bezopasan po gol. Nije bio prodoran oko 16 metara, tek na pola kada se vrati nešto napravi, ali veoma tanko za ono što smo mi očekivali.

Kostić 5

Vezu dečko nema. Ali vezu. Pustite te priče da on pomaže odbrani, vidimo, sve je nagrdio koliko je pomogao u tim momentima. Još protiv Kostarike kada je usrao onu kontru, se videlo da nije on taj za ove mečeve, jer da jeste ne bi se vukao po klubovima koji se bore za opstanak u Bundesligi već 5 godina. Znači totalni promašaj, totalni.

Radonjić 5

Kažu brate imao prodor protiv Brazila si video kako ih je pretrčao.. A jel video neko koliko lopti pre toga izgubio? Jednostavno on je morao da igra da Terzić zakači malo i to je to, nema velike filozofije. Dečko može da igra kod nas, brz je, ali ne ume da da gol i ćao. To je Ren, Sampdoria, Espanjol, to je njegov domet.. Živi bili pa videli, Darko Lazović je za njega izmislio fudbal.

Miloš Veljković

buahahahahahahahahahahahhahahahahahahahhahaahahhahahahahaha

Rukavina 6.5

Ništa spec, ni dobro ni loše da se ne lažemo, nije mnogo zasrao protiv Brazila.

Trupac Krstajić -10

Svaka čast za praznoglavca, jer je nadmašio sve moguće projekcije njegove gluposti ispričane pred šampionat. Ovo je jebeno nerealno koliko je dečko, ono, glup. Da ti ne prepoznaješ ništa i ne menjaš kada te pritiskaju i kada je momentum na strani protivnika. Ali on je samo dokaz da je naša repka menadžerska i to je to.

Sve čega su se reprezentacije Srbije, SCG, Jugoslavije itd, dotakle su usrale. Znači daju nadu i useru te. Naprave dobar rezultat, ti menjaš ceo tim, selektora i taktiku, da bi se neko istalio i zakačio proviziju od prodaje.. Toliko..

I zato dobro razmislite da li vredi da se gleda naša Srbija u fudbalu, i setite se ovog iskustva kada smo otišli na SP kao jak tim, sa dobrim rezultatima, kadar da napravi nešto veliko.. Sve to smo 6 meseci pred turnir usrali, razjebali i na kraju doživeli samo takvo pišanje po faci od strane Šipaca.. To je sada bilo, bilo je i pre i biće uvek u budućnosti…

Brih je ovde samo bio jedan odličan alibi za naše majmune, i svi će sada da se sakriju iza njega..

Ne kažemo da ono govno nas nije osakatilo, ali i pored toga mogli smo da bijemo Švajcarsku Albaniju, da smo samo malo pametnijeg trenera imali od trupca Krstajića.

Ćao sad, idite pizdite kao što i ja radim, dok Zvezdan čeka u tunelu da sastavi tim, dok SerGEJev transfer vrši posao našima iz saveza, dok vi pizdite i nemate pare.. I gledajte Orlove…

Članak Srbija – Ocena Svih Igrača Na Svetskom Prvenstvu se pojavljuje prvo na Kladza.

I to tako, jednostavno, mora. Nismo mi krivi, rasli smo uz to i sad nam je u krvi. To je najveća svetska fudbalska smotra. To je svakom verniku bilo koje vere najveći praznik i tad je sve jednostavno drugačije. Tribine, boje, navijači… sve je to ono što smo čekali četiri godine. Uz neka stara prvenstva smo se opredeljivali za timove koje ćemo da bodrimo u buduće, igrače koje ćemo da volimo, dresove koje ćemo da nosimo. Znamo da ih tokom života nemamo mnogo na raspolaganju i dok traje mora da bude posebno.

Jedino  što mi kvari taj praznični doživljaj o svetskom prvenstvu, pored Mladena Krstajića i fudbalera milijardera sa ružnim frizurama, su još ružniji dresovi.

I stvarno mi nije jasno da je ovo, posle ovoliko iščekivanja, najbolje što su Puma, Najk i Adidas mogli da osmisle. Ovim ostalima bi’ nekako moglo da se progleda kroz prste. Ipak, šta novo može Humel da smisli, ili Erea… A i osim tri gore navedena sponzora ovi manji “oblače” samo pet selekcija pa, nekako, nisu ni bitni. Ali ova tri velikana su morala da nam, u vreme 21. veka, visokih rezolucija, HD ekrana i televizora sa par miliona boja, osmisle takve dresove da se obradujemo ko bauštelac za radnu dozvolu.

Rusija, ne bih ga nosio „ni po kući“. Sve sam očekivao ali ovo nisam. Domaćin igara, navodno najvećeg i najboljeg SP do sad, kupio jedan’est Adidas majci u N Sportu (onom u Rodi). Švajcarska isto, samo nisu imali za gorivo do Rode pa ušli ljudi u najbližu prodavnicu, kad ono bile samo Pumine majce. Al’ zato je Najk razbio… naročito sa Nigerijom. Sad se kolebam kako da ga prokomentarišem da ne budem rasno netrpeljiv, ali ne postoji drugi termin za onaj dres nego “ciganski“. Alo bre, pa to je dres Nigerije. Svako normalan između 20 i 50 godina navija da se Nigerija kvalifikuje i čeka četiri godine samo da bi video taj dres. Argentina i Portugal kao da nisu promenili dres od SP 1990 u Italiji. Egipat i Engleska su trebali da bojkotuju dres i da traže da im izrade novi. Imali bi’ manje detalja jedino ako bi skinuli brojeve i grbove sa uniformi.

Ruku na srce, ima tu i poneke lepe “zakrpe”. Rezervni dres Belgije, Nemačke, Hrvatske i još po neki su tu da unesu neku svežinu, ali genralno, uradili su mnogo loš posao.

Snaga Zastave

Imali smo sreću da je jedan ljubitelj fudbala iz Irske profesionalni dizajner, i da deli moje mišljenje o urađenom poslu na dekoraciji tkanina koje će predstavnici zemalja koje učestvuju sa ponosom nositi na grudima.

Fil Sleteri je, nezadovoljan rezultatima i podstaknut bojama nacija koje ne nose boje koje se nalaze na zastavama (Australija, Nemačka…), rešio da napravi alternativne dresove za svaki tim koji učestvuje na SP, i da budu inspirisani isključivo zastavama  tih nacija.

Ja moram da priznam da sam očekivao kič, i da će kombinacije da izgledaju kao da su se igrači ogrnuli zastavama za vreme proslave nekog odličija. Ipak, prevariosam se, i sad mislim da bi celi dizajnerski timovi gore pomenutih velikana trebalo da se, da imaju imalo časti, raznesu bombom kao taliban u samoposluzi.

Sleteri je izdominirao, rezultati su fantastični, a ovdašnji dresovi bi, u poređenju sa njegovim, trebalo da služe za primer kako NE treba da izgleda dres.

Pogledajte “nepostojeću” garnituru  svih 32 ekipe učesnice (obratite pažnju na dres Srbije). Šta Vi mislite?!

Grupa A:

Grupa B:

Grupa C:

Grupa D:

Grupa E:

Grupa F:

Grupa G:

Grupa H:

Članak Buvljački dresovi Najkija i Adidasa se pojavljuje prvo na Kladza.

U tom svetlu i Kladža ima svoj stav. I većini se neće svideti, ali jebi ga, šta da se radi. I nama se ne sviđa što šta pa nas niko ništa ne pita.

Skeniraćemo repku od prvog do poslednjeg, zaključno sa onim tipom što izigrava selektora. Pa da krenemo.

Mustafa Stojković – Šalimo se mi malo sa Stojketom, i moramo da priznamo da nije baš to u redu, jer je on direktno najzaslužniji što smo u Rusiji i što gledamo još jednu debilnu reklamu Jelena i reprezentativaca. Jedina konstanta u pozitivnom smislu je bio on. Imao je kiks protiv Velsa u Bg, ali realno, branio je šta je mogao, i koliko je mogao, i svaka mu čast na tome. Nadamo se da će zadržati formu i na SP.

Rukavina – Pa ono, kad nemaš nikog drugog, šta da radiš. Nije blistao u kvalifikacijama ali je eto odrađivao posao. Ne može ništa a mu se stavi na dušu, igrao je koliko je mogao, i toliko. Centaršut mu je u rangu Ćirkovića možda čak i gori, ali eto to je to kod njega.

Bane Ivanović – Šta mislite protiv Švice, Bane reši da se najebe majke svima što su ga sjebali i zdali i nabili mu nož u leđa kad je pomeren sa mesta kapitena, i odigra u stilu Vidića, rukom u 16 i da to zadovoljstvo nekom Šipcu da nam da gol i oduzme Kosovo još više? Ne bi me čudilo. Bane je generalno bio podosta loš u repki tokom kvalifikacija, ne kao Kolarov, ali loš, tako da je diskutabilno kako će se ponašati u Rusiji. Najviše to kažemo jer je skoro izašao iz povrede.

Milenković – Još ranije je Nidža trebao da bude u sastavu, pre Vukovića, Maksimovića, kiks Nastasića i mnogih drugih tipova koji su nabijali cenu kroz repku. Po nama on treba da igra startnog štopera, iako je neiskusan. Da su bildei u savezu prepoznali kvalitet, mogao je da se išlifuje do početka, ali nema veze, uspeće i ovako.

Uroš Spajić- U 23 utakmice koje je odigrao u Beljgijskom šampionatu, njegov Andrleht je primio 37 golova.. Štoper… Pametnome dosta?

Veljković – Mi stvarno više ne znamo ko gura ovog tipa.. on možda jeste bio talenat u 15 godina, ali je na tom nivou i ostao. Gde god je otišao nigde ništa nije pokazao i nije nam jasno ko ga vuče više. Jedino to što je mlad može da ga vadi, ali ipak..

Duško Tošić – Karleuša nikad ne izneveri kada su guste utakmice u repki.. Možda je to zato jer se ništa ne nadamo od čoveka koji je oženio onog transformersa, ali ipak, budite iskreni i kažite kada je zakazao u nekoj bitnoj reprezentativnoj tekmi. I prijateljskim je smešan, itd, ali mislimo da on ne može da našteti selekciji. Ne treba mu ni ugovor nov niti šta, tako da će odigrati iz srca.

Kolarov – Kapiten !!!! Ideš, kapitenu, crveni ti sleduje protiv Švice, glavu na panj smem da stavim, da će da te iznervira Džemaili i da ćeš da mu polomiš nogu. Acika je bio odličan u Romi, ali zato u rep’staciji, užas. Ne trči, i kad istrči ne vraća se u odbranu, filozofira, ima neke nerazumne poteze, ali je sve to vešto sakrivala naša mnogobrojna odbrana kod Muslina. Kapiten će da obeli obraz svih nas pravih Srba, tako što će dobro da izubija nekog Svis-Šipca i srce će nam biti puno.

Milan Rodić – Pa kako Vi mislite da se Zvezda drugačije vadi iz dugova?

Milivojević – Dobar je Luka. Imao super sezonu u Palasu i postao konstantan na jednom visokom nivou. Šteta što ga ekpert Krstajić ne vidi u prvoj postavi, i što ima sada drugačije taktičke zamisli. Stvarno se nadamo da će tamo imati neko da ga uputi na ovog momka, da je on super zadnji vezni, koji može da džumbus napravi na protivnikovoj sredini. Pun je samopouzdanja i može se desiti da bude jedan od naših glavnih igrača. Ako ga Krstajić pusti u igru.

Matić – Ok je Nemča. Igra on svoje, uvek na nivou, ne interesuje ga šta ko radi, i ne želi da filozofira mnogo na terenu. Naš najbolji igrač na sredini, bez premca.

Milinković-Savić – Treba da se proda. Ako bude procenio da možda neko igra oštrije na njemu, za sekundu nemojte misliti da će dati 100%. Da se ne lažemo, strašan igrač. Ali da ti menjaš koncepciju zbog njega i da ti menjaš selektora i sve… Pa nisi Ronaldinjo brate.. I bre, nismo videli ništa u ovim utakmicama koje je igrao što bi to opravdalo.

Tadić – Strašan pad forme od polovine sezone.. Nema ga, i zato Ljajić polagano preuzima konce u svoje ruke. Mnogo priča i kenja pred prvenstvo i to nam se ne sviđa.

Ljajić – Ako konačno zablista, bićemo solidni napred. Ali to je ako. Ljajić je apsolutno naš najtalentovaniji igrač u poslednjih 10 godina, i nadamo se da će već jednom to prikazati.

Živković – I on je imao pad forme pred kraj sezone, ali raduje to što ovaj dečko igra za repku svim srcem. Biće zahvalan, jer je jedan od retkih naših igrača koji poseduje brzinu, i koji ne prodoran po strani. Uz sve to imao fudbalski inteligenciju na veoma zavidnom nivou.

Kostić – Nismo fanovi Filipa Kostića. Jeste on dobar igrač, ali je limitiran svuda, i nekako deluje bre prosečno u odnosu na bilo kog iole boljeg defanzivca. Ne bi se jebavao po timovima koji su u donjem domu Nemačke lige , nego bi igrao za Menhengladbah da vredi toliko.

Radonjić – ahahahahahahahahhahahahahahahahahahahahahahahahahhahahaha

Mitrović – Mitrogol je bre najbolje što imamo napred. Tačka. I posle dugog niza godina imamo špica koji dalje golove u kontinuitetu za repku.

Prijović – Ima želju do neba kada igra za Srbiju, i što je još bolje, igra odlično. Niko nikada ne preporučuje dva bilmeza u špicu zajedno, ali ova dvojica funkcionišu sasvim solidno. Tako da ćemo imati fizički možda i najjači napad na prvenstvu u situacijama kada su obojica na terenu.

Jović – Dobar je bio Luka cele godine i Ajntrahtu, i zaslužio je poziv. Mlad je, treba da oseti atmnosferu, ali teško da će igrati, i nemojte da zamerite, onom što glumi selektora ako ga ne uvede u igru.

Krstajić – Bolje da smo poveli Limenog da nam bude selektor nego Krstajić. Budite ubeđeni u to.

Članak Reprezentacija Srbije – Predstavljanje Svakog Člana Selekcije se pojavljuje prvo na Kladza.